Bilo je sve nekako jednostavnije kada sam se kao mala brinula hoće li svanuti novi dan ako baba zakolje pijetla

Kad si predugo bez nečega, navikneš se. Ta slobodna volja, to vam je najgori zajeb ega, eto i brakovi počinju tako “da li vi svojom slobodnom voljom…“. A nekad, eto, sve što možeš da uradiš sa stvarnošću je da je gledaš očima naivnih. Ništa čovek duže i postojanije ne nosi kao tugu. Neku davnu, potisnutu na dnu duše, ispliva tiho, ničim izazvana, nepozvana, sasvim neočekivana i uporno tišti. Neki ljudi nemaju meru, drugi opet nemaju vagu! Glupo je kad se setiš nečeg divnog i zaboraviš. Ostaje samo nejasna uspomena na mogućnost obradovanja. Odvolela sam ljude za koje sam mislila da nikada neću.

Postoje te osobe koje su tvoje uvek. I kada ih nemaš pored sebe, i kada ih drugi grle, i kada im ni glas ne čuješ. Taj mali crv koji te nagriza kao tiha rđa, zabačen daleko iza podsvesti gde se hranio tištanjem i rastao, množio se, dok nije postao mnogoglava neman koja kida delove tebe, skineš joj jednu glavu – na to mesto dođe novih sedam koje još ljuće sikću, još bešnje ujedaju.

U podne, jednog jesenjeg, sunčanog dana rekla sam mu da je moj, na što je on sudbonosno odgovorio: „Da vidiš kakve sam cipele kupio!”. Imam neki strah, nadam se da je od smrti, da nije ništa iracionalno. Inteligencija kao predigra. Vrlo dobro poznajem granicu između ludila i razuma, prelazila sam je kičmom, tu čak i živim, znam koliko je prelako zaglaviti se sa suprotne strane racionalnosti, ali i dalje, u retkim trenucima, dozvolim to sebi da slučajno ne postanem sebi stranac.

Inače, zvali su me iz Dormea danas. Ja gusle nemam da vam taj razgovor prepričam. Zajebana je upornost, ima ona jednu tananu graničnu nit, kada pređeš preko nje postaješ davež. Neko ti stane na žulj… Neko na muku. Uglavnom, narod ne gleda gde staje.

Kad dođem do krajnjih granica, ja ih pređem. Za jedan tren oka, e, za toliko ti se promeni zivot.. Tom brzinom.. Bilo je sve nekako jednostavnije kada sam se kao mala brinula hoće li svanuti novi dan ako baba zakolje petla. Bili su to previše poznati predeli da bih se pravila da šetam njima kao da mi je svejedno. Plašim se da dopustim sebi da budem kompletno srećna jer postoji toliko toga zbog čega mogu da budem tužna i onda se osećam kao da sam neodgovorna i da zanemarujem tugu. Često čujem ono “najteže je biti čovek”, meni teže pada ako ispadne da nisam. Taj neodoljivi miris ljudskosti. Radujte se sami sa sobom, ljudi imaju svojih problema. Mnoge stvari bi se desile da smo naglas rekli šta želimo. Komunikacija je presudna. Nikada je ne može biti previše ako rešavamo problem, ako usklađujemo odnose, ako rečima idemo ka boljem…

Mene kad bi sad pokušao neko iskreno da zagrli, ja bih rekla: „Šta ‘oćeš, ko te šalje, oš da se rvemo il’ šta, odabi i dok pričaš sa mnom gledaj me u oči!“.

P.S. Ispao mi sinoć upaljač iz džepa kad sam se vraćala kući, bio je mrkli mrak i nisam uspela nikako da ga pronađem, što bi rekao Zdravko Čolić: „Noć mi te duguje.“

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Nema ništa gore nego kad upadnete u društvo kojem šumorenje breza ništa ne znači

Razgrnite zavese i pustite sunce, upoznajte se sa svetlom i budite mu drug. A sa mrakom, sa mrakom ćemo lako, mrak nam je rod najrođeniji. Šta je jutro do noć koja je ubledela. Prespavala bih sve ovo, ali sam potrebna nekom da mu budem oslonac, podrška i zagrljaj. Menja se vreme, kažu. Znate, ništa se ne menja. Ko je ustajao u šest, ustajaće i dalje. Ko nema posao, nema ga i dalje. Ko nema ljubav, nema pa nema.

Zapravo, nijedna odluka nije prava ako odlučuješ pameću, ili srcem. Prava je samo ona u kojoj odlučuje tvoja savest. Neuspeh je ne biti srećan. Nijednu glupost nisam planirala, talenat jednostavno dođe do izražaja. Čak i onda ako nam je stvarnost realno dobra, želje ostvarene, ciljevi postignuti, nagoni zadovoljeni, postoji mentalna struktura koja sve to po definiciji mora da odbaci, jer bi inače samu sebe ukinula: to je mašta. Ona ne može maštati o onome što se ima. Mora negde drugde.

Ljudi su najudaljenije destinacije, a mi verujemo da ih gledamo u oči. Naročito kad to shvatiš onda kad je prerano za kraj, a prekasno za početak. Kada vam nije samo životna faza, ni starost, a ni umor, već jednostavno potreba da budete sami, onda ste se sigurno prejeli onoga što vam je život servirao. Ništa ne zaurla toliko snažno koliko nezadovoljstvo, dugo držano pod kontrolom. Kada upornost počne da ugrožava dostojanstvo, vreme je za odustajanje.

Ako ne mogu da budu srećni sa onim što imaju, mudri ljudi odluče da budu srećni zbog onoga što nemaju. Ne držite u mirnoj luci one koji za vetrom žude. Vama će svaki povetarac lediti kosti, njima će ta hladnoća biti opravdanje zato što su poželeli toplije mesto. Sudi preoštro čovek, mereći nekim svojim aršinima, pa mu život pokaže drugu stranu, kojom sve njegove mere i aršini postanu ništavni… Malo je žalosno gledati jutrom sva ta lica čija se krhka egzistencija održava na nitima obligacija iz radnog odosa, a da pritom nikoga ne zanima šta sneva njihova glava. Nema ništa gore nego kad upadnete u društvo kojem šumorenje breza ništa ne znači.

Umesto frenetičnog čeprkanja po budućnosti i očajničkog uzdanja u astrologe, milija mi je Odisejeva pomirenost i zahvalnost bogovima što su uskratili ljudima da znaju kakva ih sudbina čeka. Kad god krenemo da lupimo glavom u zid, mi znamo da će nas to boleti, znamo, bre, da i vrat možemo slomiti, ali ipak udarimo. Pa onda tražimo izgovor za bol u zidu, a ne u glavi. Eto. Toliko o pameti.

Ima već neko vreme kako sanjam o tome da se povučem u neko selo i predajem đacima kojih u stvari sve više nema, a nema ni sela, a sve više nema ni mene. Dođe jesen al’ dođe tako i čoveku neka bablja minuta, pa pritegne čvor na marami pod bradom i zajauče iz sveg glasa.

Valjalo bi iskoristiti ova poslednja dva dana leta u oktobru i organizovati neki prvomajski uranak ili makar Đurđevdan.

P.S. Je l’ ima neko dinar, treba mi za kolo?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Kad god se zavučem u svoju pećinu ponesem sa sobom krede u boji i ovo Sunce što mi je u džepu

Moji problemi znaju tablicu množenja. Ima zabluda koje neću da srušim, ne zato što ne mogu, već zato što mi je lepše sa njima. Najbolje odluke donosim ujutro. Sreća pa tad nemam pušku ili bilo kakvo drugo oružje. Meni, ako ikad svane, misliću da su zadušnice i da mi je neko upalio sveću.

Pitanja lične prirode ne postavljaš nikome sa kim nisi delio utrobu, tanjir ili jastuk. Još me boli glava ali onako u pozadini, kao kad nešto zaboraviš. Ako mene pitate, samoća je luksuz dostupan samo ako se za nju grčevito borite. Čovek može mnogo da izdrži, ako ga ne zaustave na vreme.

Trenuci koji se pamte su isti oni u kojima smo se zaboravili. Ne možete u svakom trenutku u životu sve da imate. U životu gledajmo na stvari kao da problemi ne postoje, postoje samo iskušenja. Ono što možemo, jeste da donesemo odluku da nam je stalo do nas samih i da uradimo neke stvari koje će nam pomoći da se osećamo bolje. U trenutku kada se u životu sa nekim deli ono što je vredno, mi postojimo suštinski. Sve ostalo je formalno. Svaki put kada sam pažljivo slušala nesrećne, videla sam da imaju puno sreće koju ne znaju da vide i osete. Valjda život zna šta radi, mi pojma nemamo.

Sećam se. Mislila sam umreću od tuge. Ali nije bio moj red. Nosim se super sa tim nekim stvarima u životu. Ali kad kiša počne u meni, lije jače nego i u Edinburgu. Godine se pretvore u ćutanje i pogled niz reku. Spaljivala mostove, brisala tragove, nestajala sa radara sveta i opet me pronađeš po osećaju i vetru što donese obrise mirisa duše. Zabolećemo se mi, ima još vremena.

Kad god se zavučem u svoju pećinu ponesem sa sobom krede u boji i ovo Sunce što mi je u džepu. Strah od samoće kod mnogih ljudi prisutan je samo zato što ih je neko drugi ubedio u njihovo postojanje, a potom otišao. Kišu najviše vole usamljeni. Nekima je to jedina prilika da na licu osete bilo kakav dodir. Pomislim, koliko li ljudi oko mene muče neke strašne misli, a ćute i nose “ne odudaraj” masku svaki dan. Progutam vlastitu stvarnost pa se zagrcnem. Uzmi par dosadnih rečenica, prelomi ih u stih, i videćeš kako nastaje pesma i ljude  koji te razumeju, i kažu bravo, i da osećaju isto što i ti, ne znajući da osećanja nemaš i da su oni isto tako prazni. Jer pisati je lako u nečitljivom svetu. Intelektualac ima jednu suštinsku manu, a to  je da potcenjuje ljude. Zato je uvek u manjini.

Na moje veliko zadovoljstvo i vaše nepostojeće interesovanje, želim da vam kažem još i ovo. Kažu da je svaki četvrti stanovnik zemlje Kinez. Nas je šestoro, što znači da se neko među nama pravi da je naš.

P.S. Odakle tebi toliko smisla, na ovu nemaštinu?

Nataša ANDRIĆ

Komentari