Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

BAŠTE BRIGANJE: Brinite se, najbolje je prošlo

Objavljeno prije

na

Ovaj karantin vam je najbolji pokazatelj kako je drugima sa vama

 

Drugari, kako vam danas zvuči parola Bolje grob nego rob? Probudila sam se prirodnom smrću. Zaronim sebe u mrak, ne ostane čak ni senka. I tako jednog običnog, prolećnog jutra odškrineš prozor da uđe sunce, a izađe tuga… Baš volim srećne krajeve. A krajeve ne volim uopšte.

Čitav svet se ljuti na Kineza što je jeo supu od slepog miša, a da Adam nije pojeo onu jabuku, živeli bismo po hiljadu godina, sunce li mu njegovo gladno.  „Narod je poludeo, ja se još i dobro držim“, kaže mi ćerka. Doduše i narod bi se držao kad bi otresȏ pola tegle Nutelle svaki dan. Sa filozofskim mirom gledam kako narod vrši nasilje nad želucem i jetrom uzimajući sve za šta negde pročita da je dobro protiv virusa. Ne goji se prase uoči Božića, al’ ajde ti to objasni. Meni je lepo u mom svetu, ali me ne puštaju uvek da odem. Ako sebi niste dobro društvo, niste nikome. Ovaj karantin vam je najbolji pokazatelj kako je drugima sa vama. Kad sve ovo jednom prođe, počeće nešto drugo.

Noćas sam imala mali problem: ljuska od jajeta spolja izgleda isto kao i kada je jaje skuvano i to je nekako malo neiskreno. Moje misli kao kukavičje jaje: plašim se, pa sam se ubedila da ne postoji ono što bi me utešilo, jer je to bolje nego da ga samo nisam našla. Na sve to još i invazija smrdibuba. Ne mogu da ih mrzim jer su trapave i kad im poturaš papir da ih izbaciš, ćute i stanu na njega, a mogle bi da lete i budu bezobrazne.

Danas je već sutra, a ja pokušavam da zaspim od juče. Uprkos svemu, iako u nosu, nosim dušu punu želje za životom. Kad bi se samo mogla ugasiti nemoć, to ogromno i bezdušno mesto. Nisam kvasac, al’ me nema. Sva moja ,,ne vredi“, upakovana u činjenice, naređana na snegom zavejane police, i dalje mirišu na proleće. Potreba da odem i da ćutim negde gde se niko ne razočarava, gde se ništa ne očekuje, gde nisu popisane moje misli kao presude za naivnost. Kolekcija teških reči poverenih od ljudi koji nisu znali da ih čuvaju, evo, ja ih zauvek čuvam bolje. Ne postoji nešto kao hladnokrvno skrivanje suza, ali ja ću ga izmisliti. Odustaneš na trenutak, da predahneš, a trenutak se oduži i ti ne znaš da se vratiš. Nisam sigurna kako znam, ali treba mi da mi neko šapuće: „Nemoj da brineš“, dok spavam. Nije strašno kada nemaš kome da prepričaš dan. Strašnije je kada imaš, a boli ga tamo iza smokvinog lista.

SLAVICA ĐUKIĆ-DEJANOVIĆ: Želim da nam u izolaciji poraste natalitet! Mislim da nam je ministarka rekla da možemo da se ovo-ono  kako bi to pristojno rekao Esad, ja bih nepristojnije. Mi ćemo biti zatvoreni 24/7 u svojim stanovima/kućama, a Vučić će da leti kao Supermen iznad Srbije i donosi svakome hranu i sve što mu je potrebno, da baca đubre, da nam šeta pse, da nas leči, da brine, da ne spava, da bdi na večnoj straži! Bravo kreteni!, što bi rekao Milo.

Život reče – A sad intermeco!

P.S. Budite srećni i onako nikoga nije briga ako niste.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Ost(v)arilo se

Objavljeno prije

na

Objavio:

Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam djeluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista

Nekad sam se budila nasmejana. Zaista. Hoću da znam kad i zašto se to promenilo. Mada, možda i znam, ali ne želim da mislim o tome. Mislim da će, i kad mi bude sudnji dan, onaj deo mog mozga koji se pita da nisam nešto zaboravila i stalno pretresa imaginarne spiskove obaveza, i dalje raditi. To ne podleže zakonima fizike i biologije. To se pokreće ko zna kakvom silom.

Moji prvi honorarni poslovi bili su da kao dete odem u radnju, operem posuđe, pokupim travu posle košenje kad sam kod babe i tako te neke sitnice, a mati bi uredno upisivala u svesku koliko sam zaradila i nikada me nije ni isplatila.

Tek kada se desi nešto vanredno, shvatim da svakodnevni život živim na granici sopstvene snage. A to je opasno. Vreme je da se odmorim od moranja, teranja, moljenja, truda da se sve stigne. I onako ništa od toga ne daje rezultate. Kad se nudi izlaz, jednostavan, lak, samo prihvati.

Ono afektirano trzanje kad autentično hoće napolje, a „etički” oklop ne da (slušam nekog, ali pošto nema šta da se čuje, više ga gledam). Kad mi kaže kako će sve biti u redu, a stojimo pred zločinom. Mirno more za one naivne. Prsno plivanje za sumnjičavost, a lično je neko beskrajno poverenje. „Kako si?”, pa uđem u čoveka i pogledam šta ima. Ponekad vidim tu čekaonicu u kojoj sedim potpuno sama i nema, a rešene ukrštenice miruju pored. Verovati nekome je glupo i apsolutno neophodno. Da bi se osećao kao Aleksandar Makedonski, dovoljno je da presečeš čvor na pertlama koje ne možeš da odvežeš. Pol nebitan. Isukali smo nerazumevanje iz korica, još uvek krvavo od zadnjeg okršaja i proždiremo se sitnim očima. Da na jastuku čeka spisak reči korišćenih u snovima, i samo te reči tokom dana smeš da upotrebiš u rečenici, pazili bismo šta pričamo, lepše bismo sanjali, a tišina bi bila zvonka. Nekako, nadomak životu kakav treba da bude. Recite nekome da ga volite, jer je život kratak. Ali to mu recite na nemačkom, vičući, jer je život, takođe, strašan i zbunjujući.

Ćutim glasne stvari pokeraškim pogledom.

Minut ćutanja i za sve one stvari koje nam deluju bitno i kidaju živce, a onda se posle luftiranja mozga, pojavi bol tamo iza smokvinog lista.

Ili je zamaglio Mesec ili su mi naočare prljave.. šta god, simpatično je, a malo i vuče na romantiku. Šta znam.. Lepo je.

P.S. Svi pljuskovi me čekaju da pođem kući.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ruina zora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspjeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svijetu ne može da ponovi

 

Možda sam spavala, možda i nisam, ne znam. Osvanulo neko pokislo i bezvoljno jutro, zaostalo iz dileme „Da l’ da ustanem, ili da odustanem“. A najčešće umem da napravim sebi toliko posla da pomislim:  „Samo kad ne moram kod mene u nadnicu“. Ne treba mi motivacija, na kraju, motivacija je jeftina zamena za disciplinu. Sve probleme rešavam sistematski, predano, toliko da se na kraju ne pitam šta mi je ostalo, nego šta mi je preostalo.

Čitam o ovim ratovima u raznim delovima sveta i pade mi na pamet onaj vic koji opisuje kako ljudi iz Vojvodne to rešavaju. Mobilisali Lalu. Sedi u rovu, drži pušku i svaki čas pita kapetana: „Koji je tamo preko moj?“ Poludi kapetan i pokaže prstom na jednog iz neprijateljskog rova. Nestade Lala. Vraća se posle tri dana, vraća pušku kapetanu i kaže: „Odoh kući, ja sam se sa onim mojim pomirio“. Eto tako. Sve nam je ovo jer smo zatvorili oči, uši i usta i držimo se onoga  „Ako me lično ne ugrožava, ne tiče me se“, i onda, odjednom, nakazno vreme se ušunjalo među nas poturajući nam da je to normalno. A vi žmurite i dalje. Skoro da čujem: „Hladno je među ljudima, dah se dugo već ne vidi. Puls očitava dnevna štampa, kao da ti nemaš ništa s njim. Poslušaj me ako hoćeš, obuci dušu i sakrij oči od plavog svetla. Nije ovo naše vreme. Ovo nije vreme uopšte…“

Napolju i dalje grao nebo. Jeste li razmišljali nekada o etimologiji reči? Recimo baš to grao – boja za koju su znale naše babe, tako glupo zvuči kada više puta izgovarate. I zašto baš grao? Ovo je samo tok mojih misli kad poludim ili pokušavam da zaspim. A bolje bi mi bilo da se ugledam na Crnogorce, oni sve nekako skrate i sve im je jasno. Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svetu ne može da ponovi.

Prolazi oblak, u njemu reči teških priča, lebdi iznad naših glava a mi se ne prepoznajemo gledajući ga bez daha za jedra ovog vremena, u plavetnilu neba ispod očiju ćutke se mirimo sa nemirima koji nas odnose… pokušavam da zamislim osmeh, ništa više. Najgora su mesta na kojima si ostao, a nisi više tamo.

P.S. Krupne kapi kiše služe da te nateraju da potrčiš iako nisi dugo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Granice ne poznaju ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izvorišta toplih misli valja njegovati svakoga dana, pa i kišnim nedjeljama

 

Od poremećaja danas: uspešno stvaram privid svoje prisutnosti na više mesta istovremeno. Trenutno sam na poslu, kod kuće i na dva roditeljska sastanka na različitim lokacijama.  Sve je pod kontrolom, svi su zadovoljni, a ja imam vremena i da napišem ovo.

Reči mogu da unište živote, ili da ih učine boljim. To je jasno, od postanka jezika. U svakodnevnoj javnoj komunikaciji jezik mržnje koristi se kao alat (oružje?) za ostvarivanje i održavanje monopola na neograničenu moć. Kolateralna šteta je nesaglediva i sve veća. Onih dana kad je takav pristup postao prihvaćen i kad smo se na njega navikli, nismo bili svesni da pristajemo na samouništenje, lišeno svakog spektakla, gotovo prirodno i samopodrazumevajuće, spontano. To traje već toliko dugo da rehumanizacija javnog prostora deluje kao nemogući poduhvat. Volim ljubaznost. Uvek i na svakom mestu. Oni koji su u stanju da budu ljubazni, u ovako poganom svetu, su u stalnoj titanskoj borbi sa sobom. I uspevaju da izaberu pravu stvar. Divim im se. Lako je biti džukela i kevtati i ujedati. To je linija manjeg otpora.

Ponekad ne znam da li sam srećna što ne znam o čemu ljudi pričaju, ili ne znam o čemu ljudi pričaju jer sam srećna. Sve je u detaljima. A onda razbiješ čaroliju tako što ih odneseš. Prepoznam, ali poštujem različitost, a onda mi se poštovanje obije o glavu, ali ne mari, i svinje lupaju u valov, pa posle piju iz njega.

Sad tek shvatam kako su najslađi komplimenti (naučeno od tate) na bosanski način. Treba da bude suptilno da se ne zbuniš, ne pogordiš, pomalo škrto, a da poveruješ, pomalo šeprtljasto i nevešto, sa malo reči. Tata to i danas ume. Mrva ljubavi je pelcer. Sve te ograde za koje ne znam: jesu li tu da me zaštite od ko zna čega spolja, ili da me spreče da pobegnem? Odakle mi ideja da treba sve da razumem, čemu bi se čudo čudilo!?

Pocepa nam se džep na trnje života. Ispadnu nam san i želje. Onda pokupimo sve što je palo i krenemo dalje. Sa pola sna u džepu i puno želja u srcu.. Od životnih lekcija koje se teže uče:  Telo pamti razliku između svega što se moglo u trećoj i što se može (ili više ne može) u petoj deceniji…. Samo nas o tome ne obaveštava glasno.

Izvorišta toplih misli valja negovati svakoga dana, pa i kišnim nedeljama.

P. S. Predugo sam budna za osobu koja uvek zna (i mora znati) u kom grmu leži zec.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo