Povežite se sa nama

INTERVJU

Svetlana Slapšak, profesorica Fakulteta za postdiplomski studij humanistike u Ljubljani: Najluđe zamisli nam se dešavaju pred očima

Objavljeno prije

na

Moćnicima uopšte nije potrebno da se sakrivaju iza pandemije – oni  to rade otvoreno, čovječanstvu u lice, i mi to još slušamo i prenosimo! Dovoljno je vidjeti i čuti Trampa

 

Svetlana Slapšak kao rođena Beograđanka godinama živi u Ljubljani. Diplomirala je, magistrirala i doktorirala na beogradskom Filozofskom fakultetu. Svetlana Slapšak je književnica, naučnica, antropološkinja, feministkinja, doktor antičkih studija, lingvistkinja, aktivistikinja… Bila je u grupi 1000 žena za mir, koja je nominovana za Nobelovu nagradu za mir 2005. godine.

Razgovor s njom počeli smo o pandemiji korona virusa kao najaktuelnijem problemu u svijetu. Na pitanje mogu li se sada predvidjeti najteže posljedice te pandemije na globalnom nivou, Svetlana Slapšak je ovako odgovorila:

Na takvo pitanje bi moralo odgovarati zajedno mnogo najrazličitijih stručnjaka, neopterećenih cenzurom i potkupljivanjem: većina ih je sada zauzeta neposrednim rešavanjem problema. Dobar deo najtežih posledica rešilo bi ispunjenje osnovnog zahteva, koji je postavio generalni sekretar UN Antonio Gutereš – prestanak svih ratnih akcija, SAD! To bi ključno olakšalo smanjivanje posledica pandemije, ubrzalo kraj opasnosti i pripremilo osnovu za drugačije organizovanje ljudskog društva. Bez toga, posledice će biti dublje, duže i mnogo teže (ako uopšte) popravljive. Zabavna je nesumnjivo verska perspektiva: nema religije ili verske grupe na planeti čiji bog ili bogovi nisu bili smrtno uvređeni, besni i osvetoljubivi prošle godine: uništavanje vazduha, vode i zemlje za život (ne samo ljudi), ludaci-vladari posvuda, Brexit, požari u Australiji i Amazoniji, otapljanje Sibira, ozonska rupa, dizanje mora, izumiranje čitavih vrsta, pomor dece u Jemenu, milioni izbeglica, glad, beda, ratovi, ratovi, ratovi… Zaslužili smo da budemo istrebljeni! U svetu razuma, sve se to može svesti na samo jedan društveni fenomen, u kojem se čovek sa svojom željom da preživi potpuno izgubio: neoliberalni kapitalizam.

MONITOR: Sve je više informacija o tome da ova pandemija služi moćnima koji hoće da spasu global kapital i unište države sa slabom ekonomijom. Takođe se tvrdi da je korona zloupotrijebljena za proizvodnju masovnog straha?  

SLAPŠAK: Moćnicima uopšte nije potrebno da se sakrivaju iza pandemije – oni  to rade otvoreno, čovečanstvu u lice, i mi to još slušamo i prenosimo! Dovoljno je videti i čuti Trampa. Jedan dan Kina, drugi dan Turska, Rusija – još je dobro što ga dotični diktatori ne uzimaju ozbiljno, sem kad mogu da ga prevare. Onda objasni kako američka vojska treba da čuva izvore nafte u Siriji – čije izvore? Onda mu otkucava račun od farmaceutskih giganata, pa prvo epidemije nema, pa je ima, pa ne da respiratore, pa hvali neki lek (čak su ga naučili da izgovori)… u međuvremenu, naravno, nije dao nijedan od svojih hotela beskućnicima ili bolesnima. Danas je besmisleno misliti o zaverama, jer nam se sve najluđe, najopasnije, najkrvavije zamisli dešavaju pred očima, samo što mi ne reagujemo.

MONITOR: Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer upozorava da će korona zauvijek promijeniti svjetski poredak…

SLAPŠAK: Javio se autoritet! Izazvao je rat na Kipru, destabilizovao Sredozemlje, upropastio mogućnosti mira na Bliskom Istoku, podrugivao se EU, za sve to dobio Nobelovu nagradu za mir… jedan od najvećih štetočina u svetskoj diplomatiji! Nada je upravo u tome da propadne taj njegov svetski poredak, dakle, zaželimo da je u pravu, i da to doživi.

MONITOR: Analitičari kažu da svijet ni u političkom smislu više neće biti isti. Kakve se promjene na tom planu mogu očekivati?

SLAPŠAK: Očekivati se ne sme, nadati se može. Parlamentarna demokratija je nesposobna da reši nove probleme; model EU ne funkcioniše dobro, jer nije u stanju da reguliše ispade iz parlamentarne demokratije članica, a na nivou EU parlamenta ne mogu se sprečiti sebičnost, zadrti antikomunizam, novi kolonijalizam, zavisnost od NATO-a, nadutost velikih članica… Kapitalizam se već dosetio, sada preko granica ide samo roba, a ne ljudi. Prva mogućna mera je, dakle, da se uzme roba, tamo gde je potrebna, inače ćemo uskoro gledati karavane koje prati vojska. Prestanak mobilnosti robe je nužan uslov da se posle prestanka pandemije ustanove novi tokovi razmene, koji će odgovarati postindustrijskom dobu.

MONITOR: Jedni strahuju da će doći do atrofije diplomatije. Mnoge zemlje su u blokadi, državne posjete su otkazane, važni sastanci odgođeni… Kako to  komentarišete?

SLAPŠAK: Diplomatija više ionako ne postoji. Kada predsednik vlade otvoreno laže i šalje dva različita dokumenta EU (Boris Džonson), kada Tramp postavlja nemušte biznismene za ambasadore (u Sloveniji smo dobili hrišćanku-domaćicu) i svog zeta šalje da u obliku mirovnog sporazuma krade zemljište za hotele i kaznioe u Palestini, o kakvoj to diplomatiji govorimo? Retki diplomat starog kova je Lavrov, koji služi lošem gospodaru: to je žalosna suština diplomatije, ali bar delimično čuva od rata.

MONITOR: Pojedini epidemiolozi uvjeravaju da je pandemija pokazala da su države izdale svoje građane, jer su bile nesposobne da se pripreme za pandemiju i sada se krivica svaljuje na ‘neodgovorne’ građane. Kako se u tom smislu pokazala Slovenija u kojoj Vi živite?

SLAPŠAK: Istovremeno sa pandemijom dobili smo ekstremno desnu vladu na čelu sa Janezom Janšom. U prvih 24 sata pokazao je da hoće da pandemiju iskoristi za svoju politiku – kadrovski cunami, napadi na državnu TV, medije, intelektualce, umetnike, angažovanje vojske, svaljivanje krivice za pandemiju na bilo koga ko drugačije misli, a pre svega na bivšu vladu i levicu, puštanje besnih pasa na sve… Stanovnici Slovenije prihvataju mere disciplinovano, premda se stvorila psihoza – svi su kao otišli na obalu i turističke tačke: izmanipulisana je atmosfera cinkarenja (snimanje automobilskih tablica), to je dovelo do nove besmislene mere, da ne možemo preko granica svoje opštine. Paket zakona o pomoći poslodavcima i zaposlenima izostavio je samozaposlene, prekarce, penzionere (jednokratna pomoć), ali tu borba nije završena, ni u parlamentu. Pobuna nije mrtva, naprotiv: po Ljubljani se odvijaju razne zabavne akcije pojedinaca i grupa do pet, na prozorima su parole, a slovenački PEN je pukao: pod neformalnim vođstvom Borisa A. Novaka i ženskog odbora MIRA, dobra polovina ne prestaje da javno optužuje, kritikuje, bori se za etičke standarde i protiv vlasti. Opasnost za Sloveniju je glad, nadam se da do toga neće doći. Mnogi imaju bašte, mala zemljišta u predgrađima, balkone, terase: vlast je morala ponovo otvoriti vrtne centre, da bi se osigurala ta individualna proizvodnja hrane.

MONITOR: Noam Čomski tvrdi da se pandemija mogla spriječiti, jer je Kina 31. decembra 2019. obavijestila Svjetsku zdravstvenu organizaciju o simptomima nalik pneumoniji. Sedmicu kasnije kineski naučnici su je identifikovali kao korona virus i predstavili ga svim nacijama svijeta. Samo su neke države ponešto preduzele za odbranu od korone, a druge sve ignorisale. Čime se to može objasniti?

SLAPŠAK: Oklevanjem kapitalizma odnosno neoliberalizma da svesno ide u štetu, jasno. Javni interes je uvek niže na listi… Jedino se tako može objasniti da se potpuno zanemarila mobilnost, koja je virus raznela po svetu. Isto tako je očigledna namera da se Kina, pod uslovom da zaraza ostane u njoj, baci na kolena ekonomski i privredno. Ništa drugo se ne čita iz opsesivnog Trampovog ponavljanja izraza „kineski virus”. I dalje se koristi ta vrsta neoliberalnog rasizma, napadi na ljude sa azijskim crtama dešavaju se po celom svetu. Stvari su jednostavne: države koje imaju javni zdravstveni sistem imaju manje žrtava, države bez toga, kao SAD, neuporedivo više. Tamo gde je privatizacija ozbiljno načela zdravstveni sistem, kao u Italiji i Španiji, takođe.

MONITOR: Vi ste svojevremeno napisali da EU vodi nepromišljenu fiskalnu politiku, daje moć samo moćnima, sve manje vodi brigu o demokratiji, služi interesima papirnog kapitala više nego svojim građanima, uništava evropsku misao… Je li tako i danas?

SLAPŠAK: Novoizabrani organi EU su se iskazali odbivši obveznice, koje bi olakšale ekonomsku situaciju. Nedovoljna pomoć Italiji je takođe znak nove politike. Videćemo da li je EU u stanju da kontroliše Mađarsku – zasada nije. Izrazita nesposobnost vidi se u tretiranju izbegličke krize na grčko-turskoj granici… Ukratko, svi su znaci da nema većih promena.

MONITOR: Može Ii se desiti da ulazak u EU više ne bude san država koje se pripremaju da postanu njene članice?

SLAPŠAK: Ne, jer čekajuće članice očekuju deo interne legitimizacije od EU. Primera radi, EU nema problema sa Vučićevom Srbijom!

MONITOR: Jesu li u pravu oni koji tvrde da svijet danas živi u nekontrolisanom haosu?

SLAPŠAK: Izvesno, ali to daje mogućnost novog organizovanja, u čemu epidemija može čak i pomoći. Ako je već zaboravljena ideja osnovne jednakosti koju nam je kroz školovanje ugradio jugoslovenski socijalizam, epidemija nam vraća ideju jednakosti – pred smrću.

MONITOR: Petog aprila 1992. godine počeo je napad na Sarajevo.  Danas, poslije toliko godina od tih tragičnih događaja, u našem regionu mnogo toga podsjeća na ratne devedesete – jačaju desnica i nacionalizmi, odnosi između bivših jugoslovenskih republika daleko su od normalnih… Može li to dovesti do novih sukoba?

SLAPŠAK: Novi sukobi su ugrađeni u takve države, sve su spremne za novi bratoubilački rat. Nigde ratna odgovornost nije ozbiljno raspravljana, nigde nije mir ugrađen u školski sistem. Zato i zbog drugih razloga, novo jugoslovensko organizovanje ima smisla.

                                     Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

FLORIJAN BIBER, PROFESOR UNIVERZITETA U GRACU: Đukanović bi mogao postati žrtva sopstevnog sistema

Objavljeno prije

na

Objavio:

Podrška vladama u ovom regionu, stabilokratama, rijetko kada je entuzijastična i bezuslovna. Iako se lideri kao Đukanović i Vučić trude da sebe učine neophodnim partnerima, podrška koju su možda uživali, tokom godina se hladila

 

MONITOR: Glavna svjetska tema je i pandemija Kovid-19. Hoće li ovo teško zajedničko iskustvo, približiti  zemlje ili će ih još više udaljiti i okrenuti, prije svega, bogatije EU države sopstvenim interesima?

BIBER: Iako su građani nekih članica EU, posebno Italijani, razumljivo je više razočarani u EU nego što su to bili pre Kovida-19, uopšteno posmatrajući, izgleda da ljudi nisu izgubili poverenje u EU. Međutim, mnogo je važnija činjenica da, kada su ljudi razočarani u EU ili kritični prema njoj, to nije zato što ona radi suviše toga ili što postaje suviše moćna, već zato što je ono što preduzima suviše malo. Kao posledica, tu su dve stvari: zahtev za više saradnje i očekivanje da će samo međunacionalna saradnja moći da odgovori na izazove. Mi živimo u ironičnom trenutku u kojem je vođstvo EU bojažljivo i neodlučno da bliže integriše i ojača EU, dok građani, čini se, daju tome mnogo veću podršku. Pre pandemije, poverenje kao i nivo identifikacije sa EU, porasli su među građanima. Važno je i to što su  prvi put, privilegovani građani EU mogli da osete kako izgleda kada su granice zatvorene. Doživljena izolacija i ograničeno kretanje pokazali su očiglednijom važnost otvorenosti evropskih granica. Nisam primetio da su lideri EU to preveli u više saradnje, a mnoge vlade su pokazale veoma uskogrud refleks. To će otežati sprovođenje u realnost težnje za većom integracijom. U zavisnosti od trajanja i jačine krize biće i ekonomske posledice koje često osnažuju izolacionističke i ultra desne snage, kao što smo videli u godinama posle globalne ekonomske krize.

MONITOR: Izbori u Evropi održavani su, od marta,  bez većeg odlaganja.  Da li su borba državnih institucija i vođstvo lidera kroz izazov epidemije, u zemljama gde su se izbori dogodili,  uticali na rezultate?

BIBER: Pandemija je, i u demokratijama i u diktaturama stavila na test odnos između građana i države i pokazala sve ,,različite nijanse sive” između njih u upravljanju krizom. Ako su vlade krizom dobro upravljale, dogodio se rast poverenja. Na primer u Nemačkoj, Angela Merkel uživa visok stepen poverenja, uprkos tome što je toliko dugo na vlasti. To je naravno i podrška stabilnosti u nesigurnim vremenima. U Belorusiji brojnost protesta i jasna podrša opoziciji takođe su bili produkt Kovida-19. Naravno, to nije bio uzrok ali jeste okidač. Lukašenko je umanjivao opasnost od epidemije i izjavljivao da se bolest može lečiti votkom, odbijajući građane i podrivajući njihovo poverenje. Protesti u Srbiji posle izbora pokazali su slično nepoverenje, čak iako je njihov intenzitet bio mnogo manji.

Nastasja RADOVIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 23. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

GORAN ĐUROVIĆ, DIREKTOR MEDIA CENTRA: Očekivanja građana velika

Objavljeno prije

na

Objavio:

Nova vlast neće imati priliku da se uči svom poslu jer su očekivanja građana velika i biće mnogo manje strpljenja za greške. Ako ne budu poštovali Ustav i zakone, treba ih odmah mijenjati

 

MONITOR: Ove sedmice održana je prva sjednica parlamenta, nakon konstitutivne Skupštine. Iz redova Liberalne partije i Demokratske partije socijalista čuli su se stavovi da je „država u opasnosti“. Je li država u opasnosti danas i od čega?

ĐUROVIĆ: DPS nastavlja sa retorikom iz predizborne kampanje da je država u opasnosti nasuprot izjavama njihovog predsjednika Mila Đukanovića, ponovljenim u više navrata nakon 30. avgusta, da se na ovim izborima nije odlučivalo o državi. Država nije u opasnosti zbog  puke i prijeko potrebne promjene vlasti. DPS i  Đukanović su najveći krivci što se u Crnoj Gori nisu u 30 godina razvile profesionalne institucije koje jedino mogu garantovati stabilan razvoj države.  DPS je zarobio  državu i  ta  struktura  je najviše ugrožavala Crnu Goru. Nova vlast na djelu treba da pokaže da li je odgovorna prema svim građanima, uključujući i one koji nisu glasali za partije na vlasti, a to znači i poštovanje Ustava koji je jasno odredio karakter Crne Gore u smislu njenog državnog uređenja, organizacije vlasti, građanskih prava i sloboda.  Nova vlast je potpisla sporazum kojim se iskazuje opredijeljenost da se poštuje Ustav i spoljopolitički prioriteti i treba im dati priliku da dokažu svoje opredjeljenje. DPS je na djelu pokazao da ne poštuje Ustav i zakone koje je sam donosio: 1) zakonodavnu vlast (Skupštinu) oslobodio je kontrole sudske vlasti i narušio, suprotno Ustavu, ravnopravnost tri grane vlasti; 2) DPS je nagradio sudsku vlast trećim i sedmim mandatima, stanovima i drugim privilegijama; 3) pred zakonom nisu svi bili jednaki jer zakoni nisu važili za DPS članove i pristalice; 4) izbori, suprtono Ustavu, nisu bili slobodni… Ako ne budu poštovali Ustav i zakone, novu vlast treba odmah mijenjati.

MONITOR: Kako vidite proces formiranja nove vlade?

ĐUROVIĆ: Proces formiranja nove vlade odvija se u širokom krugu političkih aktera, sastavnih djelova pobjedničkih koalicija, koji imaju različite vrijednosti, interese  i shvatanje politike. Neće biti lako pomiriti sve te razlike i pristupe. Partije koje čine novu vlast su nakon izbora nastavile sa međusobnim optužbama i uvredama, koje su dva-tri mjeseca prije izbora uspjele da ostave po strani. I pozicija mandatara je u jednom trenutku dovedena u pitanje i to od članica koalicije na čijem je čelu bio  Zdravko Krivokapić. Proces formiranja nove vlade dijelom je posljedica nedostatka iskrene predizborne komunikacije i dogovora partija koje čine sadašnju vlast. Prije 30. avgusta je bilo potrebno dogovoriti i potpisati osnovne principe na kojima treba da se formira nova vlada u slučaju pobjede tadašnje opoziije na izborima. Javnosti nije poznato da  li je bilo pokušaja postizanja takvih dogovora. Ukoliko novu vladu bude karakterisalo međusobno nepovjerenje  kao što je to bilo prije izbora, onda će njen učinak biti veoma ograničen i skroman u odnosu na (pre)velika očekivanja građana.

Milena PEROVIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 23. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DINO BURDŽOVIĆ, KNJIŽEVNIK: Himna posljednjih emigranata

Objavljeno prije

na

Objavio:

Oni koji su svoje živote dali za neku slobodu i državu, među njima je i Rifat Burdžović, padaju u zaborav. Nama ne trebaju heroji, možda nam ne trebaju ni spomenici? Crna Gora slabo ističe svoju antifašističku tradiciju, polako se utapa u sveopšte balkansko sivilo 

 

MONITOR: Kažu najteže je biti priznat u svojem mjestu! Što vam znači nagrada Ratkovićevih večeri poezije koja se dodjeljuje u vašem rodnom Bijelom Polju?

BURDŽOVIĆ: Ja sam dao intervju Pobjedi nakon dodjele nagrade Risto Ratković, i naslovio ga „Još po moru teče Lim” a kolege su redakcijski promijenili u ,,Uvijek mi je bilo stalo da se dokažem u Bijelom Polju” što mi pomalo zvuči onako industrijski, rekao bih, mada nije daleko od istine. Ćamil Sijarić je govorio da su „književne nagrade melemi na ranama pisaca” i ja sam eto, početkom septembra, taj neki moj najdraži melem privio na svoje rane koje sam iz Bijelog Polja ponio u bijeli svijet. Mene je ova nagrada vratila kući, nakon dvije decenije izbivanja iz Crne Gore. U jednoj pjesmi sam zapisao: „I Odisej je bio toliko dugo van Itake, jedina razlika je što ja nijesam ubio ničijeg sina…”. Nijedna nagrada nije od netalenta napravila pisca, niti obrnuto, nedobijene nagrade nijesu ni promil naštetile majstorima pisane riječi, naprotiv, više same sebi.

MONITOR: Nagrađeni ste za knjigu Rifat, koja je pjesnički omaž narodnom heroju Rifatu Burdžoviću Tršu. Predstavite ovu knjigu koja daje sliku jednog zlog vremena i stradanja. Na kraju knjige objavili ste prilog o pogibiji Burdžovića, Volođe Kneževića i Tomaša Žižića.

BURDŽOVIĆ:  Tek sam sad vidio koliko je teško pisati o nekom ko nosi isto prezime! Oko godinu dana sam iščitavao knjige i tekstove o Rifatu Burdžoviću i dao jedno poetsko viđenje o životu i djelu kao i o tragičnoj sudbini mojeg rođaka koji slovi za jednu od najznačajnijih ličnosti koje je dao naš narod u dvadesetom vijeku. Knjiga Rifat nije „burazerska” niti familijarna! Ja sam knjigu koncipirao kao „pisma davnašnjem rođaku” i ovo je vjerovatno prvi put da se nešto objavi o Rifatu Burdžoviću Tršu a da nije stoprocentna publicistika, istorijska priča ili politička ujdurma. Izjava Slobodana Jakovljevića, jedinog očevica stradanja trojice narodnih heroja, data u Banatskom Novom Selu u maju 2007. godine, koja ide kao prilog možda je i najznačajniji dio ove knjige! Sve je uredno zavedeno, pred svjedocima, islednicima, ispečatirano i mislim da mu trebamo vjerovati s obzirom na to  da se radi o čovjeku koji je izgubio oca i petoricu braće zbog zločina koji je počinjen nad partizanskim rukovodiocima. Sve je do tančina opisao, kao pisac bio je tolika moralna veličina da nije htio tajnu iz 1942. godine, koja njegove najbliže rođake denuncira, ponijeti u grob. Narod kao narod, izmislio je pet-šest verzija i valjda je došlo vrijeme da se prekine sa teorijama zavjere. Moja knjiga ide u prilog tome.

MONITOR: Kako tumačite to što je u Crnoj Gori malo podsjećanja na ovakve individualne podvige, a stalno teče jedna opšta istorija podjela?

BURDŽOVIĆ: Podjele i kriza identiteta neraskidivi su dio crnogorske svakodnevice. Do kada će to trajati Bog sami zna. Najgore je što postoje tačke sa kojih nema povratka i toga je malo ko u Crnoj Gori svjestan! Oni koji su svoje živote dali za neku slobodu i državu, među njima je i Rifat Burdžović, padaju u zaborav. Nama ne trebaju heroji, možda nam ne trebaju ni spomenici? Crna Gora slabo ističe svoju antifašističku tradiciju, polako se utapa u sveopšte balkansko sivilo i upada u letargiju koja može biti pogubna za njenu državnost.

Predrag NIKOLIĆ

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 23. oktobra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo