Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspjeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svijetu ne može da ponovi

Možda sam spavala, možda i nisam, ne znam. Osvanulo neko pokislo i bezvoljno jutro, zaostalo iz dileme „Da l’ da ustanem, ili da odustanem“. A najčešće umem da napravim sebi toliko posla da pomislim:  „Samo kad ne moram kod mene u nadnicu“. Ne treba mi motivacija, na kraju, motivacija je jeftina zamena za disciplinu. Sve probleme rešavam sistematski, predano, toliko da se na kraju ne pitam šta mi je ostalo, nego šta mi je preostalo.

Čitam o ovim ratovima u raznim delovima sveta i pade mi na pamet onaj vic koji opisuje kako ljudi iz Vojvodne to rešavaju. Mobilisali Lalu. Sedi u rovu, drži pušku i svaki čas pita kapetana: „Koji je tamo preko moj?“ Poludi kapetan i pokaže prstom na jednog iz neprijateljskog rova. Nestade Lala. Vraća se posle tri dana, vraća pušku kapetanu i kaže: „Odoh kući, ja sam se sa onim mojim pomirio“. Eto tako. Sve nam je ovo jer smo zatvorili oči, uši i usta i držimo se onoga  „Ako me lično ne ugrožava, ne tiče me se“, i onda, odjednom, nakazno vreme se ušunjalo među nas poturajući nam da je to normalno. A vi žmurite i dalje. Skoro da čujem: „Hladno je među ljudima, dah se dugo već ne vidi. Puls očitava dnevna štampa, kao da ti nemaš ništa s njim. Poslušaj me ako hoćeš, obuci dušu i sakrij oči od plavog svetla. Nije ovo naše vreme. Ovo nije vreme uopšte…“

Napolju i dalje grao nebo. Jeste li razmišljali nekada o etimologiji reči? Recimo baš to grao – boja za koju su znale naše babe, tako glupo zvuči kada više puta izgovarate. I zašto baš grao? Ovo je samo tok mojih misli kad poludim ili pokušavam da zaspim. A bolje bi mi bilo da se ugledam na Crnogorce, oni sve nekako skrate i sve im je jasno. Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svetu ne može da ponovi.

Prolazi oblak, u njemu reči teških priča, lebdi iznad naših glava a mi se ne prepoznajemo gledajući ga bez daha za jedra ovog vremena, u plavetnilu neba ispod očiju ćutke se mirimo sa nemirima koji nas odnose… pokušavam da zamislim osmeh, ništa više. Najgora su mesta na kojima si ostao, a nisi više tamo.

P.S. Krupne kapi kiše služe da te nateraju da potrčiš iako nisi dugo.

Nataša ANDRIĆ

Izvorišta toplih misli valja njegovati svakoga dana, pa i kišnim nedjeljama

Od poremećaja danas: uspešno stvaram privid svoje prisutnosti na više mesta istovremeno. Trenutno sam na poslu, kod kuće i na dva roditeljska sastanka na različitim lokacijama.  Sve je pod kontrolom, svi su zadovoljni, a ja imam vremena i da napišem ovo.

Reči mogu da unište živote, ili da ih učine boljim. To je jasno, od postanka jezika. U svakodnevnoj javnoj komunikaciji jezik mržnje koristi se kao alat (oružje?) za ostvarivanje i održavanje monopola na neograničenu moć. Kolateralna šteta je nesaglediva i sve veća. Onih dana kad je takav pristup postao prihvaćen i kad smo se na njega navikli, nismo bili svesni da pristajemo na samouništenje, lišeno svakog spektakla, gotovo prirodno i samopodrazumevajuće, spontano. To traje već toliko dugo da rehumanizacija javnog prostora deluje kao nemogući poduhvat. Volim ljubaznost. Uvek i na svakom mestu. Oni koji su u stanju da budu ljubazni, u ovako poganom svetu, su u stalnoj titanskoj borbi sa sobom. I uspevaju da izaberu pravu stvar. Divim im se. Lako je biti džukela i kevtati i ujedati. To je linija manjeg otpora.

Ponekad ne znam da li sam srećna što ne znam o čemu ljudi pričaju, ili ne znam o čemu ljudi pričaju jer sam srećna. Sve je u detaljima. A onda razbiješ čaroliju tako što ih odneseš. Prepoznam, ali poštujem različitost, a onda mi se poštovanje obije o glavu, ali ne mari, i svinje lupaju u valov, pa posle piju iz njega.

Sad tek shvatam kako su najslađi komplimenti (naučeno od tate) na bosanski način. Treba da bude suptilno da se ne zbuniš, ne pogordiš, pomalo škrto, a da poveruješ, pomalo šeprtljasto i nevešto, sa malo reči. Tata to i danas ume. Mrva ljubavi je pelcer. Sve te ograde za koje ne znam: jesu li tu da me zaštite od ko zna čega spolja, ili da me spreče da pobegnem? Odakle mi ideja da treba sve da razumem, čemu bi se čudo čudilo!?

Pocepa nam se džep na trnje života. Ispadnu nam san i želje. Onda pokupimo sve što je palo i krenemo dalje. Sa pola sna u džepu i puno želja u srcu.. Od životnih lekcija koje se teže uče:  Telo pamti razliku između svega što se moglo u trećoj i što se može (ili više ne može) u petoj deceniji…. Samo nas o tome ne obaveštava glasno.

Izvorišta toplih misli valja negovati svakoga dana, pa i kišnim nedeljama.

P. S. Predugo sam budna za osobu koja uvek zna (i mora znati) u kom grmu leži zec.

Nataša ANDRIĆ

Držati jezik za zubima… U mom slučaju bukvalno. Zbog toga stežem zube kao da je jezik neman koja se svaki čas može oteti kontroli (što nije daleko od istine)

A noćas, kroz tišinu i muk… Opomena. A onda… Tupi udarac o tlo. Nešto se među nama bespovratno slomilo. Dobro vam ovo sivo jutro, nacrtajte nekom osmeh, svakom će biti potreban danas… I uvek.

Ima ljudi koje zbuni spoznaja da bi mogli da imaju svoje mišljenje, dok se, ispunjeni nelagodom, češkaju iza uveta. Ima i onih koji ne shvataju da se mišljenje zasniva na znanju, pa nepotkovani istim, ulaze u konflikte, ne birajući reči, vreme i sredstva. Oni se uglavnom češkaju naknadno. Žao mi je što su neke životne istine došle prekasno i što je silno vreme protraćeno. Sad se trudim da to pretvorim u papreno skup nauk za ubuduće. Biti odrasla osoba podrazumeva da vrlo često moraš da radiš stvari koje ti se ne sviđaju, kada ne želiš. I to je jednostavno tako. Stav ”ja ne želim”, kada su u pitanju obaveze, pripada uzrastu deteta koje ide u vrtić. Držati jezik za zubima… U mom slučaju bukvalno. Zbog toga stežem zube kao da je jezik neman koja se svaki čas može oteti kontroli (što nije daleko od istine). Biti zrela i odgovorna osoba koja je sačuvala dete u sebi i biti omatorelo derište van kontrole, nisu iste stvari. Prvo je divno, retko i vredno poštovanja. Drugo je sve rasprostranjenija pojava koja se opravdava, pazi sad, ljubavlju prema sebi. Kad shvatiš da ti neko konstantno traži mane, pokaži mu ih, u svoj svojoj raskoši, dodaj i one koje nemaš… Volela bih da nije tako. Ali, najneraskidivije veze među ljudima prave zajednički doživljene i preživljene teške nesreće. Sreća je ponekad sebična; srce koje je doživelo teške udarce, uvek raširi svoje ruke za ljubav i zagrljaj. Smisao povezanosti je nit koja se nikada ne sme prekinuti. Ne spaja se. Već razvlači, iznova, jedva. Sporo.

U neko dogledno vreme neće biti ni mene, ni vas. Na neki čudan način, to stavlja stvari na svoje mesto. I, možda je ovo i puno taštine, možda sebično, ne znam. Ali, uz to otkrovenje, uvek lakše preguram dan. I spoznaju Konačnosti, koja nam je data i kao kazna i kao nagrada. Ako moram logične i očigledne stvari da objašnjavam, odmah odustanem od dva vrlo verovatna monologa. Ne čekam da prođe, prođem ja.

„Neću ništa više ni da čitam, ni da gledam, ni da slušam. Hoću da mi sve bude jasno i lepo, kao nekad.“ – Duško Radović. Ono što vidimo zavisi od toga kako gledamo, s obzirom da posmatranje nije samo opažanje i otkrivanje, nego i stvaralački čin.

P.S. Samo što češće pofajtatiti misli Totalom. Suzbiti u korenu.

Nataša ANDRIĆ