Ščepam i neke pridjeve za gušu i odvučem ih s vrha jezika, da slučajno ne izlete

Kiša, vetar, dan već ko zna koji… Sve je mutno, maglovito, samo lavež u daljini, lep i vedar. Kad se sakrije sunce, sam nečastivi se uvlači u ljude, kvari im crte lica i u stopala im gura olovo. Možda sam slepa, kada je percepcija sveta u pitanju. Ali, ono malo svog mikrosveta, ne moram da vidim očima, da bih znala. Pokupim opalo lišće tih emocija, sa biljke koja se suši… I protrljam između prstiju, da osetim miris… Kao sa citrusima. I znam, bila bi to predivna biljka, da (me) je preživela. Sam si dok te neko ne nađe. Nevolja je kad niko ne zna da treba da te traži. Prepoznam sebe, ili barem želim da sam to ja, u tom momentu spokoja kad bradom potražim rame i odlutam. Uhvatila sam sebe da to sve češće radim i van svoja četiri zida… Ščepam i neke prideve za gušu i odvučem ih s vrha jezika, da slučajno ne izlete.

Na rubu živaca, a rub nekako gleda u pošumljenu kotlinu i sad ću samo da se skotrljam. Umor prođe da podmetne nogu i hopla-hop. Valjalo bi mi da vrisnem. A teško mi pustiti glas. Odvajkada. I kad treba progovoriti, načeka se čovek dok se ja iznutra malo zgusnem da bude zvuk kad dograbim vazduh. Ostane svet u čekanju jer misli da ću da progovorim, a ja samo ispratim sopstveno disanje i nastavim dalje.

I kao i uvek današnji novinski naslovi su dovoljan razlog da odemo odavde:

Ministarstvo prosvete: Dojave u 115 škola, nastava prekinuta do okončanja provere policije; Rumenko 80 dinara; Iz kase gradske Crkve u Vranju nestala veća suma novca. (Nije nestala, neko ju je vozdigao. Amin.); 52,50 dinara će koštati karta od 50 dinara – Gradonačelnik Beograda; REM o pojavljivanju Kristijana Golubovića na TV: Ne smemo da uskraćujemo prava bivšim robijašima; MIRA U 23 KVADRATA SPAKOVALA DVOSOBAN STAN A IVANA SVE U SAMO 15!: Do sada predato 17.890 komada nelegalnog oružja…

Vrlo je bitno izoštriti čulo gađenja, da ne bi promakla niti jedna sitnica, gest, šušanj suglasnika. Od esencijalne važnosti je dostići nivo prezira koji preuzima funkciju oklopa.

Sovjetska anegdota iz sedamdesetih: Čingačuk (poslednji Mohikanac) saopštava svom narodu:  –– Braćo moja indijanska, imam dobru i lošu vest, s kojom da počnem?  – Daj prvo lošu. – Ove zime ćemo biti gladni, bukvalno ćemo jesti konjski izmet. – Koja je dobra?  – Znam mesto gde ga ima mnogo!

P.S. Kad imaš milion stvari da uradiš, pa ne znaš odakle da počneš i onda samo ne počneš.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Ne mogu stvari same da odu predaleko, neko je morao mnogo da se potrudi da ih tamo dogura

Noći su opasne. Tada je čovek umoran i sve budalaste misli nekako se promole i iskradu… A nada, koju čovek izgazi tokom dana, strese prašinu sa sebe i utekne, da je ovaj ne može stići… Pa mu nevino sija na nebu i podseća ga, uz pobednički osmeh… Da je i dalje živ. Ne možeš sanjaru ukrasti snove, obnovljiv je to resurs.

Snovi umeju fino da se poigraju sa nama. A onda nas ostave danu, nakrivo nasađene. Nevoljiva sam od malih nogu zbog nekih tamo bajalica koje sam sama smišljala ispod stola, uz Baš-Čelikovu pomoć, dok smo jedno drugog nadmudrivali. Jer ja nisam htela da me nađu, a on nije hteo da jurcam svim tim hodnicima. Na kraju je pristao da bude od pomoći i povrati svoj mir. Sva čudovišta koja sam upoznala vole svoj mir i najviše se boje, da ne poverujete, tabananja kroz vijugave hodnike njihovih jazbina. Ako ikada dopadnete šaka nekom čudovištu, puno buke treba da je u vašim stopalima. Kod zaglavljivanja u vremenu, najpogubnija je ta iluzija da vreme ne teče.

Nisu strasti umrle. Sakrile su se. Sklonile. Ućutale. Pritajile. I čekaju svoj trenutak. I odjednom… klik! Osetiš tu vatru ponovo. Setiš se da uživaš da slikaš, kuvaš, planiraš, pišeš, štrikaš, pevaš… šta već… I pitaš se: kako je to moglo da se zaboravi?! Strasti su uvek žive.

Ovaj svet je bez ljubavi, sve mi to donosimo odnekud daleko. Pa pelcujemo i pričamo kako je život lep. Nekom se primi, a neko samo tako misli. I opet je dobro. Trenuci koji se uglave između onih redovnih, očekivanih. Izrove prazninu u koju bismo svi mogli da stanemo. I čekaju. I sve stane. Dok nas ne dočekaju. Tek onda život nastavi svojim običnim tokom. Ne mogu stvari same da odu predaleko, neko je morao mnogo da se potrudi da ih tamo dogura. Kada se instinkti, srce i mozak ne usaglase, stvara se kakofonija ogromnih razmera, pepuna rušilačke snage. U toj buci postaje nemoguće da se bilo šta čuje. A nespokoj narasta. Lična sloboda ima obavezan deo koji se zove poštovanje drugih. Bez toga nismo slobodni nego bezobrazni.

Danica Grujičić za ukidanje društvenih mreža na mesec dana, za to vreme deca da odu po Srbiji i obilaze manastire.

Lepo se poludelo u skladu s onom: ko u ruci drži čekić, sve mu liči na ekser.

Samo sedite na bicikl i vozite dok vrelina u mišićima ne sagori sve što ne može da putuje sa vama.

P.S. Nisam u toku i potrudiću se da tako i ostane.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Ishod je nekada značio izlazak… I ishodi sunce na nebo i ishodi duša iz tijela

Trgneš se, nisi siguran da li je sumrak ili svitanje, ne znaš koji je dan, ni za mesec nisi siguran. Promeškoljiš se, na terasi čuješ laste i pomisliš, koje god doba i koji god da je dan, tu sam, tu je sve moje, dobro je….

Prepoznajete li one momente, kada nešto iz njih sevne? Nešto obično, samo vama vidljivo. Pogled, osmeh, misao, način na koji izgovaraju reči. Kada znate, da je neobično što ste to primetili, koliko ih upravo to krasi. Naslućujete li voz, koji se sprema da vas pregazi? Istine su oštre i bodu, poput ruža s trnjem. Sve dok ne naučiš kako da ih prihvatiš. Čak i kada sklopiš prste oko njih, osećaš onaj blagi bol. Ali, više te neće raseći.

Saznanje da su me mnoga iskustva u životu osakatila, pre nego oplemenila, je poražavajuće. Činjenica da sam se posledično začaurila u mali, skučeni svet je tužna. Ali otpor koji pružam svakom pokušaju da se odatle izvučem je užasan. Baš neko potrebno, ali neprijatno otrežnjenje. Nežnost ne treba ograničiti na samo jedan segment u životu. Niti na neko određeno vreme. Ume da umre tako tamo usamljena i zapostavljena.

Lepo je i zanimljivo u ovim srednjim godinama imati još „prvih puta”. I danas je bilo jedno veliko emocionalno „prvi put” u vidu „hoću to i to!” Kako dobar osećaj za promenu reći šta želiš, a ne povlačiti granice onim „to neće moći”, „neću dozvoliti” i ostalim negacijama.

Upravo me je zatekla užasna vest:

„Pucnjava u osnovnoj školi na Vračaru: Ubijeno osmoro dece i čuvar, učiteljica i šest đaka hospitalizovani“.  Osam pupoljaka je nestalo u jednom danu… Tuga do neba… Dečacima su kriminalci uzor, devojčicama starlete. Šta može da pođe naopako? Svi smo, kao društvo, negde jako pogrešili i sada nam deca ispaštaju.

I ja sad treba da izgrdim ovog mog što nije pročitao lektiru i što se koška sa sestrom, a u stvari treba da budem srećna ako se živi i zdravi vrate iz škole?! Poraz. Strašan poraz je ovaj dan. Odakle god da ga pogledaš. Razgovarajte sa decom i grlite ih, recite im da ne moraju da budu prvi i najbolji, dovoljno je da postanu dobri ljudi.

Ishod je nekada značio izlazak… I ishodi sunce na nebo i ishodi duša iz tela.

P.S. Ako ste se odjutros zapitali „Šta je ovo s nama, pobogu?“, zakasnili ste… decenijama.

Nataša ANDRIĆ

Komentari