Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Volim za malo pažnje

Objavljeno prije

na

Ni jedna hladnoća ne prolazi kroz kosti toliko duboko, kao samoća u najavi

 

Da bi učinio dobro svetu, čovek mora umreti sam u sebi. On nije tu da bude srećan, nije tu ni da bude pošten, on je tu da učini velike stvari za čovečanstvo, da dostigne plemenitost i uzdigne se iznad niskosti kojoj teže, svojim postojanjem, skoro svi pojedinci. Nije stvar u tome što loše stojimo, već što stojimo. Ne znam ko proždire naše vreme, ali ima odličan apetit.

Kolika je moć glasa. Kakva je magija toplih ruku. I čudesna snaga golog tijela. A zanemarujemo ih. I toliko zloupotrebljavamo. Pametnom može da bude dosta, al’ gladnom nikad. Došla sam do stadijuma u kome se divim čoveku koji me tako dobro slaže, da mu poverujem. Negde sam pročitala da je jedini način da pobediš svoje košmare suočavanje s njima dok si budan. Tek kada ti život postavi prepreke, shvatiš šta si sve spreman da žrtvuješ, preskočiš, zaobiđeš i ne vidiš, samo da bi sebi omogućio malo sreće, od koje ćeš kasnije danima živeti. Život ima svoje isprobane metode mučenja, ali mu je omiljena, dati mogućnost da uvidiš i nemogućnost da promeniš. Moj pakao je u meni. Đavo je dovoljno lukav da te povuče za rukav i pokaže ti šta nemaš, i dovoljno strpljiv da sačeka da vidi da li ćeš to poželeti. Ni jedna hladnoća ne prolazi kroz kosti toliko duboko, kao samoća u najavi. Tablete ne gutam, reči po potrebi. Veliku težinu donosi činjenica da se moraš udaljavati od nekog koga u sebi jako osećaš svojim, a nije tvoj. Ni spavanje ne pomaže ako je duša umorna… Nikad sit čovek ne može opisati hranu, kao što može gladan. Slično je i sa ljubavlju. Najveći poklon koji možete dati nekom je vaše vreme, tada zapravo dajete deo svog života koji nikada nećete dobiti nazad.

Toliko sam navikla na životne stresove da, kada ih nema, sve mislim gde li su, šta rade. Idem da gledam tuđa posla, od mojih nema nikakve vajde. Tuđe mesto je čak i kad stojiš na njemu. Htedoh da odustanem, ali sam se setila da ne umem. Mene je mama tukla što se smejem dok me tuče, inače nisam baksuz. A i za to što imam talenat da guram vrata na kojima piše “vuci”… pa šteta je maksimalno ga ne iskoristiti. Dupetom vrata zatvaram jer štrokavim rukama kvaku dodirujete. Samo da se niko ne navikne na tugu. Negde između očaja da mi se neće desiti ništa i straha da će mi se ipak desiti sve, luta moja senka s rogom na čelu i kopitancima na rukama. Večeras sam posebno lepa, ali nigde svedoka da to potvrde. Ja bih da spavam, ali da spavam ne bi mene.

Idem da se moja senka desi nekoj ulici. Sad bi vreme moglo da se zaustavi i krene da se odmotava unazad, ako se umorilo od namotavanja.

P.S. Kad nekog voliš uopšte se ne ljutiš, samo se rastužiš do neba.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Samica od želja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad nema panike, kažu: gle budala, kad ima: gle stoke

 

Nikad me nije bilo strah prelomnih trenutaka, onih koji mogu da promene život. Uvek sam se plašila sebe, da ću poverovati da je lakše predati se, a još gore navići se. Često jače zaboli pogled na posledice nego činjenica da smo robovali. Vremenom zaboravimo kakav je osećaj biti bez slobode, ali nikada na obzire koji su nas vezivali, sputavali i zauvek promenili. Slobodna sam. To mi zvuči kao parking mesto.

Potpuna rekonstrukcija ličnosti u susretu sa jakim emocijama. A dosadna sam rekonstruisana. Ali sve je nevažno ako umeš da zevneš i da se protegneš tako da nebo uzmakne, jer se uplaši da ćeš ga pocepati prstima… Kad kreneš goloruk na sudbinu, zasuci rukave. Život uvek kasni ako si spreman da čekaš. Prođe vek u pripremi trenutka. Putujem mislima ka sunčanim, u rosi jutra okupanim vinogradima, gde ruka vredno svaku travku oko stabla ubere, gde vreme meriš po toploti zvezde, a hlad je druga kuća. Prijala bi ova kiša negde na planini, dok pravi sklad i ritam sa krošnjama. Pune se pluća kad četinari zamirišu dok magle u kotlinama polako postaju oblak što nestaje… Na pogrešnom sam mestu, inače bih bila srećna. Srećan je pridev izveden od imenice sreća. Sretan?  Pa od Srete, naravno.

Povodom korona virusa, Ministarstvo zdravlja je izdalo upozorenja i preporuke kojih treba da se pridržavamo. Je l’ upozorenje da imamo lavovske gene, da virus ne napada žene, da možemo da napravimo vakcinu ako bude potrebe, preporuke da idemo u šoping u Milano ili na nešto drugo misle? Socijalna anksioznost konačno ima koristi, ne ljubim se i ne pipam se s ljudima bez preke potrebe, preka potreba je samo saučešće ili kad me primoraju. Optimizam je važan.

U trgovinama predapokaliptično. Ljudi grabe toalet papir, brašno i konzerve, ja razmišljam koliku zalihu duvana da napravim. Kad nema panike, kažu: gle budala, kad ima: gle stoke! Mene bi bilo sramota da uzmem i pakujem sve sa polica u svoju korpu ma kakav armagedon da mi preti. Ničija guzica nije bitnija na ovom svetu, pa tako neće biti ni vaša. Svo to samoljublje i “sam sam sebi najbitniji” je mnogo dublji problem iz kojeg svakakvi problemi izviru, no, za to sad vremena nemamo pa malo više obzira jedni prema drugima, jer tim je uvek jači od pojedinca. Igrajte kao tim. Hvala bogu što nemamo ekonomiju, inače bi bilo štete.  Eno, akademik ima i sistem odbrane od virusa, ja stvarno ne razumem kako je uopšte moguće da mi još uvek nismo pretvorili olovo u zlato sa ovolikim  genijima na svakom koraku, bukvalno se saplićemo o nobelovce po ulici.

Gledanje u daljinu pomaže, samo ako, negde tamo, možeš da vidiš bliskost. Tražiti smisao života je besmisleno. On je uvek tamo gde se zatekneš. Proleće je najlepši deo godine i iščekivanje proleća najlepše jedvačekanje, ali ima proleće tu jednu malenu začkoljicu, skroz malecnu – melanholiju u sumrak. Pa ko se ne obesi i ko pretekne, sačeka novi sunčan dan.

Zvanično saopštenje Ministarstva zdravlja: KO SE ČUVA I BOG GA ČUVA.

P.S. U svom ovom ludilu, teši me to što je Vučić najavio da će svuda ići bez maske…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Krotka priča

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve je počelo onda kada su ljudi shvatili da ne treba niko da ih pravi budalama, i uzeli stvar u svoje ruke. A kad uzimate stvar u svoje ruke, činite to u svoja četiri zida.

 

Nimalo roditeljski, više uživam u samoći, dok nedelja, bliska poput vlastitih ruku, važnija često i od mene same, to oduvek zna i ćuti. Dan nekako prođe. Danju smo svi jaki. Ali noć… noću sećanja, strahovi i misli napadnu sa svih strana kao odlično obučeni diverzanti. A u grudima se čuju sitne detonacije kao znak da se još nismo predali. Postoje neke rane koje nikad ne zarastu. I bole kad se diraju, kad se priča o njima. Posebno peku kad se na njih spusti nežnost. Jer nežnost i uteha nekad lakše slome od grubosti i nerazumijevanja. Preko srca, pa kroz dušu, proleću kroz moju glavu svi oni voljeni koji obitavaju u mom sećanju, u ovaj krnji dan što se nedeljom zove.

Kad prvi put napomenete da ste se za nešto žrtvovali, znači da ste samo trgovali. Žrtve se podnose u tišini. Budućnost je starost, nemoć bolest. Pitajte ove koji su tamo već stigli, prepoznajte ih po naboranosti karakterističnoj za put kroz vreme. Nemoć da kontrolišemo ono do čega nam je najviše stalo… to bi mogao biti ultimativni strah. To isključenje iz igre. Za putnikom se, za srećan put, proliju čaša vode i par očiju. Najbolje dolazi na kraju. Ne misli se valjda na tačku. Zaobiđeš svet, poneseš cigarete i zavališ se u poslednjem redu sebe. Naravno da život može da bude lep, nego neće baksuz. Da sam završila filozofiju bila bih  filozof, ovako samo mlatim… ako nekog baš zanima šta, nek pita Esada. Zdravo samopouzdanje ne proishodi iz preteranog poverenja u sopstveno znanje, već iz radosne smelosti upuštanja u rizik da se pogreši. Obucite se u iskrenost i doslednost. Bićete veoma elegantni. Uvek.

Neke ljude moraš baš puno da voliš da bi mogao da podneseš njihov karakter. Za vas što mislite da je ljubav kao zaljubljenost u početku – sve leptirići šarenići, imam lošu vest. NIJE. Ima da se krampa, bato moj. Rad koji ne prestaje. Krv, suze i znoj. Osećaj samoće i napuštenosti prostrujao mi je kroz kosu kao prvi martovski vetar, nehajno i samo na tren. Sve je počelo onda kada su ljudi shvatili da ne treba niko da ih pravi budalama, i uzeli stvar u svoje ruke. A kad uzimate stvar u svoje ruke, činite to u svoja četiri zida. Što bi rekao čuveni šahista Aljehin: Nikada ne potcenjuj sposobnost protivnika da odigra nešto vanredno glupo. I dok se ne trgneš, važnosti promiču poput dalekovoda kraj vagonskog prozora.

Mrtvi, a živi. Živi, a mrtvi. Noć ne vidi ove razlike. A približava se gluvi sat. I, ko me poznaje, taj zna. U taj sat, tuga me uvek dobije na kartama.

Pogledam maločas kroz prozor. Vidim, zavejalo do kolena, a rezak vetar ledi suzu na trepavici. Ceo svet zavejan. Šalim se, ne bojte se, to sam ja  samo počela otvorenog oka da sanjam. Samo je malo prohladno. Biće sutra sunca za sve nas.

P.S. One kojima je baba brisala usta i nos zapljunutim prstima, imaju prirodnu zaštitu od korona virusa.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Prah tolerancije

Objavljeno prije

na

Objavio:

Pronašla sam jedno svoje izgubljeno vreme. Liči pomalo na kažnjeno dijete, sjedi u ćošku i plače. I žao mi je, zaista, nikada više ga ne bih tu ostavila

 

Molim vas, poslušajte ono što ne kažem. Milslima su reči ponekad tesne i onda izaberu prostranstvo tišine. Krene kažiprst, pa se zaustavi, pa se povuče i pređe preko usana, možda je dodir isuviše darežljiv, pomislila sam. Kad se spojiš sa sopstvenim uticajima osetiš lakoću u glavi, udovima, ponekom rukavcu emotivne prirode. Možda nas života košta upravo to što težimo ka tome da izgubimo dah, umesto da udahnemo. Za dug i srećan život proveden u zdravlju, miru  i ljubavi, veoma je bitno ne uznemiravati me dok pijem kafu.

Kad sam bila mala brat me je uvek špijunirao kod roditelja kad neku štetu napravim, pa kad me “nauče pameti”, kažu mi da im je šapnula ptičica…E kako sam papagaja mrzela bez potrebe, greote… Kad rešim da nekom, sve po spisku, ja prethodno tražim taj spisak na uvid. Ako ne odgovara, ništa. Kad počneš da matoriš pa ne možeš ni da se ljudski razočaraš nego se sve nešto razočarucneš. Možda je najbolje u kafani. Tu se trguje dušom, emocijom, onim nevidljivim fluidom koji lebdi oko šanka tek nakon prve od koje se streseš, druge malo mekše i treće koja ti, kao pernati jastuk umornom putniku, skine svu muku i pripremi te za četvrtu koja je kao lagan san, što vuče svaku sledeću.

U neke ljude i njihove tuge, nikad, ali baš nikad nemojte dirati. Dođem sebi, a tamo dosadno, brate. Ako me opet neko zaustavi na ulici i pita nešto, samo ću da mu šapnem: „Ti stvarno možeš da me vidiš?“ Uplaših se da sam potrošila svu maštu. Čekam da me pronađu jer ne tražim nikoga. Kad ono, u jednom malom, neprimetnom džepu, ušiven još jedan san. Na akciji je trenutno nada. Ako se dovoljno nadate, dobijete i super secka gratis. Pronašla sam jedno svoje izgubljeno vreme. Liči pomalo na kažnjeno dete, sedi u ćošku i plače. I žao mi je, zaista, nikada više ga ne bih tu ostavila.

Najvažniji je onaj susret u ogledalu, onaj sa samim sobom. Može to da se odigra i bez ogledala, ali ispred te svetlucave površine sve se jasnije vidi. Valjda što nije mrak. Jer, u mraku šume jablanovi, sećate se?

Dole zemlja. Gore kiša. Između, mi sa kesama i hlebovima, predstavnici ništavila. Jedino sivilo koje nedostaje je siva masa.

Daj mi svoje reči da se igram njima, kad već ti ne umeš. Vratiću ih kad ih okupam, očešljam, izljubim… Podignem prag tolerancije, kad on već ušao. Ko je još video da se u snove dolazi praznih ruku! Lepo sam mu rekla – ne načinji mi dušu posle toliko vremena, upašćemo u nju. Čim se otvoriš čoveku, istekne ti garancija.

P.S. Spava mi se užasno, i zamalo da priznam i postupim u skladu sa tim, kad eto ga nepročitan članak: Planinska ševa zaleđena u vremenu 46.000 godina.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo