Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

BAŠTE BRIGANJE: Brinite se, najbolje je prošlo

Objavljeno prije

na

Ovaj karantin vam je najbolji pokazatelj kako je drugima sa vama

 

Drugari, kako vam danas zvuči parola Bolje grob nego rob? Probudila sam se prirodnom smrću. Zaronim sebe u mrak, ne ostane čak ni senka. I tako jednog običnog, prolećnog jutra odškrineš prozor da uđe sunce, a izađe tuga… Baš volim srećne krajeve. A krajeve ne volim uopšte.

Čitav svet se ljuti na Kineza što je jeo supu od slepog miša, a da Adam nije pojeo onu jabuku, živeli bismo po hiljadu godina, sunce li mu njegovo gladno.  „Narod je poludeo, ja se još i dobro držim“, kaže mi ćerka. Doduše i narod bi se držao kad bi otresȏ pola tegle Nutelle svaki dan. Sa filozofskim mirom gledam kako narod vrši nasilje nad želucem i jetrom uzimajući sve za šta negde pročita da je dobro protiv virusa. Ne goji se prase uoči Božića, al’ ajde ti to objasni. Meni je lepo u mom svetu, ali me ne puštaju uvek da odem. Ako sebi niste dobro društvo, niste nikome. Ovaj karantin vam je najbolji pokazatelj kako je drugima sa vama. Kad sve ovo jednom prođe, počeće nešto drugo.

Noćas sam imala mali problem: ljuska od jajeta spolja izgleda isto kao i kada je jaje skuvano i to je nekako malo neiskreno. Moje misli kao kukavičje jaje: plašim se, pa sam se ubedila da ne postoji ono što bi me utešilo, jer je to bolje nego da ga samo nisam našla. Na sve to još i invazija smrdibuba. Ne mogu da ih mrzim jer su trapave i kad im poturaš papir da ih izbaciš, ćute i stanu na njega, a mogle bi da lete i budu bezobrazne.

Danas je već sutra, a ja pokušavam da zaspim od juče. Uprkos svemu, iako u nosu, nosim dušu punu želje za životom. Kad bi se samo mogla ugasiti nemoć, to ogromno i bezdušno mesto. Nisam kvasac, al’ me nema. Sva moja ,,ne vredi“, upakovana u činjenice, naređana na snegom zavejane police, i dalje mirišu na proleće. Potreba da odem i da ćutim negde gde se niko ne razočarava, gde se ništa ne očekuje, gde nisu popisane moje misli kao presude za naivnost. Kolekcija teških reči poverenih od ljudi koji nisu znali da ih čuvaju, evo, ja ih zauvek čuvam bolje. Ne postoji nešto kao hladnokrvno skrivanje suza, ali ja ću ga izmisliti. Odustaneš na trenutak, da predahneš, a trenutak se oduži i ti ne znaš da se vratiš. Nisam sigurna kako znam, ali treba mi da mi neko šapuće: „Nemoj da brineš“, dok spavam. Nije strašno kada nemaš kome da prepričaš dan. Strašnije je kada imaš, a boli ga tamo iza smokvinog lista.

SLAVICA ĐUKIĆ-DEJANOVIĆ: Želim da nam u izolaciji poraste natalitet! Mislim da nam je ministarka rekla da možemo da se ovo-ono  kako bi to pristojno rekao Esad, ja bih nepristojnije. Mi ćemo biti zatvoreni 24/7 u svojim stanovima/kućama, a Vučić će da leti kao Supermen iznad Srbije i donosi svakome hranu i sve što mu je potrebno, da baca đubre, da nam šeta pse, da nas leči, da brine, da ne spava, da bdi na večnoj straži! Bravo kreteni!, što bi rekao Milo.

Život reče – A sad intermeco!

P.S. Budite srećni i onako nikoga nije briga ako niste.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Lep dan, a ja nisam za spoljašnju upotrebu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kucate li i vi kad ulazite u detalje?

 

Dobar dan, jeste li za partiju šaha? Ova današnja omladina uglavnom nije. Dođeš u godine kad generacija ponavlja na sav glas:  „…Ova današnja omladina…”  Bili smo na mestu današnje omladine u nekom drugom vremenu. Suština se nije promenila. Kad to zaboravimo, završili smo putovanje. Pogled i nije neki ako nemaš bar jedan lep ugao. Problem je što lepih uglova skoro da nema na bezbednoj udaljenosti. Truditi se da se ne vidi je jedno od možda najbesmislenijih truđenja.

Kao da u sebi imam hiljade praznih, belih soba, koje se nastavljaju jedna u drugu. Bez vrata, sa ponekim prozorom. Napipala sam u sebi opiljak večnosti. Pošto mi se u ljubavnom životu dešava što i našoj košarkaškoj reprezentaciji na Olimpijskim igrama, dakle i ne učestvujem, vreme je da bacim đubre. S kim da se ispričam sad na temu „opasnih“ pasa lutalica. Landarala velika i mala… Evo, iznosim smeće, četiri komada grrrrr u mom pravcu… Sednem pod drvo, lepo se naslonim (izravnam se visinom sa njima) i evo ih, prilaze sva četiri i maze se kao mace… ni ja od njih, ni oni od mene. Niko vam nikad neće biti prijatelj kao celoživotni rival. Znate se, koristite to, znate se još bolje, i dok si rekao „sad te imam“, pustili ste rivalstvo i dopustili ste da se volite. Kucate li i vi kad ulazite u detalje?

Inače, tri dana sam bez lubenice, mislim da mi je karakter prošao tehnički. Daju mi deca neki sir, pojela sam jedno parče i vidim prošao mu rok pre pet dana. Kažu mi: „Daj psima“, rekoh: „Nisam luda, pa da se otruju. Jedite vi, ništa vam neće biti“. Ne pitajte kako znam.

Ministar za brigu o porodici došao u jutarnji program i u fazonu je: žene su krive za negativan prirodni priraštaj, neće kalašture da rađaju pa to ti je. Ne, pa stvarno, država, odnosno gospodin Vučić, naravno, je sve učinila da stvori jedno istinsko Zlatno doba fenomenalnih plata, socijalne zaštite i životnih uslova i perspektiva, a nezahvalne žene, jer dabome da su one krive, neće da rađaju još više dece… Stvaaaarno… Nije problem samo u ministru, nego u celoj jednoj retardiranoj generaciji koja isto razmišlja. Kao, šta je falilo mojoj babi da na njivi rađa?! A to što su im deca umirala po rođenju, što je pregled kod ginekologa bio misaona imenica, što nisu imale mogućnost da odu u porodilište, pa rađale na njivi, što su tek porođene morale u štalu i na njivu, što je bilo sramota da odu od muža, što su trpele svašta, to nema veze… Kad se razmišlja o populacionoj politici treba se takođe osvrnuti i na to da ovde ni migranti iz Sirije ne žele da ostanu.

Ukoliko nekoga zanima, gori deponija i kod Đurđeva u Vojvodini, u Kostolcu i Novom Sadu, pored deponije u Vinči. Kako smo zapravo bili srećni kada smo morali da spasimo samo kitove. Godine nam prolaze kao one scene iz filmova gde lik ispali u čoveka desetak metaka, ali se vrati da ga za svaki slučaj overi u glavu. Pa ga onda šutne.

Život je partija šaha sa protivnikom koji krade figure.

P.S. Kad dođe onaj smak sveta, recite mu da nisam tu. Ići ću, verovatno, kod tate, pa nek me potraži tamo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nismo se (s)našli

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ima dana kad ugledaš svjetlo na kraju tunela… i ponadaš se da je voz

 

Svako jutro, kad otvorim oči, kroz prozor vidim autobus kako otvara svoje grotlo i guta ljude sa stanice, koji već tad iz jutra odlaze u dan. Ja jutros razmišljam o tome kako ću jednom namestiti krevet i posle neću nikad namestiti krevet. To je propušten poziv, pokušava da me dobije prolaznost. Postoji ljudska potreba da se zbog svoje svesti i straha od prolaznosti vezuje za nešto što je večno i veruje u to. Lajf kouč mog detinjstva – deda i njegova optimistička rečenica: „I medveda nauče da vozi bicikl, a i ti ćeš ovo naučiti!“.

Nekad se možda moglo naučiti dok nije krenulo sistematsko srozavanje obrazovnog sistema koje smo svi, nažalost, ćutke posmatrali. Naše sumnje bile su povod za sprdnje na temu Megatrenda i ostalih privatnih fakulteta. Veliki broj predavača u njima je pronašao dodatnu zaradu, a mnoga deca diplome stečene neznanjem. Sega Mega Trend. Bilo koja učenjem i radom zarađena diploma je vrednija od bilo koje stečene prečicom. E sad, zašto se ljudi sa pravim diplomama nisu izlili po ulicama svih gradova Srbije, to mi nije jasno. Predugo sve ovo traje. Godinama će se morati otklanjati posledice nove „moralnosti“ u kojoj iza diplome, kupljene ili stečene, ne mora da stoji nikakvo konkretno znanje, da je vulgarni nepotizam tek vid brige o bližnjima, da je normalno da se unosni poslovi dele samo „svojima“. Umislili ljudi da nešto znaju i nemoš im ništa. Srbija u kojoj želim da živim je ona u kojoj će se članovi Srbske časti i Srpske desnice potući zbog jednačenja suglasnika po zvučnosti. A zbog sibilarizacije da bude bar troje išamaranih. Ne znam što se baš sad setih kako šetam sa malom Tarom i ona me pita: „Koje je boje ovaj auto?“ „Plave“, kažem. „A ovaj“, opet će. „Crvene.“ „Pa ti cve znas!“

Ima dana kad ugledaš svetlo na kraju tunela… i ponadaš se da je voz. Naučila sam svoje tuge da sačekaju da ostanemo „u četiri oka“. Odlasci iz nekih mesta i rastanci sa nekim ljudima su tako tihi da možeš čuti zvuk duše koja se cepa. Onaj sićušni trenutak, nalik večnosti. O njemu ne svedoče ni fotografije, ni pisma, niti pesme. A postoji, znam da znaš. Dišem te po sećanju. Ti si moja Neprolaznost ušivena u porube sna, u onim momentima teške, lepljive tišine, kad na moje kapke pada noć. Danas smo se smejali, to je sva naša ušteđevina. Ni daška vjetra. Ni kapi kiše. Samo želja u zraku. I more u mislima. Menjala bih se sa kišnim oblakom za jedno lekovito plakanje.

Ne veruj vremenu kad te nagovara da prestaneš da se trudiš. Neko mu je platio.

P.S. Oko ponoći uglavnom retrogladno krećem prema frižideru.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

AKO TE NE GRIZE, MOŽDA NIJE ČISTA (SAVJEST)

Objavljeno prije

na

Objavio:

Rasprave o Tesli najbolje pokazuju zašto je čovjek morao da ode u Ameriku

 

Skok broja zaraženih iliti u narodu poznatiji kao prelaz sa pretrage aranžmana za Tursku i Egipat na aranžmane za Banju Koviljaču i Zlatibor. Doduše Koviljača otpada, ona prva ide u kovid sistem. U klimatizovanom i sa svih strana zatvorenom stanu smo moj pas i ja. On dremka, dok ja pokušavam da nešto pročitam. Idilu remeti samo jedna muva, koja je preživela pet mojih pokušaja atentata. Odustala sam. Naklon muvi. „Svečano na psihijatriji, raste broj pacijenata, stiže nova oprema”.  Ono kad novinari znaju da koncentrišu info… Teški psihički bolesnici sa zlikovačkim porivima se na prvi pogled ne razlikuju od običnih ljudi. U prilog tome govori činjenica da oni koji kupuju štampu otkad se po glasilima pričalo o ćevapima od ljudi izgledaju kao da su normalni. Prizori iskasapljenih leševa mogu da šokiraju neko vreme, kad postanu svakodnevica postaju nezanimljivi i gube funkciju zaokupljanja pažnje javnosti, kao kod pucanja petardi, posle nekoliko prasaka više niko ne reaguje.

Narod piše peticije da odbrani reke od cevi, parkove od seče i betoniranja, vazduh od otrova, kulturno-istorijske spomenike od uništenja, da traži pravdu za poginulu decu… da živi normalno. A on naručuje peticiju da brani svoj ugled?! Pa čija slika je sve gore navedeno? I odakle to sad u vreme ovolike sreće i prosperiteta? Narod je toliko predano radio na razvoju države od 1945. do 1985, da, evo, već trideset godina propadamo i još uvek ima šta da se ukrade. Mi se još uvek lečimo od vekova osmanskog i habsburškog kolonijalizma, pa se ili izgovaramo zbog svoje lenjosti i inertnosti na sudbinu i surovu državu, ili malograđanski čeznemo za sjajem dvorskog luksuza za koji ćemo večito biti provincija i građani drugog reda.

Užasno je, da je vest, da je voz iskočio iz šina i da ga železničari traže, realna i da su ljudi poveravoli u mogućnost da je istinita. Što su poverovali, nego što hoće da idu da pomognu u traženju.  A da smo ekonomski gigant u Evropi, i to verujete? Naša stvarnost je lažna! 2013. pukla je vremenska linija i stvorila paralelnu budućnost u kojoj vladaju pravila jednog čoveka jedne stranke! U kojoj je sve normalno nenormalno i sve nenormalno normalno. Rasprave o Tesli najbolje pokazuju zašto je čovek morao da ode u Ameriku.

Nedavno je neko umro. Iznenada, bez najave, bez razuma i logike, bez objašnjenja Univerzuma ili Svevišnjeg. Kažu: „Život ide dalje“. Ta fraza mi sve češće zvuči kao uvreda… Nemam ni početak ni kraj, imam samo jednu vrelu nedelju, jedno ,,sve se dešava s razlogom“, a možda čak i jedno ,,čudni su putevi Gospodnji“.

P.S. Moju srećnu detelinu sa četiri lista je opaslo neko nesrećno govedo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo