Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ne glumim pamet, ja sam statista

Objavljeno prije

na

Ustaju ljudi posle svakog pada, osim kad padnu u zaborav

 

Jedino se u Srbiji za rešenje bele kuge nude besplatni prezervativi. Ista strateška doktrina se koristi i na drugim poljima. Kriza rađa avangardu ali naša je imala spontani. Nemamo sebe jer je došao đavo po svoje.

Svaki domaćin koji drži do sebe, krizu srednjih godina dočekuje balončetom rakije i zbirkom egzistencijalne poezije. Razmišljanje voli tišinu i ja se u tu ljubav ne bih mešala. Nije što ne znam šta ću sam sa sobom, nego što mi zvuči obećavajuće. Kada si sam, pa počneš da srećeš sebe u svakom kutku hodanja… to je blagoslov. Znate li kako izgledaju one male ruske babuške? Moraju sve da se otvore, da se dođe do one poslednje. E, ima nekih ljudi, koji ljubav čuvaju baš tu, u toj najmanjoj. I ne može se prečicom do nje. Mora redom da se otvara. Sloj po sloj. Vredi. Samo najjači se obračunaju sa samoćom, ostali je ispune bilo kime. Ustaju ljudi posle svakog pada, osim kad padnu u zaborav.

Prošle godine poginuh sa upravom škole što su decu sa časa odveli u crkvu, na moleban za početak školske godine i uspeh!!! Ove godine ga nije bilo. Čuj moleban?! Jer je važno da se deca mole, a ne da uče?

Mila majka, otac blesavi, sitno žito, sveta nedelja, usta lajava, lebac ražani, sunce žarko, krsna slava, deveto koleno, luda familija, pamet luda, sestra, tetka, seme, pleme, krv, život… I jedan jedini glagol uz sve to. Pa ti probaj da prevedeš psovke strancu. Pričaj srpski da te ceo svet razume. Filozofija palanke je ono kad, što bi narod rekao, štrčiš, pa bi nedorasli da te skrate, umesto da te dostignu.

Uđeš u dan sa dobro očešljanom senkom i shvatiš da si tu već bio ranije. Hodati u skladu sa svojom senkom, bez da ona spozna da to činite, je ZEN. Srećan čovek je najpoznatije biće srpske mitologije.

Postoji neko ko još uvek ulazi u moje srce, zadaje udarce. Bol je za mene nešto svakidašnje, nešto kao hleb. Ali kakva veličina! Nikome se nije ni zbog čega žalio, nikada kajao. Njegov je miris dostupan samo retkim travama i mi ga grešnici ne zaslužujemo…

Treba čovek da se isplače kao dete, s vremena na vreme, da isprazni sve svoje pukotine u koje su se uselili neki mali, namrgođeni vilenjaci.

Kako biste dočekali ljubav, kada bi vam se najavila? Klin se klinom izbija. Je l’ mora da bude iste veličine? Ako me razumete. Ne zaspi najlakše onaj kome je savest čista, nego onaj ko savest nema. Isto kao što onaj ko ne pamti, ne zlopamti i uvek je raspoložen, nije dobar, nego suštinski bezosećajan. Tako je jednostavno i jasno, a prođe život dok ti se ne razdani. Ljubav je psa dovela do lanca.

P.S. Putuj igumane, i molim te ne naginji se kroz prozor.

 

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Praznolikost

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ljudi u Vojvodini se ne rađaju pitomi. Tajna je u babinim štrudlama iz kojih curi mak, pa sve miriše na mir u svetu.

 

Septembar je, a to znači, uvek, samo jedno – Stevan Raičković.

Stanimo malo, pesmo.

Jesmo li živeli, jesmo?

Ti si najlepše sate –

jablani kad se zlate

u lakoj magli, peni –

odnela tužno meni.

U ćošku kupatila su mi se zapatila dva pauka u istoj mreži, rešim da ih ne deranžiram izbacivanjem iz kuće, slatki su tako udvoje, kad, posle dan-dva, vidim da jedan od njih u slast jede onog drugog. Toliko o mom uvidu u realne odnose među živim bićima.

Kafa i novine, kao ritual svakog jutra. Sinoć je u Zemunu ubijena još jedna žena. Bila je vezana i pretučena do smrti. Ubica je njen suprug. Mediji prenose da „je bio jako ljubomoran, da su je komšije viđale sa modricama i da joj je bio zabranjen kontakt sa ljudima”. Niko to nije prijavio.

„Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji uputio je „APEL Za sekularnu državu i ukidanje veronauke u školama“, koji je potpisalo 200 uglednih pojedinaca. ,,Prvi na listi onih koji su potpisali je Žarko Korać, svojevremeno potpredsednik Vlade Srbije premijera Zorana Đinđića, zadužen za obrazovanje, koji je lično potpisao uredbu o uvođenju veronauke u škole, objavljenu u Službenom glasniku. Negde u Finskoj: „Religious Education is a compulsory subject both in comprehensive schools (7 – 16 years) and in senior / upper secondary schools (16 – 18 / 19 years). Pupils who do not belong to any religious group can choose between Religious Education or secular Ethics“. (Verska nastava je obavezan predmet kako u opštim/osnovnim školama (7 – 16 godina) tako i u višim srednjim školama (16 – 18/19 godina). Učenici koji ne pripadaju nijednoj verskoj grupi mogu birati između veronauke ili sekularne etike“.

Mojih petoro dece ne pohađa versku nastavu, nego tzv. Građansko vaspitanje, koje smo nekada dobijali kod kuće, nije nam bio potreban takav predmet u školi. Treba da se zapitamo zašto danas imamo taj predmet, a deca sve nevaspitanija.

Ljudi često zaboravljaju da, na putu do interpretacije, realnost prolazi kroz Prokrustove postelje naših sposobnosti, znanja, uverenja i želja. Postavljaju se kao vlasnici univerzalnih istina, što je jedna od retkih pozicija koja me sasvim demotiviše za uspostavljanje dijaloga. Ponekad mi je baš žao što su se moja očekivanja od drugih ljudi svela na takav nivo da me odavno niko nije pošteno razočarao.

I što reče neko, da se ljudi u Vojvodini ne rađaju pitomi. Tajna je u babinim štrudlama iz kojih curi mak, pa sve miriše na mir u svetu. Znači, drogirani na vreme. Budimo kao ljudi iz Vojvodine. Legenda kaže da je Panonsko more otišlo u forzac kod antikvara, čitaj nestalo, kad su se Sose naljutile na ajkule i sve ih pojele. E tako se rešavaju problemi, mili moji. Sje..š more ako treba.

Ne razumem kako je ovo leto prošlo za tri dana, ništa nisam stigla. Mi smo se navikli na hladno… vreme je izbrisalo dodire, vreme je izbrisalo osmehe, vreme nas uzima bez srca, bez sunca u nama.

P.S. „Čovek samog sebe uveličava, znate“, kaže neka žena na pijaci. Ne filozofira, nego ubeđuje jednu gospođu da su joj taman helanke.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ko hoće, nađe začin

Objavljeno prije

na

Objavio:

Život te nauči da možeš izdržati još dugo nakon zaključka da ne možeš više

 

Crveno Sunce me gleda sa istoka. Pojavilo se između oblaka i nakratko zadržalo na prozorskom staklu. Počeo je mesec u kome sam ugledala svet. Ne verujem da je neko čudo, samo pratim, odvajkada mi to, svako mi godišnje doba ima sopstveni ritam, i kako u koje zakoračim tako mi se samo telo i um menja, hod mi se menja, brzina misli čak i boja kose i očiju, htenja se menjaju i scenografije koje sebi stvaram.

Radi vredno, radi naporno, ubijaj se od posla. Bolje je na kraju dana biti iznuren nego depresivan. Otvorim vrata. Mrak hodnika izjednači se sa mrakom sobe. Ako i ostane suviše mraka u uglu, zahvatim ga šakama, pa prosipam po sredini sobe, zagladim prstima ispod prozora. Izvučem ukopanim prstima svu gustinu skrivenu ispod stolice. Dunem sa dlanova, pljesnem ih da se ravnomerno rasprše zavučeni pramičci u linije. Onda pljesnem još koji put da se poravna tmina i udahnem duboko da se vazduhom utabori oko mene. Život te nauči da možeš izdržati još dugo nakon zaključka da ne možeš više. Ispod lepog i povremeno otmenog lica melanholije, verovatno prebiva jedno nepriznato očajanje, nekakva plitko pokopana uznemirenost, nepotpuno izmirenje sa nesrećom, i, kao najveći egzistencijalni adut – smirenost plaćena izostankom svake čežnje.

Pade mi na pamet nešto o Bukovskom. Dok su se druga deca igrala na ulici, šestogodišnjeg Čarlsa Bukovskog otac je terao da kosi travnjak, samo da bi ga potom, ukoliko omaši jednu travčicu, krvnički tukao kaišem. Zlostavljanje se ponavljalo svake nedelje, a trajalo je godinama. U prvo vreme, dečak je, podnoseći udarce, vrištao iz sve snage. Međutim, s godinama, bio je sve tiši. Kada je, sa dvanaest godina, prvi put istrpeo batine ćuteći i ne pustivši ni glasa, otac je prestao da ga tuče. Kasnije, sećajući se svog detinjstva, koje je nazivao horor filmom, uvek je naglašavao da mu je otac bio najveći učitelj književnosti, jer ga je naučio smislu čistog i nezasluženog bola. Šta o čoveku govori činjenica da od svih organa najmanje znanja ima o mozgu? Govori to da je čovek, paradoksalno, nemoćan pred svojim sopstvenim moćima.

I svake godine ista priča… Septembar, miris škole, svesaka, i zvuk dečije graje u ušima, i miris doručka, i zvuk jutarnjih vesti, i majčinog spremanja za posao, i koliko iščezlih svetova krijemo u sebi, mi, vaseljene sećanja, i želje da nas neko zagrli, a život da se čini dobar. Eto, mama, sad je sve na svome mestu.

Blaženi osećaj rasterećenja kad se nemir započet velikim slovom, prošavši Scilu traženog smisla i Haribdu sintaksičkih slaloma, ugruvan i već loman, konačno dotetura do rečeničnog kraja, i poslednjom snagom klone u tački.

P.S. Daj miholjsko leto, pola litre belog i kiselu, i donesi led.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

P(r)oricanje sudbine

Objavljeno prije

na

Objavio:

Budućnost svakim danom stiže, a mi smo sve manje u njoj

 

Jeste li dobili instrukcije kako da štedite struju? Nama sve sažvakali, ostalo samo da progutamo.

Evo, kaže prepodnobni, da ne uključujemo veš mašinu ako nije puna i bojler da uključujemo samo kad nam treba. I da stavimo poklopac na šerpu kad kuvamo ručak. I da ne otvaramo rernu dok pečemo nešto. J.. ga, ja otvarala rernu da proverim ručak. Stidim se. (A da nisam otvorila rernu do sledećeg dana, uštedela bih pare za ručak, a imala bih i ručak za sutra.)  I da isključimo rernu deset minuta pre kraja pečenja, ušteda je znatna. Da ne sušimo veš u sušilici, nego na suncu. Kad je oblačno, onda na oblaku. Bojler samo nedeljom i to kad nije crveno slovo. E da, i pranje veša na 60 stepeni max. Da se gasi svetlo u prostorijama u kojima se ne boravi.  Ja mislim da posle korišćenja rerne, treba ubaciti veš da se prosuši dok je rerna još vrela. Ili da ne kuvamo uopšte, već da koristimo usluge pečenjara, na primer neke iz Obrenovca… I da uzmemo toplotne pumpe, solarne panele i zamenimo stolariju. A može i smederevac. I angažovati komunalnu policiju da to proverava. Budućnost svakim danom stiže, a mi smo sve manje u njoj.

Na bezobrazluk, bahatost i nevaspitanje, tišinom i kišom… A kad skreneš pogled na ljubav i nebo, pa otkucaji melodično zalupaju pločnikom, ona jedna kap preliće grad i sve te ljude u njemu, kojima nikada nisi pripadao. Miris jeseni je čarolija, ako još uvek umeš da sanjaš.

Pomislim nešto ružno, zastanem, krenem da ga preoblikujem i vezujem za neku sliku, slika postane lepša od prvobitnog, povede me sobom, izgubi me, zaboravim to nešto ružno i zlo i glupo. Tako se igram života.

Drugi generator starosti je navika: smrtonosni proces činjenja iste stvari na isti način iz dana u dan, prvo zbog nemara, zatim zbog sklonosti, i na kraju zbog inercije ili kukavičluka. Ovako kako su nas razbili na žene i muškarce, feministkinje i ostala ženska bića, gej i hetero, ateiste, hrišćane, katolike, pravoslavce i svetosavce, pa na esnafske grupe, advokate, taksiste i programere, po nacijama na nebeske i ostala plemena pa se svi bore za svoja prava, a ljudska i radnička prava zaboravili. To je jedina tačka na kojoj se možemo naći kad bi se krenulo od nje. Kad bismo svi bili niko i ništa, pa lagano…

Ponekad te san donese, ponekad ga ti odneseš. I tako… A kiša, i hoće i neće, dok grad polako obavija mrak. Ako izlazite večeras među ljude, ipak pripazite da se ne ,,okliznete”. Ovo je jedno od onih kišnih letnjih popodneva kad lako pripitomiš unutrašnje ambise tako što polako ćutiš i slušaš kako nestaješ i stariš, a ako baš budeš obazriv možeš da čuješ i kako te već zaborav grli…

I nemoj neko da je stavljao veš na grejna tela.

P.S. Skupio mi se život. Valjda je od pranja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo