Povežite se sa nama

ALTERVIZIJA

Satijagraha protiv oligarha

Objavljeno prije

na

SATIJAGRAHA je filozofija nenasilnog otpora Mahatme Gandija. U širem smislu, vrsta je moralnog stava i političke taktike u sve nasilnijim modernim vremenima uopšte. Posebno u suočavanju nenaoružanog naroda sa naoružanom oligarhijom.

 

KRITIKE satijagrahe s desna, ovoj se rugaju, kao tobože potpuno naivnoj i inferiornoj. Zaboravljajući pri tom , da je, u uslovima ekstremne asimetrije, satijagraha ne samo vrhunac građanske hrabrosti nego i pragmatike.

KRITIKE satijagrahe s leva, delimično su opravdane, ali su upućene na pogrešnu adresu. Satijagraha ne isključuje pravo na pobunu, pa i na oružani ustanak, nego samo upozorava na realan odnos snaga, odnosno nalaže nenasilni otpor sve dok je taj odnos nepovoljan.

OTKUDA satijagraha u Crnoj Gori? Pa evo. U prošloj Alterviziji najdirektnije sam podržao nikšićke železarce. Zbog toga sada osećam obavezu da ih pozovem, da ne nasedaju na provokacije vladajućeg režima. Da istraju u nenasilnom otporu. Da se uzdrže od retorike a posebno prakse „ulice”, „tuče” i „građanskog rata”.

OVO NE zbog toga što njihov gnev zbog pljačkaške privatizacije koju trpe nije opravdan, nego zbog toga što je ovaj režim ekstremno nasilan i opasan. I to od vrha do dna, od Kukavice koja se lažno predstavlja kao Britva, do poslednjeg piramidinog vojnika.

U RATOVIMA 1990-ih, ovaj režim bio je polufašistički. Danas je istovremeno postfašistički i predfašistički. Spreman, prekaljen i ostrvljen, za ponavljanje nasilja, za koja nije kažnjen. Za saučesnike genocida u Srebrenici na primer, neće biti nikakve prepreke, da sutra udare i na goloruke radnike. U današnjim uslovima, za to im se ne sme dati alibi. A pravo na nužnu odbranu ne zastareva. Kao ni oni zločini uostalom.

Milan POPOVIĆ
(TV Vijesti)

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Vlada nacionalnog i evropskog jedinstva

Objavljeno prije

na

Objavio:

Velika rekonstrukcija i koncentracija.

 

 

O silini hiljadugodišnje identitetske šizme u Crnoj Gori najbolje govori činjenica da je u punih tridesetpet godina od obnove višepartizma, dakle u periodu 1990-2024., koji nije mali, Skupština Crne Gore samo dva puta bila jednoglasna ili skoro jednoglasna, u nekoj stvari koja nije bila samo formalna, nego sadržinska, čak veoma sadržinska. Prvi put, to je bilo 26. marta 1999., pod bombama NATO pakta, a na samoj ivici unutrašnjeg rata, kada je Skupština jednoglasno usvojila Rezoluciju o građanskom miru. Drugi put, to je bilo pre dve sedmice, 7. juna 2024, kada je Skupština skoro jednoglasno usvojila takozvane IBAR zakone.

Dodatni značaj ovom drugom, daje i činjenica, da je, među građanima Crne Gore, podrška članstvu Crne Gore u EU, isto tako izuzetna, i stabilna, već nekoliko godina, sedamdeset i više procenata, i, kao takva, isto tako jedan od retkih, ako ne i jedini konsenzus odnosno skoro konsenzus u našoj maloj i jedinoj. Imajući sve ovo na umu, pravi je trenutak za veliku, ne, dakle, za najavljenu, običnu i malu, nego baš za veliku rekonstrukciju vlade.

Zbog razloga koji će vrlo brzo biti dodatno precizirani, najbolje bi bilo, da ova velika rekonstrukcija vlade, bude, u stvari, koncentraciona vlada nacionalnog i evropskog jedinstva. A to je vlada u kojoj bi srazmerno učestvovale sve partije koje su osvojile jedan ili više mandata na poslednjim parlamentarnim izborima 11. juna 2023. Te čiji bi apsolutni prioritet bilo članstvo Crne Gore u EU, kao naš današnji najznačajniji zajednički minimum i zadatak.

Pri tome bi morao da se reši još najmanje jedan suštinski a ne tek tehnički problem. Kako, naime, da u ovoj vladi, odnosno vlasti, učestvuju i dva značajna ali problematična politička subjekta. DPS i bivši DF. Problematična zbog toga što su se ova dva subjekta ozbiljno samokompromitovala. Posebno DPS, političkom podrškom crnogorskoj mafiokratiji u poslednjih više od trideset godina, ali i bivši DF, političkom podrškom ništa manje opasnoj srbijanskoj mafiokratiji u poslednjih nekoliko meseci. Kako neutralisati ovu njihovu preteću samokompromitaciju, u vladi čiji bi apsolutni prioritet morala bita upravo borba protiv mafiokratije, koja je samo druga strana evropskih integracije? Da li, naime, to obezbediti kontrolisanim učešćem ova dva subjekta direktno u vladi, ili samo zadržavanjem njihovih starih i eventualno dobijanjem novih pozicija po takozvanoj širini i dubini, ovo ostaje jedan od najvećih suštinskih a ne samo tehničkih problema pri sastavljanju ove i ovakve vlade.

Milan POPOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 21. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Rezolucija

Objavljeno prije

na

Objavio:

Spektar zloupotreba

 

Nema te najuzvišenije, pa ni najsavršenije ljudske ideje, koja se, od strane određenih ljudi, u određenim okolnostima, ne može pretvoriti, u svoju deformisanu verziju, a ponekad i u svoju sopstvenu suprotnost. Najnoviji slučaj ove vrste je Rezolucija UN o genocidu u Srebrenici 1995., koja je u poslednjih nekoliko sedmica, još jednom uzburkala Crnu Goru i region.

U prošlom broju Monitora, Svetlana Broz i Jovo Martinović su uverljivo pokazali, kako se u Crnoj Gori i regionu, u proteklih skoro trideset godina, stvari u vezi sa ovim genocidom, skoro nisu pomerile sa mesta, a ovaj drugi, da je agresivnost negatora ovog genocida, u međuvremenu, samo povećana. U ovom broju Monitora, to jest u ovoj kolumni, ukazaće se na to, da stvari u vezi sa ovim, danas stoje još gore. Zbog toga što se otvorenim negatorima, svakoga dana, sve više pridružuju i oni koji ovaj genocid osuđuju samo retorički, a u stvarnosti ga upotrebljavaju odnosno zloupotrebljavaju, samo kao masku za prikrivanje sopstvenih odgovornosti.

U širokom, veoma širokom spektru ovih i ovakvih zluopotreba, na prvom mestu su DPS i Milo Đukanović. Koji su 1995. bili glavni saučesnici odnosno pomagači u pripremanju i izvršenju ovog genocida, a koji za to, do današnjeg dana, ni na koji način nisu odgovarali. Kada se toliko dugo, bučno i prevarno kriju ispod one dve crnogorske, i ove najnovije, UN rezolucije o genocidu u Srebrenici 1995., to se može razumeti, na taj način oni, naime, evo već skoro trideset godina, samo izbegavaju ovu odgovornost. Ali zbog čega ih na tu odgovornost, čak i dan danas, podsećaju samo retki i usamljeni glasovi, kao što je ova kolumna, e to je već pitanje za širu i dublju analizu.

Pogotovo zbog toga što je ova njihova odgovornost notorna i nezastariva. Po Ustavu Crne Gore, Ustavni sud ima obavezu, dakle ne samo da može, nego mora, da zabrani svaku političku organizaciju, koja je odgovorna za masovno kršenje ljudskih prava. Može li biti masovnijeg kršenja ljudskih prava od genocida, na koji će se direktno nadovezati i naša odnosno njihova mafiokratija? Naravno da ne. Toliko o DPS. (Neobaveštenima samo jedna ali vredna informacija. U Italiji su, sredinom 1990-ih, zbog kriminalnih konekcija sa mafijom, zabranili dalje postojanje i rad Demohrišćanske partije, dakle one iste partije, koja je u drugoj polovini dvadesetog veka, bila najzaslužnija za poluvekovni, postfašistički oporavak i razvoj ove zemlje.)

A što se Vrhovnika tiče, da čitaoce Monitora još jednom podsetimo i na ovo: autor ove kolumne, glavni i odgovorni urednik ovog nedeljnika, Esad Kočan, i poslanik PZP, pokojni Koča Pavlović, protiv našeg Vrhovnika i vrha, 2014. podneli su Krivičnu prijavu, upravo za genocid u Srebrenici 1995. Prijava je, od strane režima, promptno odbačena, ali je ona nezastarivost ostala, i to je jedino što je u ovoj stvari, bilo i ostalo, pravno dobro i održivo. Sve ukazuje na to, da je ovde po sredi, još jedan divlji, ali pravno neodrživi, ričardholbrukovski imunitet.

Prethodna rečenica najavljuje još jedan važan, možda čak najvažniji, a svakako najmoćniji, drugi deo spektra zloupotreba Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici 1995. Onaj koji čine vrhovi i vrhovnici SAD i Zapada, kada ovu rezoluciju, upravo ovih dana, stavljaju u funkciju prikrivanja odnosno potiskivanja iz vidnog polja, sopstvenog saučesništva u jednom drugom, novom, zapravo tekućem genocidu u Gazi, koji se odvija u poslednjih sedam-osam meseci, i koji još uvek traje. A za ovaj drugi, Ričard Folk, jedan od najvećih, ako ne i najveći ekspert za međunarodno pravo i genocid, u SAD i u svetu, uz to i američki Jevrej, ovih dana, u Znet-u, kaže kako je „najtransperentniji genocid svih vremena“. Kojeg ne bi moglo biti, da nije najdirektnijeg „saučesnšitva“ odnosno pomaganja naoružavanjem neposrednih izvršilaca, ultradesničarske vlade i vojske Izraela, od strane vrhova i vrhovnika SAD i Zapada.

Konačno, tu je i treći deo našeg spektra, kojeg čine, ako ne najgore zloupotrebe, a onda sigurno neadekvatne promocije Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici 1995. Koji, treći deo ovog spektra, opet, obuhvata najmanje tri vrste subjekata. Prvu vrstu ovih subjekata, čini najveći broj nevladinih organizacija u Crnoj Gori. Koje su ovih dana inicirale jednu od najmasovnijih peticija podrške Rezoluciji UN o genocidu u Srebrenici 1995. Ali u kojoj nije bilo ni reči o notornoj zloupotrebi ove rezolucije od strane DPS i SAD. Pa je i ovu peticiju, tako rado i prevarno, potpisao i sam DPS.

Drugu vrstu subjekata trećeg dela ovog spektra, čine neki politički subjekti samih Bošnjaka, među njima posebno Bošnjačka stranka, politički najreprezentativniji subjekt ovog naroda u Crnoj Gori posle hiljadudevtstodevedesetih. Najpre sebi, a onda i široj javnosti, ova stranka i slični subjekti, moraju da odgovore na jedno prilično mučno pitanje. Kako su toliko godina, naime, mogli da budu u koaliciji i vlasti, sa DPS i njegovim vrhovnikom. Dakle upravo sa onima koji su bili glavni saučesnici i pomagači u genocidu u Srebrenici 1995.

Treću vrstu trećeg dela ovog spektra, čini jedan veoma osobeni subjekt iz Bosne i Hercegovine, koji je zapravo najtragičniji.  Udruženje Majke Srebrenice. Koje su javno ustale u odbranu Mila Đukanovića. I tako postale dvostruke žrtve sopstvene tragedije. Najpre, kada su u ovom genocidu izgubile svoje najmilije. A onda, i kada su, očigledno, postale žrtve, beskrupolozne Vrhovnikove laži i manipulacije.

Pri samom kraju ovog sumornog pregleda realnog a ne samo retoričkog stanja stvari, kada je reč o genocidu u Srebrenici 1995., i jedno holističko i sintetičko pitanje. Koliko je, naime, u svemu ovome, stvarne, a koliko samo retoričke kulture sećanja. A koliko one druge, surove i kameleonske, ali (nad)moćne kulture zaborava, laži i zločina? Uz još samo jednu, poslednju napomenu. Da prilično depresivan odgovor na ovo pitanje, nikako ne bi trebalo shvatiti kao razlog za odustajanje, nego, naprotiv, kao samo još jedan, dodatni razlog za nastavak borbe za istinu, pravo i pravdu. Kada je reč o genocidu u Srebrenici 1995., ali i onom u Gazi 2023-2024., i o svakom drugom genocidu i zločinu, u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

I na samom kraju, samo još jedan kratki i završni postkriptum. U buci i besu oko Rezolucije UN o genocidu u Srebrenici 1995., nedovoljno je, ukoliko uopšte, primećena i jedna potencijalno obećavajuća, mada još uvek neizvesna novost. Da su negatori genocida u Srebrenici, u poslednjih nekoliko sedmica, uz staro, čak agresivnije negiranje ovog genocida, po prvi put izašli i sa jednim relativno novim elementom. Priznanjem da se u Srebrenici 1995. dogodio „veliki zločin“. Znamo, od „velikog zločina“ do genocida, samo je jedan korak.

Dobro bi bilo kada bi ova novost bila stvarna i iskrena a ne samo retorička. I kada bi u daljem razvoju svi pa i negatori genocida u Srebrenici 1995., vodili računa o razlici između pravne i naučne istine, uopšte pa i u ovom pitanju. Naučna istina je najčešće kompleksna, multiperspektivna i otvorena, a pravna istina uvek mora biti jedna, poznata i prihvaćena, makar u društvu koje hoće da uspostavi vladavinu prava. A pravna istina o genocidu u Srebrenici 1995., sadržana je u onih nekoliko pravosnažnih i osuđujućih presuda Haškog tribunala. Ukoliko je ona novost kod naših negatora genocida stvarna i iskrena, onda bi ova svest o pravnoj istini o genocidu u Srebrenici 1995., morala biti dovoljna. Za onaj njihov još jedan korak. I za naš zajednički, novi i bolji početak.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

ALTERVIZIJA

Veliko pranje

Objavljeno prije

na

Objavio:

U svetoj rijeci IBAR. Unutrašnji i spoljni faktori. Velike sile i crnogorska mafiokratija

 

U trećoj vladi i četvrtoj godini posle smene trideset godina nesmenjive vlasti jedne partije, vreme čuda ne prestaje. Naslov i podnaslov ovog teksta, najkraće rezimiraju poslednje od ovih čuda. Ne bismo da kvarimo entuzijazam domaćih i briselskih birokrata, ali kako drugačije, nego kao čudo, nazvati to što se, u poslednjih par meseci, uporedo sa sasvim suprotnim retorikama, i u našoj maloj i jedinoj, i spolja, sve čini, da se, pod maskom zvanom IBAR i EU, izvrši legalizacija velike tridesetogodišnje pljačke i plena odnosno veliko pranje crnogorske mafiokratije i njenog vrhovnika.

O ovome najbolje govori činjenica da za više od tri godine od velike tridesetoavgustovske  smene u ovoj stvari nije učinjen ni prvi korak koji je pre tridesetog avgusta obećavan, to jest nisu doneta ni dva, za ovu stvar, najvažnija zakona, onaj o lustraciji, i onaj o oduzimanju nezakonito stečene imovine. Prvi u javnosti nije ni pomenut, a drugi je još uvek samo u pripremnoj fazi, pa i tu na loš, veoma loš način. U kojem se sve oslanja na pravosuđe. Koje je, znamo, zarobljeno i razoreno. Iako u svetu, EU i Crnoj Gori, za ove probleme, već postoje alternativne ideje i rešenja.

Kako objasniti ovo potonje čudo? Koje i dalje traje. Pomoću dva faktora. Prvi je unutrašnji, drugi spoljni. Zahvaljujući najboljim delovima nevladinog sveta, prvi, unutrašnji faktor, dosta dobro je poznat. Reč je o beskonačnoj istosti, činjenici da se najmanje sedamdeset procenata novih posttridesetoavgustovskih vlasti, pokazalo istim, kao prethodna, trideset godina nesmenjiva vlast jedne partije. Ali je onaj drugi, spoljni faktor, mnogo manje poznat, zbog toga što o njemu najčešće ćute, čak i najbolji delovi nevladinog sveta, da o ostalima ne govorimo.

A spoljni faktor ovde i danas nije manje važan. Zato što je Crna Gora mala, ali i zato što je i spoljni faktor podivljao. Kada je o našem konkretnom problemu reč, onda treba imati na umu makar dva oblika pojavljivanja ovog faktora. Prvi je lobiranje, a drugi Ukrajina. U nekritičkom pa i polubožanskom tretiranju spoljnog faktora, lobiranje se podrazumeva. Zbog toga se tako lako zaboravlja i činjenica da je naš vrhovnik, u najkredibilnijim zapadnim listama najbogatijih vladara na planeti, zauzimao visoko dvadesetineko mesto, kao i da je nedavno, zbog visoke korupcije lobiranjem, procesuirana čak i jedna potpredsednica Evropskog parlamenta. Pa zbog čega je onda tako teško zamisliti, da bi i naš vrhovnik, koruptivnim lobiranjem, od visokih predstavnika EU i SAD, mogao kupiti oprost grehova.

Pa ipak, Ukrajina je glavna. Tridesetogodišnja negativna hemija i koprodukcija Putinove Rusije i NATO pakta. Sa tri velike mete i žrtve. Ukrajina je samo prva. Druga je Rusija. Treća EU. U tome je tajna onog njenog iznenadnog entuzijazma. Koji, srećom, ide na ruku evrointegraciji naše male i jedine, ali, povezan sa onim našim sedamdesetprocentnim unutrašnjim faktorom, na žalost, ide na ruku i našoj tridesetogodišnjoj mafiokratiji i njenom vrhovniku.

A ako se neko pita, koliko daleko su Zapad, SAD i EU, spremni da u ovom podivljalom pragmatizmu idu, neka samo pogleda nesrećnu Gazu. Prvi put u istoriji sveta, na televizijama direktno prenošen genocid nad Palestincima. Koji izvršava aparthejd-država Izrael. Uz direktno saučesništvo pomaganjem od strane SAD. Eto toliko daleko su spremni da idu.

Crnoj Gori samo nauk. Ne poziv na suprotstavljanje velikim silama, jer je Crna Gora, ponovimo, isuviše mala. Ali svakako poziv na veliki unutrašnji dijalog i kompromis bez kojeg nam nema opstanka. I na sankcionisanje, a ne legalizovanje, tridesetogodišnje mafiokratije, jer bi, bez tog sankcionisanja, taj opstanak, mogao biti samo nakaradan.

Milan POPOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo