Povežite se sa nama

INTERVJU

Svetlana Slapšak, profesorica Fakulteta za postdiplomski studij humanistike u Ljubljani: Najluđe zamisli nam se dešavaju pred očima

Objavljeno prije

na

Moćnicima uopšte nije potrebno da se sakrivaju iza pandemije – oni  to rade otvoreno, čovječanstvu u lice, i mi to još slušamo i prenosimo! Dovoljno je vidjeti i čuti Trampa

 

Svetlana Slapšak kao rođena Beograđanka godinama živi u Ljubljani. Diplomirala je, magistrirala i doktorirala na beogradskom Filozofskom fakultetu. Svetlana Slapšak je književnica, naučnica, antropološkinja, feministkinja, doktor antičkih studija, lingvistkinja, aktivistikinja… Bila je u grupi 1000 žena za mir, koja je nominovana za Nobelovu nagradu za mir 2005. godine.

Razgovor s njom počeli smo o pandemiji korona virusa kao najaktuelnijem problemu u svijetu. Na pitanje mogu li se sada predvidjeti najteže posljedice te pandemije na globalnom nivou, Svetlana Slapšak je ovako odgovorila:

Na takvo pitanje bi moralo odgovarati zajedno mnogo najrazličitijih stručnjaka, neopterećenih cenzurom i potkupljivanjem: većina ih je sada zauzeta neposrednim rešavanjem problema. Dobar deo najtežih posledica rešilo bi ispunjenje osnovnog zahteva, koji je postavio generalni sekretar UN Antonio Gutereš – prestanak svih ratnih akcija, SAD! To bi ključno olakšalo smanjivanje posledica pandemije, ubrzalo kraj opasnosti i pripremilo osnovu za drugačije organizovanje ljudskog društva. Bez toga, posledice će biti dublje, duže i mnogo teže (ako uopšte) popravljive. Zabavna je nesumnjivo verska perspektiva: nema religije ili verske grupe na planeti čiji bog ili bogovi nisu bili smrtno uvređeni, besni i osvetoljubivi prošle godine: uništavanje vazduha, vode i zemlje za život (ne samo ljudi), ludaci-vladari posvuda, Brexit, požari u Australiji i Amazoniji, otapljanje Sibira, ozonska rupa, dizanje mora, izumiranje čitavih vrsta, pomor dece u Jemenu, milioni izbeglica, glad, beda, ratovi, ratovi, ratovi… Zaslužili smo da budemo istrebljeni! U svetu razuma, sve se to može svesti na samo jedan društveni fenomen, u kojem se čovek sa svojom željom da preživi potpuno izgubio: neoliberalni kapitalizam.

MONITOR: Sve je više informacija o tome da ova pandemija služi moćnima koji hoće da spasu global kapital i unište države sa slabom ekonomijom. Takođe se tvrdi da je korona zloupotrijebljena za proizvodnju masovnog straha?  

SLAPŠAK: Moćnicima uopšte nije potrebno da se sakrivaju iza pandemije – oni  to rade otvoreno, čovečanstvu u lice, i mi to još slušamo i prenosimo! Dovoljno je videti i čuti Trampa. Jedan dan Kina, drugi dan Turska, Rusija – još je dobro što ga dotični diktatori ne uzimaju ozbiljno, sem kad mogu da ga prevare. Onda objasni kako američka vojska treba da čuva izvore nafte u Siriji – čije izvore? Onda mu otkucava račun od farmaceutskih giganata, pa prvo epidemije nema, pa je ima, pa ne da respiratore, pa hvali neki lek (čak su ga naučili da izgovori)… u međuvremenu, naravno, nije dao nijedan od svojih hotela beskućnicima ili bolesnima. Danas je besmisleno misliti o zaverama, jer nam se sve najluđe, najopasnije, najkrvavije zamisli dešavaju pred očima, samo što mi ne reagujemo.

MONITOR: Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer upozorava da će korona zauvijek promijeniti svjetski poredak…

SLAPŠAK: Javio se autoritet! Izazvao je rat na Kipru, destabilizovao Sredozemlje, upropastio mogućnosti mira na Bliskom Istoku, podrugivao se EU, za sve to dobio Nobelovu nagradu za mir… jedan od najvećih štetočina u svetskoj diplomatiji! Nada je upravo u tome da propadne taj njegov svetski poredak, dakle, zaželimo da je u pravu, i da to doživi.

MONITOR: Analitičari kažu da svijet ni u političkom smislu više neće biti isti. Kakve se promjene na tom planu mogu očekivati?

SLAPŠAK: Očekivati se ne sme, nadati se može. Parlamentarna demokratija je nesposobna da reši nove probleme; model EU ne funkcioniše dobro, jer nije u stanju da reguliše ispade iz parlamentarne demokratije članica, a na nivou EU parlamenta ne mogu se sprečiti sebičnost, zadrti antikomunizam, novi kolonijalizam, zavisnost od NATO-a, nadutost velikih članica… Kapitalizam se već dosetio, sada preko granica ide samo roba, a ne ljudi. Prva mogućna mera je, dakle, da se uzme roba, tamo gde je potrebna, inače ćemo uskoro gledati karavane koje prati vojska. Prestanak mobilnosti robe je nužan uslov da se posle prestanka pandemije ustanove novi tokovi razmene, koji će odgovarati postindustrijskom dobu.

MONITOR: Jedni strahuju da će doći do atrofije diplomatije. Mnoge zemlje su u blokadi, državne posjete su otkazane, važni sastanci odgođeni… Kako to  komentarišete?

SLAPŠAK: Diplomatija više ionako ne postoji. Kada predsednik vlade otvoreno laže i šalje dva različita dokumenta EU (Boris Džonson), kada Tramp postavlja nemušte biznismene za ambasadore (u Sloveniji smo dobili hrišćanku-domaćicu) i svog zeta šalje da u obliku mirovnog sporazuma krade zemljište za hotele i kaznioe u Palestini, o kakvoj to diplomatiji govorimo? Retki diplomat starog kova je Lavrov, koji služi lošem gospodaru: to je žalosna suština diplomatije, ali bar delimično čuva od rata.

MONITOR: Pojedini epidemiolozi uvjeravaju da je pandemija pokazala da su države izdale svoje građane, jer su bile nesposobne da se pripreme za pandemiju i sada se krivica svaljuje na ‘neodgovorne’ građane. Kako se u tom smislu pokazala Slovenija u kojoj Vi živite?

SLAPŠAK: Istovremeno sa pandemijom dobili smo ekstremno desnu vladu na čelu sa Janezom Janšom. U prvih 24 sata pokazao je da hoće da pandemiju iskoristi za svoju politiku – kadrovski cunami, napadi na državnu TV, medije, intelektualce, umetnike, angažovanje vojske, svaljivanje krivice za pandemiju na bilo koga ko drugačije misli, a pre svega na bivšu vladu i levicu, puštanje besnih pasa na sve… Stanovnici Slovenije prihvataju mere disciplinovano, premda se stvorila psihoza – svi su kao otišli na obalu i turističke tačke: izmanipulisana je atmosfera cinkarenja (snimanje automobilskih tablica), to je dovelo do nove besmislene mere, da ne možemo preko granica svoje opštine. Paket zakona o pomoći poslodavcima i zaposlenima izostavio je samozaposlene, prekarce, penzionere (jednokratna pomoć), ali tu borba nije završena, ni u parlamentu. Pobuna nije mrtva, naprotiv: po Ljubljani se odvijaju razne zabavne akcije pojedinaca i grupa do pet, na prozorima su parole, a slovenački PEN je pukao: pod neformalnim vođstvom Borisa A. Novaka i ženskog odbora MIRA, dobra polovina ne prestaje da javno optužuje, kritikuje, bori se za etičke standarde i protiv vlasti. Opasnost za Sloveniju je glad, nadam se da do toga neće doći. Mnogi imaju bašte, mala zemljišta u predgrađima, balkone, terase: vlast je morala ponovo otvoriti vrtne centre, da bi se osigurala ta individualna proizvodnja hrane.

MONITOR: Noam Čomski tvrdi da se pandemija mogla spriječiti, jer je Kina 31. decembra 2019. obavijestila Svjetsku zdravstvenu organizaciju o simptomima nalik pneumoniji. Sedmicu kasnije kineski naučnici su je identifikovali kao korona virus i predstavili ga svim nacijama svijeta. Samo su neke države ponešto preduzele za odbranu od korone, a druge sve ignorisale. Čime se to može objasniti?

SLAPŠAK: Oklevanjem kapitalizma odnosno neoliberalizma da svesno ide u štetu, jasno. Javni interes je uvek niže na listi… Jedino se tako može objasniti da se potpuno zanemarila mobilnost, koja je virus raznela po svetu. Isto tako je očigledna namera da se Kina, pod uslovom da zaraza ostane u njoj, baci na kolena ekonomski i privredno. Ništa drugo se ne čita iz opsesivnog Trampovog ponavljanja izraza „kineski virus”. I dalje se koristi ta vrsta neoliberalnog rasizma, napadi na ljude sa azijskim crtama dešavaju se po celom svetu. Stvari su jednostavne: države koje imaju javni zdravstveni sistem imaju manje žrtava, države bez toga, kao SAD, neuporedivo više. Tamo gde je privatizacija ozbiljno načela zdravstveni sistem, kao u Italiji i Španiji, takođe.

MONITOR: Vi ste svojevremeno napisali da EU vodi nepromišljenu fiskalnu politiku, daje moć samo moćnima, sve manje vodi brigu o demokratiji, služi interesima papirnog kapitala više nego svojim građanima, uništava evropsku misao… Je li tako i danas?

SLAPŠAK: Novoizabrani organi EU su se iskazali odbivši obveznice, koje bi olakšale ekonomsku situaciju. Nedovoljna pomoć Italiji je takođe znak nove politike. Videćemo da li je EU u stanju da kontroliše Mađarsku – zasada nije. Izrazita nesposobnost vidi se u tretiranju izbegličke krize na grčko-turskoj granici… Ukratko, svi su znaci da nema većih promena.

MONITOR: Može Ii se desiti da ulazak u EU više ne bude san država koje se pripremaju da postanu njene članice?

SLAPŠAK: Ne, jer čekajuće članice očekuju deo interne legitimizacije od EU. Primera radi, EU nema problema sa Vučićevom Srbijom!

MONITOR: Jesu li u pravu oni koji tvrde da svijet danas živi u nekontrolisanom haosu?

SLAPŠAK: Izvesno, ali to daje mogućnost novog organizovanja, u čemu epidemija može čak i pomoći. Ako je već zaboravljena ideja osnovne jednakosti koju nam je kroz školovanje ugradio jugoslovenski socijalizam, epidemija nam vraća ideju jednakosti – pred smrću.

MONITOR: Petog aprila 1992. godine počeo je napad na Sarajevo.  Danas, poslije toliko godina od tih tragičnih događaja, u našem regionu mnogo toga podsjeća na ratne devedesete – jačaju desnica i nacionalizmi, odnosi između bivših jugoslovenskih republika daleko su od normalnih… Može li to dovesti do novih sukoba?

SLAPŠAK: Novi sukobi su ugrađeni u takve države, sve su spremne za novi bratoubilački rat. Nigde ratna odgovornost nije ozbiljno raspravljana, nigde nije mir ugrađen u školski sistem. Zato i zbog drugih razloga, novo jugoslovensko organizovanje ima smisla.

                                     Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

DALIBORKA ULJAREVIĆ, IZVRŠNA DIREKTORKA CENTRA ZA GRAĐANSKO OBRAZOVANJE: Vlast i opozicija nemaju svijest o razornom potencijalu nacionalnih podjela

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naši političari nisu vizionari nego trgovci na sitno i ta nas centrifugalna sila stalno gura od centra i ostajemo na periferiji svega, pa i onih vrijednosti na kojima društvo može napredovati

 

MONITOR: U više gradova u Bosni i Hercegovini, proslava neustavnog Dana Republike Srpske protekla je uz nacionalističke pjesme i veličanje ratnih zločinaca. Mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije prisustvovao je u Banja Luci svečanoj akademiji, a čestitke su stigle i od gradonačelnika Budve. Gdje  smo u odnosu na devedesete?

ULJAREVIĆ: Razlika u odnosu na 90-e je što su karte na mapi drugačije raspoređene, iako ima određenog déjà vu osjećaja. Oživjeli su i neki retrogradni narativi i politike, što ukazuje na nedostatnost političkih elita koje, u nesposobnosti da iznesu potrebne reforme, izvlače nacionalizam.

Obilježavanje neustavnog Dana Republike Srpske samo naglašava trend podizanja zabrinjavajućih tenzija u regionu. Prepoznaje se šablon gdje se svaki događaj koji se u nekoj ravni veže sa ispoljavanjem nacionalizma za to i zlorabi.

Ovdje se ne radi ni o kakvom spontanom procesu, već iskordiniranoj akciji koja računa na anemiju otpora na nacionalističke ispade, odnosno prihvatanje tih cirkusa ako su uvijeni u „patriotske izraze“. Multipliciranjem društvenih i ekonomskih problema Srbije, uz rastuće nezadovoljstvo građana i izbore koji se primiču, ove manifestacije su očekivana iako opasna predstava sa kojom Vučić adresira svoje birače.

Čestitke gradonačelnika Budve su u skladu s njegovim svjetonazorom i političkim identitetom, a na građanima je da pokažu  podržavaju li  takve izraze.

Mnogo više treba da zabrine prisustvo mitropolita Joanikija. Takva podrška najekstremnijim elementima srpskog nacionalizma poništava i neke naznake  pomiriteljske priče koju je do sada provukao u nekoliko navrata. Očigledno je da je SPC svoju infrastrukturu stavila na raspolaganje političkom djelovanju Beograda, a mitropolit Joanikije pristao da bude dio tog kolorita,   iz drugog reda, a to može imati samo negativne posljedice po Crnu Goru.

MONITOR: I ovaj Božić proslavili smo paljenjem dva badnjaka, i porukama koje pojačavaju nacionalne tenzije. Ko je odgovoran za to što ovo društvo ne uspijeva da prevaziđe podjele ?

ULJAREVIĆ: Crnogorsko društvo mora biti uznemireno zbog stepena podijeljenosti koja se učvršćuje, a čiji je jedan od stubova na etničkoj osnovi. Moj je utisak da kod ključnih političkih aktera, i iz vlasti i opozicije, ne postoji svijest o razornom potencijalu koje ovo nosi, da su nam lideri istrošeni ili skromnih formata, nesposobni ili nevoljni da gledaju dalje od kratkoročnih partijskih kalkulacija. Samo takvi vide politički profit u ovim podjelama i igranju sa osjetljivim identitetskim pitanjima.

Cijena tog hroničnog nedostatka političkih kapaciteta je, između ostalog, da država tone u primitivizam, loše međuljudske odnose, apatiju koja će imati drugačije posljedice od one koju je nosila frustracija vlašću DPS-a.

Poslije 30 godina jedne vlasti, mora proći nekoliko izbornih ciklusa dok se ne raščisti i izbalansira politička scena, koja je sad, s obje strane, puna epizodista i statista koji žive svoju minutu slave.

I treba naglasiti, odgovornost jest najviše na onome ko je vodio Crnu Goru 30 godina. Međutim, plitkouman je pokušaj baziranja narativa o podijeljenosti isključivo na DPS-u, uz prateći revanšizam i kopiranje svih pogrešnih modela DPS-a.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVICA PULJIĆ, ŠEF DOPISNIŠTVA AL DŽAZIRE U VAŠINGTONU: Zapadni Balkan bi mogao biti kolateralna šteta ukrajinske krize

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za Putina važi da nikada ne propušta dobru krizu da nešto ne dobije. Ima jedno stopalo, vrlo čvrsto na Balkanu. To je Srbija. Drugo želi smjestiti ili u Crnoj Gori ili u Bosni, odnosno u entitetu RS. Ako Amerikanci i Rusi nešto dogovore oko Ukrajine, koja je važnija od Balkana, to će se osjetiti i kod vas

 

MONITOR: U čemu se, razlikuje politika prema našem regionu u posljednje tri američke administracije (Obama, Tramp, Bajden)?

PULJIĆ: Aktualna, Bidenova administracija je najagresivnija, najprisutnija na Zapadnom Balkanu što potvrđuje formiranje jakog diplomatskog tima s vrlo iskusnim ljudima od kojih su neki, poput Chrisa Hilla, desetljećima vezani uz Balkan. Sada sve to treba pretvoriti u konkretnu politiku na terenu što se neće dogoditi prije proljeća ove godine najviše zbog toga što se u Senatu, koji potvrđuje ambasadorske nominacije, sve odugovlači i komplicira. Vidimo da se počelo s uvođenjem sankcija za pojedince i organizacije. Vjerujem da će Washington još jednom pokušati s diplomacijom, a ako ne uspiju, onda više neće biti milosti za korumpirane ljude na jugoistoku Europe.

Obamina administracija je bila tiša, ali dosta aktivna, osobito u Sjevernoj Makedoniji i Crnoj Gori. Manje u Bosni i Hercegovini. Ipak, pred sam kraj Obamine administracije nametnute su prve sankcije Miloradu Dodiku. Treba podsjetiti da je glavni čovjek za regiju bio tadašnji potpredsjednik, a sada predsjednik – Joe Biden.

Kod Trumpa je bio vidljiv drugačiji pristup, s mnogo manje imena u State Departmentu ili Bijeloj kući, koja su od ranije provodila američku politiku prema Balkanu. Ipak, postavljen je posebni izaslanik za kosovsko-srpske pregovore, Richard Grenell, koji je bio više zainteresiran za širenje desničarskih ideja u Europi, bio je ambasador u Njemačkoj, nego za pregovore. Probudio se pred predsjedničke izbore, kada su pompezno najavljeni pregovori u Bijeloj kući s vodećim ljudima Kosova i Srbije. Na kraju se pokazalo da je Trumpu bio potreban nekakav uspjeh na vanjskopolitičkom planu, pa se prihvatio tog posla. No, sve vrijeme je bilo vidljivo da su Amerikanci u tom periodu bili naklonjeni Beogradu.

MONITOR: SAD su, pre nekoliko dana, dopunile sankcije protiv člana Predsjedništva BiH, Milorada Dodika, priključujući i sankcije protiv Alternativne TV. Jedan od navedenih razloga, pored „ugrožavanja stabilnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH“, pomenuto je i bogaćenje kroz korupciju i mito, a jedna od mjera je i zamrzavanje imovine u SAD-u. Koliko to može biti efikasno?

PULJIĆ: Može biti efikasno ako Europa bude pratila Ameriku, ali vrlo je teško postići konsenzus unutar Europske unije, gdje Dodik ima prijatelje poput mađarskog premijera- tvrdolinijaša Viktora Orbana, što je rezultat povezivanja desničara od Washingtona preko Brisela do Balkana. Američke sankcije su opomena mnogima da odustanu od korupcije i podrivanja Daytonskog mirovnog sporazuma, a te sankcije su velika mrlja na nečijem imenu, kada je međunarodna politika u pitanju. Ono što je razočarenje, barem za mene, jeste to što američka strana za sagovornike ima ljude, recimo iz Bosne i Hercegovine, koji su školski primjer korumpiranosti, poput ministra obrane Selme Cikotića. Protiv njega je u BiH podignuto nekoliko optužnica za korupciju, a  Amerikanci upravo s njim razgovaraju o borbi protiv korupcije. Da nije tužno bilo bi čak i smiješno.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štapanom izdanju Monitora od petka 14. januara ili na www.novinarnica.net

 

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR VESNA RAKIĆ – VODINELIĆ, PROFESORICA PRAVA: EU je do sada računala na „jake vođe“ na Balkanu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Došli smo do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji i EU oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije

 

MONITOR: U 2022. godini trebalo bi da se održe redovni predsjednički i beogradski i vanredni parlamentarni izbori. Vi smatrate da opozicija ne bi trebalo da izlazi na parlamentarne, jer ih smatrate neustavnim. Opozicija se, reklo bi se, priprema za povratak u parlament. Koje su političke zamke te odluke?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Da, moje mišljenje je bilo i dalje jeste, da su parlamentarni izbori na proleće u Srbiji isključivi rezultat samovolje srpskog autokrate i predsednika Aleksandra Vučića, a ta samovolja je bila reakcija na jednoumnu, gotovo jednostranačku Narodnu skupštinu koja je proizašla iz izbora 2020. Iako ta Skupština služi farsičnoj „razmeni mišljenja“ vrha udvoričkog društvenog sloja u Srbiji i „odbrani“ Vučića od izmišljenih atentata, ona se izvrgla u sramotni vodvilj koji veliki deo stanovništva Srbije ne može da gleda i sluša bez podsmeha. Tako se Skupština, umesto legislativnog tela, pokazala kao  jedan umnogome karikaturalni sastav koji je sramotan i za onog kog navodno brani.  Zato i mislim da je  treba ostaviti da odgudi čitav mandat, da nepromišljeno usvaja zakone, koji se ili povlače ili vraćaju, ili menjaju što pod pritiskom građana, što nekih činilaca EU. Moramo  dobro zapamtiti ovaj ponižavajući sastav Skupštine i učiniti sve da se nikad više tako nešto ne ponovi. Ta Skupština je tek teško podnošljiv teg o vratu građana Srbije. A zbog loših iskustava sa nepoštenim izborima, nema garantija da bi novi sastav Skupštine, bar u većini, bio bitno bolji od sadašnjeg.

Opozicione stranke i opoziciona javnost trebalo bi da se koncentrišu na redovne izbore, a to su predsednički i beogradski. Na beogradskim izborima postoje izvesne šanse za uspeh, uprkos svemu, pod uslovom da se obezbedi dobra kontrola izbornog procesa i da se opozicione koalicije ukrupne. Pod vlašću nevidljivog gradonačelnika Radojičića i njegovog sveprisutnog zamenika Vesića, došlo je do toga da se Beograd  pred našim očima pretvara iz kosmopolitskog grada u seriju neskladnih kasaba.

Predsednički izbori su redovni izbori koje je još teško dobiti ako  Aleksandar Vučić bude kandidat. On će biti na svaki način favorizovan. Ali izborna smena vlasti je proces. Drugi krug predsedničkih izbora bio bi uspeh za svakog kandidata.

MONITOR: Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opozicija, u zbiru, vodi u Beogradu. Koje greške ne bi smjele da se naprave?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Kontrola izbora mora biti dobro organizovana, što na prošlim beogradskim izborima nije bio slučaj.

Prethodna ispitivanja javnog mnjenja trebalo bi, koliko-toliko pouzdano, da pokažu ko može preći cenzus, a ko ne, što bi trebalo da navede racionalne opozicione političke subjekte na udruživanje.

Mora se biti uporan u dokazivanju raznih oblika izbornih nepravilnosti, a naročito izbornih krađa.

Predstavljanje kandidata u medijima je najveći problem, jer su svi elektronski mediji sa nacionalnom frekvencijom pod uticajem i kontrolom vladajuće SNS, tako da opozicija mora da računa na ,,pešačku“ kampanju i na održavanje uličnih zborova.

MONITOR: Bili ste u timu pravnika koji je poslije izborne krađe i višemjesečnih protesta građana 1996-97, pripremio „dokazni materijal“ za posrednika Felipea Gonzalesa. Danas je u opoziciji prilično poraslo  nezadovoljstvo ponašanjem Brisela prema Aleksandru Vučiću. Kako razumijete to prilično glasno „ćutanje“?

RAKIĆ – VODINELIĆ: U odnosu na 90-e, percepcija Srbije i rukovođenje njome bitno se promenilo. Ključna reč za poželjan unutrašnjepolitički status Srbije, u očima EU, je stabilnost koja se tumači relativno usko. Dakle, ako se ne izazivaju čarke, ako ne izbijaju burni granični sporovi, ako politički vrh pokazuje kakvu-takvu saradnju sa Evropom povodom statusa Kosova – sve je u redu. Misli se da se to postiže putem „jakog vođe“, a demokratija – e, pa demokratija je čisto naša unutrašnja stvar. Ako građanima treba, neka se za nju izbore.

Posle ratnog haosa kome je Slobodan Milošević odlučujuće doprineo, svako ko nema  ratničkih teritorijalnih pretenzija- verbalne se ne računaju – dobro je došao. Ovakav stav formulisan je i održavan najviše pod uticajem vlade Angele Merkel i slabom političkom pozicijom Evropskog parlamenta. Sad smo tek na početku promene pristupa, ako doista jesmo.

Ako imate pretenzija da živite u demokratskoj državi, ne možete biti zadovoljni takvim stavom Evropske komisije. A za Komisiju je od interesa, na prvom mestu, balansiranje Vučića povodom Kosova, a u novije vreme i činjenica da Srbija ima značajne rezerve litijuma. Evropska zelena agenda se ne može ostvariti bez obnovljivih izvora energije, EU ne želi da i dalje bude zavisna od Kine povodom litijumskih baterija, jedan od Komesara EU – Šefčovič, glasno je rekao da Evropa mora računati s tim da se na njenom tlu ekstrahira litijum. Pa, rubna siromašna područja geografske Evrope, naročito države koje još nisu članice EU, veoma su zgodne za tako nešto. Često se zanemaruje upozorenje da zelena energija nije uvek čista energija, da vađenje sirovina koje obezbeđuju obnovljive energentske izvore, uništavaju i to za dugo vreme, područja sa kojih se eksploatišu. I tu smo došli do tačke u kojoj se interesi vladalaca u Srbiji  i EU, na jednoj strani, oštro sukobljavaju sa interesima velikog broja stanovnika Srbije.

MONITOR: Srbiju u januaru očekuje i referendum o izmjenama Ustava. Ljudi se ovih dana „čude“ nad nekim odlukama sudova (slučajevi – paljenja kuće novinara Jovanovića, „Šarić“, „Dijana Hrkalović“). Šta to govori i kakve su izmjene Ustava, mogu li one zaista doprinijeti stvaranju treće grane vlasti?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Predloženi ustavni amandmani su daleko ispod očekivanja. U njihovoj sadržini postoje blagi pomaci kad je reč o izboru i položaju sudija, a gotovo nikakvi kad se radi o javnim tužiocima. Tužilaštvo je, preko visokih ovlašćenja Republičkog javnog tužioca pod snažnim uticajem, time i pritiskom izvršnih vlasti – Vlade i predsednika Republike, a amandmani tu ništa nisu promenili. Ako posmatramo razvoj amandmana od prve verzije iz 2018, do današnje, a mislim da je ovo šesta, postoji pobošljanje,  ali samo zato što se krenulo od verzije koja je daleko lošija od postojećih ustavnih rešenja.

Svaka promena Ustava treba da involvira građane, naročito ova, jer su istraživanja pokazala nizak stepen poverenja građana u sudove. Građani u ovome, izuzev ako su školovani pravnici, uopšte nisu učestvovali, niti je država učinila ikakav napor da ih informiše i uključi. Proces izrade amandmana je bio nejavan.

Nade koje je najpre probudila Strategija o reformi pravosuđa iz 2013, ovim amandmanima su izneverene.

Pravosudna stvarnost Srbije je sumorna. Visoko pozicionirani slučajevi koje ste pomenuli, a takvi su zato što su involvirane ličnosti blizu državnog vrha ili povezane netransparentnim vezama sa njim, pokazale su brojne odlike nedostatka vladavine prava: neopravdano dugo trajanje postupka koje koristi okrivljenima, a ide na štetu oštećenima; pravnu nesigurnost, koja se izražava olakim ukidanjem odluka, bez pokušaja najviših sudskih instanci da reše slučajeve, iako za to imaju zakonskih mogućnosti; nejednak tretman okrivljenih.

Amandmani neće doneti bitne promene stvarnog položaja sudije niti položaja sudstva kao grane državne vlasti – to je neizvodivo u autokratskom okruženju u kome jedan čovek javno, na TV ekranima sudi i presuđuje, bilo putem poligrafa, bilo interpretacijom iskaza svedoka, bilo prenošenjem podataka iz krivičnih istraga koje bi morale biti nejavne i opravdano je da takve budu. Onda se takvi istupi šire tabloidnim suđenjima i više niko ni u šta ne veruje.

MONITOR: Ovaj vlastodržački populizam u kojem živimo, kao da povremeno reaguje na „pritiske odozdo“. Mogu li ekološke teme biti snažniji podstrek da do nekih promjena dođe  i institucionalno kao što je 2020-e, tema Zakona o vjeroispovijesti, promjenila odnos snaga u parlamentu Crne Gore?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Iskreno da kažem – volela bih, ali nisam sigurna, jer ne znam koliko su problemi zagađenja široko i duboko prisutni u javnosti Srbije. Pritisak koji je doveo do povlačenja jednog zakona i promene drugog, bio je odlučujući, za ovakve odluke predsednika Vučića. Ima izgleda, međutim, da je to učinjeno relativno lako i brzo, zato što predsednik računa da se radi samo o odlaganju i da će i u budućem u parlamentu imati većinu koja bi mogla omogućiti njihovo ponovno izglasavanje. Pored toga, protesti u Srbiji su difuzni, ne predvode ih opozicione političke stranke, a za razliku od Crne Gore, SPC u Srbiji stoji čvrsto uz ovu vlast.

 

Političari su brže od širenja virusa širili moć

MONITOR: Godina na izmaku je bila opterećena mnogim neizvjesnostima, postavljajući pred ljude neka od najvažnijih egzistencijalnih pitanja. Da li je bilo, a ako jeste koji su to, „momentumi“ u 2021-oj?

RAKIĆ-VODINELIĆ: Na planeti Zemlji to je svakako bila proizvodnja i distribucija vakcina protiv kovida 19, ali istovremeno odbijanje velikog broja ljudi da se vakcinišu, diskriminacija najsiromašnijih zemalja u tom pogledu i paralelno s tim burna mutacija virusa, čemu se teško sagledava kraj. Ova dugotrajna pandemija je promenila način života u celom svetu, izuzev ponašanja svetskih političara, koji brže od širenja zaraze pronalaze nove načine da prošire svoju vlast i moć.

U Srbiji istinski ,,momentum“ jeste buđenje izvesne nade da uspostavljeni i već duboko učvršćeni autokratski sistem vlasti ipak može biti smenjen, a odlučujući podstrek tome dali su ekološki pokreti i ono malo nezavisnih medija koji uporno razotkrivaju razornu korupciju, čija je glava u samoj vlasti, a pipci prožimaju čitavo društvo.

 

Teško je ocijeniti da li vrijeme radi za novu vlast u Crnoj Gori

MONITOR:  U Crnoj Gori se pokazuje da promjene  nisu lako sprovodive, između ostalog,  i zbog ustavnih i zakonskih prepreka za sistemske reforme i personalne promjene, posebno u oblasti borbe protiv organizovanog kriminala. Došlo je i do neslaganja između Venecijanske komisije i nove vlasti. Kako je Vaše viđenje te situacije?

RAKIĆ – VODINELIĆ: Za promenu sistema, a upravo takvu promenu proklamuje sadašnja vlast u Crnoj Gori, potrebni su entuzijazam, znanje, autoritet novih vlasti i podrška značajne većine građana. Odavde, primećujem značajnu dozu entuzijazma kod nekih aktera nove vlasti. Nisam u stanju da ocenim koliki je uticaj profesionalizma na mogućnost promene sistema. Borba protiv organizovanog kriminala traži saradnju tužilaca i službi bezbednosti. U Rumuniji EU je takvu saradnju prihvatala jer je preovlađivao utisak da su te službe oslobođene „starih kadrova“. Ali to se dogodilo posle dugog vremena od svrgavanja Čaušeskua.

Teško je oceniti da li vreme radi za novu vlast ili protiv nje. Izgleda mi da bi vreme radilo za novu vlast da koalicione veze koje su omogućile pobedu nisu do te mere pokidane kao što trenutno jesu. I verujem da  uticaj predsednika Srbije na to nije mali.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo