Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Prva linija obmane

Objavljeno prije

na

Moli se Pandora da zatvori kutiju, sve smo vidjeli

 

Naslonila sam jutros laktove na sims od prozora, a grad je imao tremu pred nastup. Naiđu sećanja koja su toliko dobra, da po tome znam da sam ih izmislila. Onda se vratim u svoja četiri zida, a tamo: glumci se zahvaljuju Kini, Beograd šestog aprila u bojama nemačke zastave, ruski doktori po Srbiji. Krizni štab 24/7 po televizijama. I naravno, on. On nas plaši, on nas teši, živote spašava od naše sopstvene neodgovornosti. Moli se Pandora da zatvori kutiju, sve smo videli! Zaledi se čovek od užasa kada shvati da je u nekom trenutku postao statista u svom jedinom životu. Razumem ove što su plaćeni da nemaju svoju ličnost, ali šta raditi sa ovim volonterima? Budućnost je daltonista i ne zna koju žicu da preseče pogrešnom vremenu koje otkucava. Podigneš prag tolerancije, naprave pokretne stepenice.

Svakog jutra me na drvetu, kraj prozora, dočeka gavran. Ili više njih. Na ovom mestu sada ukazujem na bogatstvo srpskog jezika koji crno opisuje rečima vran ili mrk. Pa ako si crn – samo si crn, a ako si vran onda si blistavo crn što je bitno i lepo. Konji vrani, vranac, dva vrana gavrana. Ako si mrk, nisi baš nešto crn, više si sivkast i tada mr(a)čiš. Volela bih da živim na selu. Život na seoskom imanju čoveku pruža neograničenu slobodu i mogućnost za kreativno delovanje. Nije slučajno što ljude sa sela i gorštake krase atributi: mudar, bistar, pronicljiv, krepak. Teško da se isto može reći za radnika u gradu, na prvom mestu, jer nije slobodan i nije svoj na svome. Okolnosti i okruženje u kome živi mogu da podstiču ili da sputavaju. Na kraju, održavanje sopstvenog gazdinstva na selu, pored slobode i raznovrsnog rada koji prija, a ne ubija u pojam, zahteva još i dugoročno planiranje, racionalnu potrošnju, akcije u pravo vreme, uz stalan osećaj za živi svet uokolo i ćudi vremena. Pa hajde budi glup.

Inače, kad je reč o ovim merama zaštite, da vam predočim ovo – mere u Nemačkoj: ko želi piknik u parku (stavka „Picknick und Grillen”) = EUR 250; ako ulicom šeta više od dvoje (izuzeci su parovi s decom) = EUR 200; držiš kafić otvoren = EUR 4.000; skup sa više od 10 ljudi = zatvor. Nema policijskog časa.

Dok raščešljavam mokru kosu posle kupanja, pevušim Rjabinušku. Svaka vlas kose je notna linija po kojoj klize note. Život je pun običnih trenutaka koji su male filmske scene. Mi ih ne primećujemo. One se vide tek kad život zastane. Kad pronađem neku muzičku kompoziciju koja mi se mnogo dopada, zabranim sebi da je slušam suviše često iz straha da je ne potrošim. Na prvi pogled, prosto je neskladno biti tužan u ovako velikom i lepom danu. Pa opet… dobro je to. Treba tuga da izađe. Bolje tako nego da sklupčana u stomaku sačeka noć, pa da mi skoči za vrat. Vama nek je žut i plav, i srećan koliko je moguće danas i ovde.

P.S. Ako me neko traži, dolazim do izražaja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Ko hoće, nađe začin

Objavljeno prije

na

Objavio:

Život te nauči da možeš izdržati još dugo nakon zaključka da ne možeš više

 

Crveno Sunce me gleda sa istoka. Pojavilo se između oblaka i nakratko zadržalo na prozorskom staklu. Počeo je mesec u kome sam ugledala svet. Ne verujem da je neko čudo, samo pratim, odvajkada mi to, svako mi godišnje doba ima sopstveni ritam, i kako u koje zakoračim tako mi se samo telo i um menja, hod mi se menja, brzina misli čak i boja kose i očiju, htenja se menjaju i scenografije koje sebi stvaram.

Radi vredno, radi naporno, ubijaj se od posla. Bolje je na kraju dana biti iznuren nego depresivan. Otvorim vrata. Mrak hodnika izjednači se sa mrakom sobe. Ako i ostane suviše mraka u uglu, zahvatim ga šakama, pa prosipam po sredini sobe, zagladim prstima ispod prozora. Izvučem ukopanim prstima svu gustinu skrivenu ispod stolice. Dunem sa dlanova, pljesnem ih da se ravnomerno rasprše zavučeni pramičci u linije. Onda pljesnem još koji put da se poravna tmina i udahnem duboko da se vazduhom utabori oko mene. Život te nauči da možeš izdržati još dugo nakon zaključka da ne možeš više. Ispod lepog i povremeno otmenog lica melanholije, verovatno prebiva jedno nepriznato očajanje, nekakva plitko pokopana uznemirenost, nepotpuno izmirenje sa nesrećom, i, kao najveći egzistencijalni adut – smirenost plaćena izostankom svake čežnje.

Pade mi na pamet nešto o Bukovskom. Dok su se druga deca igrala na ulici, šestogodišnjeg Čarlsa Bukovskog otac je terao da kosi travnjak, samo da bi ga potom, ukoliko omaši jednu travčicu, krvnički tukao kaišem. Zlostavljanje se ponavljalo svake nedelje, a trajalo je godinama. U prvo vreme, dečak je, podnoseći udarce, vrištao iz sve snage. Međutim, s godinama, bio je sve tiši. Kada je, sa dvanaest godina, prvi put istrpeo batine ćuteći i ne pustivši ni glasa, otac je prestao da ga tuče. Kasnije, sećajući se svog detinjstva, koje je nazivao horor filmom, uvek je naglašavao da mu je otac bio najveći učitelj književnosti, jer ga je naučio smislu čistog i nezasluženog bola. Šta o čoveku govori činjenica da od svih organa najmanje znanja ima o mozgu? Govori to da je čovek, paradoksalno, nemoćan pred svojim sopstvenim moćima.

I svake godine ista priča… Septembar, miris škole, svesaka, i zvuk dečije graje u ušima, i miris doručka, i zvuk jutarnjih vesti, i majčinog spremanja za posao, i koliko iščezlih svetova krijemo u sebi, mi, vaseljene sećanja, i želje da nas neko zagrli, a život da se čini dobar. Eto, mama, sad je sve na svome mestu.

Blaženi osećaj rasterećenja kad se nemir započet velikim slovom, prošavši Scilu traženog smisla i Haribdu sintaksičkih slaloma, ugruvan i već loman, konačno dotetura do rečeničnog kraja, i poslednjom snagom klone u tački.

P.S. Daj miholjsko leto, pola litre belog i kiselu, i donesi led.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

P(r)oricanje sudbine

Objavljeno prije

na

Objavio:

Budućnost svakim danom stiže, a mi smo sve manje u njoj

 

Jeste li dobili instrukcije kako da štedite struju? Nama sve sažvakali, ostalo samo da progutamo.

Evo, kaže prepodnobni, da ne uključujemo veš mašinu ako nije puna i bojler da uključujemo samo kad nam treba. I da stavimo poklopac na šerpu kad kuvamo ručak. I da ne otvaramo rernu dok pečemo nešto. J.. ga, ja otvarala rernu da proverim ručak. Stidim se. (A da nisam otvorila rernu do sledećeg dana, uštedela bih pare za ručak, a imala bih i ručak za sutra.)  I da isključimo rernu deset minuta pre kraja pečenja, ušteda je znatna. Da ne sušimo veš u sušilici, nego na suncu. Kad je oblačno, onda na oblaku. Bojler samo nedeljom i to kad nije crveno slovo. E da, i pranje veša na 60 stepeni max. Da se gasi svetlo u prostorijama u kojima se ne boravi.  Ja mislim da posle korišćenja rerne, treba ubaciti veš da se prosuši dok je rerna još vrela. Ili da ne kuvamo uopšte, već da koristimo usluge pečenjara, na primer neke iz Obrenovca… I da uzmemo toplotne pumpe, solarne panele i zamenimo stolariju. A može i smederevac. I angažovati komunalnu policiju da to proverava. Budućnost svakim danom stiže, a mi smo sve manje u njoj.

Na bezobrazluk, bahatost i nevaspitanje, tišinom i kišom… A kad skreneš pogled na ljubav i nebo, pa otkucaji melodično zalupaju pločnikom, ona jedna kap preliće grad i sve te ljude u njemu, kojima nikada nisi pripadao. Miris jeseni je čarolija, ako još uvek umeš da sanjaš.

Pomislim nešto ružno, zastanem, krenem da ga preoblikujem i vezujem za neku sliku, slika postane lepša od prvobitnog, povede me sobom, izgubi me, zaboravim to nešto ružno i zlo i glupo. Tako se igram života.

Drugi generator starosti je navika: smrtonosni proces činjenja iste stvari na isti način iz dana u dan, prvo zbog nemara, zatim zbog sklonosti, i na kraju zbog inercije ili kukavičluka. Ovako kako su nas razbili na žene i muškarce, feministkinje i ostala ženska bića, gej i hetero, ateiste, hrišćane, katolike, pravoslavce i svetosavce, pa na esnafske grupe, advokate, taksiste i programere, po nacijama na nebeske i ostala plemena pa se svi bore za svoja prava, a ljudska i radnička prava zaboravili. To je jedina tačka na kojoj se možemo naći kad bi se krenulo od nje. Kad bismo svi bili niko i ništa, pa lagano…

Ponekad te san donese, ponekad ga ti odneseš. I tako… A kiša, i hoće i neće, dok grad polako obavija mrak. Ako izlazite večeras među ljude, ipak pripazite da se ne ,,okliznete”. Ovo je jedno od onih kišnih letnjih popodneva kad lako pripitomiš unutrašnje ambise tako što polako ćutiš i slušaš kako nestaješ i stariš, a ako baš budeš obazriv možeš da čuješ i kako te već zaborav grli…

I nemoj neko da je stavljao veš na grejna tela.

P.S. Skupio mi se život. Valjda je od pranja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Pogled traži širinu da je obuhvati

Objavljeno prije

na

Objavio:

Upravo sam sve psovke svijeta smjestila u jednu: Poštovani

 

Kaže narod da posle kiše ogreje sunce, a svi ćute i niko da kaže da je sparno, ne može da se diše. Sve moram ja. Istina je da svakim danom sve više ćutim, a manje izražavam ono što zaista mislim. Danas je zaborav propao, sutra ćemo pokušati ponovo. Osećam vreme drugačije nego pre, bol ispod površine… međuvreme između bola i nečeg što me strpljivo čeka… i nije mi važno, sve prolazi. (Htela sam da neko pročita, ali nisam napisala. Htela sam da me neko poželi, ali sam zaboravila da postojim.)

Znate ono kad završavate neke poslove kad, da biste dobili jedan papir koji vam je od značaja, morate da napravite previše koraka… Prvo ime, prezime, matični broj, izvod iz matične knjige rođenih, državljanstvo, lična karta, lekarski pregled, fotografija sa belom pozadinom i dva svedoka. Pa u policiju za prijavu prebivališta, pa kod notara da sve to overi i ponovo dva svedoka koja potvrđuju da sam to ja. Upravo sam sve psovke sveta smestila u jednu: Poštovani… Bez živopisnih izraza moga lica moje reči su bezopasne.

Ima taj neki ćošak na maloj raskrsnici, gde me je otac držao za ruku kad sam bila mala, sad sam prošla tuda, opet me je držao. Na tom mestu danas veliki bilbord „Kako da smršate…” Kad se iz mašte vratiš u stvarnost ne znaš koja više boli. Sebe sam toliko puta u životu dovela iz stanja mršave u svinju i obrnuto, da je prava gre’ota što danas pare uzimaju ovi što su smršali samo jednom u životu, a ja, kompetentna na oba polja, se nisam setila da napravim pare od ,,Kako smršati”. Kad se samo setim prošlog veka. Lajf koučeva ni na vidiku, a treba da se živi. Pa prelomiš i rešiš iz prve. Onako iz stomaka. Na prirodno. Nigde otrcanih fraza da te poguraju i otvore oči. Imaš samo ljude koji te vole pa ti guraj, brale moj.

  1. 08. 2017. bila si poslednji put živa u ovom Univerzumu. Otputovala si u Zvezde da nastaviš svoj život tamo. Čuvaj mi mesto u budućnosti, reći ću ti: „Stižem, stavi kafu, imamo puno da se ispričamo“. Nekad sam imala i selo i nekog u selu, sad nemam, imam, ali su svi na jednom mestu.

Kad izgubim previše bitaka, ja iznad svojih zidina istaknem belu zastavu. Da makar na miru i uz počasti sahranim svoje mrtve. A onda, život i ja nastavljamo da ratujemo, do konačnog istrebljenja.

Trtljati… Verglati, brbljati, trabunjati, mlatiti praznu slamu, burgijati, trućati, bubati, blebetati, buncati, palamuditi, naklapati, laprdati, lupati, torokati, mleti, žvakati, razglabati, baljezgati, praznosloviti…. Šta ti je bogat jezik!

P.S. Volela bih da upoznam tu/tog što je bio preko sedam brda i sedam mora, iza sedam planina i sedam jezera, da nađe tamo nešto.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo