Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Pamtim i vrelije noći

Objavljeno prije

na

Da je moj djed ovdje i da vidi šta se danas događa u svijetu samo bi rekao – Ne valja. Nije bio ni vojni, ni geopolitički stručnjak, ni ekspert za terorizam, ali u te dvije riječi stalo je sve što čovjek treba da zna

 

 

Kako se sve , ali baš sve izvrće, čupa iz konteksta, ciljano tumači na najgluplji, najneprijatniji i najzlonamerniji način, nema poštovanja prema sagovorniku, ni drugačijem mišljenju. Važno je biti u pravu po cenu života, bezmalo. Učiniti da se sagovornik oseća glupim je bonus. Zabrinjavajuća količina nasilja. Javnog. Tajnog. Prema sebi. Drugima. Verbalnog. Fizičkog. Psihičkog. Sve treperi od nakupljenog jada. Bahatost je postala najveća vrlina. U stopu je prate glupost i nedostatak empatije. Zdrav razum smo davno sahranili.

Nespremnost da se prilagodi bilo kome ili čemu je temelj propasti. Moram nekad i da se slomim i budem ljuta i tužna i bespomoćna, očajna, a nekad presrećna, brbljiva, mazna, nasmejana, naporna, zahtevna. To što je zapalo jednoj osobi da se sve dešava pred njom se može gledati kao blagoslov ili prokletstvo. Zavisi od trenutka. I ugla posmatranja.

Da je moj deda ovde i da vidi šta se danas događa u svetu samo bi rekao – Ne valja. Nije bio ni vojni, ni geopolitički stručnjak, ni ekspert za terorizam, ali u te dve reči stalo je sve što čovek treba da zna. Gledam emisiju o životinjama gde par bodljikavih prasadi štiti dva mladunca od leoparda. Leopard atakuje, manevriše, dok se ovi vrte u krugu ili prave osmice. Prasići pametno hvataju zaklon, a bodlje roditelja su uvek ispred pantera. Kakva porodična sinhronizacija, kakvo kretanje! Naravoučenije: Kada si slabiji puštaj bodlje na sve strane. Dobro bi bilo da je isti aršin za sve. Aršin. Stara mera za dužinu, udaljenost vrha prsta od ramena na ispruženoj ruci. U Srbiji su korišćeni različiti aršini: krojački, trgovački, građevinski. Ovi opet nisu bili jednaki aršinima u Turskoj ili Rusiji. Otuda je “isti aršin“ više mera za poštenje nego za dužinu.

Još danas vrućina, kažu, pa onda trodnevni predah. Sutra ću da častim zbog zahlađenja od pet stepeni. Uključiću rernu da zgotovim ručak, musaku svi vole. Moj deda je čuvao rakiju u podrumu jer nije znao za klimatske promene, a kada bi krenuo da radi u njivi, uvek bi nosio rakiju jer se vodio izrekom da vino greje, a rakija hladi. Nigde ni koraka bez razumevanja osnovnih principa termodinamike.

Pomislih, opet je pokucala nesanica i ja je pustih da uđe. Kad ono, pored tog ključa, u rašivenoj postavi malenog džepa uz srce, šćućurio se stidljivo san. Odoh da pokušam da ukrotim moje snove u boji, u noći ovog velikog krvavog Meseca.

P.S. Ne pada sneg da pokrije breg, već da svaka zverka ostavi svoj trag. Jeste jul, ali možda zatreba.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Jadno mnjenje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Satiru je sve teže ne pisati, treba lancima jezik da vežeš. Svaki dan novi tomovi gluposti dozivaju, vazduh je žedan poruge…

 

 

Danas nije svanulo. Mrak – sumrak – mrak.

Možeš da se rasplačeš bez razloga, iako možda i postoji razlog, a zapravo uopšte ne znaš što si se raspekmezila kad ima ko da te zagrli, iako pojma nema koji ti je đavo i šta je sad uradio, a zapravo je sve u redu i mnogo je lepo. Ne, nije ovo šizofrenija. To sebi sama smetam kad pokušavam da objasnim ono što se ćutanjem sluti i da se saplićem i guram, i guram, i dovedem sve do pogrešnog zaključka. Već se mesecima vrtim oko pitanja: koji mi je đavo, pa sam sva ovako kao probušeni balon? Nestalo poleta. A kako i zašto, pojma nemam. Mislim, naslućujem, ali ne bih da gledam na tu stranu. Sakupi se. Priberi se. Pregrupiši se. Dovedi se u red. Razmisli. Nastavi. Diši, ako se setiš.

„Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo s njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo. Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.“ Duško Radović

Ne ostavljaju na nama žestoki trag, akutni bolovi, nego oni potmuli, istrajni, snošljivi, koji lagano postaju, a da mi toga uopšte nismo ni svesni, sastavni deo sivila naše svakodnevice… Ti i takvi bolovi, koji nas podrivaju, u koje se urušavamo, oni nas na kraju i sahrane…

Opozicija ovoga puta započinje akciju – „Ljubičice na prozore, nema straha!“ „Tačno u podne otvorite prozore i iznesite ljubičice, muškatle, kaktuse, filadendrone, ma može i plastično, ko ga šiša, samo da pokažemo režimu da smo tu i da se ne plašimo.“

Satiru je sve teže ne pisati, treba lancima jezik da vežeš. Svaki dan novi tomovi gluposti dozivaju, vazduh je žedan poruge, može sva pamet na to da ode i da posao ostane nezavršen. A satira ne stiže do mete i lekovito dejstvo izostaje, pa joj samo preostaje da teši ovčice i očevice.

Da li zaista želite odgovore na sva pitanja? Ja sam nekako sklona da verujem da je za neka pitanja bolje da ostanu bez odgovora. To je ta vrsta blaženog neznanja, koja nam omogućava da duže trajemo. Nisu reči suvišne. Nisu dovoljne.

Napolju i dalje sivlje od prosečnog magarca.

P.S. Volim kad sedim sama sa sobom, i obe čekamo da ona druga nešto kaže.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ritam nerada

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jednog dana kad i današnji mi postanemo nekome preci, najpoštenije bi bilo da nas istorija preskoči

 

 

Nešto razmišljam, treba mi neki lep motiv da malo redukujem, što bi se reklo, život.

Radio je do sada inat i moranje… Ne znam, sad bih da to uradim na temelju nekih lepih emocija.

Život u bedi te osakati na sve načine: fizički, emocionalno, intelektualno… Razmišljam, koja su to moja interesovanja? Strasti? Hobiji? Nema. Ničeg nema! Samo sposobnost da se skrpači i preživi. Da se sačuva bedni životić. Dovraga, to mogu i bubašvabe!

Promiče nam koliko nas ovaj košmar u kom živimo troši. Surovo. Uporno. Svakodnevno.

Od sluđenih ljudi iz devedesetih, postali smo sredovečni ljudi, a da normalan život gotovo nismo ni imali. Koliko nam je mozak utrnuo i navikao na raznorazne nebuloze vidi se po tome što je ovo bila reakcija: „Pa, dobro, imamo društvenih igara i knjiga za pet godina“, na današnje raspredanje o trećem svetskom (nuklearnom) ratu. Jednog dana kad i današnji mi postanemo nekome preci, najpoštenije bi bilo da nas istorija preskoči.

Toliko zbunjujućih, konfuzinih, protivrečnih poruka, izjava, teza, mišljenja o tome šta je život i kako treba da izgleda. Onda shvatiš da je sve to što čuješ i pročitaš samo lični doživljaj onog ko stav iznosi. Živi. I nadaj se najboljem.

Ponekad je dobro skupiti šaku u pesnicu i boriti se. A ponekad, jedino rešenje je da otvoriš dlan i da pustiš to nešto, da ode. Što dalje. Sva je mudrost, u stvari, u tome umeti prepoznati kad šta da učinimo, odnosno, ne učinimo.

– Pogledaj malo kako se ponašaju i izgledaju oni koji postaju nezamenljivi. Oni za kojima se čezne. Ili trči. Ili šta već.

– Jesam.

– I?

– Ne bih ja to. Imam ja neke svoje razloge da budem zamenljiva, ona za kojom se ne čezne, ne trči i šta već. Ne bih objašnjavala… Kad ćutite dovoljno dugo, možete da se setite boje glasa onih čija ste lica zaboravili…

Reč dana – bataliti  prekinuti, obustaviti, izostaviti, napustiti, kloniti se, mimoići, rezrešiti i još mnogo toga. Batali, brate.

P.S. Koliko radim u poslednje vreme prosto je greota što nisam predsednik.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sastavljanje kraja s beskrajem

Objavljeno prije

na

Objavio:

Namjerno puštam da me grize crv sumnje, jer me zanima u šta će da odraste

Kad se sudare namera sveta da ne razume ništa i moja potreba da razumem sve, a odnekud sa strane se zaleti i želja da objasnim kako sam razumela, eksplozija kompletne situacije u vidu “pečurke“ je neminovna. Ako ne usporim, propašću. Već pravim brljotine na sve strane. Ako usporim, neću stići sve što moram da završim. I šta sad?

Muziku, gotovo da vidim. Razgovor, misli, zamišljam, čujem – između naše dve tišine. Sinestezija. Ponovo u grču užasa otvorim oči i zagrizem tamu, okamenjena sumnjom da više ne postojim. Ništa to nije. Samo još jedna noćna mora. A vreme do jutra, beskrajno dugo… Namerno puštam da me grize crv sumnje, jer me zanima u šta će da odraste.

Ustajem i odmaram leđa u niskom čučnju. Drveni tronožac je nekad bio majka za sedenje, i za leđa i za kukove, svi su bili laki na nogama, ali eto, izabrali smo meke turske dušeke. Opšte poznato je da engleska aristokratija nije izmislila sport iz zabave ili dokolice, već zbog vaspitavanja naslednika i jačanja njihovog karaktera. Uz dostupno obrazovanje, sportski duh i čvrst karakter stvarali su elitu koja vodi naciju i državu. Uostalom, svi anglosaksonski sportovi, timski naročito, imaju precizna i često komplikovana pravila. Moraš mozak da uključiš i ne može kako hoćeš.

Od mog trenutnog junaštva možete još samo da očekujete da ne pustim suzu dok navijam alarm za ujutru. A i neradnim danima, ne može budala da odspava i kad može, naviklo to da ustaje pre pola pet, telo se samo kreće, a glava ostala.

Pristavljam kafu i uvek me dočeka slavina što kaplje, ali nepredvidivo i van svake logike i ne mogu da je ne doživljavam kao simbol onog sitnog trpljenja koje čoveku svakako sleduje i u najmirnijim momentima. Život je jedna hrpa prekratkih, predugih, preranih, prekasnih, preteranih, nedovoljnih, predalekih, pretesnih, preglasnih, pretihih, toksičnih, žuđenih, nedobijenih i pogrešnih čekanja, plaćenih računa, skuvanih ručkova i loših vesti. Možda se samo valja dobro napiti. U srpskom jeziku postoji raskošan varijetet glagola za napiti se: pijan, nakresan, nacvrcan, nacugan, našljeman, naljoskan, naroljan, mortus, cirke, pod gasom, ufitiljio, kao smuk (majka, ćuskija)… nepresušan niz, pa birajte.

Evo ga, skloništa, atomske bombe, sve ima, čeka se samo grašak u konzervama. Ona potreba da vrištim je odavno iščezla, sad samo želim da prespavam.

P.S. Jedan bezbrižan i lenji vikend, moliću.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo