Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

JE L’ OVA SVAKODNEVICA BAŠ SVAKI DAN?

Objavljeno prije

na

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek

 

Naslov “Kako da mirišete sveže i lepo tamo dole”. Tamo dole? Na Kosovu? Veliki, prazan prostor stvara tup zvuk koji je veoma specifičan, posebno kad se čukne u nečiju lobanju unutar koje duva promaja. Istoriju nisu pisali ljudi koji su sedeli i kukali kako je svet nepravedan, već oni koji su stali na noge i učinili ga još nepravednijim. To vam je vrsta jednog organskog dima, bezobraznog naziva. Džaba se ložimo da smo narod. Mi smo ono što je od njega ostalo kad se kukolj odvojio od žita, pa student žito zapalio.

Vlada korumpirana, mediji se bave nepismenim uličarkama, mlade generacije sve gluplje, država u ruinama, ali hej, bar imamo dobrog tenisera! Ako se ne slažeš sa ovim svetom ne možeš da uhvatiš koren u njemu…

Hodajmo svi unatraške, sve dok se ne sretnemo mi koji smo se propustili. Premotavanjem do druge šanse. A šta ćemo sledeće da ne damo, sad kad završimo sa nedavanjem Kosova? Neki hendikepi bi mogli spadati u kategoriju baksuzluka, kao npr. Onaj, kad vam “glas razuma“ izgubi glas. Mudrost, poklon života kad ti više ne treba. Zaborav je pokretna traka na koju sve brže padaju stvari. Gotovo ni u šta ne verujem kao u činjenicu da se, u jednom trenutku, mora odbaciti sve ono u šta veruješ i znaš, da bi mogao da živiš. Da bi nešto dobio neophodno je da se nečega odrekneš. Vrlo često, ni ono što si izabrao, niti ono što si žrtvovao nije bio tvoj izbor, a život te pusti da misliš da jeste.

Zabluda je da stoka živi u ruralnim područjima. Istina je da živi u gradovima, a kreće se pojedinačno i u krdima. Kunem se, mogu da čujem lance kako zveckaju dok hodamo. To su tamnice u nama koje robijamo. To su granice na koje smo pristali. Nemojte da se plašite nailaska smaka sveta, on odavde izlazi.

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek. (Ljudi sposobni za samodisciplinu su ljudi sposobni za svašta što nikad ne bi priznali. Zato se i samodisciplinuju). Meni je tata još kao maloj davao da o mnogo čemu u životu sama odlučujem, kao na primer: „Hoćeš li da radi kaiš ili prut?“ Da je Klara Cetkin imala pametnija posla, danas bi žene uživale. Ali ne, ona je morala da se trpa gde joj mesto nije. Žena.

Dvadeset sudenata blokiralo Rektorat i zaustavilo rad profesora. Dva miliona Beograđana ne može da blokira grad i zaustavi Vesića. Sedam miliona građana ne može da blokira državu i zaustavi Vučića. Ukratko, ako se neko pita zašto smo tu gde jesmo. Niko nam nije kriv. Do nas je.                               I

Od izlazaka najviše volim kad izađem na kraj.

P.S. Pomerila sam ponedeljak za juče, danas neka bude četvrtak, a sutra mi treba mali povratak u budućnost.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Uzeti život u svoje muke

Objavljeno prije

na

Objavio:

Težim putem je lakše, iako je teže, i brže. I mnogo se smeješ, dok plačeš

 

Kad se jedna vrata zatvore, druga se otvore, kažu. Kakva bezočna prevara… Koliko li se samo puta čovek našao zazidan u prostoru bez vrata, bez prozora, bez mogućnosti da udahne, a još manje da taj isti prostor napusti. Nikada nisam bila usamljena… Uvek umem da ispunim prostor i vreme samom sobom, ali dešava mi se, u poslednje vreme, da osećam samoću. To vam je ono, kad u vašem sopstvenom životu ima svega osim vas, ako me razumete…

Kad u kući nema ničeg za grickanje, zavucite ruku u trosed. Evo, ja našla dva kikirikija, spljeskani smoki i parčence napolitanke. Ima još nešto, ali nisam utvrdila šta je, liči na suvo grožđe, a možda je i grašak. Dosta mi je sitnica koje život znače, treba mi gromada sreće, a i vid mi s godinama slabi, ne uočavam više te sitnice kao pre. Znate onaj osećaj kad, baš dugo, ulažete sebe u nešto, a onda osetite umor, osećate da se gasite i da više nemate ni istu želju ni volju. Kad ljubav umre, nećete to shvatiti odmah. I dugo ćete sedeti pored njenih ostataka, ali ne zato što volite, već zato što se sećate kako ste voleli. Kada se neki duboki odnos, bez reči prekine, nije najgore ono mučno nedostajanje, ni pitanja na koja nikada nećemo dobiti odgovor. Najgore je što naša prva misao ide njima kada nam se desi nešto lepo (ili ružno, svejedno), što su još uvek u nama, a da ih, u stvari, nemamo više. Od svih zabluda najveća je tražiti se tamo gde vas nema, niti vas je ikada bilo. Dosadi čoveku da stalno pada u zaborav… Vrhunac rada na sebi je kad naučiš da držiš usta zatvorena, bez obzira na iskušenja.

I dođe tako momenat kad čovek ne želi ni da misli, ni da kaže, ni da oseća. Kad mu je baš isključivanje svih misli i osećanja potrebno da bi se odmorio i mogao da krene dalje. Razum je dobro imati, samo da bi imao s kim da ga izgubiš. Očaj je stanje u koje dovedeš sebe kada te život dovede u stanje nemoći. Jedino za čime ću žaliti je to što nikada rečima nisam uspela da dočaram ono što moja duša oseća prema ljudima koje volim. Prosto, tako divne i veličanstvene reči ne postoje.

Ne možeš sebe da tražiš pa da se kao nađeš, u sebe moraš da se zaletiš i zakucaš. Priča je u vetru. Ponekad zatvorim oči i pokušam razabrati krije li se u njemu miris neke tuđe, očajne reči koja nije stigla do receptora. Bitnije od toga da znaš gde ti je mesto, je da znaš gde ti nije… ne možeš da pređeš preko svega, a da ne ugaziš u nešto. Kad god pomisliš da si jak, život je u fazonu: „Evo ti još ovo, nosi, da budeš još jači“. Jer umor najčešće nema veze sa zamorom tela.Težim putem je lakše, iako je teže, i brže. I mnogo se smeješ, dok plačeš.

Nečistu savest, prati isključivo programom za beli veš, sa pretpranjem. Ne štedeti deterdžent za dubinsko pranje sećanja, ali biti oprezan sa omekšivačem za srce i odstranjivačem životnih fleka. Izbeljivač dozirati merom osećanja samosvesnosti. Za sušenje sačekati prvi sunčan dan i umeren vetar u leđa.

Stojimo Život i ja jedno naspram drugog, odmeravamo snage. Izgledamo u ovom momentu sumraka tako tuđi, strani i  nerazumljivi jedno drugom… Proći će. Sve prođe. Šalim se, ništa ne prođe, samo se ućuti.

P.S. Može izazvati vrtoglavicu, povraćanje, dijareju i u krajnjem slučaju smrt. OK, ko mi je u kutiju od lekova stavio uputstvo za život?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Uzduž i prepreka

Objavljeno prije

na

Objavio:

Život ponudi trenutak za izazov, trenutak za sreću i trenutak za kajanje. Od nas zavisi kojim ćemo se redosljedom, ipak kajati

 

Ovaj dan je tako nekako nikakav, kao loša kafa. Zapravo kao tri loše kafe, bez izgleda da će i četvrta biti valjana. Udahnem duboko i zadržim dah jer hoću u dubinu duše. „I ne zaboravi, zatvori oči“, kažem sebi. Danas mi se ćuti na svim jezicima sveta, sa rupama u sećanju, a samo je dva sata prošlo od ustajanja.

Kad samo pomislim kolikom broju ljudi nije dato da zna za moju malenkost… Čovek često muči sebe, tako što pokušava da sebi objasni neobjašnjivo, odbrani neodbranjivo i time stvara privid olakšanja. To je neizbežna i tužna faza ozdravljenja iz koje se neki nikad ne izvuku. Um i razum se tako često pokore željama tela i srca. Povuku se umesto da vladaju, a to uglavnom skupo platimo. Život ponudi trenutak za izazov, trenutak za sreću i trenutak za kajanje. Od nas zavisi kojim ćemo se redosledom, ipak kajati.

Desi se da svemir stane na tren, a ti, negde u prostoru… u međuvremenu  nemaš razloga da misliš na juče, danas i sutra, da hladno nije hladno, da kiša nije kiša… i kad sve prođe, shvatiš da si samo tada bio živ… samo tad, samo tren. Povući se u svoje tišine, može biti i strategija, ali, ako u toj tišini nisi pronašao mir, onda je to tragedija. Evo mi se u prolazu osmehnuo odraz u ogledalu. Ne znam šta mu je, al’ prijalo je.

Onog trenutka kada definišete osobu preko puta sebe, vi ste je ubili. Čovek koji staje u okvire vaših očekivanja je običan lutak. Sa koliko nežnosti nam neki ljudi provuku prste kroz dušu, onako, kao kroz kosu. I umire, uteše, ohrabre, pomognu… Navikavajte decu na ruke da se, kad porastu, ne plaše zagrljaja. O nama, u stvari, najviše govori to, kako se drugi osećaju u našem društvu. Vredimo samo onoliko, koliko smo drugima potrebni. Čemu život, ukoliko nikome ne trebaš, nikom ne pomogneš da poraste? Posebna snaga treba da se stavi tačka na neke ljude. One kojima uvek opraštamo, kojima se vraćamo, koji uvek iznova razočaraju. Razočara te osoba u koju si besramno verovao i u trenu imaš osećaj da te je razočaralo čitavo čovečanstvo. Paradoks je da čovek može da umre samo u sebi, dok njegov život može da se odvija izvan svojih granica. Uvek sam u iskušenju kad god se uhvatim za konopac, čak i onaj od vodokotlića.

Tek sad vidim koliko sam tada bio srećan! Gospodo, ne postoji naknadna spoznaja sreće, ako je nisi osetio, nije je ni bilo, samo si sada u mnogo većem kurblemu, i to je sve. Inače, imam još da vam kažem da sam ‘opravila ručicu na vratima od kuhinje, sin misli da sam heroj. Aj’ što on misli nego što ja mislim. I šta kažete, obaveze neće čekati? Hahaha, prijatelji, evo moje čekaju, štaviše zajedno piju kafu, ogovaraju me i smišljaju kako da mi dođu glave…

Ponekad kad pogledam u horizont, zapišti mi ta ravna linija. Svet je umro.

P.S. Ima ona Gundulićeva: Okreće se kolo sreće, vrteći se ne pristaje, tko bi gori sad je doli, a tko doli, ka gori se kreće.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ko drugome jamu kopa, ja mu dodam trešnju da zasadi

Objavljeno prije

na

Objavio:

Iz poštovanja prema suncokretima koji nisu mogli da biraju svoje Sunce, nemam pravo da venem.

 

Propustile nas šanse. Od Nove godine do malopre, prekinula sam pet lanaca srceparajućih poruka da znate, ako me nema.. . e, tako… Kad ustanem ovako na levu nogu pa mi sve nešto fali, te mi fali milon evra, te kuća u Monaku, te privatni avion, te hacijenda u Meksiku, te moje lično tropsko ostrvo negde u tri lepe materine. Između nas nije bilo ničega. I jedva čekam opet. Neki ljudi su tako voljivi da vam se srce napuni njima, do vrha. I uživate ispijajući tu ljubav, gutljaj po gutljaj. Sva sećanja čuvam u travi, jer… nikad ne znaš šta može da izraste iz zemlje ili zenica i da ti pridrži kičmu.

Nema mesta za ono što bih rekla, a gore bi bilo da ima, zar to nije strašno, da negde stane i bude, a toliko sam želela da ide i da ga nema… Ćutim i zaboli me grlo, a ne boli me nešto što koristim, trepavice ili ramena o koja kačim torbe i prazne dane i uspomene koje sam izmislila. Pogrešila sam, i to je još jedan novi mali svet, ali ćutim, jer, nije bio važan ni svemir u kom sam u pravu. Potrebno mi je da jednom naglas kažem sve ovo što ćutim i da preživim… i da neko to čuje, pa makar bio i pas (svet je pun nepoznatih ljudi i poznatih pasa).  Iz poštovanja prema suncokretima koji nisu mogli da biraju svoje sunce, nemam pravo da venem. Niko ne ume da me čuva, a ja se ipak više osećam kao ovca nego kao tajna. Moja kosa i dalje leži na tvojim odsutnim ramenima. Bespuće nije prostorna odrednica, nego stanje svesti.

Nedelja. Nedeljom je dozvoljeno preživljavati sve ono zbog čega smo već jednom umirali. Večeras propuštaš to da te volim više nego ikad. Ti neki retki ljudi kao komadići raja u beskrajnom paklu. Nema nikog da dođe i kaže: „Ne brini, sve će biti u redu“, nego mora čovek sam sebe da laže. Na ovom svetu ima toliko divnih ljudi kojima nisam okružena. Najgore je biti ljutit, povređen i privezan za zemaljsku sudbinu. Povučeš se u svoje misli, i shvatiš da si otišao u beskonačnost ne oprostivši se. Osobe “Biću uvek tu za tebe“ oterajte odmah u kdođavola dok su tu, jer posle neće biti tu pa nećete moći, normalno. Ironija je kako se tešimo time da će sve proći, a ne postoji ništa tužnije od prolaznosti. Vraćam danas jednom čoveku dvesta dinara koji su mu ispali iz novčanika i on mi kaže: „Ja bih vas oženio, jer ste poštena žena“, pa eto, čisto da vam kažem ko je poštena žena, da više ne lupate glavom o zid.

Ovih dana se jako sukobim sa svakim ko omalovažava moj, srpski narod. Nekad je bilo ”svaki svoga ubijte subašu”, a danas “svaki svoju namirite guzicu”! Ovo su mnogo važni dani. U svetu se svašta dešava, a kod nas se dešava SVE. Ponajviše u Crnoj Gori. U našoj Crnoj Gori. Vi koji ste se odmah iznervirali što to tako kažem – pa, šta da vam radim. Tako je. Izgleda da čoveku možeš uzeti sve, ali ne i onu iskru u srcu od koje zavisi i ljubav prema životu, i to što diše, i to što stoji pravo, i to što jeste – Veru! Pogledajte, u najtežim momementima života oslanjamo se na Boga i one koji nas vole. Ljubav je stvarno rešenje. Na kraju krajeva, samo se to pamti i računa. Pokažite deci šta je dostojanstvo, sve drugo će ih naučiti život.

P.S. Gde su i šta rade Soroševi NVO selektivni dušebrižnici?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo