Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

JE L’ SE NEKAD USTANOVILO ZA ČIJE BABE ZDRAVLJE?

Objavljeno prije

na

Treba istrpiti koju gusjenicu ako želiš videti leptira. A od gusjenica bežimo, za leptirima trčimo. Ista duša, druga manifestacija

 

Uvek sam volela septembar, tu stanuje svaki početak koji drži do sebe. Zakuvalo se opasno u Srbiji. Miriše na vruć ajvar. Doduše, nespokojna sam i kad pomislim da će za mesec dana početi da lože po kućama, pa će smrad uglja i čađ da zahvate ceo grad, kao viktorijanski London, pre sto pedeset godina. Najlepši mirisi se šire iz, politički korektne, cigan male gde su Silvana i Gara udali treću ćerku Refiku. Živeli mladenci! Politički korektno, to je ono kad nemaš pravo da skreneš pažnju na nečiju glupost onako kako bi to trebalo. Forsira se da bi ljudi držali jezik za zubima. Moja politička korektnost je na istorijskom minimumu. Nije išlo dok su nas vukli u propast. Sad su počeli da nas guraju.

Putokazi i znakovi nalaze se samo pored puteva koji vode ka poznatim, sigurnim i dosadnim ciljevima. Zaborav je moje jedino rešenje. Malo lek, a malo otrov. Ali mora svakodnevno. U odmerenim dozama. Dobra stvar je što je zaborav univerzalan. Sve se može zaboraviti. Ljudi, događaji, mesta. Na kraju, možeš i sam sebe zaboraviti. Nirvana. Istočnjačka i balkanska filozofija su se ozbiljno približile. I jedna i druga uče čoveka da shvati kako on nije gladan nego mu se samo čini. Moje odluke često nisu bile moji izbori, više snaga da prihvatim stvarnost onaku kakva jeste, i to je ono što me teši i razdire istovremeno.

Treba istrpiti koju gusenicu ako želiš videti leptira. A od gusenica bežimo, za leptirima trčimo. Ista duša, druga manifestacija. “Sve” je užasno ništaznačeća reč koja traži nemoguć prostor. Ostanimo kod “nešto” koje nešto znači, a malo traži. Ima ljudi kojima je odlazak ugraviran u očima. I nema načina da ih zadržite. Bolje je da na vreme shvatite da ste precenili nekoga i odete, nego da ostanete dovoljno dugo, pa da i njega ubedite da stvarno toliko vredi. E onda će on zaboraviti vas i od toga se teško oporavlja. Zagrlim tako nemoć i hodamo ulicom opstanka. Nemo, svako sa svojim mislima. Poželim ponekad, doduše nakratko, da ljudi umeju da oslušnu ljude oko sebe, pa onda shvatim da im je prevelik teret da osluškuju i sami sebe. Imam kolekciju besanih noći. I zbirku grešaka i promašaja. U jednoj kutiji čuvam sve razloge za i protiv, besmislene izgovore i omote od potrošenih snova. Svilenom trakom su vezane namirisane želje. Ima tu i unikata i duplikata. Hoćete da se menjamo?

Ljudi su ili omiljena mesta u koja odlazimo da odmorimo dušu, ili nužna boravišta u koja se vraćamo da odrobijamo život. Oni koji čekaju i kad niko ne bi, isto tako i odu.

Ko je u životu imao bar jednu besanu noć, taj se uverio da jutro nije ništa pametnije od večeri. Kada si s njim, da li vas je dvoje ili si i ti sa njim na celom svetu sama? Kad umor dobije ruke pa te spusti na krevet, pomiluje po kosi, kaže ti da ne brineš, da će sve biti u redu.

Obrazi anatomski sedaju u dlanove, čelo zatražilo ruku više. Naslagala sam slova za zimu. Vreme je da se založi reč.

P.S. Pametnija posla se ne rade, već se samo imaju.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Priznala sam kišu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Često sve to prati nizak pritisak, to je ono kada bi te Gospod uzeo sebi, ali ga mrzi

 

Vrata ka trpezariji u manastiru Alkobaka u Portugalu namerno su napravljena ultra uska da bi svaki monah koji ne može da prođe odmah morao da krene na post. Mudra strategija. Svaki čovek nastoji da preživi u svom svetu i vremenu, a to podrazumeva da se neprestano prilagođavamo i odgovaramo na izazove koji se nameću.

Pročitah juče, u novinama, da dobar seks sagoreva 2000 kalorija. Znači, manite se tih priča da ste debeli jer mnogo jedete! Nazovite stvar pravim imenom! Svako od nas jednom zaluta u nepriliku zvanu nemoć. Pa bude isti onaj dobar čovek, koji je počinio zločin ne čineći ništa. Baš ništa. Moja pokojna baba je imala jednu pametnu (čuj jednu!): „Slatkim rečima najbolje se soli pamet“. E, sad što ja nisam na babu, to je druga priča. Petlja je najmanja jedinica odvažnosti da nešto započnete.

To što mi deca polude, s vremena na vreme, baš onako kvalitetno, to im je od mene, oca im dede (mog oca), mog brata i od jednog strica Rista. Neverovatno koliko svi mislimo da najbolje odgajamo svoju decu i da su nas isto tako odgajali najbolji roditelji. Ko je onda ovaj narod što ovako glasa, postupa i živi? Ko poltroniše, opanjkava, prlja, smrdi, krade, laže? Bugari? Više je to pitanje iz matematike nego iz etike .Oduzmeš, podeliš, sabereš, pomnožiš. Godine, ljude, novce, površine…

Moje odluke često nisu bile moji izbori, više snaga da prihvatim stvarnost onaku kava jeste, i to je ono što me teši i razdire istovremeno. Često sve to prati nizak pritisak, to je ono kada bi te Gospod uzeo sebi, ali ga mrzi. Bude i dana u kojima te ćutanje guta, a misli ti jure u neke mračne dubine. Ruka spasa je tada razgovor. O bilo čemu, o kamenčićima, pticama i sitnicama. Samo da se kotrlja. Dan su mi, ipak, ulepšale laste koje su danas prvi put napustile gnezdo i poletele. Skoro nisam videla toliko radosti, cike i nadletanja po dvorištu, a onda su se umorile i vratile na sigurno.

„A šta radiš dok žmuri dan i noć ne čuje ništa? I znaš li da vetar, nikad iste oblake ne spušta na mrak?“ Misliću o tome, baš često, kako me čekaš u parku na klupi na kojoj se nikada nismo sreli. Onaj sićušni trenutak, nalik večnosti. O njemu ne svedoče ni fotografije, ni pisma, niti pesme. A postoji, znam da znaš. Puls odjekuje, kamen puca nad nemirnim svodom. Noć je pouzdani okov. Ostajem ovde zbog zagrljaja koji se neće vratiti. Nema ništa između nas, tako da nas ništa i niko ne može rastaviti.

P.S. Menjam mir koji nema cenu za nemir koji ima vrednost.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Čarobni beg

Objavljeno prije

na

Objavio:

Samo nemojte da se plašite starosti. Pravite zalihe ljepote i mladosti u srcu i duši

 

„Pakleno i danas. Srbija u crvenom…“ Smešio mi se dan, nepoznat i lep, mangupski naslonjen na veliku, zelenu krošnju, vrteći na prstu sunce kao košarkašku loptu. Podsetilo me na jedno leto pre cirka dvadeset godina… Krenemo u šetnju, mala Tara i ja, obavezno prođemo pored niza radnjica da Tara s vrata mahne i kaže: „Dobarrrr dan!“ krojačici, frizerki, cvećarki… , a one radosno odgovore. Naše svakodnevne, malene epizode komšijske srdačnosti i vedrine, protiv sve teskobnijeg distanciranja. Kad stignem s posla, Tara se obraduje, zagrli me i kaže: O mama kozo, mislila sam na tebe!“

Retko kome se desi da ga pri povratku kući podigne drvo i da ga onda čitav drvored golica. A možda se i desi, ali kako o tome pričati ikom?! Od ovoliko svega, teško čoveku da ne levitira. Povlačim se u sebe, ali ne mogu da stanem tamo. Čovek uvek ima te dileme i uvek ima pitanja, da li je to pravi put, zato što vrlo često ono što smo izabrali ne liči na ono o čemu smo sanjali. Violeta i ja smo jednom prilikom pile ‘ladno pivo u Pevcu. Dan vreo, avgustovski. „Slušajte me dobro“, obrati nam se konobar, te davne 86. „Pažljivo birajte šta želite, jer kad vam se želja ostvari, sreća iscuri“. Pipi nam je pokazala da sasvim OK biti drugačiji i živeti van ustaljenih normi. Odrastajući, nekako smo to zaboravili i zatvorili srce pred svim što se ne uklapa u kalup prosečnosti. Život je pun nekih čudnih pukotina pa ih popunjavaš smehom, ljubavlju, zagrljajima, poljupcima, kako se ko snađe i dokle god se snalaziš to je znak da si živ. Samo nemojte da se plašite starosti. Pravite zalihe lepote i mladosti u srcu i duši.

Negde u sebi, potiskujući ono što ne postoji – granice, ljude i beskraj, čuvamo sebe strahom… u tom svetu van domašaja nekog drugog, nekog već viđenog, nekog sebi sličnog… vreme nas izdiše, a svet živi i bez nas… dok maštamo o običnoj, skromno skrojenoj slobodi…

Ima tako nekih mesta na kojima nam se jače desi život, i onda kada životarimo, opet mu u mislima odemo, da živimo. Tako mi se jednom slomio pogled i pao na zemlju. Došao je i vratio ga u prazne oči koje tada dobiše sjaj. Neki odlasci bez reči imaju eho za ceo život. Samo da niko nikoga ne izgubi kao što sam ja njega. Samo da niko nikoga ne izgubi. Nikad. Osim vremena, ništa prošlo nije. Pukotina je kroz koju gledam svet. A svet se svlači.

Neki unutrašnji strahovi vas probude u ponoć, sednu sa vama za sto, parališu vas i drže sat vremena u tišini. Gde je sad moja baba da mi kaže: „Ćuti si, će da pomine“?

P.S. Više ne razgovaram sama sa sobom. Sad samo ćutimo.

 

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sreli smo se prekrasno

Objavljeno prije

na

Objavio:

Moderan svijet traži od nas da budemo prepredeni. Kreativnost nije više u službi radosti i igre, nego lične koristi i opstanka

 

Napolju je nepodnošljivo vruće. Zatvorila sam se u sebe, tamo gde je hlad. Stiglo me je ludilo i uhvatilo za ruku. „Ti si mene zaboravila“, šapnu. Tu i tamo proleti neka muva. U naizgled nasumičnom načinu kako muve presecaju vazduh svojim letom, iskusno oko nazire konture skrivenih dijagrama, šematskih prikaza neke drevne kosmologije, sve stvari oko nas su neraskidivo uvezane u celinu. Možda je muva zunzara, možda glas savesti, nisam sigurna, ali nastaviću da udaram tucimuvačem dok ne prestane da zuji. Moram da nabavim efikasan insekticid dok još nije kasno. Nevolje se uvek zakače za dušu tom lepljivom tugom, često do samog izdisaja. U najtežem trenutku svog života, ključ je da ne zaboravite svoju snagu. Ako nekad na tren izgubite dah, setite se kako predivno umete da dišete.

Otvorila sam članak „Stručnjaci savetuju kako spavati po velikim vrućinama“, jer sam baš ugrožena kategorija, piše na kraju, „… Ili jednostavno pođite u podrum i tamo spavajte“, pa stručnjače, mislim stvarno…

Ne možeš sačuvati dete u sebi, a da ne ostaneš malo naivan. Zato je to veliki izazov, a nekima nemoguća misija. Moderan svet traži od nas da budemo prepredeni. Kreativnost nije više u službi radosti i igre, nego lične koristi i opstanka. Čak su i deca uskraćena za detinjstvo. Sve je u obrazovanju. Bez funkcionalne pismenosti i kritičkog mišljenja, ne može se ići napred, može samo unazad. Nekad se to ipak razvijalo i oni koji su kaskali, bar su znali da nisu dovoljno stručni za neke teme. Sad sve znaju! I to je globalni problem, možda nešto izraženiji kod nas. Otuđeni od naroda, partije su stvorile generacije karijerista kojima je jedina motivacija novac i status. Ovde se trideset godina neguje sistem(at)ski funkcionalna nepismenost, da bi se kroz medije lako upravljalo hordama idiota… i sada se to obija o glavu i onima koji su u toj praksi videli prednost i korist. Novinar može da bude ko god želi, nikakvo formalno obrazovanje za to nje neophodno. Može biti i nepismen, nema veze. Praksa je pokazala… Uzmeš diktafon, mikrofon, lupaš po tastaturi i toeto… „Obrazovanje je jedan od najvećih prioriteta vlade“, reče Brnabićeva dok joj iza leđa stoje: konobar iz Surdulice, Jorgovankin šofer i čitač vodomera, svi obrazovani u jednom danu. „Nula na prijemnom ispitu dovoljna da upišete srpski jezik i književnost“. Sad kad likovi koji su jedva skrpili nula bodova, upišu srpski jezik i književnost, pa za godinu-dve konačno stignu do slova Š, pa krenu da sklapaju slova u reči, reči u rečenice, ijaaaoooo! Nebo je granica.

„Virus zapadnog Nila u Srbiji.” Ne kažu, uložićemo sredstva i znanje da suzbijemo pošast komaraca, već kažu, stavite komarnike i ne izlazite posle 19 h. Leto 2021.

Sva ta tuga mogla bi da se smesti u ogromnu jastučnicu, umesto perja.

P.S. Vruće je pa životinjama napolju ostavite vode, ali ne samo vode, ostavite im i hranu jer ni one ne mogu da kuvaju po ovoj vrućini!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo