Povežite se sa nama

INTERVJU

ALEKSANDRA JOKSIMOVIĆ, direktorica Centra za spoljnu politiku: Poslije Ukrajine sve je drugačije

Objavljeno prije

na

Krajnje zaoštrena dinamika u odnosima Zapada i Rusije, ali i komplikacije koje zemljama i pojedinim građanima EU donose sve oštrije međusobne sankcije, podigla je nivo anksioznosti i među malim zemljama. Mnoge od njih trpe pritiske i zgodne su za „oštrenje kandži” velikih. Posebno interesantne neke zemlje Zapadnog Balkana, zbog svoje dvostruke zavisnosti, u ekonomskom, a Srbija, i u političkom smislu. Tim povodom razgovarali smo sa spoljnopolitičkom analitičarkom i direktorkom beogradskog Centra za spoljnu politiku, Aleksandrom Joksimović

MONITOR: Kako ocjenjujete politiku Vlade Srbije u vezi sa očekivanjima koje od nje imaju EU i Rusija koje su u diplomatsku borbu u vezi sa ukrajinskom krizom, uvele režim međusobnih sankcija?
JOKSIMOVIĆ: Ukrajinska kriza u međunarodnim odnosima na određeni način još uvek predstavlja novinu kojoj se svi međunarodni akteri pokušavaju prilagoditi. Shodno tome poruke koje pristižu iz različitih delova sveta još nisu konzistentne i odaju ne samo otvorene dileme već i određenu nevericu da je moguće da se svet našao u tako velikoj i ozbiljnoj krizi.

Ukrajina se ni približno ne može uporediti ni sa jednim doskorašnjim žarištem, kao što je to bio slučaj sa Sirijom ili zemljama Arapskog proleća, ili sa Irakom ili Avganistanom. Simbolički, geografski, po značaju za energetsku bezbednost, ukrajinska kriza prvi put predstavlja krizu koja ozbiljno ugrožava bezbednost i stabilnost Evrope, odnosno EU.

Evidentno je da je ukrajinska kriza iz temelja pomerila međunarodne odnose i da se njenim okončanjem oni neće vratiti na pređašnje pozicije. Prvi put se dešava da krizno žarište u svetu ugrožava bezbednost i stabilnost EU. Brisel očekuje od zemalja Zapadnog Balkana da politiku prema Rusiji uskladi sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU, pa tako i pritisak na Beograd da uvede sankcije Rusiji svakodnevno raste.

Zvaničnici vlade Srbije do sada su izražavali jasne stavove- podržavaju teritorijalni integritet Ukrajine (svaki drugi stav bi bio kontradiktoran stavu Srbije u odnosu na Kosovo). Ali neće uvoditi sankcije Rusiji. Nijedna dosadašnja izjava nije ostavila prostora za pretpostavku da do promene ovakvog stava može doći.

Kada govorimo o sankcijama, trebalo bi da imamo još neke činjenice na umu- Srbija je podržala deklaraciju EU o uvođenju sankcija Iranu, a da sankcije nikada nije uvela. U slučaju Rusije, Srbija nijednu deklaraciju EU do sada nije podržala i to je postala tema na koju se evropski zvaničnici u razgovorima sa Beogradom stalno vraćaju.

MONITOR: Kakva je pozicija Srbije u EU?
JOKSIMOVIĆ: Pozicija Srbije u EU u protekle dve godine značajno je poboljšana kroz konstruktivan pristup u dijalogu Beograda i Prištine a uz posredovanje Brisela. Rezultati na rešavanju ovog velikog političkog pitanja otvorili su vrata Srbiji za otvaranje pregovaračkog procesa.

Premijer Vučić je u postizbornom ciklusu dobio otvorenu podršku za dalji proces reformi i ubrzano prilagođavanje Srbije zakonodavnom okviru EU. Pored sistemskih problema sa kojima su bili suočeni i prethodni kandidati, a sada punopravne članice korupcija, kriminal, pravosuđe… ,evropski partneri prepoznali su i najveći problem srpskog društva- ekonomiju, pa su i u tom kontekstu iskazali spremnost da se kroz investicije, strateška partnerstva u biznisu i donacije i dalje angažuju na stabilizaciji ekonomskih prilika u Srbiji, kao jednom od važnijih preduslova za proces napretka evropskih integracija.

Neočekivana okolnost u izrazito uzlaznom periodu odnosa Beograda i Brisela bilo je izbijanje ukrajinske krize. U početnoj fazi otvaranja krize, uzdržanost po pitanju suprotstavljenih strana je bila racionalna, pružajala je nadu da će opredeljivanje moći da bude izbegnuto.

Svaka sledeća faza razvoja krize pokazivala je da se uvek dešavao najgori scenario i da se kriza konstantno raplamsava. Retorika suprotstavljenih strana svakodnevno se zaoštrava, pa već možemo čuti od strane pojedinih evropskih zvaničnika i reč agresija kada govorimo o delovanju Rusije u odnosu na Ukrajinu. U takvim okolnostima Srbija trpi svakodnevne pritiske obe strane, iako se u javnosti govori najčešće o pritisku EU.

MONITOR: Da li je moguća neka vrsta novog Hladnog rata?
JOKSIMOVIĆ: U javnosti se mnogo polemiše da li je prikladno novonastalu situaciju nazvati novim Hladnim ratom. Ima argumenata i za i protiv, ali kako god da je nazovete, ne možete pobeći od zastrašujuće i iz dana u dan progresivne dubine nepoverenja koja se pojavila na relaciji Rusije i Zapada.

Ubrzo posle raspada Sovjetskog Saveza, Zapadni lideri počeli su da posmatraju Rusiju kao partnera- nikada kao saveznika, ali kao nekog ko bi mogao da deli zajedničke vrednosti bazirane na demokratskim osnovama i zajedničkim spoljno-političkim ciljevima. Svi nesporazumi tumačeni su nedostatkom iskustva ruske strane u praktikovanju demokratskih principa. Ukrajinska kriza definitivno je stavila tačku na ovakav pristup. Aneksijom Krima, Rusija je postavila granicu između sebe i Zapada, odbijajući da prihvati njihova pravila.

Politika Zapada prema Rusiji posle Hladnog rata mogla je ići u dva pravca – jedno u pokušaju da asimiluje Rusiju u zapadni sistem, ili drugi – da deo po deo odvajaju iz sfere uticaja zemlje bivšeg Sovjetskog saveza i Varšavskog pakta.

Pitanje je da li bi prvi scenario dao drugačiji rezultat, ali evidentno je da su se u Rusiji osnažile one političke snage koje su bile protivnici utapanja u zapadni sistem vrednosti i koje su zagovornici jačanja Moskve kao nezavisnog, moćnog centra multipolarnog sveta. Aneksija Krima usledila je kao odgovor na očigledan pokušaj NATO da potisne Rusku flotu iz Crnog mora.

Danas se pre može postaviti pitanje da li je Hladni rat ikada i prestao da postoji ili je samo primio druge pojavne oblike. Koliko god je Rusija posmatrala širenje NATO kao pretnju sopstvenoj bezbednosti, toliko je i Zapad posmatrao stvaranje carinske unije sa Belorusijom i Kazahstanom, kao i Evro – azijskog saveza kao pokušaj rekonstrukcije bivšeg Sovjetskog Saveza.

MONITOR: Pred američkim predsjednikom osim Ukrajine je i dosta drugih spoljnopolitickih izazova: Sirija, Irak, Izrael i Palestinci… Očekujete li da Obama mijenja spoljnopoliticki kurs do kraja mandata?
JOKSIMOVIĆ: Obama se nalazi na polovini drugog mandata. Ne verujem u promene spoljnopolitičkog kursa. Svaka kriza izaziva novi pristup, ali generalni strateški pravac ostaće verujem nepromenjen.

Odlaskom u Estoniju, kao i na najavljeni samit NATO, SAD će iskoristiti kao dodatni pritisak na Rusiju, kao i izraz ohrabrenja evropskim prijateljima da Amerika budno posmatra razvoj krize u Ukrajini, bez namere da se izmakne.

Obama je nedavno kritikovan od bivše državne sekretarke Hilari Klinton zbog uzdržane politike prema kriznim žarištima. Međutim, posle veoma slabih rezultata u stabilizaciji prilika u zemljama arapskog proleća, evidentno je da se Obama uprkos zaoštrenoj retorici s početka krize u Siriji, uzdržao od intervencije iz još dva razloga- jedan je nedostatak podrške među saveznicima a drugi je oštro suprotstavljeni stavovi sa Rusijom u vezi sa situacijom na terenu.

Kakav god da bude ishod ukrajinske krize, Zapad i Rusija neće se vratiti na pozicije pre njenog izbijanja. Mnogo veze u međuvremenu su bespovratno pokidane.

EU otvorena za Balkan

MONITOR: Nova evropska komesarka za spoljnu politiku i bezbjednost, Frederika Mogerini, naglašava značaj Zapadnog Balkana za EU? Iako je to bila, u izvjesnoj mjeri i politika koju je zastupala njena prethodnica, čini se da je zaoštravanjem ukrajinske krize ta politika dobila dodatni elan?
JOKSIMOVIĆ: Mogerini je kao ministarka spoljnih poslova Italije eksplicitno prilikom nedavne posete Beogradu tražila da se Srbija usaglasi sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Jasno je da će takve stavove zastupati i na mestu novog visokog predstavnika EU. Često se u domaćoj javnosti postavlja pitanje šta će se desiti ukoliko do pomaka po ovom pitanju ne dođe. Ne treba očekivati fatalistička scenarija, ali Srbija je i ranije bila suočena sa političkim problemima koji su kočili njen dalji napredak ka EU. Instrumenti pregovaračkog procesa se nalaze u rukama Brisela i zemalja članica i oni mogu diktirati tempo kao i uslove pregovaračkog procesa. Kojom brzinom će biti otvarana i zatvarana poglavlja mogu imati samo tehnički karakter, ali uključivanje političkog problema ovaj proces može usložniti. Relizacija Južnog toka zavisiće od postizanja dogovora Moskve i Brisela, s obzirom da gasovod pre ulaska u Srbiju mora proći kroz teritoriju EU I iz Srbije izaći na teritoriju EU. Što se tiče daljeg procesa EU integracija, evidentno je da će posle članstva Hrvatske doći do izvesne pauze. Ekonomska kriza u koji je EU zapala dodatno je proširila evroskepticizam i zamor proširenjem. Uprkos određenim nepovoljnom okolnostima, Nemačka kao jedna od ključnih članica EU i jedna od najzahtevnijih u procesu proširenja, organizovala je skup u Berlinu koji je za cilj imao nekoliko važnih poruka- vrata EU za Zapadani Balkan su i dalje otvorena, regionalna saradnja biće ključni faktior za rešavanje otvorenih problema. Nemačka i Brisel spremne su da aktivno učestvuju u pronalaženju rešenja kako u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine koja beleži pozitivan trend, tako i za pitanje funkcionalnosti BIH i problema Makedonije u vezi sa imenom.

Ima prostora za dogovor

MONITOR: SAD su u početku insistirale na brzim sankcijama protiv Rusije i pritiskale u tom pravcu prilično nesložnu EU. Sada su uzdržanije. Da li je to neka vrsta pokušaja da se stiša požar?
JOKSIMOVIĆ: Putin je na vlast došao sa uverenjem da da je raspad Sojetskog saveza najveća geopolitička katastrofa 20tog veka. Sačekao je čitavu dekadu dok Rusija nije ekonomski i politički ojačala kako bi išta učinio u vezi sa tim. Zagovornici konstruktivnog zalaganja nasuprot konfrontaciji kao argument navode da su i tokom Hladnog rata Moskva i Zapad uspeli da se dogovore oko neutralnog statusa Austrije i Finske. Prostora za dogovor uvek ima, ali kraj ukrajinske krize se i dalje ne nazire. Relativno uzdržaniji stav SAD prema Rusiji u odnosu na početak krize može se posmatrati iz više uglova- jedan je pitanje Izraela i Palestine.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo