Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Čist račun, dug, a ljubav ništa

Objavljeno prije

na

Većinski ste vlasnik života samo onda kad možete da platite sva svoja zadovoljsva ali i greške iz svog džepa

 

Ono što se, dok sam odrastala, zvalo nekultura, nepoštovanje, nevaspitanje, bezobrazluk, danas većina zove – “ne da na sebe”. Kakva zabluda. Mislim da ovi što ne daju na sebe, u stvari, samo ograničavaju svoj seksualni život.

Postoje tako neki stvarno moćni trenuci koji počnu da brišu sve, ma koliko bilo jako.. I tako neko tvoj postane stranac, tuđ i dalek do beskraja. Neke reči su prevelike da bi bile rezervisane samo za jedan rod. Recimo “bol”. Neko se plaši gubitka, ja se plašim da nemam šta da izgubim. Kažu da je svakom dato u životu onoliko koliko može da ponese i podnese. Čini mi se da me je taj što procenjuje malo precenio. Većinski ste vlasnik života samo onda kad možete da platite sva svoja zadovoljsva ali i greške iz svog džepa. Što se tiče problema, dostigla sam nivo onih kreativnih ljudi “uradi sam”. Nebo je granica samo pticama, ljudima su granice u glavama. Ne znam zašto sam se sad setila kako je jedna starija gospođa, nekoć, u hitnoj  umrla i kad su je izneli, doktor viče: „Sledeći!” , niko se nije gurao da uđe da umre, čak ni oni “samo da pitam”. Nije dobro uvek imati izbora. Jer ljudi su neodlučni. I neverovatne stvari urade, najčešće, kad više nemaju izbora. I kad nemaju više šta da izgube. I emotivno mrtve treba voleti. Nije lako srušiti te zidove, ali je lepo gledati kako ozdravljuju i ponovo vole. Naviknu ljudi da visiš na nekoj kuki, pa kad im ustrebaš oni te uzmu i upotrebe. Kada im dosadiš oni te opet okače da visiš… i onda jednog dana krenu da te skinu, a tebe tamo više nema… odneo te neko ko će te nositi svaki dan, a da mu ne bude suvišno. Šteta je začinjena.

Tvoj svet je zamak, moj bunker. Možda si na putu napuštenih snova koji vodi do Kraja sveta. Negde posle Pustinje zaborava i skretanja za Šuplju stenu gubiš ime i ostaje ti samo put. Tu se svi tragovi gube i ništa više nije važno. Ne čuješ? Čudno, kad zaustaviš srce, čuje se sigurno. Vidiš kako te brzo prolazim? I dalje gradim poverenje. Još smišljam temelj koji bi sve podneo. Pokazaću iluziji ko je gazda.

Potrošilo mi se ovo srce. „Evo ti moje“, ponudi dobrodušna olovka.

Pred smrt ljudi zamirišu na svoju najlepšu uspomenu. Mnogo je lekcija o nemanju. Kad nemam odgovore uvek su mi pitanja predivna i strašna istovremeno. Džepni priručnik za one koji ne umeju da stanu u sreću. Usko im i tamo. Ima negde bolje. Naporno? Efekat kratkog ćebeta se ne tiče dužine istog, već je stvar u nogama bez pokrića. (Kratko ćebe me je ojačalo.)

Kajanja ima i kad poslovica kaže da ga nema, samo su mu svrha i učinak nikakvi..

 

P.S. Rečenica koju sam najčešće, kao klinka, slušala kada smo bili u gostima je bila: „Videćeš ti svoga boga kada dođemo kući”. Sad sam ateista…

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Množina od smisao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedini ljudi su djeca. Svi mi ostali smo davno prestali to da budemo

 

Dobro vam jutro, narode. Sunčano, -7, subjektivni osećaj -12 kažu na radiju. Ko određuje ovaj subjektivni osećaj? Ako je subjektivni onda valjda ja osećam koliko mi je hladno. I to su počeli da nam nameću. Najteže mi padne ovo sunce zimi, kad dođe kao pljusak koji puni sve zglobove i kosti, i to oduševljenje sjajem i prostranošću jutra i neba, počne da mi pravi mali radosni lom u glavi od uzbuđenja koji nemam gde da izlijem, pa se sve samo transformiše u neku nedefinisanu tugu i povuče natrag u zglobove.

Ne mogu da kažem da me nije pogodilo što je Pečur izabrala da, umesto uobičajenog idolopoklonstva, dakle totemističku mene koja sedi u fotelji i čita, ipak izabrala da gleda u sneg kroz prozor. Još jedan sat i šest minuta. Stra’ me zaspaću i propustiti prenos dočeka vakcina. Inače, biramo i koje ćemo: američku, rusku ili kinesku. Anketiram petoro svoje dece: Šta biste za ručak? 1. Bečke šnicle 2. Piletinu sa susamom 3. Pečenje 4. Pastu sa pečurkama 5. Nešto čokoladno. Kad se svi izjasnite, dobićete spanać i pržena jaja. Tako i sa vakcinama. Rešila sam da svaki dan imam po dve časne namere, pa ako se jedna razboli druga će da je neguje. Problem u stvarnom životu je što nema muzike koja najavljuje opasnost.

Dođeš u te godine kada od ljudi ne očekuješ iskrenost, od nje ti se neretko smuči, očekuješ samo elementarnu pristojnost, u tim kratkim, neminovnim kontaktima. Sve više volim ljude koji umeju da ćute. Da oćute. Prećute. Zaćute. Ućute. Koji ne kažu svoje prokleto mišljenje uvek, svakome i o svemu. Jedna od rečenica koja me izluduđuje je: „Pa takav/va sam, šta da radim!“ Pa izlupaj sebi šamare, da ne dovodiš mene u tu situaciju. Jedini ljudi su deca. Svi mi ostali smo davno prestali to da budemo.

Prvo izgraditi kičmu i samopoštovanje od čelika, ipak ne bez upletenog cveća, onda malu baštu punu đurđevka, onda malenu obalu i more tamo iza napraviti, i onda pozdraviti onog ko želi biti na toj obali, i voleti more i jutra koja tu dolaze ponekad najlakša na svetu. Zato ću otvaranje neba provesti u krugu porodice. Nigde kao u patrijarhalnoj porodici nećete naučiti da se ne postavlja pitanje zašto, jer je odgovor: „Tako treba“, i ništa vam kroz život neće koristiti više, u svim moralnim dilemama, od odgovora „tako treba“. Lepota toga što si ubiVen u pojam je da ti više niko ništa ne može. Samo imati na umu onu staru narodnu show must go on i sve prolazi.

,,Teta Dobrila, može li Biljana napolje da se igramo?“ Najbolja rečenica koju sam rekla ikad. To je postala rubikova kocka za sve ostale rečenice, okrećem ih i okrećem da opet dobijem tu rečenicu sa izvornim značenjem. Ume da podvali, ponizi, zatruje, razlabavi svaki čvor teškom mukom uvezan. A ponekad pohvali, daruje, zamiriše svom svojim snagom, stvori nove niti… Život.

P.S. Jednom ću napisati, osećala sam se s tobom kao da trčim u sunce.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sunčano, zašto nijesi danas tako pretežno?

Objavljeno prije

na

Objavio:

„Kad sve ovo prođe“ uskoro puni godinu dana. Svi za situacije „u slučaju nužde” moramo imati prozor sa koga se vidi more

 

Pada prvi sneg, zakuvana druga kafa, novine od juče, ontološke nedoumice i pitanja o smislu života, Pečurak preko puta na krevetu liže šapu dok u pozadini ide Tom Vejts – jedno sasvim normalno nedeljno jutro pre odlaska na pijacu.  Čitam o velikoj Biserki Cvejić i pročitam da je 1962. godine posle izvođenja „Carmen“ u Berlinu, aplauz trajao 24 minuta, a zavesa se podizala 58 puta. Čoveče!!! Čitajući njenu biografiju zapitala sam se, kako je veliki greh prema vlasnicima ovakve karijere pojedince nazivati umetnicima. Život je i kad nisi živ, nanu li mu naninu, prevarantsku i mangupsku. Taman misliš gotovo, kad ono, ima još!

Polako pakujem minulu godinu, odvadim jednu kocku međ gomilom rasutih na podu i pospremim u ranac koji je sve teži. U pameti se ne zadržavam dugo. Biti na ivici da promeniš mišljenje često izgleda toliko strašno, kao da se nalaziš pred provalijom, a zapravo i tamo, sa druge strane, sve je isto, ima i sunca i kiše, i ravnice i krša. Najveći deo prošle godine sam ostavila zabludi, ali od Vojvodine sam više od decenije učila da je srce neistrošivo. Svađam se sa svemirom u ove dane koji izgledaju kao da će svega nestati osim budala i ratova. Dug je put do skloništa, a zimski san već počeo. Snoviđenja usput razdragano mašu i pristaju na svaki treptaj… Duša ozdravlja. Trošim oči uzalud. Nema nikog u tom mraku. Ni strahu, ni nedostajanju nema mesta. Lakoverna.

Govorim sebi: „Samo pusti neki film“, ali meni se ne pušta neki film, meni se pušta sve dođavola i odlazi na more u leto, u potpunost i dovoljnost. „Kad sve ovo prođe“ uskoro puni godinu dana. Svi za situacije „u slučaju nužde” moramo imati prozor sa koga se vidi more.

Uvuku se neki ledeni strahovi pod kožu, u srce, do srži. Mnogi će ti reći bez razloga. Mnogi, ali ne i oni koji su takvu zimu zimovali. I ja, kao sva ostala ljudska bića, više volim da budem pijana od sreće. Ali, rakija, jer takve su nam mogućnosti. Jedno od poraznijih iskustava je čas u kojem, uronivši u tamno središte vlastitosti, ne naiđeš na dragoceni zalog autentičnosti, već, iznenađen i prenut, ugledaš kako se nekakvim veštačkim svetlom presijava plošno i goluždravo telašce opšteg mesta. Reči ogrnute ćutanjem proviruju iza pogleda i tek ponekad ih neko ugnezdi u pesmu. Dolazi zima, zagrlite okom sve što mrzne.

Ko je pročitao „Devojčicu sa šibicama“ ima lakšu karmu u ovom životu, jer je dovoljno propatio i trajno je neuračunljiv. A Andersen? Mrtva baka koja se pojavljuje umirućem detetu, mala sirena koja se samoubije? Ili smrt Bambijeve mame? Pa horor pesmica Zeka i potočić… Brate mili, kako li odrastosmo?! A onda me Isaković dokusurio. Kašika.

P.S. Slepe ulice držim za ruku.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Dobro se držim sve dok se ne ispustim

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kraj je godine u koju svratili nismo, ili tek toliko da budemo tiši, skriveniji i sve manje svoji…

 

Oblačno nebo je danas daleko. Smračilo se. Prozori su u komšiluku zasijali jedan za drugim. Sati su prošli i svetla su polako počela da se gase. Nekoliko ih je preteklo i prkosilo mraku sve do jutra. Jutru je bilo svejedno. Ustajem, hodam po vazduhu, ali tek toliko da nisam na čvrstom tlu. Postepeno približavanje počinje izdaleka, kada još nisi ni svestan toga. Čak i kada počneš da primećuješ, ne pridaješ pažnju tome. Zatim primećuješ sve više, ali ne razumeš. Pretpostavljaš da nije isplanirano, jer umišljaj nema strpljenja. Ipak, osećaš da ništa ne zavisi od tebe. Gladna sam. A to nikako ne može da izađe na dobro. Kako ko shvati ovo „gladna“, uopšte ne menja ništa. Jer, niko neće pogrešiti, kako god protumačio. Svi ste u pravu. Dakle, gladna sam, i to nikako neće da izađe na dobro. Nekad sam se nadala da će borba ostati nepotrebna ukoliko je odlažem. Ah, kakva taktička greška! Jer, dok se ja nadam, neprijatelj se postrojava, umnožava, postaje sve snažniji. Dragi moji, jedna dobronamerna sugestija: Ako već mora da se bije boj, jurišajte odmah!

Progledam tako i pomislim ovo je dan za velika dela, onda sednem u fotelju i dignem noge na sto. Što me više obuzima želja to više srljam, jer želja razum gasi. Svako mesto pruža određene slobode. Pomeranje s mesta najčešće donosi nove slobode, ali i ograničava one prethodne. Treba to da ima u vidu onaj kome je sloboda važna. Od svakog navršenog dana, ostaju u duši i pamćenju končići i trunke utisaka, i bude kao da živiš naredni dan viseći o tim slamkama proživljenog. Pola života provedeš pokušavajući da ostaneš pri zdravoj pameti i to u svetu koji nije bio tebi namenjen. Šalim se, inače sam mestimično optimistična. Najvažnije je, u bilo kom odnosu, da si većinski vlasnik lepih uspomena. Bolje sutra dođe brže kada mu pođeš u susret. Mene strahovi često zaobilaze, jer sam lenja da se bojim previše i predugo. Udri, pa kud puklo da puklo, a najbolje je razumom tući. Oči umorne znaju, sastavljen sam od mnogo toga što ne prolazi. Kilometrima iza mene zaboravljena želja za nečim što liči na srećan kraj. Možda se sve završilo, a niko nam ništa nije rekao?

Kraj je godine u koju svratili nismo, ili tek toliko da budemo tiši, skriveniji i sve manje svoji… Stresam se na pomisao da sam nespremna da se opravdam za svaku glupost koju sam ovom svetu podarila.

Pazite kuda hodate, dve hiljade dvadeseta se jutros spakovala (šta drugo da radi poslednje nedelje na zemlji bez sna) i polako se već kupi iz predela oko drveća i iz ćoškova pa možete upasti u međuprostore bez godine i osetiti neku tupu prazninu odsustva. Obaveštenje: Kremacija loših osećanja. Noćas, nešto posle tri sata. U gluvi čas. Prisustvovaće samo krivci zaslužni za iste. Vama ostalima, nek je laka i mirna plovidba kroz ovu noć.

P.S. Za Novu ne želim mnogo. Samo želim da osoba koja ovo čita bude zdrava, srećna i voljena.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo