Ponekad stičem utisak da je Zapad spreman da vidi Putina iza svakog žbuna, i u BiH, i Crnoj Gori, i Srbiji i na Kosovu, kad god stvari ne idu kao što bi se željelo. Sopstvene greške se ne spominju
MONITOR: Koliko je Njemačka danas u prilici da se bavi problemima na Zapadnom Balkanu, s obzirom na teškoće s kojima se sama suočava zbog rata u Ukrajini?
RELJIĆ: Još od početka raspada Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka, Nemačka je prednjačila među zapadnoevropskim državama u pogledu angažovanja u regionu. Zajedno sa SAD-om, Nemačka je od tada presudno uticala na ishod većine zapleta počevši od priznanja samostalnosti Slovenije i Hrvatske pa do brzine približavanja država-naslednica Jugoslavije Evropskoj uniji. Kancelar Šolc, kao i njegova prethodnica Merkel, posvećuju više pažnje regionu nego bilo ko drugi među prvacima Unije. Rat u Ukrajini to nije promenio.
MONITOR: Kancelarka Angela Merkel je bila veoma prisutna ovdje, a njene oproštajne posjete su bile i u našem regionu i u Rusiji. Da li je ona imala razloga da bude zadovoljna rezultatima saradnje sa liderima Zapadnog Balkana, a posebno sa ruskim predsjednikom Vladimirom Putinom – zbog čega je sada često u (ne)prilici da se „pravda“?
RELJIĆ: Evropske političke vođe ne mogu da budu zadovoljne svojim rezultatima jer je nesporno da je Ruski napad na Ukrajinu bacio kontinent u najtežu političku krizu posle Drugog svetskog rata. Takav sunovrat nije morao da se dogodi. Ruski predsednik Putin se od dolaska na vlast na sastancima sa kancelarkom Merkel i drugim zapadnim političarima redovno vraćao na napad NATO-a na tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju, zapravo Srbiju i Crnu Goru. Govorio je da je to primer kako u međunarodnoj politici „gaze slabe“ i da Rusija neće dozvoliti da bude slaba kao u doba Jeljcinove vlasti. Zapad nije hteo da čuje za takva Putinova upozorenja koja su sve više pretvarala u pretnje. Čak i kada su ruske diplomate, posle odluke kosovskih Albanaca 2008. da se otcepe od Srbije, govorile svojim američkim kolegama da će naredni obračun biti u Gruziji. Što se i dogodilo. Posle zauzimanja Krima 2014, zvaničnici NATO-a navodili su da su „iznenađeni“ takvim postupkom Moskve. Međutim, iznenađenja nije bilo: Kremlj je mnogo puta sasvim jasno izrazio da smatra da je izigran još 1990. kada je tadašnji ruski vođ Mihajlo Gorbačov verovao da je dobio obećanje Zapada da se NATO neće širiti na područje bivšeg Varšavskog pakta. Ako se Zapad ne pridržava suštinskih obećanja, ako Vašington ne želi da produži sporazume o kontroli naoružanja, ako podstiče bivše države Sovjetskog Saveza da traže članstvo u NATO – onda je sve to u Kremlju moglo da se protumači samo na jedan način: da je cilj da se Rusija svede na nebitnu, vanevropsku državu i podredi strateškoj kontroli Zapada. I zato je Kremlj spreman na sve da to predupredi.
U isto vreme Putin je uklanjanjem svih političkih protivnika na domaćoj sceni sebe utvrdio kao „samodršca“, vladara ispred kojeg niko nije mogao da stavi ogledalo i ukaže na pogubne posledice po Rusiju ukoliko krene u sukob sa Zapadom. Upravo to je sada u toku, jedino što se vojnici NATO-a još ne bore u prvoj liniji na ukrajinskim frontovima. A da Rusija nije nuklearna sila, već odavno bi bio u toku i neposredan oružani obračun sa snagama NATO-a.
Da li će posle pokušaja da zaume i potčini Ukrajinu Putin ući u istoriju kao čovek koji je „spasao“ Rusiju? Pre bih rekao da je odveo Rusiju van Evrope na dugi rok i učinio je prilično zavisnom od Kine. U svakom slučaju je naterao veliki broj Rusa, koji ne prihvataju da budu sužnji očito sve manje uračunljivog vladara, da beže u inostranstvo. Odlazak obrazovanih i odvažnih građana uvek civilizacijski, ekonomski i politički temeljno slabi državu, to se svakodnevno zapaža i na jugoslovenskom prostoru.
MONITOR: Da li su Merkel i drugi prvaci EU mogli da preduprijede izbijanje otvorenog sukoba sa Moskvom?
RELJIĆ: Ne verujem, jer njihov uticaj ni na Putina ni na američke predsednike nikad nije bio dovoljno jak. Isto tako: da li su mogli da „upokoje“ Jugoslaviju? Ispostavilo se da nisu imali dovoljno volje niti razloga da ubrzaju političku stabilizaciju regiona odlučnim merama. Pre svega podsticanjem privrednog rasta i socijalnog boljitka na jugoslovenskom području i u Albaniji. Izgleda da je mnogima na Zapadu dovoljna garancija da se neće ponoviti devedesete godine prošlog veka to što je NATO okružio i većim delom pokrio region. Već tri decenije od Baltika do Crnog mora prostire se lanac država NATO-a. U regionu trenutno samo još Bosna i Hercegovina i Srbija sa Kosovom nisu u zapadnom vojnom bloku. Obe činjenice onemogućavaju da Rusija vojno-politički dosegne do Jadrana.
Držim da zastor NATO-a nad regionom sprečava nove veće oružane sukobe. To, međutim, nije dovoljno da bi se postavili temelji ubrzanog razvoja i smanjivanja socijalnih i regionalnih nejednakosti.
MONITOR: Nedavno održan susret Kurti–Vučić u Briselu, uz posredovanje EU i prisustvo izaslanika SAD za Zapadni Balkan Gabrijela Eskobara, završen je neuspjehom. Sve češće se komentariše da je EU „premekana“ prema kosovskim i srpskim zvaničnicima i da bi trebalo da koristi „štap i šargarepu“, uz veći uticaj SAD-a. Kakvo je Vaše mišljenje?
RELJIĆ: Ni diplomatska slatkorečivost ni vežbanje strogoće ne rešavaju preostale postjugoslovenske sukobe. Načelno: ne postoji jedinstven recept za prevazilaženje sukoba oko vlasti nad teritorijama – a to je suština nacionalističkih trvenja. Nijedan slučaj nije isti, ali upadljivo je da se već decenijama traga za trajnim rešenjima na Kipru, u Severnoj Irskoj pa i na Korzici i drugde, a da stvarnog napretka nema. Možda jedino u izuzetno bogatim državama, kao što je Švajcarska, etničke razlike mogu da ne prerastu u političke sukobe.
Što se tiče Kosova, ne vidim kako bi mogao da se pomiri zahtev na kontrolu istih teritorija na koje polažu pravo i srpska i albanska strana.
MONITOR: Da li je Kosovo – njegov međunarodni status – zaista u „novom fokusu“ zbog načina na koji Rusija opravdava svoju agresiju na Ukrajinu a Zapad želi da ruska opravdavanja, priznavanjem nezavisnosti Kosova od strane Srbije, pobije i tako dokaže nezakonitost politike Kremlja prema Krimu, Lugansku i Donjecku?
RELJIĆ: Trenutno postoje dva krizna žarišta u Evropi: veliki imperijalni rat u Ukrajini i niz manjih nacionalističkih sukoba od Une do Vardara. Kao i uvek, sve zainteresovane strane stvaraju propagandnu „maglu“ nagađanjima i poluistinama, pa i lažima. Ponekad stičem utisak da je Zapad spreman da vidi Putina iza svakog žbuna, i u Bosni i Hercegovini, i Crnoj gori, i Srbiji i na Kosovu, kad god stvari ne idu kao što bi se želelo. Sopstvene greške se ne spominju.
U svakom slučaju ne primećujem neposrednu vezu izmedju ruskog napada na Ukrajinu i nastojanja premijera Kurtija da ojača vlast Prištine nad severom Kosova. Mislim da je porast broja kriznih situacija pre svega u vezi s drugačijom politikom koju on sprovodi u odnosu na svoje prethodnike. Kurti je manje spreman da uvaži upozorenja zapadnih saveznika da vreme radi za albansku stranu i da zbog toga ne treba da prenagljuje. Da li će mu se nova taktika isplatiti, možda ćemo saznati već 1. septembra kada je najavio da će konačno nametnuti nove odredbe na Kosovu kojima se protivi Beograd.
MONITOR: U BiH će se u oktobru održati opšti izbori. S tim u vezi pojačan je angažman Visokog predstavnika Kristijana Šmita koji je primjenom Bonskih ovlašćenja unio neočekivanu dinamiku na političku scenu BiH. Kako vidite situaciju u kojoj se našao Šmit i koliko je strah da bi BiH mogla biti novi „proxy“ u novom hladnom ratu Zapada i Rusije, povezan s realnošću situacije u Evropi i svijetu?
RELJIĆ: Kada bi postojao interes izabranih političkih vođa u Bosni i Hercegovini da nađu način da demokratski podele vlast u državi, odnosno da sami stvore ustanove koje bi bile legitimne u očima stanovništva, spoljni uticaj bi trenutno najvećim delom iščezao. Njihov interes je, međutim, da sve vreme drže zemlju u stanju krize jer tako osiguravaju sebi vlast i, reklo bi se, nesrazmerne lične prihode. Koriste strance kao sredstvo za ostvarenje svojih političkih interesa. Zato nema razloga da se ne očekuju nova sučeljavanja u kojima će jedan ili drugi spoljni „zaštitnik“ da stekne priliku da pokaže šta može.
Bosna i Hercegovina nije, međutim, ostrvo. Ona je najtešnje povezana sa svojim političkim, ekonomskim i kulturnim okruženjem. Tek ako ta organska veza, koja je oduvek postojala, ponovo nesmetano proradi, biće nade za mirniju budućnost. Spoljni činioci, pa i EU, ne deluju, međutim, tome u prilog. Pelješki most je za mene tužan simbol promašene politike EU koja je platila stotine milione evra za nešto što dodatno deli Bosnu i Hercegovinu od suseda. Umesto da je taj novac iskorišćen da jadransko zaleđe konačno poveže i tako ubrza privredni rast prema jugu sve do Crne Gore i Albanije. Još otužnije je da se mnogi u EU prvenstveno uzbuđuju zbog toga što su kineske firme gradile taj most, a ne zbog političkog i ekonomskog promašaja EU koji on oličava.
MONITOR: Nazire li se kraj sukoba u Ukrajini i kakav bi mogao biti mir poslije ovako krvavog rata, stradanja civila i rušenja gradova i poslije komplikovoanog režima sankcija koje je Zapad uveo Rusiji?
RELJIĆ: Kada utihnu topovi, moraće da se pregovara jer malo je verovatno da će se taj rat završiti potpunim porazom jedne strane. A bilo bi dobro da se sve ne završi atomskim udarima na severnoj polulopti. U ovom trenutku ni Moskva ni Kijev nemaju, međutim, razloga da pregovaraju jer se i dalje nadaju da neće morati sasvim da odustanu od svojih ratnih ciljeva. Novca i municije imaju obe strane još dovoljno, pitanje je, jedino, kada će da ponestane topovskog mesa.
Spoljni odnos prema ratu može, možda, brzo da se promeni. Rat u Ukrajini naneo je ogromne štete EU, ekonomske, ali i političke. Ako zima bude hladna i duga, stanovništvo teško da će prihvatiti da se EU potpuno odrekne ruskih energetskih sirovina. Uz to, veliki rast inflacije nije isključivo proizvod poskupljenja energije. U tesnoj je vezi i sa bujicom novca kojeg su štampale zapadne centralne banke da bi umanjile ekonomske posledice pandemije kovida. Četvrtina inflacije u EU, kako procenjuju pojedini stručnjaci, uvezena je iz SAD.
Ako EU zaista teži ostvarenju toliko često pominjane sopstvene „strateške autonomije“, onda Šolc, Makron i ostali moraju što pre i što više da pritiskaju Moskvu i Kijev da prihvate primirje. Potom bi, verovatno, OUN mogla da ima posredničku ulogu, jer NATO i EU su na ukrajinskoj strani u ovom ratu.
MONITOR: Ima onih koje perspektiva sadašnjeg oružanog sukoba u Ukrajini i nove hladnoratovske politike uz kupovinu ruskog gasa istovremeno, asocira na Tridesetogodišnji rat koji se u Evropi vodio u 17. vijeku. Ima i onih koji smatraju da se obistinila teza o „sukobu civilizacija“ ili ona o „propasti Zapada“, a i novoj podjeli svijeta – na demokratski i autoritarni. Imate li Vi neku svoju „spekulaciju“ i šta mislite o pomenutim?
RELJIĆ: Američki pisac Mark Tven je rekao da su predviđanja teška, posebno kada se odnose na budućnost. Barem jedna činjenica je, međutim, nesporna: jedini preostali način proizvodnje na svetu je kapitalizam. O tome je bitnu knjigu 2019. godine napisao Branko Milanović, jedan od najvažnijih svetskih autora u oblasti političke ekonomije. „Preostali“ kapitalizam on deli, uprošćeno rečeno, na zapadni „liberalni“ model (oličen u SAD) i istočni „politički“ model koji u prvi plan stavlja državu (Kina je tu najvažniji primer). Milanović uočava da se ta dva modela sve više po suštini približavaju, pre svega kroz porast društvene nejednakosti i takoreći automatske reprodukcije iste klase imućnih. Plutokratija bi mogla svuda da zavlada. U isto vreme, a neminovno, ta dva kapitalistička sistema srljaju u međusobni sukob oko svetske prevlasti. Ruski napad na Ukrajinu tako bi mogao da se ispostavi samo kao predigra mnogo ozbiljnijem sukobu SAD i Kine, najverovatnije oko Tajvana.
Vredno pomena je da kao što se Putin uvek vraća na rat NATO-a protiv Srbije, tako i kineski predstavnici, u polemici sa SAD, neizostavno spominju kako je NATO pobio kineske građane u bombardovanju kineske ambasade u Beogradu 1999. godine. Tako već vek i po, još od upada austrougarske monarhije u Bosnu, u međunarodnim odnosima nema velikog sukoba u kome u nekom obliku ne igraju ulogu stvarno ili navodno s tim povezane epizode s južnoslovenskih područja.
Nastasja RADOVIĆ
DRUŠTVO4 sedmice
DRUŠTVO4 sedmice
Izdvojeno4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU4 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice