Jednom ni hartija neće izdržati sva ta ćutanja

Moraš da napraviš korak, a tlo nestalo. Nećeš propasti. Bljesak ispred tebe, iz dubine sevnulo. Prošao si. Gde si? U jutru. Između propasti i uspeha razlika je u dužini nastavljenog puta. Čitam nevidljivu poruku i tek ponekad pomislim da ne postoji. Pila sam kafu, kad je iz mene, naprasno, počela da izrasta živa ograda. Zapalila mi je kosti. Bila je brza. Konobar je došao da naplati, ali već sam postala žbun. Vrteo se oko mene, nije me našao. Nije me našao jer sam bila žbun. U sebi sam uživala besplatnu kafu i vetar. Samo vidim puno kružnih misli koje ne mogu da pronađu na šta da padnu. Blagovremeno se razočaram, pa vreme koje uštedim iskoristim da postanem ludak. Možda je sad pravilno ludača.

Pitam se šta tačno nedostaje ženama koje se osećaju diskriminisano zbog toga što im je naziv zanimanja u muškom rodu? I kako one čiji jezik ne poznaje rod uspevaju da dokažu ravnopravnost? I ko uopšte misli da nismo ravnopravne onoliko koliko prirodne razlike u polu dozvoljavaju? Tesla je izmislio naizmeničnu struju, ali je Balkan zadržao jednosmerni protok misli koji zbog velikog otpora ima mali radijus kretanja. Svi su protiv nas, bukvalno, čak smo i mi sami protiv sebe. Jednom ni hartija neće izdržati sva ta ćutanja.

Možda je najgore kad u suštini znaš. I toliko te to pritiska da se izlije na papir. I onda nateraš sebe da zaboraviš, ali potisnuto preti da pukne i reznese te celog iznutra. I kao u „Devojčici koja se napila mesečine“ moraš da se setiš jer je jako bitno, jer je sav smisao u tome. Premalo sam se samohvalila u životu i to mi ne valja. Nije ovo vakat da se bude samozatajno. Izgineš, a niđe te.

Neke trenutke samo u snovima živimo. Tužni ljudi jedva čekaju da pobegnu u san. Jer budan čovek krije svoju bol. Kao što nesvesno štitimo povređeni deo tela, tako štitimo i povređenu dušu, da nas ko slučajno ne udari baš tamo gde boli. Obojeni smo od iskona nekim tugama, strepnjama i slutnjama, daljinama, seobama… pa se nekako čini da se na ovim prostorima vreme sporije vuče, a vekovi tromo prolaze. To što ne znamo da uživamo u sadašnjosti, mala je osveta za tu obećavajuću prošlost.

Leto je skoro u travi (pa spustim ruke kao da ću tamo naći spasenje) leto stiže i u kosu se spušta polako i ne odlazi ako ti neko prođe prstima, nežno, kroz ta mala lična zvezdana polja. Pred streljački vod staje nenadoknadivost. Dobošar u stomaku i zaključane prilike u sefu vremena što sigurno tone ka dubinama nedohvatnim ronjenju na dah.

P.S. Zrele trešnje, a mi još u jaknama.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Svaku laž kojom prevariš čovjeka koji ti dođe srcem, računaj kao dug kod đavola. A đavo je reketaš

Jutro mi ništa nije obećalo, sve sam sama smislila. Drveni sto, moj obraz nalegao ljubi hrapavu površ, oči otvorene prazne, ruka ispružena preko njega, neko blago prstima prelazi nadlanicu i pokriva je toplotom svoje kože, osećam da mi steže šaku.

„U redu je“, kaže.

Iz beživotnog oka počinje da kaplje…

„Pođi sa mnom.“

„Ne mogu da napustim samoću.“

Sećaš li se kada nam je sve što se desilo, bilo budućnost?

Mislila sam kad padne kiša, malo će se unormaliti narod, kad ne lezi vraže… Na buvljaku knjige (klasici), pedeset dinara komad. Za jedno pakovanje onog elitnog tariguza, par Jakšića, Crnjanskog, Ilića… i tako. Pocepana su mi osećanja između Živeo buvljak i Teško nama. Svaku laž kojom prevariš čoveka koji ti dođe srcem, računaj kao dug kod đavola. A đavo je reketaš. Još od trenutka kada je čudesno vrenje života, u nekom mutnom kutku pod morem, od neorganske materije načinilo prvog kukavnog stvora, sve je krenulo vrlo sumnjivim tokovima. Progoni me slutnja da svi dremamo omamljeni zadahom jedne civilizacije u propadanju, a kad bismo samo malo budnije i pažljivije oslušnuli, zasigurno bi se čulo kako se mutirane parazitoidne ose šunjaju nadomak gradskih zidina. Čuvam jedan mali svet, nesebičan…… i svakim danom sve manje je ljudi u njemu, tu ostajem da čuvam zveri od sebe.

Stojeći u prostoru bez vremena, tek ponekad na licu osetim dašak vetra. To se negde zatvaraju i otvaraju vrata, pomislim. Neko upravo odlazi ili dolazi. No, nema veze, strpljivo ću sačekati pazeći da se ne izgubim u mreži hodnika. U vremenu u kojem je vera tako krhka i lomljiva, praznoverje je jedna suviše zloupotrebljivana reč.

Ugarak kao tehnika crtanja. Nekadašnji žar, pređašnja vatra. Voleli ste onda kad jedan stari deo vas umre, a rodi se neki novi za koji niste ni znali da postoji i više nemate pojma ko ste. Za manje od ovoga ne treba ni podići pogled sa zemlje. Ne znam gde je taj bunar, ni čije lice se ogleda nad njim u žednoj vodi, znam samo da je njemu jednom, nekad davno potonulo sve što je stvarno. Dlanove negujem sećanjem na nežnost. Savladam strah od spoticanja, pa krenem dalje. Ne želim da postanem priča o svemu što sam propustila, zato što je put često bio neravan i neosvetljen. Napustiš prošlost, isprazniš sebe da napraviš mesta za zaborav, nahraniš Pakao kao gladnog psa svojim ostacima. Survaš se niz liticu u ponor. Pun stomak sve probleme rešava. Prazna glava isto.

Pred spavanje uvek otvorim prozor da uđe svež mrak…..

P. S. Pozajmila bih od tebe reči koje sam ti dala, da ih ponovo osetim.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Legenda kaže da je Niče smatrao da u veliku temu, isto kao i u hladnu kupku, treba brzo ući i što kraće se u njoj zadržati

Napolju je mnogo lepo, kao da je sve u redu. Dan je divan da se provede kao Bane Bumbar, u krevetu, lica obasjanog zrakom sunca, zapitan nad zagonetnom sudbinom. Probudila se sa sećanjima na stvari koje nikada nisam doživela, sa sećanjima kojih se nisam sećala… U meni spavaš dugo, obavijen čednom nedodirljivošću, snom slatkim od blagosti. Probudićeš se jednom. Dobar dan, radosti, dobar dan, tugo. Koliko samo znakova pažnje prođemo usmereni na sebe.

Živim tim nekim tihim i povučenim životom u zavetrini i odatle mirno posmatram kovitlanja prašine. Ima sećanja koja su kao nepopravljive fleke koje grizu sobom svaki slobodan procep svesti, a ima i onih koje se retko jave i tako urede, ulepšaju i izađu da prošetaju sa tobom da te prestrave više nego prve.

Gledaš nekoga godinama, a onda ga jednog dana vidiš prvi put. Ubiće nas salonska inteligencija neiživljenih čistunaca u pokušaju podele društva na nekakvu aristokratiju i plebs. Moraš da dotakneš zemlju, uprljaš košulju, oznojiš dlanove. Tek tada poznaješ život. Gde ćeš tako svilen?! Ne možeš narodu koji je značenje pojma „elita” savladavao uz skadarlijsku boemštinu obimne kulturne zaostavštine, podmetati naslednike otetih stanova ‘45, a da ga to ne iritira. Podsvest je banka gena koja interveniše kada svest uleti u nedozvoljeni minus. Legenda kaže da je Niče smatrao da u veliku temu, isto kao i u hladnu kupku, treba brzo ući i što kraće se u njoj zadržati.

Prevazišla sam sebe. Barem tako sam mislila. Naposletku sam shvatila da je to bio privid i da sam to bila sasvim obična ja, neprevaziđena. Ne postojim, curim. Svaka kap koja polomi odraz vrisne. Oseka jednog trenutka i plima lažnog sećanja. Imala sam jednom davnu lepu pesmu za večeras. Ponekad mi se samo učini da je prošlo, prevario me sunčan dan, obaveze, gužva, ali kada sam sa sobom ostaneš, ide sve ispočetka. Sve se jasnije sećam svega onoga što je trebalo zaboraviti.

Da samo znate kako je tek kad vam neki čovek greškom ode u srce. Znao je, nekada, kad dođe proleće da mi, onako slučajno, da buket đurđevka, nikad celo proleće kao ovo da odnese… ne tražeći sebe, ne tražeći ništa…

Ustaneš na vreme i gledaš kako se tiho i polako podiže svetlost i otkriva dan i slušaš kako niču zvukovi grada, a onda te odjednom neka sila proguta, sažvaće i isceđenog ispljune kad svetlost ode na počinak. E, danas me ta sila neće snaći, dobro sam se sakrila.

Hajd’ polako na spavanje, sutra rano odustajemo.

P.S. A šta ako vreme izleči i ono što ne bi trebalo…

Nataša ANDRIĆ

Komentari