Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Multipolarni haos

Objavljeno prije

11 mjeseci

na

Na ivici nuklearne apokalipse

 

 

Koliko je stanje u Crnoj Gori, regionu i svetu, više od trideset godina nakon kraja hladnog rata, i dalje loše i opasno, čak mnogo lošije i opasnije nego što je bilo na samom početku nove posthladnoratovske ere, najbolje govore brojne reakcije na Rezoluciju o Srebrenici koju su UN usvojile 23. maja 2024. Umesto unisone osude najvećeg zločina genocida, u Crnoj Gori i regionu, usledile su brojne reakcije negiranja, koje su bile još agresivnije i prevarnije, nego što su bile 1995. Posebno od strane ratnonacionalističkih i mafiokratskih vrhovnika, koji su za ovaj genocid, i za druge ratne zločine iz hiljadudevetstodevedesetih, bili i ostali, i individualno krivičnopravno odgovorni odnosno najodgovorniji, ali neprocesuirani i nekažnjeni. Pri tome je vrhovnik Srbije, svoju odgovornost, i uz pomoć bliskih iz naše male i jedine, čak i bilbordima, prebacivao na narod i državu, a vrhovnik naše male i jedine, iako u ovom momentu izvan vlasti, preko svojih, produženo simulirao retoričku osudu.

Ali, ova rezolucija isto tako uverljivo svedoči, i o lošem i opasnom, odnosno lošijem i opasnijem stanju međunarodnog i svetskog sistema. Najpre, haotičnom matematikom njenog usvajanja u UN, a potom i podrobnijim tumačenjem i razumevanjem ovog haotičnog rezultata. Po kojem je 84 bilo za, 19 protiv, 68 suzdržanih, i 22 izašlih iz sale u trenutku glasanja, ili, zbirno, samo 84 za, a svih 109 koji, na različite načine, ali ipak, nisu bili za. Što je isto tako ne mala povreda one humane unisonosti i pijeteta. A sve ovo, naravno, jedva dočekano, i saučesnički dodatno oskrnavljeno, trijumfalističkim pirom, od strane jednog od ona dva vrhovnika-počinitelja, koji je još uvek na vlasti, i u ovome uz pomoć onih istih bliskih iz naše male i jedine.

Podrobnije tumačenje i razumevanje ovog haotičnog međunarodnog rezultata, međutim, zahteva prethodno tumačenje i razumevanje aktuelnog stanja samog međunarodnog sistema. U tom cilju, u nastavku ove kolumne, najpre sledi kritičko razobličavanje tri najčešća oblika dominantne ali iskrivljene i pogrešne ideološke svesti o ovom stanju, a tek nakon toga i dijagnoza njegovog realnog stanja, jer je tek nakon toga ova dijagnoza uopšte moguća.

Tri najčešća oblika dominantne ali iskrivljene ideološke svesti odnosno nesvesti o kojima je ovde reč su Novi hladni rat, Suverenizam i Globalni jug. Novi hladni rat je mantra opadajućeg i odlazećeg hegemona SAD, kojom se ovaj hvata za prošlost koja je već nepovratno otišla, i tako pokušava da sakrije novu realnost koja je tu i koja dolazi. Suverenizam je alternativa koja je, u vremenu sve veće i veće ekonomske, ekološke i ukupne globalizacije čovečanstva, jednostavno nemoguća. Globalni jug je pokušaj pretendenata na mesto novog hegemona, posebno Rusije i Kine, da „svoj“ BRICS, predstave kao autentičnog naslednika Trećeg sveta iz vremena Hladnog rata, što je isto tako nonsens.

A sada i o najavljenoj dijagnozi realnog stanja našeg današnjeg međunarodnog i svetskog sistema. Koji je, nakon uspona i sloma velike iluzije SAD unipolarizma u poslednjoj deceniji dvadesetog veka, već deceniju-dve u relativno novom multipolarnom stanju. I ekonomski i vojno, danas u svetu ima desetak ako ne i više, a ne samo dve ekonomske i nuklearne velesile. Još jedna veoma značajna karakteristika ovog multipolarnog stanja današnjeg sveta, jeste njegova sve veća haotičnost. Deregulacija odnosno napuštanje glavnih ekonomskih i vojnih sporazuma između velikih sila, koji su u hladnom ratu garantovali kakvu-takvu međunarodnu bezbednost. Uz ostalo, i ovo je razlog zbog kojeg ovde ne može biti reči ni o kakvom Novom hladnom ratu. A tu je još i ništa manje opasna klimatska i ekološka deregulacija.

Istorija je uvek kombinacija ponavljanja i promena, a nikada ni čisto ponavljanje, na kojem insistiraju fatalisti, ni čista promena, na kojoj insistiraju sledbenici dogme progresa. Tako je i danas. Krenimo redom. Šta je u našem današnjem međunarodnom stanju ponavljanje? Pa to je upravo onaj haotični multipolaritet. I po mejnstrimerima, među kojima je svakako najpoznatiji Džordž Modelski, i po alternativcima, među kojima je opet sigurno najveći Imanuel Volerstin, ovaj haotični multipolaritet, sa opadajućim hegemonom, više pretedenata i ostalim, već pola milenijuma svetskog kapitalističkog sistema, zakonito se ponavlja sa opadanjem i odlaskom prethodnog hegemona. Nakon mediteranskog odnosno venecijanskog početka pre oko pola milenijuma, pa Portugala i Španije, te Nizozemske i čak dva ciklusa Ujedinjenog kraljevstva, sada je opadajući hegemon SAD, glavni pretedent Kina i ostali.

Iz ovih haotičnih multipolariteta, ranije se izlazilo sa novim međunarodnim hegemonom, i to nakon velikih tridesetogodišnjih ratova odluke. Od kojih je prvi takav bio onaj koji je završen Vestfalskim mirom 1648., koji se uzima za nultu i polaznu tačku savremenog svetskog kapitalističkog sistema, koji je danas u krizi i opadanju, a potonji onaj, koji je, po Imanuelu Volerstinu, obuhvatao Prvi i Drugi svetski rat 1914-1945. kao jedan, potonji tridesetogodišnji rat, sa opadanjem UK, i, znamo kakvim, ishodom rivalstva između Nemačke i SAD, u korist novog hegemona SAD.

A šta je u današnjem međunarodnom stanju promena? Ovih promena ima više ali je najveća otkriće i upotreba nuklearnog oružja odmah posle Drugog svetskog rata, kasnije i otkriće i upotreba ostalog, biološkog, hemijskog i ostalog oružja za masovno uništavanje. A sa ovakvim oružjima, svaki novi tridesetogodišnji rat odluke, zapravo i jedan jedini sekund takve odluke, bio bi, zapravo, kraj čoveka kao vrste, a ne rat odluke. Zbog toga je naš današnji multpolaritet ne samo haotičan nego i apokaliptički opasan.

Ali čak ni ovo nije naš najveći problem. Nego je naš najveći problem ne-svest odnosno nedovoljna svest o ovom problemu. Ili, konkretnije, preciznije i bolje, to je neprestano potiskivanje ove svesti, od strane univerzalnog vlastoljublja, to jest demona vlasti, o kojem je pisao još Maks Veber. Pogledajte samo jednog od dva glavna kandidata za budućeg predsednika SAD, republikanskog kandidata, poluludog Donalda Trampa, ali i isto tako poluludog Vladimira Vladimiroviča Putina rivalske Rusije, pa neverovatnog Kim Džong Una Severne Koreje, i mnogo drugih, da o sličnim iz naše male i jedine i iz regiona ne govorimo, jer oni, koliko je poznato, ne poseduju nuklearno oružje, pa makar u tom smislu nisu apokaliptički opasni. Pa onda pogledajte samo Ukrajinu i Gazu. Najtransparentije genocide u ljudskoj ilstoriji, kako je to formulisao jedan američki Jevrej, profesor univerziteta i naučnik, zapravo najveći autoritet za međunarodno i međunarodno ratno pravo u SAD i svetu, Ričard Folk.

Po mnogima, najluđi među ludim i poluludim na vlasti svih vremena (a konkurencija je ovde, znamo, izuzetna), nezaboravni rimski car Neron, u svoje vreme, zapalio je Rim. I to da bi osnažio nadahnuće za pisanje poezije (laskavci na dvoru bili su ga ubedili da je najveći pesnik svih vremena a on je to svakoga dana na svoj način dokazivao). Šta hoćemo da kažemo? Pa prosto to da je ludaka i poluludaka na vlasti bilo uvek. Pa ih naravno ima i i danas. Ali tek danas oni imaju nuklearno i drugo oružje za masovno uništavanje. U tome je naš najveći problem ovde i danas.

Milan POPOVIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

ALTERVIZIJA

Neznanje koje košta

Objavljeno prije

3 sedmice

na

31 Maja, 2025

Objavio:

Fašizam i mafiokratija kao političke psovke

 

 

Iako na prvi pogled izgleda sasvim banalno, politička psovka je mnogo, mnogo složeniji oblik ideološke i političke produkcije. Primera radi, kada DPS, partija koja je 1990-ih bila glavna snaga agresivnih postjugoslovenskih ratova a sa njima i fašizma, danas isto tako agresivno ali i ponosno sebe predstavlja kao snagu antifašizma. Primera ima još, ali je ovaj, ipak, najilustrativniji. Pri svemu tome, politička psovka funkcioniše kao začin. Onaj ljuti, najljući. Da se Vlasi ne dosete. Pakao, to su drugi. Fašisti, to su naši politički protivnici.

U novije vreme, a posebno u poslednjih nekoliko godina, od kada je, zahvaljujući onim Europolovim skaj aplikacijama, i naša mala i jedina, postala onako baš „nebeska“, u upravo opisanoj funkciji ideološke i političke produkcije, primat fašizma kao političke psovke, preuzela je mafija odnosno mafiokratija. Početkom oktobra 2024., i sam sam bio meta jedne ekstremno toksične kampanje DPS, samo zbog toga što sam javnost još jednom podsetio na najveće zasluge, koje upravo ova partija i njeni sateliti, imaju za rađanje i uspon mafiokratije.

U ovoj kampanji, moja kritika crnogorske mafiokratije, namerno ili nenamerno, ali svakako pogrešno, predstavljena je kao politička psovka, u smislu neke vrste sledbenice nekog Putinovog motoriste, koji, navodno, koristi pojam i termin mafiokratije. Kažem navodno, jer o rečenom motoristi i njegovom delu, zaista ne znam ništa. Ali, o svom korišćenju ovog kapitalnog pojma, naravno, znam sve što jedan čovek i korisnik mora znati, pa to evo iznosim i ovde. I to u obliku navođenja četiri, ne-, a dodao bih i anti-putinovska, anti-trampovska, i anti-đukanovićevska, glavna intelektualna i naučna izvora, iz kojih crpim svoj pojam mafiokratije.

Prvi takav izvor je naučni članak „Mafia States“ venecuelansko-američkog novinara, istraživača i naučnika Moizesa Naima (1952-), objavljen 2012., u majsko-junskom dvobroju američkog časopisa Foreign Affairs. Umesto prikaza, samo preporuka za čitanje. I jedan kuriozitet, koji, pored ostalog, svedoči i o tome, da autor ove kolumne, iako uvek levičar, anarho-socijalist i alternativac, nikada nije i levi ortodoks a posebno ne dogmatik. Rečeni časopis je jedan od najpoznatijih američkih i svetskih mejnstrimerskih časopisa za međunarodne odnose, a pomenuti članak jedan od najinovativnijih i najrevolucionarnijih tekstova koji su se na temu mafije pojavili u svetu u poslednjih evo već trinaest godina.

Drugi izvor spada već u klasiku, ali onu najveću i najbolju. Reč je o naučnom članku Čarlsa Tilija (Charles Tilly, 1929-2008) iz 1985. „War Making and State Making as Organized Crime“. I ovde, umesto prikaza, koji nije neophodan, jer sam naslov dovoljno govori, samo još dve kratke ali značajne napomena i dopune. Prva, da se ovaj rad o najdubljoj povezanosti između proizvodnje rata, države i organizovanog kriminala, odnosi na pola milenijuma Zapada, a ne samo na noviju istoriju Balkana, kako, na samom početku, većina, a tako je bilo i sa autorom ove kolumne, pogrešno pomisli. I druga, da je, zbog odgovarajućih zasluga, najviše čak upravo zahvaljujući ovom naučnom članku, Čarls Tili, još za života, promovisan i prihvaćen, kao začetnik jednog novog, hibridnog pravca u društvenoj nauci, nazvanog Istorijska sociologija.

Treći izvor ozbiljnog, naučnog, a ne putinovskog ili nekog sličnog, kriminalnog i psovačkog bavljenja mafijom, jeste strukturalna istoriografija ili istorija dugog trajanja francuskog istoričara Fernana Brodela (1902-1985). Koja nam, za razliku od vladajuće, takozvane događajne istorije, omogućava da, na dublji, metodološki način razumemo, prethodni, drugi, ali i naredni, četvrti izvor za ozbiljno razumevanje mafije i mafiokratije.

A četvrti izvor je Teorija svetskog sistema velikog američkog sociologa Imanuela Volerstina (1930-2019). A u ovoj teoriji, posebno, duga trajanja nastanka, razvitka i kraja savremenog svetskog kapitalističkog sistema kao istorijskog sistema, rođenog u takozvanom dugom XVI veku, razvijenog u proteklih pola milenijuma, a od 1914-2050. u svojoj potonjoj, strukturalnoj krizi. Ovaj poslednji period je za nas, ovde i danas najznačajniji, jer već ukazuje na moguće pozitivne, ali, na žalost, u našim 2020-im, mnogo više negativne oblike kraja ovog sistema.

Jedan od mlađih i inteligentnijih naučnika našeg vremena, Janis Varufakis, smatra da smo do ovog kraja već došli, pa naš današnji sistem definiše kao Tehnofeudalizam. Neki drugi autori slično. Ali, čak i ako mislimo da je proces kraja starog i početka novog istorijskog sistema sredinom XXI veka, još uvek u toku, i kao takav još uvek otvoren, kao što misli i autor ove kolumne, Teorija svetskog sistema Imanuela Volerstina je, u ovom traženju, bila i ostala, jedan od naših najvrednijih, ako ne i najvredniji zajednički kompas. Posebno za autora ove kolumne, koji je, od svojih prvih susreta sa Imanuelom Volerstinom, krajem 1980-ih u Parizu, pa početkom 1990-ih u Bingemtonu, na severu države Njujork, u SAD, i kasnije, bio i ostao njegov zahvalni učenik i sledbenik.

Gore su navedena samo četiri glavna izvora za razumevanje fašizma i mafiokratije, onako kako ih ja razumem i koristim. Kao dva glavna negativna oblika odumiranja države (da se ovde setim i Karla Marksa kao još jednog svog velikog učitelja). I kao delove jednog istorijskog procesa koji je krajnje kompleksan i neizvestan. Uz pomoć Imanuela Volerstina, ponoviću još jednom, reč je o procesu strukturalne krize i kraja kapitalizma kao svetskog i istorijskog sistema 1914-2050.

A naša mala i jedina? Pa naravno, i ona je deo ovog procesa. A naše sukobljene strane, razlike, strasti, znanja i neznanja? Iskreno, kada bih mogao da biram, više bih volio, da je ona moja polemička diskvalifikacija iz oktobra 2024., kao nekog navodnog Putinovog motoriste, bila pre izraz neznanja odnosno nedovoljnog znanja iz naslova ove kolumne, nego sveprisutnih političkih demona, zala i toksina. Neznanje, odnosno nedovoljno znanje, je normalna stvar. Samo Njegoševi nebesnici znaju sve: Blago tome ko pameti nema, njegovo je carstvo nebesko. Živele razlike, uostalom. Toksini su već teža, mnogo teža stvar.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Još jednom o lustraciji

Objavljeno prije

4 sedmice

na

23 Maja, 2025

Objavio:

Minimum ispod kojeg se ne smije. Pravda za Vrhovnika. Nada za Crnu Goru.

 

 

Dva čuda u jednom. Prvo, da u evo skoro pola decenije od prve mirne smene vlasti u celokupnoj istoriji Crne Gore, prema tridesetogodišnjem Vrhovniku crnogorske mafiokratije, nije napravljen ni jedan jedini pa ni prvi korak u krivičnopravnom procesuiranju njegovih brojnih, ratnih i mafiokratskih magnumkrimena. Od kojih za neke dokazi postoje i u obliku notornih činjenica. O sasvim skorašnjim Europolovim skaj aplikacijama da i ne govorimo. I drugo, da o ovoj sve nepodnošljivijoj lakoći nepostojanja odnosno nečinjenja, niko čak i ne govori. Prava zavera ćutanja.

Ali ne, čuda i zavere samo su loša zamena i izgovor za prave odgovore. A pravi odgovori u našem slučaju nisu čak ni previše komplikovani. Ne ulazeći u detalje, evo samo kratke, zapravo najkraće moguće anamneze naše društvene i političke bolesti. Najpre, takozvani unutrašnji faktori. Sve veća politička haotizacija. A, u ovoj, jedna vrsta produženog i opasnog dvovlašća. Nove tridesetoavgustvovske vlasti i stare mafiokratske moći. I, u svemu ovome, zarobljeno pravosuđe, čast izuzecima, posebno u specijalnom državnom tužilaštvu, ali ni ono ne može sve samo.

A onda, i takozvani spoljni ili vanjski faktori, posebno od početka drugog mandata Donalda Trampa. Još veća haotizacija i nasilje. Ukrajina, Gaza. Minerali, rivijere i vrednosti Zapada. Ultrakapitalizam i nova, oligarhijska tehno-desnica. I neki novi, transakcioni i kripto tipovi. Koji su se pojavili i kod nas. I lobisti. I sam Vrhovnik koji se u svemu ovome najbolje snalazi. Jer ima najviše iskustva. I jer je vrhunski sociopat. Ko je pomenuo aktuelne sumnje u njegove stare i nove emiratske vizije i pranje prljavog novca?

A sve ovo gore, posebno one naše unutrašnje faktore, pre nekoliko godina, u jednom privatnom i prijateljskom razgovoru, najbolje je rezimirao, jedan visoki evropski diplomata, uz to i naše odnosno slovenačke gore list. Mislim da Crna Gora nema kapaciteta da procesuira Mila Đukanovića. Tako je rekao. Ja sam i tada znao da rečeni diplomata ima brojne i ozbiljne argumente za svoj stav, ali sam mu se ipak suprotstavio. Sa nadom u suprotnom smeru. Danas, na žalost, vidim da je nepodnošljiva petogodišnja praznina, njegov stav, samo još dodatno potvrdila i osnažila.

Uprkos svemu, ja, kao ni drugi u našoj maloj i jedinoj, koji nismo postali ultra, kripto i transakcioni, nego smo ostali minimalno konsekventni, Vrhovnikovu nekažnjivost, ipak, ne prihvatamo. S druge strane, politička realnost i realizam, navode nas da se založimo za ono što je u ovoj stvari, u ovom momentu, realno i moguće. Pa makar bilo i minimalno. A to je lustracija. Lex Specialis koji će Vrhovniku poništiti ono počasni u onoj partiji nepomenici i istovremeno mu zabraniti bavljenje javnim funkcijama i poslovima do kraja života. A da li će, nakon toga, u nekom doglednom vremenu, oslobođeno pravosuđe, i cela Crna Gora, razviti one kapacitete, i za one krivičnopravne procese, to, naravno, ostaje da se vidi.

Kako god, rečena lustracija ostaje minimum ispod kojeg se ne sme. A šta ukoliko se i to, ispod rečenog minimuma, ipak, dogodi odnosno produži. I ovde treba biti konsekvencionist a ne transakcionist. U tom slučaju, to bi bila pobeda za najgoreg i najgore u našoj maloj i jedinoj. I poraz za sve druge. I za našu malu i jedinu.

I, na samom kraju, jedan mali i nepretenciozni post scripum. Ova kolumna inspirisana je brojnim nevladinim a posebno ekološkim protestima protiv problematičnih emiratskih vizija. Uz podsećanje da je i čovek deo ekologije. Čovek-masovna-žrtva i čovek-magnum-krimen.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Opšti interes

Objavljeno prije

1 mjesec

na

9 Maja, 2025

Objavio:

Koji nije dat nego zadat

 

 

Opštim interesom kao takvim bavim se čitavog života. Mislim profesionalno. Najpre i najsistematskije, u svojoj magistarskoj tezi Interesna i politička artikulacija savremenog jugoslovenskog društva iz 1983. Uz najveću pomoć ekonomske i klasne analize Karla Marksa, i odgovarajuće analize američke teorije interesa i interesnih grupa, u ovoj tezi, po prvi put sam razvio celovit i detaljan uvid, u krajnje kompleksni i dinamični svet interesa. Pojedinačnih, posebnih i opštih. I kvaziopštih. Suvišno je da naglašavam, ovaj izuzetni svet, sa najvećom mogućom pažnjom, nastavio sam da pratim, sve do danas.

Dve decenije nakon magistarske teze, dakle na samom početku dvehiljaditih, međutim, Karlu Marksu i ostalima, pridružio se i Fridrih Niče. Prilikom drugog čitanja njegovog najpoznatijeg dela Volja za moć, naime, naišao sam na jedno epistemološko mesto, koje je, od tog momenta, postalo, i ostalo, od najvećeg značaja, za moje razumevanje ne samo opšteg interesa i sveta interesa, nego i čovekovog sveta uopšte. Natčovek i slične apstrakcije, da ne kažem fantazije i fantazmagorije, kasnije čak onako strašno zloupotrebljene od strane nacista, iz mog prvog čitanja ovog dela, u odnosu na ovo mesto, u drugom čitanju, potpuno su izbledele.

A mesto o kojem je reč je koliko duboko i moćno, toliko i neobično, veoma neobično. Toliko da sam mu se u mislima vraćao po nekoliko puta. Pa to činim i danas. Pogledajte sami uostalom. To je ono mesto u Volji za moć, gde veliki filozof kaže, kako istina nije, kao što pogrešno zamišlja najveći broj ljudi, priznajem, do toga momenta i ja sam, nešto što već postoji negde tamo, ispod nekog zastora, koji onda treba samo podići i skloniti i tako ovu istinu otkriti. Nego da je istina uvek kao neki proces učvršćivanja, pri čemu je akcenat jednako i na onom procesu, i na ovom učvršćivanju.

Umesto da sada nastavim sa pohvalom Fridrihu Ničeu, kao jednom od prvih, ako ne i prvom, koji je ovako snažno afirmisao epistemologiju čovekovog sveta, kao subjektivno-objektivnu, a ne samo objektivnu epistemologiju, prelazim odmah na njenu primenu na našu temu iz naslova ove kolumne, to jest na opšti interes. Ali ne ni na opšti interes onako apstraktno, nego konkretno, sasvim konkretno, zapravo najkonkretnije, u sklopu naše tekuće društvene i političke krize, izazvane najnovijim crnogorsko-emiratskim sporazumima o investicijama. Pri tome, na samom kraju, zumiraću još samo dva njena glavna elementa, jedan negativan, drugi pozitivan.

Glavni negativni element ove krize jeste prilično očigledna činjenica, da najveći deo subjekata (i) u ovoj krizi, opšti interes ima samo na rečima, odnosno da mali, veoma mali deo ovih, ne više od oko deset procenata, na ničeanskoj proizvodnji i učvršćivanju istine opšteg interesa, zaista radi. Ovo nije teško objasniti. Tridesetpet godina oligarhijskog, perifernog i poznog kapitalizma. I isto takvih ekonomija, klasa, interesa i toksina, identitetskih i ostalih. I produženo i opasno dvovlašće, nove tridesetoavgustovske vlasti, i stare moći, trodecenijske mafiokratije. I maskenbal neprestani. Beskonačni egoizam najbogatijih i najmoćnijih, ispod kvaziopštih maski.

Glavni pozitivni element je za sada i još uvek samo potencijal. Ali onaj najvredniji, ničeanski. Da onih oko deset procenata naraste makar do kritične mase. Onih koji znaju da ni istina opšteg interesa nije data tamo negde, nego da se i ona proizvodi i učvršćuje. Ni put do ove/ovoga nije nepoznat. Dijalog i kompromis. U tom smislu, čak ni sve štete koje su u tom pogledu već učinjene, ne znače da se iz aktuelnog crnogorsko-emiratskog paketa, iskrenim dijalogom i kompromisom, vladavinom prava, antikorupcijom, transparentnošću i kompetentnošću, ne može doći do istine opšteg interesa.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo