Normalan čovjek se izvini kad pogriješi, ako ima fizičke predispozicije može i da se izvine ili ako je nepismen
Pijem čaj i razmišljam gde sam pogrešila, idem prema zaključku da je to bio momenat kada sam na spisak za kupovinu zaboravila da dodam kafu. Odskačem dva metra, neverovatnom lakoćom, zbog smrdibube koja mi izlazi iz rukava i razmišljam petnaest minuta o uticaju adrenalina na akrobatske sposobnosti koje tek otkrivam. Svako začini dan, pa i život po sopstvenom ukusu. Lepotom, dobrotom, jedom, ljutnjom, sarkazmom, razumevanjem, besom, razočaranjem… iznenadnim skokom.
Što zamesiš, to i kusaš. Sve je otišlo dođavola kada su obični netragom nestali i svi smo postali posebni i izuzetni. Ko je nas ovako temeljno ubedio da životna radost mora da nestaje s godinama? Imala bih da mu kažem par reči. (I polomim nešto, ali to sad nije tema.) Kad te jednom ubede da nisi dovoljno dobar, pogotovo u ranom detinjstvu, mogu slobodno da se povuku. Posao je obavljen. Nadalje ćeš sam sebe kinjiti celog života.
„Ili ćemo raditi kako treba ili nećemo ni da radimo.“ Tek kad sam izgovorila ovo, shvatila sam šta sam rekla. Baba, ti li si? Još da počnem da govorim za sve što hoće da me iznervira: „Ma, ko mu šmirgla uši“, kao ona i to je to! Kad hoću da ispadnem pametna, pa samo ispadnem.
Jeste li se nekad odvikavali od očekivanja? Dan prvi: kriza se da naslutiti. Iznenadilo me je šta mi je najviše zasmetalo u toku procesa. Ne to što su moja očekivanja bezvezna, nerealna, nepotrebna, nego saznanje da se od mene ništa ne očekuje. Pouka: ne igrati se. Ovo je jedna mnogo zeznuta oblast. Normalan čovek se izvini kad pogreši, ako ima fizičke predispozicije može i da se izvine ili ako je nepismen.
Noć je u mom selu. Koračam između mrtvih kuća, a one su tihe, obrasle u lišaj i beskrajne, smrt im je spora. Noć kao da neće nikada proći. Svet je ogroman i šupalj.
U vreme našeg vojevanja devedesetih, sećam se poplave vidovnjaka i proroka u medijima. Mislila sam, baš lepo, služba piše bajke da narod ne poludi. Jedan naslov iz žute štampe dobro pamtim: „Biće tumbanje po celom svetu!“ Kad ono, vidi ga sad. U ratu navijam za običnog malog čoveka, da izdrži i pretekne.
Ako je zapisano, sve će biti dobro, ako nije zapisano, napisaću sama, šta mi teško.
P.S. Sa godinama garantovano dolazi sporiji metabolizam i bore, mudrost nije deo obavezne opreme.
Nataša ANDRIĆ