Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek

Naslov “Kako da mirišete sveže i lepo tamo dole”. Tamo dole? Na Kosovu? Veliki, prazan prostor stvara tup zvuk koji je veoma specifičan, posebno kad se čukne u nečiju lobanju unutar koje duva promaja. Istoriju nisu pisali ljudi koji su sedeli i kukali kako je svet nepravedan, već oni koji su stali na noge i učinili ga još nepravednijim. To vam je vrsta jednog organskog dima, bezobraznog naziva. Džaba se ložimo da smo narod. Mi smo ono što je od njega ostalo kad se kukolj odvojio od žita, pa student žito zapalio.

Vlada korumpirana, mediji se bave nepismenim uličarkama, mlade generacije sve gluplje, država u ruinama, ali hej, bar imamo dobrog tenisera! Ako se ne slažeš sa ovim svetom ne možeš da uhvatiš koren u njemu…

Hodajmo svi unatraške, sve dok se ne sretnemo mi koji smo se propustili. Premotavanjem do druge šanse. A šta ćemo sledeće da ne damo, sad kad završimo sa nedavanjem Kosova? Neki hendikepi bi mogli spadati u kategoriju baksuzluka, kao npr. Onaj, kad vam “glas razuma“ izgubi glas. Mudrost, poklon života kad ti više ne treba. Zaborav je pokretna traka na koju sve brže padaju stvari. Gotovo ni u šta ne verujem kao u činjenicu da se, u jednom trenutku, mora odbaciti sve ono u šta veruješ i znaš, da bi mogao da živiš. Da bi nešto dobio neophodno je da se nečega odrekneš. Vrlo često, ni ono što si izabrao, niti ono što si žrtvovao nije bio tvoj izbor, a život te pusti da misliš da jeste.

Zabluda je da stoka živi u ruralnim područjima. Istina je da živi u gradovima, a kreće se pojedinačno i u krdima. Kunem se, mogu da čujem lance kako zveckaju dok hodamo. To su tamnice u nama koje robijamo. To su granice na koje smo pristali. Nemojte da se plašite nailaska smaka sveta, on odavde izlazi.

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek. (Ljudi sposobni za samodisciplinu su ljudi sposobni za svašta što nikad ne bi priznali. Zato se i samodisciplinuju). Meni je tata još kao maloj davao da o mnogo čemu u životu sama odlučujem, kao na primer: „Hoćeš li da radi kaiš ili prut?“ Da je Klara Cetkin imala pametnija posla, danas bi žene uživale. Ali ne, ona je morala da se trpa gde joj mesto nije. Žena.

Dvadeset sudenata blokiralo Rektorat i zaustavilo rad profesora. Dva miliona Beograđana ne može da blokira grad i zaustavi Vesića. Sedam miliona građana ne može da blokira državu i zaustavi Vučića. Ukratko, ako se neko pita zašto smo tu gde jesmo. Niko nam nije kriv. Do nas je.                               I

Od izlazaka najviše volim kad izađem na kraj.

P.S. Pomerila sam ponedeljak za juče, danas neka bude četvrtak, a sutra mi treba mali povratak u budućnost.

Nataša ANDRIĆ