Povežite se sa nama

INTERVJU

AIDA ĆOROVIĆ, AKTIVISKINJA ZA LJUDSKA PRAVA I ISTORIČARKA UMJETNOSTI: Kriminalna grupa vlada Srbijom i koristi neofašitičke metode da bi opstala na vlasti

Objavljeno prije

na

Iza murala ratnom zločincu Ratku Mladiću prvenstveno stoje država Srbija, njen predsjednik Aleksandr Vučić i ministar unutrašnjih poslova Aleksandr Vulin. Tek ispod njih dolaze paramiliratne, desničarske grupe, koje Srbija organizuje, plaća i čije usluge koristi za zastrašivanje i batinanje neistomišljenika

 

MONITOR: Gestom pred muralom Ratka Mladića u centru Beograda, pokazali ste da tema ratnih zločina u Srbiji nije završena. To,  pokazuje i „druga strana“. Kakvom raspletu se nadate?

ĆOROVIĆ: Daleko od toga da je tema ratnih zločina završena u Srbiji, čak mislim da je ona tek postala aktulena i da nas očekuje rasplet koji neće biti lak. Srpske vlasti su se do sada, uglavnom, tom temom bavile rubno i samo po potrebi da se skrene pažnja s nekih, u datom trenutku, bitnijih tema. Nakon ubistva Zorana Đinđića, suočavanje sa prošlošću stavljeno je na led. Bilo je pokušaja i kada je Boris Tadić bio predsednik Srbije da se ove bolne teme vrate u žižu javnosti, kroz različite regionalne projekte, poput sastanaka kroz Igmansku inicijativu ili REKOM. Nažalost, sve se uglavnom svodilo na deklarativno iskazivanje dobre volje, a dolaskom na vlast onih koji su rat kreirali, podsticali i finansirali, očekivano, krenula je svojevrsna inverzija da se od ratnih zločinaca stvore heroji.

MONITOR: Mural posvećen Mladiću danima čuvaju mladići koji kažu da „čuvaju svoj kraj“, a napravili su i transparent u kojem tvrde da su „poklonili umjetničko djelo“. Vi ste im se obratili na nedavnom protestu „Mural mora pasti“. Neki od njih ne djeluju ni punoljetno?

ĆOROVIĆ: Niti oni čuvaju „svoj kraj“, niti je ta odvratna „kreacija“ umetničko delo. To je sve suprotno od umetničkog dela (ipak je to moja struka), to je ogoljena profašistička propaganda. Čak i da je mural urađen daleko kvalitetnije, sadžaj ga diskvalifikuje za bilo kakvu diskusiju.

Iza murala prvenstveno stoji država Srbija, njen predsednik Aleksandr Vučić i ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin. Tek ispod njih dolaze paramiliratne, desničarske grupe koje Srbija organizuje, plaća i čije usluge koristi za zastrašivanje i batinanje neistomišljenika.

Što se tih momaka članova tzv. „Narodnih patrola“, „Levijatana“ i sličnih njima, matrica je vidljiva iz aviona: to su deca s društvenih margina, najčešće iz disfunkcionalnih porodica, nevoljena i lišena svakog poštovanja unutar porodice. Ova vlast im daje privid da su u nečemu važni, a zauzvrat dobija ogromnu lojalnost i posvećenost svim planovima njihovih šefova. Mi sa levog spektra društva mogli bismo ponešto iz toga da naučimo o animiranju i organizovanju mladih. I da radimo na jačanju samopouzdanja i samopoštovanja mladih ljudi,  koji su prepušteni na nemilost društvenim kataklizmama.

MONITOR: Skupština Srbije je 2010. godine donijela Deklaraciju o Srebrenici, pozivajući se na presudu Međunarodnog suda pravde. Tada poslanički odbor SNS-a nije podržao Deklaraciju, ali jeste SPS-PUPS kao dio vlasti. Kakva je danas kalkulacija u pitanju?

ĆOROVIĆ: Kalkulacije su nedvosmislene. U vreme kada je ta Deklaracija doneta, na vlasti je bila Demokratska stranka, ali i SPS koji je odavno, pre svega interesna grupa kojoj je važno da ima dostupnost novcu i političkom uticaju. Kada su na vlast opet došli radikali – neka nas ne zavaraju drugačije ime i skupa odela, mentalna i moralna matrica se nisu promenili – Srbija se vratila  ratnohuškačkom narativu, a sve vrednosti iz 90-ih, počele su da se vraćaju na velika vrata. U trenutku kada Vučić preuzima u potpunosti vlast, kratko je trajala koketerija sa EU i SAD, ali, sve je vidljivije bilo njegovo snažno vezivanje za Rusiju i Putina. Budući da je Vučić potekao iz desničarskog, navijačkog i kriminalnog miljea, on se vratio svojim korenima i vrednosnom sistemu koji ga je oblikovao, te sada i ne pokušava da sakrije da on lično stoji iza promocije lika i dela osuđenog ratnog zločinca. Bez zadrške, mogu da kažem da u Srbiji vlada kriminalna grupa koja koristi neofašitičke metode da bi ostala na vlasti.

MONITOR: Obratili ste i opoziciji koja se dosta čuva teme na koju ste Vi reagovali. Neki od opozicionara su se pojavili na protestnim skupovima. Da li su ratni zločini iz 1990-ih i dalje tema na kojoj se dobijaju ili gube glasovi ili je to, kako neki tvrde, nešto što veliku većinu glasača više ne opredjeljuje?

ĆOROVIĆ: Postoje  teme u Srbiji koje su tabuizirane i koje ni pozicija ali ni opozicija ne žele u javnom diskursu. To su teme koje se odreda tiču onoga što se dešavalo 90-ih ili su direktne posledice „ratova koje Srbija nije vodila“. Pre svega, mislim na odgovornost Srbije za rat u bivšoj Jugoslaviji, mislim na priznavanje ratnih zločina i otklon od ratnih zločinaca, na priznavanje nezavisnosti Kosova – koje je trenutna vlast preuzela i obećala međunarodnoj zajednici.Tu je i pitanje RS i stalne destabilizacije BiH od strane beogradskog potrčaka i izvođača prljavih poslova Milorada Dodika, mislim i na pokušaje destabilizacije Crne Gore, ali i stalne i planirane incidente vezane za etničke manjine u Srbiji.

Srbija  je opterećena nepodnošljivim balastom i niko takvu odgovornost ne želi za sebe. Aleksandar Vučić je uspevao (dobrim delom zbog sporosti i nezainteresovanosti EU institucija i Trampove ere u SAD), da pliva u mutnim vodma međunarodne politike i da odugovlači ono šta je međunarodnoj zajednici obećao pre više od deset godina, a sve to mu daje manevarski prostor da jača desnicu i pravi različite krugove samoodbrane. Opozicija ćuti, jer je jasno da će se obraćati nacionalistički opredeljenom biračkom telu. U takvoj konstelaciji snaga, gromoglasno ćutanje i stavljanje važnih tema pod tepih čini se kao mudra taktika, ali ja se bojim da đubre koje sklanjamo ustranu, ima tendenciju da nas zatrpa u jednom trenutku. Deo opozicije koji nedvosmsileno iskazuje stavove protiv ratnohuškačkog narativa je jako mali i bez većeg uticaja, ali važno je da postoji. Tu su, na koncu ili pre svega, građananke i građani i to mi uliva nadu da je antifašistički ustanak naroda u Srbiji moguć.

MONITOR: Da li vas je izenadila poruka Patrijarha Porfirija povodom godišnjice stradanja Vukovara, izrečena u Zagrebu?  

ĆOROVIĆ: Mogu krvlju da potpišem to što je sada rekao o poštovanju vukovarskih žrtava. Problem je nesklad imeđu reči i dela. Kako da verujem rečima Srpskog patrijarha, ako znam da istovremeno deli ordenje ljudima koji su direktni kreatori razaranja tog istog Vukovara!? Zašto ordenje Vučiću ili Miloradu Vučeliću? Zašto mešanje u unutrašnje stvari Crne Gore i potpirivanje vatre u susedstvu? Zašto stalno dolivanje benzina oko RS i destabilizacija BiH? Zašto ćutanje Patrijarha i vrha SPC na mnoge druge pogrešne stvari koje dolaze od stane vlasti u Beogardu i permanentno sejanje mržnje i razdora, kako u zemlji, tako i u regionu.

Da, bravo za reči, ali SPC je kao važna institucija i društveni činalac pokazala da je sveopšte i sveprožimajuće licemerje njen modus operandi.

MONITOR: U izvještaju Visokog predstavnika Kristijana Šmita izrečena je nepovoljna ocjena situacije u BiH, uz pretpostavku da bi RS mogla da se odvoji i bez formalnog otcjepljenja. Kako vidite situaciju u BiH?

ĆOROVIĆ: BiH je svih ovih godina nakon rata, nefunkcionalna država. Nekad, imam utisak da uopšte nije država, već prćija nekolicine nacionalističkih i kriminalnih krugova. Naravno, pre svega mislim na Milorada Dodika i sve ono što vlast (ali i veliki broj građana) u RS radi i na dvojicu drugih lidera. Smatram da je međunarodna zejednica u velikom delu odgovorna za ovako katastrofalno stanje u regionu. Birali su i podržali pogrešne partnere, olako shvatali ono šta se desilo ovom regionu pre 30-ak godina i na izvestan način ih smataram i saučesnicima za razaranja koja su se desila tokom rata, ali i za sve što se dešava danas.

Mi koji želimo da na prostoru bivše domovine dođe do korenitih promena, moramo stvoriti prostor za solidarnost i, oslonjeni na  sopstvenu snagu i rešenost da na Balkanu stvorimo nove paradigme, početi da gledamo i koračamo u istom pravcu. Takav put je najteži, ali samo takav put je pravi, autentičan. Citiraću generala Blagoja Grahovca: nas čeka sveopšti antifašisički ustanak naroda na ovim prostorima i već danas taj ustanak mora da počne.

 

Kvaziopozicione stranke razaraju građanski blok

MONITOR: Čak i u velikom dijelu „kvalifikovane“ javnosti u Srbiji dominira stav da je „slučaj Mladić“ i ono što on simbolizuje sporedno pitanje ili da je riješeno jer je Mladić   osuđen na doživotni zatvor. Vi, očigledno, ne dijelite te stavove?

ĆOROVIĆ: Sada je jasno izašlo na videlo da su pitanja ratnih zločina i zločinaca crvena linija koja Srbiju odvaja od civilizovanog sveta. Neshvatljivo je da se uopše polemiše o tome ili da neko misli da nije dobro pred izbore govoriti o ovoj temi. Nezamislivo mi je da neko hoće da podigne svoj dom na tuđem grobu i kostima nevinih ljudi, da se relativizuju zločini koje su počinili srpska vojska i policija, podurpti paravojnim i parapolicijskim formacijama, a sve pod dirigentskom palicom političkih elita iz Beograda. Srbija svoj dom i budućnost gradi na takvim temeljima.

Upravo zato što dolazi do bazičnog nerazumevanja ove teme,  reakcije su iznimno polarizovane. Krajnje negativne, kada dolaze od vlasti i njihovih privezaka, pune laži i spinova, što je očekivano. Podrška dolazi od strane antifašista, pojedinaca i organizacija civilnog društva – iz Srbije i iz regiona. Ima i reakcija koje su neka vrsta relativizacije i omalovažavanja onoga što smo Jelena Jaćimović i ja uradile. Mnogo je kakofonije u tim komentarima, zamena teza i neistina, što je takođe očekivano, ali nije baš prirodno kada dolazi od strane koja bi trebalo da bude saveznička. Mislim da je to malograđanska zavist, usled sopstvene aktivističke i moralne imoptencije. Vrlo je prisutan i spin da sam Vučićeva plaćenica, a dolazi od onih koji su na razne načine Vučićevi saradnici ili partneri. Pre svega mislim na kvaziopozicione stranke koje se predstavljaju kao građanske i čiji je cilj stalno razaranje građanskog bloka.

 

Učinci medijske tmine

MONITOR: Aleksandar Vučić je pred sastanak sa Putinom, u razgovoru za ruske medije, izrazio veliku zabrinutost za mir na Balkanu i rekao da će se protiv mogućih sukoba boriti svim sredstvima. Kako to razumijete?

ĆOROVIĆ: Izjava je cinična, bezobrazna i uvredljiva čak i za pileći mozak! Onaj koji svih ovih godina poliva benzin i u napadima histerije baca šibice na sve strane, želi da se pokaže kao mirotvorac. Vučićevi podržavaoci i glasači će prihvati svaku nebulozu, jer su ozračeni toksičnim sadržajima koji svakodnevno dolaze sa TV Pink i TV Happy. Tu je, naravno, i RTS koji  uvijenije i nešto umivenije vrši istu indoktrinaciju. U Srbiji vlada medijska tmina. Makar 90 posto ljudi u ovoj zemlji nema ni blagu predstavu šta se dešava. Posle decenija trovanja, zaglupljivanja i indoktrinacije, Srbija ima građane koji više veruju televizijama i Vučićevim bezočnim lažima, nego sebi.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

DINA BAJRAMSPAHIĆ, GRAĐANSKA AKTIVISTKINJA, ČLANICA RADNE GRUPE ZA POGLAVLJE 23: Vlast je zaslužna što DPS nije propao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama

 

MONITOR: Kako komentarišete najnovije istraživanje DAMAR-a i CGO, koje kaže da pola ispitanika smatra da Crna Gora ide pogrešnim putem?

BAJRAMSPAHIĆ: Ovo istraživanje, ali i nekoliko ranijih, pokazuje da su naši građani i građanke razboritiji i racionalniji nego što politička elita misli. Pored intenzivne propagande sa svih strana, građani uspijevaju da razlikuju utemeljene od neutemeljenih narativa i izražavaju otpor prema nazadnim tendencijama. Mislim da bi svi iole ozbiljni političari morali da ih temeljno pročitaju i da prestanu da se potcjenjivački odnose prema javnosti jer takvi pristupi očigledno nemaju prolaz. Mene veoma raduje što građani šalju poruku političarima da im je muka od nacionalizma i da hoće ozbiljnije javne politike.

MONITOR: Slažete li se sa ocjenom da je ovo Vlada „iznevjerenih očekivanja“?

BAJRAMSPAHIĆ: Da. Ako ostavimo po strani ideološke razlike i sporni klerikalni karakter ove vlasti,  propuštena je velika šansa. Šteta je što prva Vlada, koja je mogla stvarno biti ekspertska i postaviti javnu upravu na zdrave osnove, nije to bila. Odluke joj većinom nisu bile zasnovane na visokim stručnim standardima. Vlada se nije postavila kao brana nezakonitim i nedemokratskim praksama. Ona je punom parom nastavila sve sporne tehnike prethodne vlade, čak je i prevazišla zaprepašćujućom kadrovskom politikom, netransparentnošću (posebno u vezi sa dnevnim redom vlade i budžetskom potrošnjom), nedostatkom dijaloga i javne rasprave, samovoljom u vođenju resora i javnih politika, kršenju zakona kad god im zakon smeta da urade šta hoće, opsjednutošću identitetskim i vjerskim pitanjima. Uspijevaju da unište i rijetka do sada uspješna javna preduzeća koja su monopolisti na tržištu i naprave od njih gubitaše! Kada pogledate honorare savjetnika ministra finansija i spiskove na kojima su partije podijelile škole, vidite da se i nova vlast iznenađujuće brzo osilila.

Vladajuća većina je preuzela prethodni sistem i eksploatisala sve što je pogrešno u njemu. Svjesno je izbjegla da ograniči svemoć i da u kompletan proces odlučivanja ugradi principe koji treba da smanje hirovitost osoba u foteljama i haotično donošenje odluka, bez utemeljenja, strategije, analize, dugoročnog pristupa. Konačno, najveće razočarenje je što ekspertskoj vladi evropska integracija Crne Gore uopšte nije bila prioritet. Naprotiv, nova vlast se toliko oglušivala o jasne standarde EU da je uspjela da izgubi saveznika koji joj je u početku bio najveća podrška.

MONITOR: Kako vidite aktuelnu inicijativu opozicije za izglasavanje nepovjerenja Vladi, kuda ona može odvesti?

BAJRAMSPAHIĆ: Opozicija javno izražava optimizam i mislim da mora da postoji neki razlog za to. Ali čak i ako postoji neki scenario, čini mi se da će biti neizvjesno sve do trenutka glasanja jer vidimo da sve strane „tvrde pazar“ i učestvuju u psihološkom ratu ne bi li izvukli maksimalno za svoju partiju iz ove krize. Mislim da u svakoj varijanti neko nešto gubi i da nema lakog rješenja. Postojeća Vlada je već preživjela mnogo afera, ne bi me začudilo da preživi opet, ali to rješenje je takođe neodrživo i štetno za društvo. Vlada bez podrške Skupštine ne može da funkcioniše, još manje da vodi reforme, tako da je to gubljenje vremena. Ako Vlada preživi, nastaviće se konflikti unutar vladajuće većine koji na kraju jačaju opoziciju. Vladajuća većina je sama najviše zaslužna što DPS nije propao nakon izbora nego se revitalizovao. Mislim da još uvijek okreću glavu od te činjenice.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR JELICA KURJAK, POLITIKOLOŠKINJA  I DIPLOMATKINJA: Promjene u Rusiji su uvijek dolazile iznutra

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rusija kao zatvoreno društvo nikada nije bila spremna da otvori prolaze za ideje spolja ma koliko one bile, u perspektivi gledano, dobre za budućnost zemlje

 

MONITOR: Sredinom 1980-ih je izgledalo da će perestrojka i njena „glasnost“ donijeti velike promjene u SSSR-u. Kako 30 godina od odlaska Mihaila Gorbačova i kraja sovjetske države, izgleda taj proces?

KURJAK: Perestrojka je otvorila mnoga pitanja vezana za istoriju nastanka, funkcionisanja i stanja sovjetske države. Jeretička pitanja poput nade u promene tokom kratkog perioda NEP-a, uzroka njegovog kraha, dolaska Staljina na vlast, neuspelih ekonomskih reformi posle perioda „otopljenja“ (XX kongres KPSS), bila su veoma značajna za mlade naraštaje ali i za otvaranje sličnih i mnogih drugih pitanja u drugim zemljama Varšavskog ugovora, što će umnogome uticati i na događaje u pojedinim zemljama, pre svega u Poljskoj. Sve se to reflektovalo i na kasniju demontažu komunističkih sistema i vojno-političkog i ekonomskog lagera socijalističkih zemalja.

Očekivanja u Sovjetskom Savezu, i u Rusiji, bila su velika kod značajnog procenta humanističke inteligencije. Zbog čega? Ni jedna ekonomska reforma – kojih je bilo nekoliko tokom XX veka u sovjetskog državi, nije otvarala politička pitanja, pitanja prošlosti i odnosa sadašnjosti prema prođenom periodu. Iako u skromnim kategorijama, perestrojka je ipak načela baš takva pitanja. Kažem načela, jer, veoma brzo, za nekih desetak godina, sve je počelo da se vraća na staro. Tvorci perestrojke nisu mogli, imali snage, smeli, nisu umeli itd. itd. da postave ključno pitanje mogućih promena: reformisanje sistema, odnosno, partije, države i odnosa partije i države. Sistem nije dovođen u pitanje i sve se svelo na neophodna prilagođavanja imajući u vidu da su se promene događale unutar zemalja lagera, u Evropi, svetu, u međunarodnim odnosima. Suština sistema jednopartijske vladavine, podržavljene partije, centralizovane privrede, zatvorenog društva nije bila dovođena u pitanje. Sa nekim korekcijama ta suština je i danas dominantna.

MONITOR: Kakva je i kolika međuzavisnost kada se radi o podršci u biračkom tijelu, između Vladimira Putina i njegove stranke Jedinstvena Rusija?

KURJAK: S obzirom na to da je Rusija definisana kao višepartijska parlamentarna demokratija, sa izrazitom dominacijom jedne grane izvršne vlasti – predsedničke, postojanje jake partije koja pobeđuje i koja podržava predsednika je suština takvog sistema. Popularnost partije je značajna, ali je popularnost predsednika iznad svega i iznad partije. U tom odnosu uzajamnosti nema mesta za neka pitanja nesporazuma, pada popularnosti itd. Celokupni administrativni potencijal je u funkciji pobede partije i predsednika na izborima.

MONITOR: Koliko je uticajna i ko je opozicija u Putinovoj Rusiji?

KURJAK: Nominalno postojanje višepartijskog sistema daje mogućnost da se Rusija deklariše kao parlamentarna demokratija. To podrazumeva da postoje opozicione partije u Dumi. Trenutno ih je četiri, plus vladajuća partija, Jedinstvena Rusija. Druga je realnost: te partije učestvuju na izborima, dobijaju uvek dovoljan procenat glasova kako bi zadržale svoje mesto u Dumi, ali, istovremeno, ne skrivaju da su lojalne i da iz sve snage podržavaju rukovodeću partiju i predsednika.

Postoji i druga opozicija, to je vanparlamentarna, kojoj pripada i Aleksej Navaljni i drugi manje popularni opozicionari. Takva opozicija nema mogućnosti da dođe do cenzusa na izborima koji bi je doveo u parlament. Oni su kao političke organizacije na margini državnih događanja, van svake institucije vlasti.

Iako vlast takvu opoziciju optužuje da je prozapadna, neprijateljska u odnosu na sopstvenu zemlju, treba reći da su i ta opozicija, a i sam A. Navaljni, i te kako proruski. Druga je stvar što opozicija u Rusiji traži modernizaciju zemlje na svim nivoima. A to se svakako ne poklapa sa stabilnim stanjem koje je kreirala vlast i ona održava takav sistem.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

MIROSLAV ŠUKOVIĆ, SLIKAR: Umjetnost nije tu zbog aplauza

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nemam tendenciju da mijenjam svijet. Možda  da ga prepoznam. Da suočim sebe i publiku sa nekom istinom.  Iako tokom stvaranja o publici uopšte ne razmišljam, raduje me ako i ona prepozna to nešto. Neku univerzalnost, neku istinu, možda i ličnu

 

Izložba Umjesto molitve Miroslava Mira Šukovića nedavno je otvorena u Beogradu, u Kući Đure Jakšića. Šuković je rođen 1977. godine u Bihaću, a živi i radi u Kolašinu i Podgorici. Imao je više od 20 samostalnih izložbi širom Crne Gore, regiona i u inostranstvu, a učesnik je i brojnih kolektivnih izložbi. Dobitnik je nagrade Cetinjskog likovnog salona Trinaesti novembar 2015. godine.

MONITOR: Nedavno ste se predstavili beogradskoj publici, a većina slika su nastale ove godine. Da li je ova izložba svojevrstan presjek dosadašnjeg stvaralaštva, na kojoj na neki način prikazujete način na koji ste dolazili do određenih slikarskih rješenja ili radovi predstavljaju nešto sasvim novo u Vašem stvaralaštvu?

ŠUKOVIĆ: Izložba u Beogradu, iako je na njoj predstavljen  jedan dio radova iz starijeg perioda, nije presjek mog dosadašnjeg stvaralaštva. Najveći dio radova predstavljenih u Beogradu je novijeg datuma i predstavlja na neki način novi ciklus u mom stvaralaštvu. Ono što je, svakako, zajedničko svim mojim radovima, je sadržano negdje u nazivu same izložbe Umjesto molitve.  I ranije sam govorio da su slike i stvaranje za mene neki vid molitve.

Kao dječak, urezivao sam crtice na kaišu, čekajući da majka, koja je bila lošeg zdravlja, izađe iz bolnice. Crtice su predstavljale dane koje sam provodio moleći se da ona bude dobro. One su bile moja molitva. Čini se da sam nastavio da se kroz linije, odnosno crteže, platna i boje, molim.

Tekst teoretičara umjetnosti Vladimira Kolarića, kojim se osvrnuo na izložbu u Beogradu, na dobar način to primjećuje: ,,Onaj ko vjeruje u mogućnost umjetnosti da bude oblik molitve (pa makar i uz ogradu koja sadrži riječ umjesto), mora vjerovati da se kroz tu čulnost i stvarnost može ne samo izraziti nevidljivo i neopisivo, nego da se može i opštiti sa njim, i da se ono na neki način može oprisutniti i (po)javiti”. Ja u to vjerujem.

MONITOR: Vaše radove bismo mogli svrstati u figurativni egzistencijalizam. Bilo koji motiv da dominira slikom, u centru interesovanja je uvijek čovjek, njegova unutrašnja stanja i težnja da se dostigne to nešto uzvišeno, koje je teško definisati.

ŠUKOVIĆ: Da, čovjek je centralna tema kojom se bavim u svojim radovima. Ranije su to bila uglavnom neka psihološka stanja i unutrašnji nemiri čovjeka, dok je u ,,novoj” fazi to potraga za nečim uzvišenijim, vanvremenskim.

Valjda je to i neki lični put koji svaki čovjek prolazi.  Pokušaj da razumije sebe,  svijet u kojem  živi, i na kraju,  onoga uzvišenijeg, što se ne vidi. Traženje smisla.

MONITOR: Kako prilazite radu jedne slike, kako se ona ,,rađa”? Kažite mi o tom stvaralačkom procesu – šta Vas tjera da radite?

ŠUKOVIĆ: Upravo u načinu na koji ste postavili pitanje, upotrijebivši riječ – rađa, nalazi se dio odgovora. Nije li sam život, i sve oko nas jedan misterij. Ne pokušavam da umanjim mjesto stvaraoca u tom procesu. Njegove emocije, želje, ono što pokušava da podijeli sa svijetom, ili sa sobom na kraju.  Ipak, a to pokazuje i sam proces stvaranja, najuspješniji radovi, oni kraj kojih ćete zastati, koji će vas pomjeriti, imaju dodir nečeg što je onostrano, što je van. Kako god se to zvalo. Otuda je proces stvaranja za mene jedna velika  – tajna.

Šta me tjera da radim? Čovjek je, u konačnici, biće koje komunicira i stvara.  U slikanju se dešava oboje: i kreacija i razgovor. Čudesno je vidjeti kako iz bjeline papira nastaje djelo. Iz ničega, nešto što će nastaviti da živi i komunicira.

Miroslav MINIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. decembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo