Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Volim za malo pažnje

Objavljeno prije

na

Ni jedna hladnoća ne prolazi kroz kosti toliko duboko, kao samoća u najavi

 

Da bi učinio dobro svetu, čovek mora umreti sam u sebi. On nije tu da bude srećan, nije tu ni da bude pošten, on je tu da učini velike stvari za čovečanstvo, da dostigne plemenitost i uzdigne se iznad niskosti kojoj teže, svojim postojanjem, skoro svi pojedinci. Nije stvar u tome što loše stojimo, već što stojimo. Ne znam ko proždire naše vreme, ali ima odličan apetit.

Kolika je moć glasa. Kakva je magija toplih ruku. I čudesna snaga golog tijela. A zanemarujemo ih. I toliko zloupotrebljavamo. Pametnom može da bude dosta, al’ gladnom nikad. Došla sam do stadijuma u kome se divim čoveku koji me tako dobro slaže, da mu poverujem. Negde sam pročitala da je jedini način da pobediš svoje košmare suočavanje s njima dok si budan. Tek kada ti život postavi prepreke, shvatiš šta si sve spreman da žrtvuješ, preskočiš, zaobiđeš i ne vidiš, samo da bi sebi omogućio malo sreće, od koje ćeš kasnije danima živeti. Život ima svoje isprobane metode mučenja, ali mu je omiljena, dati mogućnost da uvidiš i nemogućnost da promeniš. Moj pakao je u meni. Đavo je dovoljno lukav da te povuče za rukav i pokaže ti šta nemaš, i dovoljno strpljiv da sačeka da vidi da li ćeš to poželeti. Ni jedna hladnoća ne prolazi kroz kosti toliko duboko, kao samoća u najavi. Tablete ne gutam, reči po potrebi. Veliku težinu donosi činjenica da se moraš udaljavati od nekog koga u sebi jako osećaš svojim, a nije tvoj. Ni spavanje ne pomaže ako je duša umorna… Nikad sit čovek ne može opisati hranu, kao što može gladan. Slično je i sa ljubavlju. Najveći poklon koji možete dati nekom je vaše vreme, tada zapravo dajete deo svog života koji nikada nećete dobiti nazad.

Toliko sam navikla na životne stresove da, kada ih nema, sve mislim gde li su, šta rade. Idem da gledam tuđa posla, od mojih nema nikakve vajde. Tuđe mesto je čak i kad stojiš na njemu. Htedoh da odustanem, ali sam se setila da ne umem. Mene je mama tukla što se smejem dok me tuče, inače nisam baksuz. A i za to što imam talenat da guram vrata na kojima piše “vuci”… pa šteta je maksimalno ga ne iskoristiti. Dupetom vrata zatvaram jer štrokavim rukama kvaku dodirujete. Samo da se niko ne navikne na tugu. Negde između očaja da mi se neće desiti ništa i straha da će mi se ipak desiti sve, luta moja senka s rogom na čelu i kopitancima na rukama. Večeras sam posebno lepa, ali nigde svedoka da to potvrde. Ja bih da spavam, ali da spavam ne bi mene.

Idem da se moja senka desi nekoj ulici. Sad bi vreme moglo da se zaustavi i krene da se odmotava unazad, ako se umorilo od namotavanja.

P.S. Kad nekog voliš uopšte se ne ljutiš, samo se rastužiš do neba.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Ko hoće, nađe začin

Objavljeno prije

na

Objavio:

Život te nauči da možeš izdržati još dugo nakon zaključka da ne možeš više

 

Crveno Sunce me gleda sa istoka. Pojavilo se između oblaka i nakratko zadržalo na prozorskom staklu. Počeo je mesec u kome sam ugledala svet. Ne verujem da je neko čudo, samo pratim, odvajkada mi to, svako mi godišnje doba ima sopstveni ritam, i kako u koje zakoračim tako mi se samo telo i um menja, hod mi se menja, brzina misli čak i boja kose i očiju, htenja se menjaju i scenografije koje sebi stvaram.

Radi vredno, radi naporno, ubijaj se od posla. Bolje je na kraju dana biti iznuren nego depresivan. Otvorim vrata. Mrak hodnika izjednači se sa mrakom sobe. Ako i ostane suviše mraka u uglu, zahvatim ga šakama, pa prosipam po sredini sobe, zagladim prstima ispod prozora. Izvučem ukopanim prstima svu gustinu skrivenu ispod stolice. Dunem sa dlanova, pljesnem ih da se ravnomerno rasprše zavučeni pramičci u linije. Onda pljesnem još koji put da se poravna tmina i udahnem duboko da se vazduhom utabori oko mene. Život te nauči da možeš izdržati još dugo nakon zaključka da ne možeš više. Ispod lepog i povremeno otmenog lica melanholije, verovatno prebiva jedno nepriznato očajanje, nekakva plitko pokopana uznemirenost, nepotpuno izmirenje sa nesrećom, i, kao najveći egzistencijalni adut – smirenost plaćena izostankom svake čežnje.

Pade mi na pamet nešto o Bukovskom. Dok su se druga deca igrala na ulici, šestogodišnjeg Čarlsa Bukovskog otac je terao da kosi travnjak, samo da bi ga potom, ukoliko omaši jednu travčicu, krvnički tukao kaišem. Zlostavljanje se ponavljalo svake nedelje, a trajalo je godinama. U prvo vreme, dečak je, podnoseći udarce, vrištao iz sve snage. Međutim, s godinama, bio je sve tiši. Kada je, sa dvanaest godina, prvi put istrpeo batine ćuteći i ne pustivši ni glasa, otac je prestao da ga tuče. Kasnije, sećajući se svog detinjstva, koje je nazivao horor filmom, uvek je naglašavao da mu je otac bio najveći učitelj književnosti, jer ga je naučio smislu čistog i nezasluženog bola. Šta o čoveku govori činjenica da od svih organa najmanje znanja ima o mozgu? Govori to da je čovek, paradoksalno, nemoćan pred svojim sopstvenim moćima.

I svake godine ista priča… Septembar, miris škole, svesaka, i zvuk dečije graje u ušima, i miris doručka, i zvuk jutarnjih vesti, i majčinog spremanja za posao, i koliko iščezlih svetova krijemo u sebi, mi, vaseljene sećanja, i želje da nas neko zagrli, a život da se čini dobar. Eto, mama, sad je sve na svome mestu.

Blaženi osećaj rasterećenja kad se nemir započet velikim slovom, prošavši Scilu traženog smisla i Haribdu sintaksičkih slaloma, ugruvan i već loman, konačno dotetura do rečeničnog kraja, i poslednjom snagom klone u tački.

P.S. Daj miholjsko leto, pola litre belog i kiselu, i donesi led.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

P(r)oricanje sudbine

Objavljeno prije

na

Objavio:

Budućnost svakim danom stiže, a mi smo sve manje u njoj

 

Jeste li dobili instrukcije kako da štedite struju? Nama sve sažvakali, ostalo samo da progutamo.

Evo, kaže prepodnobni, da ne uključujemo veš mašinu ako nije puna i bojler da uključujemo samo kad nam treba. I da stavimo poklopac na šerpu kad kuvamo ručak. I da ne otvaramo rernu dok pečemo nešto. J.. ga, ja otvarala rernu da proverim ručak. Stidim se. (A da nisam otvorila rernu do sledećeg dana, uštedela bih pare za ručak, a imala bih i ručak za sutra.)  I da isključimo rernu deset minuta pre kraja pečenja, ušteda je znatna. Da ne sušimo veš u sušilici, nego na suncu. Kad je oblačno, onda na oblaku. Bojler samo nedeljom i to kad nije crveno slovo. E da, i pranje veša na 60 stepeni max. Da se gasi svetlo u prostorijama u kojima se ne boravi.  Ja mislim da posle korišćenja rerne, treba ubaciti veš da se prosuši dok je rerna još vrela. Ili da ne kuvamo uopšte, već da koristimo usluge pečenjara, na primer neke iz Obrenovca… I da uzmemo toplotne pumpe, solarne panele i zamenimo stolariju. A može i smederevac. I angažovati komunalnu policiju da to proverava. Budućnost svakim danom stiže, a mi smo sve manje u njoj.

Na bezobrazluk, bahatost i nevaspitanje, tišinom i kišom… A kad skreneš pogled na ljubav i nebo, pa otkucaji melodično zalupaju pločnikom, ona jedna kap preliće grad i sve te ljude u njemu, kojima nikada nisi pripadao. Miris jeseni je čarolija, ako još uvek umeš da sanjaš.

Pomislim nešto ružno, zastanem, krenem da ga preoblikujem i vezujem za neku sliku, slika postane lepša od prvobitnog, povede me sobom, izgubi me, zaboravim to nešto ružno i zlo i glupo. Tako se igram života.

Drugi generator starosti je navika: smrtonosni proces činjenja iste stvari na isti način iz dana u dan, prvo zbog nemara, zatim zbog sklonosti, i na kraju zbog inercije ili kukavičluka. Ovako kako su nas razbili na žene i muškarce, feministkinje i ostala ženska bića, gej i hetero, ateiste, hrišćane, katolike, pravoslavce i svetosavce, pa na esnafske grupe, advokate, taksiste i programere, po nacijama na nebeske i ostala plemena pa se svi bore za svoja prava, a ljudska i radnička prava zaboravili. To je jedina tačka na kojoj se možemo naći kad bi se krenulo od nje. Kad bismo svi bili niko i ništa, pa lagano…

Ponekad te san donese, ponekad ga ti odneseš. I tako… A kiša, i hoće i neće, dok grad polako obavija mrak. Ako izlazite večeras među ljude, ipak pripazite da se ne ,,okliznete”. Ovo je jedno od onih kišnih letnjih popodneva kad lako pripitomiš unutrašnje ambise tako što polako ćutiš i slušaš kako nestaješ i stariš, a ako baš budeš obazriv možeš da čuješ i kako te već zaborav grli…

I nemoj neko da je stavljao veš na grejna tela.

P.S. Skupio mi se život. Valjda je od pranja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Pogled traži širinu da je obuhvati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Upravo sam sve psovke svijeta smjestila u jednu: Poštovani

 

Kaže narod da posle kiše ogreje sunce, a svi ćute i niko da kaže da je sparno, ne može da se diše. Sve moram ja. Istina je da svakim danom sve više ćutim, a manje izražavam ono što zaista mislim. Danas je zaborav propao, sutra ćemo pokušati ponovo. Osećam vreme drugačije nego pre, bol ispod površine… međuvreme između bola i nečeg što me strpljivo čeka… i nije mi važno, sve prolazi. (Htela sam da neko pročita, ali nisam napisala. Htela sam da me neko poželi, ali sam zaboravila da postojim.)

Znate ono kad završavate neke poslove kad, da biste dobili jedan papir koji vam je od značaja, morate da napravite previše koraka… Prvo ime, prezime, matični broj, izvod iz matične knjige rođenih, državljanstvo, lična karta, lekarski pregled, fotografija sa belom pozadinom i dva svedoka. Pa u policiju za prijavu prebivališta, pa kod notara da sve to overi i ponovo dva svedoka koja potvrđuju da sam to ja. Upravo sam sve psovke sveta smestila u jednu: Poštovani… Bez živopisnih izraza moga lica moje reči su bezopasne.

Ima taj neki ćošak na maloj raskrsnici, gde me je otac držao za ruku kad sam bila mala, sad sam prošla tuda, opet me je držao. Na tom mestu danas veliki bilbord „Kako da smršate…” Kad se iz mašte vratiš u stvarnost ne znaš koja više boli. Sebe sam toliko puta u životu dovela iz stanja mršave u svinju i obrnuto, da je prava gre’ota što danas pare uzimaju ovi što su smršali samo jednom u životu, a ja, kompetentna na oba polja, se nisam setila da napravim pare od ,,Kako smršati”. Kad se samo setim prošlog veka. Lajf koučeva ni na vidiku, a treba da se živi. Pa prelomiš i rešiš iz prve. Onako iz stomaka. Na prirodno. Nigde otrcanih fraza da te poguraju i otvore oči. Imaš samo ljude koji te vole pa ti guraj, brale moj.

  1. 08. 2017. bila si poslednji put živa u ovom Univerzumu. Otputovala si u Zvezde da nastaviš svoj život tamo. Čuvaj mi mesto u budućnosti, reći ću ti: „Stižem, stavi kafu, imamo puno da se ispričamo“. Nekad sam imala i selo i nekog u selu, sad nemam, imam, ali su svi na jednom mestu.

Kad izgubim previše bitaka, ja iznad svojih zidina istaknem belu zastavu. Da makar na miru i uz počasti sahranim svoje mrtve. A onda, život i ja nastavljamo da ratujemo, do konačnog istrebljenja.

Trtljati… Verglati, brbljati, trabunjati, mlatiti praznu slamu, burgijati, trućati, bubati, blebetati, buncati, palamuditi, naklapati, laprdati, lupati, torokati, mleti, žvakati, razglabati, baljezgati, praznosloviti…. Šta ti je bogat jezik!

P.S. Volela bih da upoznam tu/tog što je bio preko sedam brda i sedam mora, iza sedam planina i sedam jezera, da nađe tamo nešto.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo