Povežite se sa nama

INTERVJU

ALEKSANDAR OLENIK, ADVOKAT I NARODNI POSLANIK U SKUPŠTINI SRBIJE: Pobjeda nad žrtvama

Objavljeno prije

na

Ako izuzmemo politička ubistva, zloupotreba bola roditelja je nešto najgore od obnavljanja parlamentarizma u Srbiji

 

 

MONITOR: Vi zastupate i roditelje djeteta povrijeđenog u školi Ribnikar, za koje kažete da se ne protive radu Odbora. Pored Vas, za sada su se kao advokati roditelja javno eksponirali još i Zora Dobričanin Nikodinović i Božo Prelević. Uz svo uvažavanje, zar advokati nisu mogli da im objasne zašto ne bi trebalo da vrše pritisak na zakonodavnu instituciju?

OLENIK: Negde do petka kasno uveče sam zastupao jednu porodicu iz škole Ribnikar -više ne zastupam, tako da ne mogu da se izjašnjavam u tom smislu. Ono što mogu da kažem je da mi kao poslanici u Skupštini Srbije nismo dobili nijednu molbu roditelja, tako da nismo mogli videti ko je od njih potpisao taj dopis Skupštini koji se pojavio, ne znamo šta tu, u stvari, piše. To je sve kod predsednika Skupštine, gospodina Orlića. Znamo samo ono što se pojavilo u medijima. A što se tiče porodice koju sam zastupao, u petak-tokom dana, imao sam informaciju da ta porodica i još dve porodice roditelja iz Ribnikara nisu imale nikakve primedbe na rad Anketnog odbora.

Nesumnjivo je da bi svi advokati trebalo da znaju da, ni u teoriji ni u praksi, ne postoji nikakav način da dođe do preklapanja rada Anketnog odbora i istražnih organa-tužilaštva i suda. Kako su oni savetovali klijente-to niko ne zna, to je između njih. A meni kao i drugim advokatima Kodeks zabranjuje da komentarišem rad drugih advokata , pa to neću učiniti. Jedino što mogu da kažem da je negde 2004. godine osnovana Komisija (nije se tada zvala odbor već komisija), za ispitivanje ubistva dvojice gardista u Topčideru. I tada niko nije govorio o mogućem preklapanju, jer smo znali da je to faktički i pravno nemoguće. A bilo bi zanimljivo i videti ko su bili članovi te Komisije.

MONITOR: Rad Odbora je suspendovan a da se nije nastavilo sa ispitivanjem okolnosti masovnog ubistva u okolini Mladenovca i Smedereva, iako oštećeni u tom slučaju nisu tražili da Odbor prestane sa radom?

OLENIK: I nama kao članovima Odbora je taj slučaj bio izazovniji, pa je trebalo i naš rad i lista osoba koje bismo pozvali da bude više usmerena na taj slučaj nego na slučaj ubistava u Ribnikaru. Jasno je da je režim Aleksandra Vučića imao nameru da upravo to spreči, da spreči informacije o tome koliki je stepen neznanja, nepotizma, kriminala i korupcije  u Srbiji, kroz primer okolnosti koje su dovele do masovnih ubistava u Malom Orašju i Duboni. A za to su zloupotrebili opravdani strah i želju roditelja iz „Ribnikara“, u centru Beograda. Ovi drugi su tako skrajnuti. I to je nešto što me pogađa i što me boli, nevezano za politiku, pravo i trenutna društvena kretanja. Ljudski osećam koliko su oni skrajnuti. A to ne bi moglo biti bez SNS. Čemu su oni kumovali u najvećoj meri.

MONITOR: Formiranje ovog Anketnog odbora se vidi i kao, do sada, jedini uspjeh pritiska koji na vlast pokušava da se izvrši kroz Proteste protiv nasilja. Zašto su na suspenziju njegovog rada, olako pristali predsjednica Odbora Marinika Tepić i Miroslav Aleksić-jedan od danas najaktivnijih protivnika vlasti u Srbiji?

OLENIK: Mi iz Odbora -a i iz opozicije, smatramo da izjava kolege Aleksića nije bila najsrećnije sročena. Niko od nas-ni gospođa Tepić, nije pristao na opstrukciju rada Anketnog odbora. To što smo rekli da uvažavamo zahteve roditelja je jedna stvar, ali smo bili spremni-ja sam bio spreman i još neki, da nastavimo rad Odbora samo po pitanju zločina u Duboni i Malom Orašju. Jasno je da je 193 glasa za uspostavljanje Anketnog odbora direktan rezultat protesta sa ulice i njegovog uticaja. Takođe je jasno da kako je brojnost protesta počela da opada da se SNS ohrabrila i počela da deluje protiv volje građana, ali ne politički hrabro nego su se sakrili iza roditelja. To je nešto što ni politička scena u Srbiji nije videla. To je nešto najniže što smo imali prilike da vidimo u zadnjih 30-tak godina, od početka višestranačja. Konkurencija po niskosti je u tom periodu bila velika, ali je ovo najniže od svega. Ako izuzmemo politička ubistva (koja imamo i sad), ova zloupotreba bola roditelja je nešto najgore od obnavljanja parlamentarizma.

MONITOR: U slučaju „Oluja-Petrovačka cesta“ bili ste angažovani kao branilac po službenoj dužnosti, prvooptuženog Vladimira Mikca. Sudski proces se očigledno „zaglibio“. Reklo bi se da za žrtve niko ne mari -jer je i Srbija ovaj slučaj pokrenula tek 28 godina kasnije?

OLENIK: Ove godine će se glavno sećanje na žrtve Oluje organizovati u BiH-što je provokacija. A postupak Petrovačka cesta-sada to mogu da kažem, je primer političke zloupotrebe žrtava. Srbija je, do krajnjih granica, instrumentalizovala Tužilaštvo za ratne zločine i Sud za ratne zločine. Nesumnjivo je da se dogodio ratni zločin na Petrovačkoj cesti, kada su hrvatski migovi bombardovali kolonu izbeglica. To, apsolutno, jeste ratni zločin. Problem je što ne postoje nikakvi dokazi koji se mogu povezati sa nekom osobom lično. Ne postoji ništa što mog klijenta povezuje sa ovim ratnim zločinom. To znaju svi koji su se bavili ovim predmetom: od NVO, tužilaštva u Bosni, u Hrvatskoj, u Hagu, u Srbiji… Pošle godine je veštački napravljena tenzija između Srbije i Hrvatske i ta tenzija je kulminirala u poslednja tri meseca 2022. Tada su i održana neka ročišta pred beogradskim sudom. Razgovarao sam sa kolegama iz Hrvatske i Bosne, koji su smatrali da je tada odnos između Hrvatske i Srbije bio gori nego dok je trajao rat. I drugo-da ne postoji nijedan razlog za taj loš odnos, da to SNS i Vučić po nekoj svojoj proceni, kvare i poboljšavaju te odnose. U prvoj polovini ove godine, ministar Ivica Dačić je otišao u posetu Hrvatskoj i počeo da „otopljava“ odnose. Od tada slučaj Petrovačka cesta, stoji negde u fioci i niko ne sme da ga pipne.

MONITOR: Smatrate da je Kosovo, faktički, nezavisno i da jedino što Srbija može da izdejstvuje jesu prava Srba koji tamo žive. Kako vidite „dinamiku“ između Aljbina Kurtija, Aleksandra Vučića i međunarodne zajednice?

OLENIK: Situacija je ista kao posljednjih 30 godina, samo su varijacije na temu drugačije. Mi-evropska opozicija u Srbiji, podržavamo francusko-nemački predlog koji je usmeno prihvaćen od Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija i od međunarodne zajednice. To je najbolji put za rešavanje problema Kosova. Siguran sam da će to biti jedan od osnova za formiranje koalicija za naredne izbore. Bilo bi najbolje da opozicija ima dve kolone: jednu proevropsku- a to su oni koji prihvataju Francusko-nemački sporazum i Ohridsku mapu puta, i svi ostali bi bili više personalna opozicija Vučiću, a ne proevropska. Što se tiče Kosova: dvojica ekstremista (Vučić sa svojim razlozima i Kurti sa svojim), pomažu jedan drugom. Nikakvog nije bilo razloga za povlačenje Srba. Nikakvog razloga nije bilo da se organizuju izbori bez Srba. Nije bilo ni razloga za policijsko zauzimanje praznih zgrada, a još je manje bilo razloga da Srbi napadaju KFOR koji ih je jedini obezbeđivao nakon povlačenja iz institucija. Suštinski je problem  osnivanje ZSO jer je ta obaveza glavni izgovor Vučića za odlaganje početka primene Sporazuma. I time što  Kurti izgleda da nikada neće formirati ZSO,  ostavlja manevarski prostor Vučiću koji kaže: „Ne, ne, ja sam se dogovrio i sve se slažem, ali ću to moći da implementiram tek kad se formira ZSO.“ Ta Kurtijeva tvrdoglavost   šteti svima. Sa druge strane, Vučić je povukao Srbe iz institucija i naredio bojkot izbora , da bi sprečio formiranje ZSO. Vučić nije mogao da bude siguran u istrajnost premijera Kurtija u odbijanju da se formira ZSO, pa je uradio ono što je do njega. Da sada Kurti donese odluku da formira ZSO, ne bi imao ko da je sprovede. Vučić se duplo osigurao: prvo, štetnom tvrdoglavošću premijera Kurtija, a drugo povlačenjem Srba na Severu iz institucija. On zna da onog trenutka kada se formira ZSO, mora da isporuči ono što je dogovoreno. Jedini način da se iz ovog galimatijasa izađe je da Kosovo formira ZSO. Nisam siguran da će do toga doći sve dok je Kurti premijer. Verujem u snagu američke administracije kada nešto odluče da urade. To se i u Crnoj Gori videlo. I ta administracija je jasno rekla: Ako Kurti neće da formira ZSO, ima ko hoće. Siguran sam da oni to mogu da urade i na terenu i da su prve korake već uradili. Ali, uvek se setim Čerčilove izjave da će Amerikanci uvek naći pravo rešenje, ali da će pre toga probati sva pogrešna rešenja. Trenutna situacija na Kosovu može se sažeti u ovoj Čerčilovoj rečenici.

 

Rad Anketnog odbora zaustavljen pravnim nasiljem

MONITOR: Šta se događa sa Anketnim odborom Skupštine Srbije u vezi sa ispitivanjem okolnosti pod kojima su se desila dva masovna ubistva u maju? Vi ste, kao član tog odbora, izjavili da će se rad odbora nastaviti?

OLENIK:  Rad Anketnog odbora je zaustavljen jednim pravnim nasiljem tako što poslanici SNS, SPS i dva-tri poslanika desnice ne dolaze, ne daju kvorum. Ne postoji odluka o ukidanju, postoje samo dve rečenice na sajtu Skupštine da se rad obustavlja. Mi ništa nismo prihvatili ,odnosno gospođa Marinika Tepić kao predsednica odbora  nije prihvatila odluku Predsednika skupštine, ali sednicu nismo mogli držati bez kvoruma. Razlog nedolaska ovih članova Odbora je rejting. I, naravno, zloupotrebili su opravdan strah i sumnje roditelja. Sa samo pola ljudi koje je Odbor nameravao da sasluša bili bi očigledni propusti u sistemu, propusti vlasti u raznim oblastima, od obrazovanja do bezbednosnih struktura. Naročito u slučaju drugog masovnog ubistva, u Malom Orašju i Duboni ,gde su propusti suda i tužilaštva veliki. Odbor je, inače, oročen na 30 dana. Tako da će posle tok roka on biti i formalno ugašen. Na ovaj način je SNS pokazala da društvo ne treba da sazna uzroke ovih događaja, da ne treba da prepoznamo možda nešto slično u budućnosti, već je sve „gurnula pod tepih“, zbog izbora koji će biti negde na proleće iduće godine…

 

Možda i kasnimo, sa političkim uobličavanjem i usmerenjem protesta

MONITOR: Obećavaju se novi modeli protestovanja na jesen. Može li ovaj istrajni napor  dovesti do  bitnog institucionalnog pomaka koji se zahtijeva?

OLENIK: Ovo je trenutno najvažnije pitanje i najbitnija stvar u politici u Srbiji. Postoje određeni rezultati, protest traje i sigurno će biti intenziviran u septembru i oktobru. Počinje školska godina, ljudi imaju strahove u vezi sa tim, pa i ja kao roditelj. A ništa nije urađeno. Takođe, vreme je, a možda već i kasnimo, sa političkim uobličavanjem i usmerenjem protesta. U zadnja dva dana imali smo dva istraživanja javnog mnjenja. Ona pokazuju pad SNS od oko 10 posto u odnosu na procenat od pre godinu. Opozicija je rascepkana ali je negde na istom, a postoji i značajan broj ispitanika koji su za opoziciju, ali još ne mogu da se odluče za koga. To je negde oko 20 posto ako uporedimo ova dva istraživanja. Jasno je da opozicija mora da se grupiše, a to se već dogodilo tokom ovih protesta, grupisanjem građanske opozicije. Moralo bi da se dogodi na jesen i tu svi mi moramo da uložimo napor (a već se o tome razgovara i sa NVO sektorom), da protestima vratimo masovnost i da oni budu mnogo više politički profilisani.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

MIORAG VUJOVIĆ, ORGANIZACIJA KOD: Stvaraju se preduslovi za raspodjelu nacionalnih resursa

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu

 

 

MONITOR: Kako komentarišete najavu izmjena Zakona o državnoj imovini ?

VUJOVIĆ: Ne možete pravdati izbjegavanje poštovanja procedura i zaobilaženje zakona time da želite brže donositi odluke. Javne finansije i državna imovina su zaštićene upravo tim procedurama i tim zakonima. To nisu privatne finansije niti privatna imovina da bi sa njom raspolagali na taj način. U privatnom biznisu stvari stoje drugačije, ali u onome što je opšti interes, uz mehanizme kontrole i provjere, a uz podrazumijevanu strategiju djelovanja, što je moguće dužu, vi smanjujete mogućnost greške. Zašto je to važno? Pa svaka greška na tom polju košta mnogo i nekada su potrebne decenije za ispravku. Ujedno, korupcija je tada lakše moguća, jer kada potisnete osigurače koje štite opšte dobro, tada je i rizik od te pojave veći. Procedura i transparentnost se uvode da bi se uz pomoć javnosti državna imovina  zaštitila od bilo kakve mogućnosti njenog umanjenja ili devastiranja.

MONITOR: Aktuelni zakon obavezuje Vladu da traži dozvolu od parlamenta za valorizaciju imovine vrijedne do 150 miliona. Izmjenama bi se ta vrijednost podigla na 300 miliona eura. Šta bi to značilo?

VUJOVIĆ: Razumijem da se desila inflacija, ali ne vidim zašto bi Vlada bježala od toga da se u Skupštini javno pretrese svaka odluka kojom se raspolaže državna imovina, dakle imovina građana. Zar ona ne bi trebala da bude okrenuta ka tome da sa parlamentom podijeli odgovornost u donošenju takvih odluka. Priča da treba brže djelovati ne stoji, jer i parlament može brzo reagovati ako se radi o stvarima koje mogu biti na dobrobit građana u smislu da vi nekoj imovini dajete dodatu vrijednost. Sve ukazuje na to da se stvaraju preduslovi za rasprodaju nacionalnih resursa kako bi se pokrivale fiskalne avanture i velika zaduženja bez realnog osnova u privrednom rastu.

Dopuštanje ovakve odluke bi u praksi značilo da Vlada ima dodatnu koncentraciju moći na polju ekonomije i fiskalne politike uopšte, da je manje kontrolisana i da uticaj ekstremno krupnog kapitala kroz takve odluke može da poraste do neviđenih proporcija, jer možete tada prodavati ili zalagati državnu imovinu za sve i svašta.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR RADE  VELJANOVSKI, POLITIČKI I MEDIJSKI ANALITIČAR, PROFESOR FPN U BEOGRADU U PENZIJI: Najveća opasnost po region bilo bi Vučićevo potpuno okretanje ka Istoku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Brisel i Vašington imaju bojazan da napetosti u regionu ne eskaliraju-a oni znaju koliko je u tome Srbija važna, pa im je bitnije da se održi stabilnost nego da se promijeni vlast. Od ovih centara moći se može očekivati diskretno ohrabrivanje opozicije da izvede promjene, ali ne i da oni urade posao umjesto nje

 

 

 

MONITOR:. Jedno vrijeme ste bili aktivni u srpskoj politici. Da li ste  iznenađeni prilično oštrom podjelom u koaliciji Srbija protiv nasilja i kakva bi bila Vaša odluka?

VELJANOVSKI: Nisam iznenađen podelom u koaliciji Srbija protiv nasilja, zapravo je to sasvim logično. Tu koaliciju je okupljalo iskreno odupiranje nasilju i zajednička želja da se promeni vlast, ali to nije dovoljno za političko delovanje. Ne mogu istim putem oni koji su za Evropsku uniju i oni koji su protiv, oni koji smatraju da je u Srebrenici bio genocid i oni koji to negiraju i čak slave zločince iz srpskog naroda, stranke koje se zalažu za stvarne demokratske vrednosti i imaju svest o realnosti kosovskog problema i one koje veličaju mitove prošlosti i traže da se na Kosovu proglasi okupacija. Ja i dok sam bio više u politici nisam imao nikakav uticaj, ali bih se zalagao za jasno profilisanje svake partrije i zajedničko delovanje isključivo po programskim ciljevima.

MONITOR: Na izborima je,  prvi put, učestvovao i „narodni tribun“ Savo Manojlović i osvojio značajan broj glasova. On je, po završetku izbora, pozvao na neku vrstu postizbornog bojkota republičke skupštine i dijela lokalnih parlamenata. Kako ocjenjujete njegov iznenadni ulazak u institucionalizovanu politiku i očigledan pokušaj da bude i tu proaktivan?

VELJANOVSKI: Savo Manojlović je samo još jedan dokaz nezrelosti opozicione scene u Srbiji. Inače, u politiku se i može ući samo institucionalizovano, sve ostalo je amaterizam ili NGO građanski aktivizam, što ima dodirnih tačaka sa politikom, ali nema mnogo izgleda da se poentira. Izlaskom na izbore, a zatim pozivom na bojkot odnosno izlazak iz lokalnih parlamenata, Manojlović je doprineo konfuziji koja je već postojala, a što obeshrabruje birače i dovodi do apatije. Respektabilan broj glasova koje je ova opcija dobila tu i tamo, takođe dokazuje da je građanima potrebno nešto novo, što odavno očekuju, ali čega nema.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

MONITOR:  Kako vidite odnose na relaciji ministar pravde Andrej Milović i premijer Milojko Spajić, te najavu Milovićevog razrešenja?

MAROVIČ: Loša je poruka koju premijer šalje predlogom za razrješenje ministra pravde nekoliko dana nakon što su usvojeni zakoni potrebni za IBAR, a koje je pripremilo  Ministarstvo pravde na čijem čelu je Milović. Iako je taj predlog očigledan rezultat političkih razmimoilaženja, trebalo je da se desi kada je Milović isključen iz PES-a, a ne sada kada bi premijer trebalo da bude zahvalan zbog ostvarenih rezultata. Isto tako, nejasan je i potez Milovića kojim on umjesto da podnese ostavku ako se ne slaže sa politikom premijera i Vlade, upućuje na svoje razrješenje. U oba slučaja je riječ o neodgovornim potezima nekoliko sedmica prije očekivanog dobijanja IBAR-a, čime pada u vodu priča da je IBAR iznad svega. Iako je, kao što sam već rekla, EK dala zeleno svjetlo za IBAR, ovakav razvoj događaja pokazuje da IBAR, ipak, nije iznad političkih razmirica i partijskih interesa. Sve češće turbulencije u PES-u, ali i između koalicionih partnera, nisu ohrabrujuće za političku situaciju u zemlji koja mora biti stabilna da bismo se mogli posvetiti reformama.

MONITOR:  Kako komentarišete odluku Vlade da zbog prihvaćenog amandmana u Skupštini, Milović ne prisustvuje sjednici parlamenta, odnosno Spajićevo obavezujuće uputstvo ministrima da o svakom amandmanskom djelovanju na IBAR zakone moraju obavijestiti najprije Vladu?

MAROVIĆ: Logično objašnjenje za „uputstvo“ da Vlada mora da da zeleno svjetlo za amandmane na IBAR zakone je to da je ona u komunikaciji sa Evropskom komisijom i da se nije željelo rizikovati s eventualnim odstupanjima. Međutim, ministar pravde predstavlja Vladu, zakoni su iz njegove nadležnosti i ne vidim šta je moglo da pođe „po zlu“ i zašto je Vlada morala da ga povlači „navrat- nanos“ iz Skupštine. Ukratko, na ovom primjeru smo konkretno vidjeli paradoks da Vlada ne vjeruje svom ministru i da ne vrednuje njegov rad.

MONITOR: Predsjednik države Jakov Milatović odbio je da potpiše dva IBAR zakona. Može li to uticati na proces dobijanja IBAR-a?

MAROVIĆ:Evropska komisija je dala pozitivnu procjenu ispunjenosti mjerila i prije nego što su svi potrebni zakoni za IBAR bili usvojeni u Skupštini. Smatram da se niko na političkom nivou u EU neće baviti formalnim stvarima, posebno što, iako su primjedbe Predsjednika opravdane, zakoni nakon drugog glasanja moraju biti potpisani.

MONITOR: Kako vidite konstataciju premijera o “koordinisanoj opstrukciji Andreja Milovića i Jakova Milatovića” evropskog puta CG?

MAROVIĆ: PES je u više navrata, otkad je u situaciji da vodi proces evropske integracije Crne Gore, stavljao do znanja da svi koji su protiv njih su protiv našeg evropskog puta, pa, čak, kao što je to često slučaj, kad taj neko štiti zakon. U stvari je riječ o čuvanju pozicije i političkim sukobljavanjima.

MONITOR: Kako komentarišete prisustvo predsjednika Parlamenta Andrije Mandića na Svesrpskom saboru u Beogradu?

MAROVIĆ: Andrija Mandić je bio na „saboru Srbije i Srpske“ . Nije mu tamo bilo mjesto kao predstavniku Crne Gore i samim tim to nije ni mogao biti, već ili kao običan posmatrač, što je nedopustivo budući da je predsjednik Skupštine Crne Gore, ili, što je izvjesnije, dužnik višegodišnjeg političkog saveznika i ideološkog vođe Aleksandra Vučića. Takva pozicija bi bila kompromitujuća i ponižavajuća za svakoga, osim za Andriju Mandića, koji tako ne poštuje sopstvenu državu i omalovažava jednu od najviših funkcija u njoj.

MONITOR: U otvorenom pismu premijeru, kritikovali ste njegov stav da “IBAR nije postojao prije PES-a”, kako ste kazali, ali i ocijenili da nam sa ovom parlamentarnom većinom IBAR ništa neće značiti?

MAROVIĆ: I prije i poslije političkih promjena u državi, svi koji su na bilo koji način učestvovali u procesu su se zalagali za određene olakšice, promjenu politike uslovljavanja i ispunjavanje mjerila po prioritetima, intenzivniji monitoring Evropske komisije… Premijer, reakcijom da niko prije 44. Vlade nije pominjao IBAR, kao da je želio da izbriše sve prethodne napore, umjesto da sopstveni uspjeh učini još većim isticanjem da se do njega došlo zajedničkim trudom i radom.

Crna Gora treba da uđe u EU kao građanska država u kojoj se jednako garantuju prava svima i teško mi je zamisliti da se to može desiti uz većinu u čijem su sastavu oni koji negiraju crnogorsku naciju i ne priznaju državu koju treba da predstavljaju u institucijama Unije. To je paradoks i utoliko je i čudna pozicija EU, koja se i sama suočava sa jačanjem desničarskih partija i populista, i koja godinama nije blagonaklono gledala na takvu koaliciju u Crnoj Gori, a sada je zove „evropskom“.

MONITOR:  Kako vidite ovdašnje reakcije na glas Vlade za usvajanje Rezolucije UN o Srebrenici, te Rezoluciju o Jasenovcu koja je u parlamentu?

MAROVIĆ: Reakcije su različite i bespotrebno ispolitizovane i one su skrenule pažnju sa suštine: ovdje se ne radi o većem ili manjem značaju rezolucija, ovdje je riječ o tome da je Rezolucija o Srebrenici bila na dnevnom redu GS UN-a, da smo se kao članica morali izjasniti, a da je naš stav o tom pitanju odavno utvrđen, zasnovan na presudama međunarodnih sudova i civilizacijskoj obavezi. Ponoviću: najmanje što možemo da učinimo za žrtve genocida u Srebrenici je da ih se sjetimo 11. jula, a Rezolucija je važna i zbog toga što se sam genocid u javnosti često negira. Rezolucija o Jasenovcu koja bi bila usvojena u Skupštini Crne Gore ne bi suštinski ništa promijenila, jer se 22. april već obilježava kao dan proboja zarobljenih iz jasenovačkog logora i komemoraciji svake godine prisustvuje državni vrh Hrvatske, a, takođe, u javnosti niko nikada ne negira Jasenovac. Rezolucijom o Jasenovcu možemo pogoršati odnose sa Hrvatskom koja je dobar susjed i pruža nam podršku na svim poljima u procesu demokratizacije, a pogrešan je i motiv usvajanja Rezolucije da bi određena politička grupacija ostala na vlasti i to je nepoštovanje samih žrtava.

MONITOR: Šta nas čeka poslije IBAR-a?

MAROVIĆ: Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti, a samim tim što i ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima. Najzahtjevniji će, opet, biti rad na vladavini prava, odnosno jačanju institucija, borbi protiv organizovanog kriminala i korupcije, neselektivnoj primjeni zakona u svim oblastima. Pregovori u poglavljima 23 i 24 će ubuduće biti usmjereni na ispunjavanje završnih mjerila, a koje ćemo dobiti u Zajedničkoj poziciji. Od presudne je važnosti da napravimo jasnu mapu puta, prioritete po godinama u trogodišnjem periodu, te da oko tih prioriteta gradimo konsenzus.

Glasanje za IBAR zakone je pokazalo da, iako vlast ne radi na toj sponi sa opozicijom, prvi put smo imali jasnu poruku opozicije da ne želi da blokira EU put. Da li je to bilo zbog „signala“ iz EU da ćemo IBAR dobiti bez obzira na sve, pa niko nije htio da političkim protivnicima pruži priliku da u njih upiru prstom, ili je rezultat, konačnog shvatanja da je EU cilj svih nas i da svi moramo učestvovati u njegovom ostvarivanju, ostaje da se vidi, ali je jasan putokaz u kom pravcu se mora ići.

Milena PEROVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo