Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Zb(i)rka misli i pokoji osmeh

Objavljeno prije

na

Ja sam rano poludjela, pa ipak, nikako da krene to životno veselje

 

Jutro u kome jesen polako počinje svoju borbu da smeni leto. Radni dan, da ga neko zavoli bar upola kao što volimo vikend. Sunce bi još da sija i odbija da bude zubato. Miriše kraj i početak. Mirišu borbe. Miriše pokošena trava. Miriše novi dan.

Juče sam napravila osvrt na sve ono što sam uradila i što me je zadesilo ovih godina. Shvatila sam koliko je to, za mene lično, veliko. I da sam potpuno bespotrebno i neopravdano upala u mrak i nemoć. Dakle, potrebna je samo ćerka koja rodi dete u pravom trenutku, postaneš baba. I to je to. Prigrliš strahove da ih umiriš… I vidiš izbliza, da je samo odbegla sestra mašte. I sklopite primirje. I onda, sa dva oka umesto jednog, vidiš dubinu sveta. I dalje pomalo zastrašujućeg… Ali lepog. Čovek često zaboravlja da je sebi dužan jedan lep, ispunjen, vredan življenja život… Setite se… Da živite. Zauvek nikada nije ni postojalo, a više nema ni trajanja, sad je sve instant.

Setila sam se upravo jednog fast fud kioska, blizu šest kaplara, iz osamdesetih… Hamburgera sa gomilom kačkavalja u somunu. Dobijete i nešto nalik tartar sosu uz to… Kad uzmete zalogaj, a somun mekan, pun… I odvojite spoj kačkavalja i tartar sosa, pa se razvuče u ustima, pa zahvatite koji komad mesa…. Bože! Nikad ne očvrsneš. Samo otupiš.

Umno poremećeni vek ljudi koji se boje smrti, a pred smrt, jedini put u životu, postajemo oni koji jesmo, a ne oni kakvima se prikazujemo sebi ili drugima, što je ludilo samo po sebi. Ja sam rano poludela, pa ipak, nikako da krene to životno veselje.

Od vesti za danas: Takmičenje u ležanju koje se održava u čuvenom etno selu u Crnoj Gori me fascinira. Takmičari leže već 20. (slovima DVADESETI DAN), ubrzo će prešišati pet stotina sati izležavanja. Odavno oboren rekord, ne nazire se kraj. „U nesanici drugog sna je koren: Sposobnost da si drugačije budan – I novi dan, po slici prošlog stvoren, dobije senku, nije uzaludan.” I. V. Lalić

Sveto trojstvo: kafica, rakijica i cigar duvana možda ne mogu rešiti problem, ali kad ćejfneš sve po redu, kako bog zapoveda, useli ti se neki mir u dušu, pa te nešto baš i zabole za problem. Toliko sam se već nalila kafom od jutos da će se probuditi i moji preci sve do petog kolena.

P.S. Mislim da istog komarca danima jurim po stanu. Odlučila sam da ga ostavim u životu, da podelimo račune za avgust. Gora kazna mu ne treba.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Ruina zora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspjeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svijetu ne može da ponovi

 

Možda sam spavala, možda i nisam, ne znam. Osvanulo neko pokislo i bezvoljno jutro, zaostalo iz dileme „Da l’ da ustanem, ili da odustanem“. A najčešće umem da napravim sebi toliko posla da pomislim:  „Samo kad ne moram kod mene u nadnicu“. Ne treba mi motivacija, na kraju, motivacija je jeftina zamena za disciplinu. Sve probleme rešavam sistematski, predano, toliko da se na kraju ne pitam šta mi je ostalo, nego šta mi je preostalo.

Čitam o ovim ratovima u raznim delovima sveta i pade mi na pamet onaj vic koji opisuje kako ljudi iz Vojvodne to rešavaju. Mobilisali Lalu. Sedi u rovu, drži pušku i svaki čas pita kapetana: „Koji je tamo preko moj?“ Poludi kapetan i pokaže prstom na jednog iz neprijateljskog rova. Nestade Lala. Vraća se posle tri dana, vraća pušku kapetanu i kaže: „Odoh kući, ja sam se sa onim mojim pomirio“. Eto tako. Sve nam je ovo jer smo zatvorili oči, uši i usta i držimo se onoga  „Ako me lično ne ugrožava, ne tiče me se“, i onda, odjednom, nakazno vreme se ušunjalo među nas poturajući nam da je to normalno. A vi žmurite i dalje. Skoro da čujem: „Hladno je među ljudima, dah se dugo već ne vidi. Puls očitava dnevna štampa, kao da ti nemaš ništa s njim. Poslušaj me ako hoćeš, obuci dušu i sakrij oči od plavog svetla. Nije ovo naše vreme. Ovo nije vreme uopšte…“

Napolju i dalje grao nebo. Jeste li razmišljali nekada o etimologiji reči? Recimo baš to grao – boja za koju su znale naše babe, tako glupo zvuči kada više puta izgovarate. I zašto baš grao? Ovo je samo tok mojih misli kad poludim ili pokušavam da zaspim. A bolje bi mi bilo da se ugledam na Crnogorce, oni sve nekako skrate i sve im je jasno. Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svetu ne može da ponovi.

Prolazi oblak, u njemu reči teških priča, lebdi iznad naših glava a mi se ne prepoznajemo gledajući ga bez daha za jedra ovog vremena, u plavetnilu neba ispod očiju ćutke se mirimo sa nemirima koji nas odnose… pokušavam da zamislim osmeh, ništa više. Najgora su mesta na kojima si ostao, a nisi više tamo.

P.S. Krupne kapi kiše služe da te nateraju da potrčiš iako nisi dugo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Granice ne poznaju ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izvorišta toplih misli valja njegovati svakoga dana, pa i kišnim nedjeljama

 

Od poremećaja danas: uspešno stvaram privid svoje prisutnosti na više mesta istovremeno. Trenutno sam na poslu, kod kuće i na dva roditeljska sastanka na različitim lokacijama.  Sve je pod kontrolom, svi su zadovoljni, a ja imam vremena i da napišem ovo.

Reči mogu da unište živote, ili da ih učine boljim. To je jasno, od postanka jezika. U svakodnevnoj javnoj komunikaciji jezik mržnje koristi se kao alat (oružje?) za ostvarivanje i održavanje monopola na neograničenu moć. Kolateralna šteta je nesaglediva i sve veća. Onih dana kad je takav pristup postao prihvaćen i kad smo se na njega navikli, nismo bili svesni da pristajemo na samouništenje, lišeno svakog spektakla, gotovo prirodno i samopodrazumevajuće, spontano. To traje već toliko dugo da rehumanizacija javnog prostora deluje kao nemogući poduhvat. Volim ljubaznost. Uvek i na svakom mestu. Oni koji su u stanju da budu ljubazni, u ovako poganom svetu, su u stalnoj titanskoj borbi sa sobom. I uspevaju da izaberu pravu stvar. Divim im se. Lako je biti džukela i kevtati i ujedati. To je linija manjeg otpora.

Ponekad ne znam da li sam srećna što ne znam o čemu ljudi pričaju, ili ne znam o čemu ljudi pričaju jer sam srećna. Sve je u detaljima. A onda razbiješ čaroliju tako što ih odneseš. Prepoznam, ali poštujem različitost, a onda mi se poštovanje obije o glavu, ali ne mari, i svinje lupaju u valov, pa posle piju iz njega.

Sad tek shvatam kako su najslađi komplimenti (naučeno od tate) na bosanski način. Treba da bude suptilno da se ne zbuniš, ne pogordiš, pomalo škrto, a da poveruješ, pomalo šeprtljasto i nevešto, sa malo reči. Tata to i danas ume. Mrva ljubavi je pelcer. Sve te ograde za koje ne znam: jesu li tu da me zaštite od ko zna čega spolja, ili da me spreče da pobegnem? Odakle mi ideja da treba sve da razumem, čemu bi se čudo čudilo!?

Pocepa nam se džep na trnje života. Ispadnu nam san i želje. Onda pokupimo sve što je palo i krenemo dalje. Sa pola sna u džepu i puno želja u srcu.. Od životnih lekcija koje se teže uče:  Telo pamti razliku između svega što se moglo u trećoj i što se može (ili više ne može) u petoj deceniji…. Samo nas o tome ne obaveštava glasno.

Izvorišta toplih misli valja negovati svakoga dana, pa i kišnim nedeljama.

P. S. Predugo sam budna za osobu koja uvek zna (i mora znati) u kom grmu leži zec.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Slom prilika

Objavljeno prije

na

Objavio:

Držati jezik za zubima… U mom slučaju bukvalno. Zbog toga stežem zube kao da je jezik neman koja se svaki čas može oteti kontroli (što nije daleko od istine)

 

A noćas, kroz tišinu i muk… Opomena. A onda… Tupi udarac o tlo. Nešto se među nama bespovratno slomilo. Dobro vam ovo sivo jutro, nacrtajte nekom osmeh, svakom će biti potreban danas… I uvek.

Ima ljudi koje zbuni spoznaja da bi mogli da imaju svoje mišljenje, dok se, ispunjeni nelagodom, češkaju iza uveta. Ima i onih koji ne shvataju da se mišljenje zasniva na znanju, pa nepotkovani istim, ulaze u konflikte, ne birajući reči, vreme i sredstva. Oni se uglavnom češkaju naknadno. Žao mi je što su neke životne istine došle prekasno i što je silno vreme protraćeno. Sad se trudim da to pretvorim u papreno skup nauk za ubuduće. Biti odrasla osoba podrazumeva da vrlo često moraš da radiš stvari koje ti se ne sviđaju, kada ne želiš. I to je jednostavno tako. Stav ”ja ne želim”, kada su u pitanju obaveze, pripada uzrastu deteta koje ide u vrtić. Držati jezik za zubima… U mom slučaju bukvalno. Zbog toga stežem zube kao da je jezik neman koja se svaki čas može oteti kontroli (što nije daleko od istine). Biti zrela i odgovorna osoba koja je sačuvala dete u sebi i biti omatorelo derište van kontrole, nisu iste stvari. Prvo je divno, retko i vredno poštovanja. Drugo je sve rasprostranjenija pojava koja se opravdava, pazi sad, ljubavlju prema sebi. Kad shvatiš da ti neko konstantno traži mane, pokaži mu ih, u svoj svojoj raskoši, dodaj i one koje nemaš… Volela bih da nije tako. Ali, najneraskidivije veze među ljudima prave zajednički doživljene i preživljene teške nesreće. Sreća je ponekad sebična; srce koje je doživelo teške udarce, uvek raširi svoje ruke za ljubav i zagrljaj. Smisao povezanosti je nit koja se nikada ne sme prekinuti. Ne spaja se. Već razvlači, iznova, jedva. Sporo.

U neko dogledno vreme neće biti ni mene, ni vas. Na neki čudan način, to stavlja stvari na svoje mesto. I, možda je ovo i puno taštine, možda sebično, ne znam. Ali, uz to otkrovenje, uvek lakše preguram dan. I spoznaju Konačnosti, koja nam je data i kao kazna i kao nagrada. Ako moram logične i očigledne stvari da objašnjavam, odmah odustanem od dva vrlo verovatna monologa. Ne čekam da prođe, prođem ja.

„Neću ništa više ni da čitam, ni da gledam, ni da slušam. Hoću da mi sve bude jasno i lepo, kao nekad.“ – Duško Radović. Ono što vidimo zavisi od toga kako gledamo, s obzirom da posmatranje nije samo opažanje i otkrivanje, nego i stvaralački čin.

P.S. Samo što češće pofajtatiti misli Totalom. Suzbiti u korenu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Kolumne

Random image

Novi broj

Facebook

Izdvajamo