Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Uvlačim zaključke

Objavljeno prije

na

Ako su te ljudi prešli, nije to što si naivan, već je to što si most

 

Jutro nek je dobro svima. Svoje upijam kako umem ali i oblikujem kako želim. Ono što u njemu “moram“ ima najmanji uticaj na tok. Odlazi leto. Nakrivilo je šešir i stavilo šeretski osmeh na lice. U zdravlju i da se vidimo dogodine.. Kako sam raspalila nerad danas, level narodni poslanik.

Pomislim da nema ništa gore od mog ljubavnog života a onda se setim da postoji obrazovni sistem Srbije. Jeste li primetili da se “obrazovni sistem“ sada zove “školski sistem“, a “stručni kadrovi“, sada su “ljudski resursi“. Slučajno? Uveli smo u obrazovni sistem zvanje “diplomirani di-džej“ da ne bi stotine gradonačelnika i direktora bili najgori s onim, preko noći i u poznim godinama stečenim, “diplomirani menadžer“.

Srpski obrazovni sistem je ustrojen tako da, između ostalog, deca ne razumeju, ne vole i zaziru od umetnosti. Likovno se svede na odgovarajući pribor i popunjavanje lista, a ako nije svaka tačkica obojena, dobija se ocena niže. Muzičko je da duvaju svi istu pesmicu u blok flautu, koja je neprijatna kao instrument. Ne sviraju zajedno. Ne sviraju različite instrumente. Posle drugog razreda ni ne pevaju. Drame, naravno, nema. Dramske umetnosti u školi ne postoje. Zato nam deca nikad ne nauče da govore kako treba, da izgovaraju pravilno, da stanu pred ljude. Drama je osnovna ljudska potreba, postoji prirodno u igri svakog deteta i čim krenu u školu, ekspresno im je oduzmemo. Rezultat su odrasli ljudi koji ne umeju da govore, ne razumeju muziku, ne razumeju vizuelne umetnosti, nemaju naviku da idu u pozorište i ne razumeju ga. Ti ljudi su kao deca gledali Srećne ljude i to za ceo život ostaje njihova mera drame, vizuelnog i muzike. Ponekad mi se čini da šamar služi da bi se obraz vratio na svoje mesto.

Prema popisu iz 2011. godine, oko 2.100.000 građana Srbije nema nikakvo obrazovanje, delimično osnovnu ili samo osnovnu školu. Koliko ono koalicija oko Vučića i on sam, beše, skupi glasača?

Mat u četiri poteza:

  1. osiromaše vas da bi se obogatili
  2. devastiraju obrazovanje i estradizuju kulturu
  3. njihovoj deci vrhunske strane škole, vašoj dualno obrazovanje
  4. njihova deca se vrate da vladaju vašom jer, zaista, više znaju, obrazovaniji su i moguće čak i kulturniji.

Ako su te ljudi prešli, nije to što si naivan, već je to što si most. U prvoj polovini života imaš očekivanja od ljudi, u drugoj polovini od života, a onda shvatiš da si glup. Sreća se skuplja u grudima, bol u duši, tuga u grlu. Suština mira leži u selektivnom sećanju. Vrlo često, najslabije karike ne popuste, znajući da su slabe štitimo ih od tereta. Popuste one za koje smo bili ubeđeni da mogu povući sve, čak i ono što se nije moralo vući.

Dragi moji, UVEK se setite reči jednog od najblistavijih umova čovečanstva. Mark Tven se zvao, to mu nije bilo pravo ime. On je govorio: „Nikada nisam dozvolio da škola utiče na moje obrazovanje.“

E, tako i vi! Učite gde god stignete! To je važno.

Sa kog perona odlazi leto ? Hoću da mu mašem.

P.S. Prosto je dirljivo koliko čovek voli sebe, uprkos svemu što o sebi zna. Za prezir drugih potrebno mu je mnogo manje podataka.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Na dohvat muke

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad se pritajim i zadržim dah, čini mi se da mogu da čujem i kako život prolazi

 

Txt:  Trinaest stepeni, nit’ da se širiš, nit’ da se skupljaš. Ispijam kafu, dok s druge strane jastuka sad cvetaju trešnje. Samo jedan suvišan pokret između buđenja i postizanja radne temperature, i već kasniš. Nepospremljen krevet, deca proizvode previše visokih tonova, papagaj cvokoće, pas po podu razvlači nečije papuče, dok se u pozadini sa radija čuje “zar ja da ti brišem suze”… Upala sam u kadar jugoslovenskog crnog talasa. Nekad imam utisak da me život sve vreme šutira dok ležim na podu. Hladnoća je vrlo privatna stvar. Nije svejedno koja ti je zima po redu  I evo, ja sam odlično, ali kafa mi izgleda nekako ispijeno.

Onog trenutka kad pomislite da ste spremni na sve, sudbina vam natovari toliko toga kao opomenu da se ne kurč.. (pozdrav za Esada, nadam se da je dobro), pravite važni, jer ne znate šta je SVE. Mnogi se plaše da rašire ruke i zagrle. Ako su ih nekada spustili prazne, nikada neće zaboraviti.

Mrak pao još juče. Kako ću bez fotosinteze? Izdrži još malo. Strpi se još malo. Sačekaj još malo. A to još malo je, u stvari, ono od čega čovek pukne, što ga dotuče. Ne krupne stvari, već mrve. Užas prihvatam kao normu. U smeni slika koje mi promiču pred očima nema nikakve logike, od perona podmoskovskih stanica do pejzaža arganskih drvoreda u Marakešu. Pa ushićeno gvirnuh na desno oko i vedro priupitah tavanicu: „Izvini, gde smo ovo“.

Teško je boriti se sa sopstvenim demonima, uglavnom nevaljalci imaju bolje argumente. Borila sam se sa sobom i iz svake pobede izlazila poražena. Sad sve svoje revolucije mogu da smestim u nešto duvana, uzdah i pesmu koju neću umeti da napišem. Infiltriram se u civilizaciju, dok divljinu u sebi pretvaram u stav. Kad sediš sam u mrklom mraku telo ti se rastura u paramparčad i nanovo sklapa. Samo što to ne možeš da vidiš jer je mrak. Kad se pritajim i zadržim dah, čini mi se da mogu da čujem i kako život prolazi. Jednom sam sedela na trešnji dva dana i deda  je obilazio, pretio štapom i govorio da sam najveća tupoglavica u porodici. Sišla sam sa drveta, ali sad tek vidim da nije trebalo. Zavede me b(r)uka koju dižem oko sebe, pa pomislim da sam strašno važna. Al’ nikad ne mogu da se setim i zbog čega.

Zaogrnuta mrakom, umela sam da sa jutrom dočekujem umorne istine. Kad počne da grebe, škripi, plaši, vratim prašinu na stare priče i zaključam tavan. Da bar mogu napustiti prostoriju i izviniti se sebi uz rečenicu: „Ako želiš biti sama, ja ću to razumeti“. Uzdržavam se od stvarnosti. Ponekad se pitam šta li je s ljudima kojima sam ja dala savet. Na kraju, duša je da boli, da se proda đavolu, da nam bude grešna, da se spasi, da bude u nosu, da nosimo nekoga na njoj, da se ispusti… nevidljiva i moćna u svakom smislu.

Neko vreme sam bila odsutna iz svoje suštine, a onda mi je život svratio u vene. Ne mogu da se odbranim, suviše je doticanja. Posložim slova, pa se postidim reči, zgužvam misao i sebe obrišem. Činjenice su tako dosadne, uvedimo u priču malo slepog verovanja! Sve što želim u ovom trenutku je da se pripijem uz tebe, u nekom malom stanu sa belim zidovima, i da konstatujemo kako moramo da odemo odavde da bismo preživeli. Ne znam što sam se sad setila da je moja baba imala jorgane toliko teške da, kada te pritisnu, ništa glupo ti više ne pada na pamet. Ne odustajem, samo se odričem. Ovo je epilog, žrtvovani smo još u uvodnoj priči.

P.S. Najtužnija priča u tri reči: Ćutim te… doživotno.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Istekao mi rok kajanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ko očima ne vjeruje, nek ispruži ruke dok ide kroz život.. zgodno je da se ne lupi glavom u zid ili pak da se neko zagrli

 

Toliko uživam u svojoj današnjoj sporosti da me baš briga šta ću da mislim o meni. Jer i kad iskoristim dan, na kraju ne znam ko je tu, u stvari, koga. Ako nešto moram ili ću da umrem, a ništa se ne mora sem da se umre, onda znači da ne moram da ne umrem. Nekako mi je od ovog zaključka lakše.

Nijansa od kliničke smrti je gubitak reči u životu. Okolnosti su najopasnije pravdanje koje je čovek smislio. Tim više, jer daje privid da nije besmislica. Mudro ćutanje ima svoje vremensko ograničenje. Posle počinješ glupo da ćutiš. Ko očima ne veruje, nek ispruži ruke dok ide kroz život.. zgodno je da se ne lupi glavom u zid ili da se neko zagrli. Trudim se da uhvatim momenat. A kad ga budem uhvatila, vezaću ga konopcem, baciti u podrum i mučiti što je bežao! Povremeno zavirim u sebe samo da proverim da li je i dalje tu sve što mi fali. Drmne me tako nekad misao, u sred nekog moranja: „Šta ću ja ovde, dovraga, ja volim konje?!“ I onda gotovo. Kao da ja sad ne bih odjahala u Sunce i talase dok mi vetar drži obraze i puni pluća, al’ odakle mi konj? Taman spakujem moranje u kutiju, a ovaj vetar, đubre, podigne poklopac.

Ljubav na prvi pogled je kad ti neko odmah izgleda nekako tvoj. Sve sam izbacila iz te ljubavi. Svaki detalj, ukras, dodatak. Toliko je gola da je zastrašujuće lepa. Kad meni neko priraste srcu, mora da se s tim nosi, ili da se nosi s tim! Znači, i nema nekog izbora. Dobar seks počinje mnogo pre spavaće sobe. Ne budite amateri. U slobodno vreme borim se da ne odem u šumu i jednostavno proglasim odustajanje…

A što sam, nekad davno, sanjala da mi neko priča kako u Portugalu ljudi stavljaju kolače u živu ogradu jer onda ptice dođu da jedu te kolače, to ništa? Ja sam samo pokušaj magarca. Neuspeli pokušaj, jer još uvek ne umem da se ukopam u mestu i otkažem poslušnost. Magarci su hrabriji od mene. Košmar uvek nađe svog čoveka.

Čak i za mene je ovo previše noći. Posekla sam se na ivicu razuma. Ne znam više koja je neprospavana noć. I svaka ima neku svoju priču i težinu teretnog voza koji me je pregazio. Budnost mi privezana za članak, kao zatvorska kugla. Ne mogu da zaspim, kao da ujutru idem na ekskurziju. Zašto se kaže jedva čekam, a misli se na čekam iz sve snage?  Za razliku od sebe, druge primetim kad ih nema. Kad ja nestanem, uradim to tako temeljno da nam treba – par godina za nas – da me nađemo. Volim raskošne dane, koji mi donose toliko zadovoljstva, da rasipam sitniš od sreće svuda unaokolo, kao što se rasipaju bombone i novčići deci na starinskim svadbama. I ne pitam koliko košta. Meni je lako, ja ništa nemam.

Sećam se, kao dete sam crtala ptice koje su imale oblik gornje usne. Sad pomislim da su sve ptice na nebu poljupci koji su oživeli.

Pada kiša, a da vidite tek mene! Jedva čekam da se raznedri.

P.S. Ima li neko da mi posudi vrh neke planine pa da odem i vrisnem par puta?

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Uzaludnica

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vodite računa kako živite, da ne biste posle morali da se hranite zdravo

 

Novembar. Što bi Šobić rekao: „Bio sam jednom novembar i danas je pola mene“. Novembar je namršten muškarac srednjih godina, prosede brade, u kaputu od tvida boje magle. Sedi u uglu nekog kafea i u jednoj ruci, umesto cigarete, drži odžak koji se dimi, a u drugoj olovku od vetra kojom crta kroki crtež kratkog, jesenjeg dana. A meni se smešio dan, nepoznat i lep, mangupski naslonjen na veliku zelenu krošnju, vrteći na prstu sunce kao košarkasku loptu. Pomislila sam na tebe i baš u tom trenutku od tebe ni traga ni glasa.

Kad vam nije do ljudi sklonite se od ljudi, kad vam nije do sebe dovoljno je da pored sebe imate jednu osobu kojoj je do vas. Je l’ i vi imate nekog ko vam je sve, a ništa vam je? Koliko imamo ista razmišljanja i koliko volimo iste stvari toliko se nemamo. Čovek je bogat ako je u životu bio voljen, a ako je bio voljen na mnogo različitih načina, onda je privilegovan. Najtužnije mi je kad vidim kod nekog onaj pogled u prazno… Odluta pogled, a suze ostanu u vazduhu. Čak i kao odrasli trebalo bi da imamo pravo da nas neko nakon kupanja snažno protrlja bade mantilom i osuši kosu dok mi sedimo i pevamo. Sve ima početak i kraj. Jedino što se nikad ne završava je ono što je moglo da bude i nikad nije bilo. Nije svako kadar da voli u dobru i u zlu.

Često ti se desi da napišem stih o tebi u pesmi koja mi je život. Još malo i probudiću se u snu kao želja. Okrećem još jedan krug. Promiču lica, niske stvarnih priviđenja i prolazna čula, kolotečina dana, svetlo, i na kraju nepregledna tama. U pokrovu od tela leži vezani duh, nag. Samo prsti, bojama i slovima, na svetu ostavljaju trag. Ništa ne odjekuje tako dugo i snažno kao praznina posle izgovorenih reči. Onih za koje znate da su poslednje koje želite da izgovorite da biste nešto spasili, pre ćutanja koje dolazi, u kome svako za sebe traži spas. A ti si sve vreme bio tu, daleko od mene, u mimohodu prošlih i budućih ljubavi. Kakva je samo to preminula nada! Šamar otrežnjenja ili onaj trenutak kada te život, umesto tamo gde težiš, smesti tamo gde pripadaš. Vodite računa kako živite, da ne biste posle morali da se hranite zdravo, jer od zdravog se niko nije najeo. Najteže je ponovo naći smisao u svakodnevici. Misterija i melanholija iz police iz koje isplivaju fragmenti prošlosti u vidu dečje lutke bez ruku, slagalice koja nikada nije sastavljena, ključa od nepostojećih vrata i prazne kutijice sa mašnicom… Zaletiš se srcem, pa ostane fleka na zidu.

A vreme i daljina su obećavali. Dođi, rekli su, daćemo ti zaborav. Nije mi bilo lakše zbog toga. Trebalo je još dosta, dosta preći. Vatra je zamrla iza mojih leđa, a noge su mi pokleknule pod teretom. Noć me je izdajnički udarila još jače.

P.S. Ima li šta gore nego kad nekome obećaš da ćete ići na kafu i on zapamti.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo