Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Prva linija obmane

Objavljeno prije

na

Moli se Pandora da zatvori kutiju, sve smo vidjeli

 

Naslonila sam jutros laktove na sims od prozora, a grad je imao tremu pred nastup. Naiđu sećanja koja su toliko dobra, da po tome znam da sam ih izmislila. Onda se vratim u svoja četiri zida, a tamo: glumci se zahvaljuju Kini, Beograd šestog aprila u bojama nemačke zastave, ruski doktori po Srbiji. Krizni štab 24/7 po televizijama. I naravno, on. On nas plaši, on nas teši, živote spašava od naše sopstvene neodgovornosti. Moli se Pandora da zatvori kutiju, sve smo videli! Zaledi se čovek od užasa kada shvati da je u nekom trenutku postao statista u svom jedinom životu. Razumem ove što su plaćeni da nemaju svoju ličnost, ali šta raditi sa ovim volonterima? Budućnost je daltonista i ne zna koju žicu da preseče pogrešnom vremenu koje otkucava. Podigneš prag tolerancije, naprave pokretne stepenice.

Svakog jutra me na drvetu, kraj prozora, dočeka gavran. Ili više njih. Na ovom mestu sada ukazujem na bogatstvo srpskog jezika koji crno opisuje rečima vran ili mrk. Pa ako si crn – samo si crn, a ako si vran onda si blistavo crn što je bitno i lepo. Konji vrani, vranac, dva vrana gavrana. Ako si mrk, nisi baš nešto crn, više si sivkast i tada mr(a)čiš. Volela bih da živim na selu. Život na seoskom imanju čoveku pruža neograničenu slobodu i mogućnost za kreativno delovanje. Nije slučajno što ljude sa sela i gorštake krase atributi: mudar, bistar, pronicljiv, krepak. Teško da se isto može reći za radnika u gradu, na prvom mestu, jer nije slobodan i nije svoj na svome. Okolnosti i okruženje u kome živi mogu da podstiču ili da sputavaju. Na kraju, održavanje sopstvenog gazdinstva na selu, pored slobode i raznovrsnog rada koji prija, a ne ubija u pojam, zahteva još i dugoročno planiranje, racionalnu potrošnju, akcije u pravo vreme, uz stalan osećaj za živi svet uokolo i ćudi vremena. Pa hajde budi glup.

Inače, kad je reč o ovim merama zaštite, da vam predočim ovo – mere u Nemačkoj: ko želi piknik u parku (stavka „Picknick und Grillen”) = EUR 250; ako ulicom šeta više od dvoje (izuzeci su parovi s decom) = EUR 200; držiš kafić otvoren = EUR 4.000; skup sa više od 10 ljudi = zatvor. Nema policijskog časa.

Dok raščešljavam mokru kosu posle kupanja, pevušim Rjabinušku. Svaka vlas kose je notna linija po kojoj klize note. Život je pun običnih trenutaka koji su male filmske scene. Mi ih ne primećujemo. One se vide tek kad život zastane. Kad pronađem neku muzičku kompoziciju koja mi se mnogo dopada, zabranim sebi da je slušam suviše često iz straha da je ne potrošim. Na prvi pogled, prosto je neskladno biti tužan u ovako velikom i lepom danu. Pa opet… dobro je to. Treba tuga da izađe. Bolje tako nego da sklupčana u stomaku sačeka noć, pa da mi skoči za vrat. Vama nek je žut i plav, i srećan koliko je moguće danas i ovde.

P.S. Ako me neko traži, dolazim do izražaja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Otići – od glagola ne vraćati se

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nijesu meni mrak i tama isto. Mrak podrazumijeva svjetlo. Tama je konačna i neopoziva

 

Noć je toliko prazna da ja, koja i inače noću ne spavam, sad ne mogu ni da ne spavam. Nisu meni mrak i tama isto. Mrak je logičan i prirodan, tama u meni budu slutnju, strepnju. Mrak podrazumeva svetlo. Tama je konačna i neopoziva. Uleti jutro onda u život, razmaše se krilima očiglednog i polupa optimizam. Struka kaže da je manje zaraženih, ali se virus vraća jer se povećao broj zaraženih, virus je dosta blaži, mada jak kao i do sada i sada se o virusu mnogo zna, ali je on i dalje nepoznanica. Vaš stručni štab. Ponovna zabrana kretanja bi bila poslednja nada da nam se prolepša vreme. Tačno će nam ponovo uvesti pranje ruku.

Najveća vrednost dobrog pamćenja je to što omogućava da se živi od lepih momenata iz prošlosti kad su sadašnjost i perspektiva uništeni. Oni poseduju sadašnjost, što je tužno, ali neosporno. Mi, mi smo morali da se potrudimo da osvojimo budućnost…

Kukamo kad je loše vreme. A ne kukamo kad nam je loš život, to lepo doteramo i upakujemo za društvene mreže. I što reče neko: „Jedini nam je izlaz da se kompletna opozicija učlani u SNS i da ih rasturi ko sebe same“. Uvek ima vremena. I to više vrsta: domaće, iz uvoza, tuđe, preostalo, naknadno, neočekivano, dovoljno, intermeco i vreme čuda. Ubi nas inercija malog Muje. Ja nikada nisam donosila velike odluke, uvek su one donosile mene, u momentima kada su moje telo i moj duh bili spremni da ih sopstvenom snagom prepoznaju. Čim čovek prestane sebe da shvata previše ozbiljno, život mu bude upola lakši. A ako samom sebi od srca ume da se podsmehne, i to čini dovoljno često, život će mu češće biti okrenut lepšom stranom lica. Osmeh je imenica kojoj se lepo vidi da je imala nešto sa glagolom smeti.

Ako su različitost i sloboda mišljenja pozitivne vrednosti, zašto se onda kuka kako je društvo puno podela. Svako odstupanje od načela da su ljudska prava za sve ljude, dovodi nas do fašizma na kraju, gde će neko da odlučuje koja prava su za koje ljude ili ko se ima smatrati čovekom, a ko ne. Nemam pojma i  neću da ga steknem. Kako se lako mržnja ovde prima. Kada bi se dobrota bar upola tako dobro ,,lepila“, gde bi nam bio kraj… Idite negde da vam pogledaju tu mržnju, nije to zdravo. Ako vam se želja ne uklapa sa mogućnostima, nek kleči malo na kukuruzu. I čitajte. Kad čitate dok ste sasvim mladi, to je uzbudljivo jer je otkrivanje. Kad čitate u poznijim godinama, to je potresno jer je prepoznavanje. U nekoj knjizi, pesmi ili čak pojedinačnom stihu, možete se dubinski prepoznati u tolikoj meri da vam se učini da vas u tom tekstu ima više nego bilo gde drugde, i da biste iz  tih reči, kad vas na ovom svetu više ne bude bilo, mogli vaskrsnuti. Ili se samo iskradite iz sveta i idite na bilo koje groblje i neprimetno se priključite neprolaznom polilogu ćutanja.

Kiša ne prestaje, nešto bi da spere. Verovatno nas.

P.S. Nego, recite mi, jeste li sadevali sijeno u plašće ili balirate?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Dobro, da volje ne može biti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ima ljudi predivno živih. A ima i onih koji su živi iz pristojnosti prema onima koji ih vole, a to već nije život, to je tegoba i tjeskoba

 

Dan je nepristojno lep. Sve me sramota što ga načeh. Po kalendaru Prirode, kada je Dan ovako ludo lep, ne radi se. Crveno slovo. Glava mi u oblacima nestala, još se nije vratila. Kako ću sad ovako obezglavljena. A noć samo čeka da podvuče crtu danu. Kad sabereš, da znaš koliko si sebi ostao dužan. Oduvek sam bila na ratnoj nozi sa snom. Nikako nisam umela da prihvatim stanja u kojima smo živi, a nismo živi. Oduvek sam verovala da nam se sve što prespavamo neće ni dogoditi. Osim smrti. Nju ne možemo da prespavamo. Zato i ne volim stanje sna. To mi je nekako smrt na rate.

Ima ljudi predivno živih. A ima i onih koji su živi iz pristojnosti prema onima koji ih vole, a to već nije život, to je tegoba i teskoba. Opet me obuzima taj osećaj za koji nemam adekvatan izraz. Samo znam da je težak kao kamen oko vrata, ponekad vodenični kamen i vuče na dno, ponekad brilijant. Ali uvek nekako miriše na usamljenost, na nerazumevanje. Ako bih ga predstavljala bojom, bio bi ljubičast. Kao modrica. Toliko su nam se oči navikle na mrak, da više ne primećujemo da uopšte nema svetla.

Uvek me je fasciniralo koliko stvari možeš saznati samo ako si dovoljno nezainteresovan. Srbija je toliko NAPREDNA da kod nas velike stogodišnje poplave dolaze svakih pet godina. Prvorođeni prešao igricu. Pričao sa robotom. Kakva veštačka neinteligencija! Ovo vreme vapi za JEDNOM MOTKOM, a ruke nikad mlitavije. Ipak, Srbija je zemlja izobilja. Oskudevamo samo u kapi koja je prelila čašu. Ma zašto su …. uglavnom Marjanova? I ko je taj Marjan?! Rešićemo. Izgovaranje ove reči je idealan način da na neodređeno vreme odložiš rešavanje nekog problema. Često sa predikcijom budućih događaja koji se nikada neće desiti.

Nikad ne čuh psovku poput, „'bem ti đavola“. Ipak je čovečanstvo arhetipski, kopitarski, obazrivije prema čudotvorcu no prema tvorcu. Imam tu neku tugu koja se skamenila u meni i ne da se isplakati. I džabe joj okrećem leđa, strpljivo me čeka. Kao smrt. Volela bih da mi neko drži ruke dok odustajem. Ono kad te niko ne šiša… jer ne ume.  Sudbina onih stvari koje čoveka u jednom trenutku zadive često je takva da se, nakon što mine prvobitna draž čuđenja, srozaju u red stvari koje su običnije od običnih, da bi potom iz doživljaja nepovratno iščezle. Samo da me ne napusti moć radovanja malim stvarima i uživanja u onome što imam.

Grmljavina sve bliža… Opet nevreme. Gledam u nebo i ugledam moju babu…Gleda u oblake i moli se bogu. Pomislim, ima li šta teže od gledanja u nebo, sa svešću da je dovoljno da padne grad, pa da sve što mukotrpnim radom gajiš i od čega živiš bude uništeno?

Ništa nema više strpljenja od neizbežnog.

P.S. Ne treba niko da ugasi svetlo kad krene iz Srbije. Ovde neko treba da pusti vodu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ako mi nije dan, noć mi sigurno bude

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svako sjećanje je rame koje se izmakne kad poželiš da se osloniš

 

Život je prestao da piše romane. Tek ponekad redak izbaci. Kratke tragedije, poneki ljubavni ujedno. Gviri zdrav razum iz mišje rupe, ne sme nosić da pomoli. Današnje vesti: Desanka i u jednom danu izlečeno cirka 3200 osoba od korone, i SNS smaranje po ulicama, i letnje zadušnice… Akcije skupljanja đubreta uz reke, to se zove ekološki svestan građanski aktivizam. Kad smo mi bili mali, zvalo se radna subota. Mnogo je, ljudi, na ovu napaćenu, trapavu subotu, mnogo je. Ko zna, možda bismo mi i bolji bili da onaj od Gore nije odlučio da na nas potroši samo jedan dan. Zbrzao nas načisto i, eto sad… Tu smo, gde smo. In adr njuz, puklo jaje od Vaskrsa. Prisećam se svoje babe koja proriče crne dane i svetski rat. Svako sećanje je rame koje se izmakne kad poželiš da se osloniš.

Ponekad ono što se čoveku učini dobrim ili čak izvrsnim, nije ništa drugo do osrednjost koja je imala tu sreću da se javi nakon niza lošeg. Važi i u ljubavi i u politici. Tražim novi broj da se dozovem pameti, na starom broju mi se više pamet ne javlja. Vratiš se po osećaj, ljudi tamo više nema odavno.

Najlepše i ujedno najčešće poslednje reči, nečuvene jer se izgovaraju u sebi, koje znače vrhunac sreće za kojim i inače svako večito traga: Sad bih mogao da umrem. Ako je orgazam mala smrt, kako tvrde Francuzi, smrt je golem orgazam. Malo šta je promašeno kao to požurivati. Odrasli smo ljudi i bol više ne trčkara sa zvečkom u ruci, nego obuče odelo, mirno sedi u tišini i čeka. Onaj ko je učio na tuđim greškama nije ni živeo. Zato se smejmo. Smeh ne rešava probleme ali situaciju čini podnošljivom. Ubeđuju te da ti je dobro i da treba da budeš zahvalan, jer uvek može biti gore. Može biti rata, možeš se razboleti, ne daj bože, glavu izgubiti… A ti zapravo toliko toga lepšeg možeš i niko ti to ne govori… Da možeš. Nema opravdanja praviti ni od čega nešto, zar ne, čak ni kada je previše ničega. Ta paulokoeljska želja i potreba čoveka da ubeđuje sebe u moć podsvesti, svesti, večnost, snagu uma … napravila je od čoveka budalu. Kad prevaziđeš potrebu nazivanja stvari njihovim imenom, ostane ti omiljena melodija, omiljena boja, sakriveno sklonište iza trepavica… To je mikro svet, koji traje milijardu godina u tvojoj sekundi. Onda odustaneš na trenutak, da predahneš, a trenutak se oduži i ti ne znaš da se vratiš. Filigranski precizno, oštrim perom oka, kroz vreme, oblikujem sliku želje. A želja sve veća, okatija, blistavija. I slika koja se ne rami vidokrugom.

Zagrlite svoje vreme. Ili samo zagrlite. To rade ljudi koji te vole. Zagrle te i vole te i kad nisi tako drag.

P. S. Nije krivo čudo što se ne dešava, već mi što mu ne pomažemo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo