Povežite se sa nama

INTERVJU

Svetlana Slapšak, profesorica Fakulteta za postdiplomski studij humanistike u Ljubljani: Najluđe zamisli nam se dešavaju pred očima

Objavljeno prije

na

Moćnicima uopšte nije potrebno da se sakrivaju iza pandemije – oni  to rade otvoreno, čovječanstvu u lice, i mi to još slušamo i prenosimo! Dovoljno je vidjeti i čuti Trampa

 

Svetlana Slapšak kao rođena Beograđanka godinama živi u Ljubljani. Diplomirala je, magistrirala i doktorirala na beogradskom Filozofskom fakultetu. Svetlana Slapšak je književnica, naučnica, antropološkinja, feministkinja, doktor antičkih studija, lingvistkinja, aktivistikinja… Bila je u grupi 1000 žena za mir, koja je nominovana za Nobelovu nagradu za mir 2005. godine.

Razgovor s njom počeli smo o pandemiji korona virusa kao najaktuelnijem problemu u svijetu. Na pitanje mogu li se sada predvidjeti najteže posljedice te pandemije na globalnom nivou, Svetlana Slapšak je ovako odgovorila:

Na takvo pitanje bi moralo odgovarati zajedno mnogo najrazličitijih stručnjaka, neopterećenih cenzurom i potkupljivanjem: većina ih je sada zauzeta neposrednim rešavanjem problema. Dobar deo najtežih posledica rešilo bi ispunjenje osnovnog zahteva, koji je postavio generalni sekretar UN Antonio Gutereš – prestanak svih ratnih akcija, SAD! To bi ključno olakšalo smanjivanje posledica pandemije, ubrzalo kraj opasnosti i pripremilo osnovu za drugačije organizovanje ljudskog društva. Bez toga, posledice će biti dublje, duže i mnogo teže (ako uopšte) popravljive. Zabavna je nesumnjivo verska perspektiva: nema religije ili verske grupe na planeti čiji bog ili bogovi nisu bili smrtno uvređeni, besni i osvetoljubivi prošle godine: uništavanje vazduha, vode i zemlje za život (ne samo ljudi), ludaci-vladari posvuda, Brexit, požari u Australiji i Amazoniji, otapljanje Sibira, ozonska rupa, dizanje mora, izumiranje čitavih vrsta, pomor dece u Jemenu, milioni izbeglica, glad, beda, ratovi, ratovi, ratovi… Zaslužili smo da budemo istrebljeni! U svetu razuma, sve se to može svesti na samo jedan društveni fenomen, u kojem se čovek sa svojom željom da preživi potpuno izgubio: neoliberalni kapitalizam.

MONITOR: Sve je više informacija o tome da ova pandemija služi moćnima koji hoće da spasu global kapital i unište države sa slabom ekonomijom. Takođe se tvrdi da je korona zloupotrijebljena za proizvodnju masovnog straha?  

SLAPŠAK: Moćnicima uopšte nije potrebno da se sakrivaju iza pandemije – oni  to rade otvoreno, čovečanstvu u lice, i mi to još slušamo i prenosimo! Dovoljno je videti i čuti Trampa. Jedan dan Kina, drugi dan Turska, Rusija – još je dobro što ga dotični diktatori ne uzimaju ozbiljno, sem kad mogu da ga prevare. Onda objasni kako američka vojska treba da čuva izvore nafte u Siriji – čije izvore? Onda mu otkucava račun od farmaceutskih giganata, pa prvo epidemije nema, pa je ima, pa ne da respiratore, pa hvali neki lek (čak su ga naučili da izgovori)… u međuvremenu, naravno, nije dao nijedan od svojih hotela beskućnicima ili bolesnima. Danas je besmisleno misliti o zaverama, jer nam se sve najluđe, najopasnije, najkrvavije zamisli dešavaju pred očima, samo što mi ne reagujemo.

MONITOR: Bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer upozorava da će korona zauvijek promijeniti svjetski poredak…

SLAPŠAK: Javio se autoritet! Izazvao je rat na Kipru, destabilizovao Sredozemlje, upropastio mogućnosti mira na Bliskom Istoku, podrugivao se EU, za sve to dobio Nobelovu nagradu za mir… jedan od najvećih štetočina u svetskoj diplomatiji! Nada je upravo u tome da propadne taj njegov svetski poredak, dakle, zaželimo da je u pravu, i da to doživi.

MONITOR: Analitičari kažu da svijet ni u političkom smislu više neće biti isti. Kakve se promjene na tom planu mogu očekivati?

SLAPŠAK: Očekivati se ne sme, nadati se može. Parlamentarna demokratija je nesposobna da reši nove probleme; model EU ne funkcioniše dobro, jer nije u stanju da reguliše ispade iz parlamentarne demokratije članica, a na nivou EU parlamenta ne mogu se sprečiti sebičnost, zadrti antikomunizam, novi kolonijalizam, zavisnost od NATO-a, nadutost velikih članica… Kapitalizam se već dosetio, sada preko granica ide samo roba, a ne ljudi. Prva mogućna mera je, dakle, da se uzme roba, tamo gde je potrebna, inače ćemo uskoro gledati karavane koje prati vojska. Prestanak mobilnosti robe je nužan uslov da se posle prestanka pandemije ustanove novi tokovi razmene, koji će odgovarati postindustrijskom dobu.

MONITOR: Jedni strahuju da će doći do atrofije diplomatije. Mnoge zemlje su u blokadi, državne posjete su otkazane, važni sastanci odgođeni… Kako to  komentarišete?

SLAPŠAK: Diplomatija više ionako ne postoji. Kada predsednik vlade otvoreno laže i šalje dva različita dokumenta EU (Boris Džonson), kada Tramp postavlja nemušte biznismene za ambasadore (u Sloveniji smo dobili hrišćanku-domaćicu) i svog zeta šalje da u obliku mirovnog sporazuma krade zemljište za hotele i kaznioe u Palestini, o kakvoj to diplomatiji govorimo? Retki diplomat starog kova je Lavrov, koji služi lošem gospodaru: to je žalosna suština diplomatije, ali bar delimično čuva od rata.

MONITOR: Pojedini epidemiolozi uvjeravaju da je pandemija pokazala da su države izdale svoje građane, jer su bile nesposobne da se pripreme za pandemiju i sada se krivica svaljuje na ‘neodgovorne’ građane. Kako se u tom smislu pokazala Slovenija u kojoj Vi živite?

SLAPŠAK: Istovremeno sa pandemijom dobili smo ekstremno desnu vladu na čelu sa Janezom Janšom. U prvih 24 sata pokazao je da hoće da pandemiju iskoristi za svoju politiku – kadrovski cunami, napadi na državnu TV, medije, intelektualce, umetnike, angažovanje vojske, svaljivanje krivice za pandemiju na bilo koga ko drugačije misli, a pre svega na bivšu vladu i levicu, puštanje besnih pasa na sve… Stanovnici Slovenije prihvataju mere disciplinovano, premda se stvorila psihoza – svi su kao otišli na obalu i turističke tačke: izmanipulisana je atmosfera cinkarenja (snimanje automobilskih tablica), to je dovelo do nove besmislene mere, da ne možemo preko granica svoje opštine. Paket zakona o pomoći poslodavcima i zaposlenima izostavio je samozaposlene, prekarce, penzionere (jednokratna pomoć), ali tu borba nije završena, ni u parlamentu. Pobuna nije mrtva, naprotiv: po Ljubljani se odvijaju razne zabavne akcije pojedinaca i grupa do pet, na prozorima su parole, a slovenački PEN je pukao: pod neformalnim vođstvom Borisa A. Novaka i ženskog odbora MIRA, dobra polovina ne prestaje da javno optužuje, kritikuje, bori se za etičke standarde i protiv vlasti. Opasnost za Sloveniju je glad, nadam se da do toga neće doći. Mnogi imaju bašte, mala zemljišta u predgrađima, balkone, terase: vlast je morala ponovo otvoriti vrtne centre, da bi se osigurala ta individualna proizvodnja hrane.

MONITOR: Noam Čomski tvrdi da se pandemija mogla spriječiti, jer je Kina 31. decembra 2019. obavijestila Svjetsku zdravstvenu organizaciju o simptomima nalik pneumoniji. Sedmicu kasnije kineski naučnici su je identifikovali kao korona virus i predstavili ga svim nacijama svijeta. Samo su neke države ponešto preduzele za odbranu od korone, a druge sve ignorisale. Čime se to može objasniti?

SLAPŠAK: Oklevanjem kapitalizma odnosno neoliberalizma da svesno ide u štetu, jasno. Javni interes je uvek niže na listi… Jedino se tako može objasniti da se potpuno zanemarila mobilnost, koja je virus raznela po svetu. Isto tako je očigledna namera da se Kina, pod uslovom da zaraza ostane u njoj, baci na kolena ekonomski i privredno. Ništa drugo se ne čita iz opsesivnog Trampovog ponavljanja izraza „kineski virus”. I dalje se koristi ta vrsta neoliberalnog rasizma, napadi na ljude sa azijskim crtama dešavaju se po celom svetu. Stvari su jednostavne: države koje imaju javni zdravstveni sistem imaju manje žrtava, države bez toga, kao SAD, neuporedivo više. Tamo gde je privatizacija ozbiljno načela zdravstveni sistem, kao u Italiji i Španiji, takođe.

MONITOR: Vi ste svojevremeno napisali da EU vodi nepromišljenu fiskalnu politiku, daje moć samo moćnima, sve manje vodi brigu o demokratiji, služi interesima papirnog kapitala više nego svojim građanima, uništava evropsku misao… Je li tako i danas?

SLAPŠAK: Novoizabrani organi EU su se iskazali odbivši obveznice, koje bi olakšale ekonomsku situaciju. Nedovoljna pomoć Italiji je takođe znak nove politike. Videćemo da li je EU u stanju da kontroliše Mađarsku – zasada nije. Izrazita nesposobnost vidi se u tretiranju izbegličke krize na grčko-turskoj granici… Ukratko, svi su znaci da nema većih promena.

MONITOR: Može Ii se desiti da ulazak u EU više ne bude san država koje se pripremaju da postanu njene članice?

SLAPŠAK: Ne, jer čekajuće članice očekuju deo interne legitimizacije od EU. Primera radi, EU nema problema sa Vučićevom Srbijom!

MONITOR: Jesu li u pravu oni koji tvrde da svijet danas živi u nekontrolisanom haosu?

SLAPŠAK: Izvesno, ali to daje mogućnost novog organizovanja, u čemu epidemija može čak i pomoći. Ako je već zaboravljena ideja osnovne jednakosti koju nam je kroz školovanje ugradio jugoslovenski socijalizam, epidemija nam vraća ideju jednakosti – pred smrću.

MONITOR: Petog aprila 1992. godine počeo je napad na Sarajevo.  Danas, poslije toliko godina od tih tragičnih događaja, u našem regionu mnogo toga podsjeća na ratne devedesete – jačaju desnica i nacionalizmi, odnosi između bivših jugoslovenskih republika daleko su od normalnih… Može li to dovesti do novih sukoba?

SLAPŠAK: Novi sukobi su ugrađeni u takve države, sve su spremne za novi bratoubilački rat. Nigde ratna odgovornost nije ozbiljno raspravljana, nigde nije mir ugrađen u školski sistem. Zato i zbog drugih razloga, novo jugoslovensko organizovanje ima smisla.

                                     Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

MAJA BOGOJEVIĆ, TEORETIČARKA FILMA, FILMSKA KRITIČARKA I UREDNICA CAMERE LUCIDE: Želimo da biznis služi umjetnosti, a ne obrnuto

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za prvi filmski magazin u Crnoj Gori – Cameru Lucidu pišu najveći, najpoznatiji profesionalni filmski kritičari, teoretičari, pisci, kojima je nacionalna pripadnost imaginacija, a to je i naša pokretačka ideja: nacionalno je imaginarno…

 

MONITOR: Camera Lucida 2010 i 2020? Šta se promijenilo u ovoj deceniji koliko CL prati filmska dešavanja? 

BOGOJEVIĆ: Camera Lucida je nastala iz potrebe da se filmu posveti posebna pažnja u lokalnom kontekstu, ali i da se prevaziđu lokalni okviri, da se lokalno integriše u međunarodno/globalno. U dobu non-stop slika, informacijske pretrpanosti i neprestane ,,zabave”, nisam imala velike ambicije, ali se promijenilo dosta, uglavnom pozitivno, jer na finansijsku podršku lokalnih institucija, svakako, nisam računala. Ali, nisam očekivala da budemo volonterski projekat svih deset godina. Izrdžali smo, preživjeli smo i zahvalna sam i ponosna sam na to (na rijetko šta sam ponosna u Crnoj Gori). To je zato što postoji jedna divna, nevjerovatna filmofilska energija i entuzijazam u Crnoj Gori, a da toga nismo svjesni, jer se institucije oglušuju o to. Vrijeme je da crnogorske kulturne institucije počnu da osluškuju našu realnost, koja je nekad bolja nego što mislimo, mnogo bolja od Pink TV, ima nas koji mislimo drugačije i to treba vrednovati. Hello, lokalno?

Sa one druge strane  – hello, globalno! (ne-materijalne strane), nisam ni sanjala niti planirala da se može desiti ovakav međunarodni uspjeh CL.  Pošto smo multi-jezični, dobijam e-mail poruke iz cijelog svijeta koji čitaju CL, koji je poštuju i koji žele pisati za nju. E, to nisam očekivala i zbog toga sam najsrećnija, zapravo. U novom jubilarnom broju 45. koji obilježava solsticij 2020, dan kad smo bili objavljeni 2010, na  primjer, imamo novog dopisnika iz Japana. Duga bi bila lista onih koji su zainteresovani da pišu za CL: iz SAD-a, Kalifornije, Francuske, Indije i Italije dobijamo najviše upita, uglavnom iz akademskih institucija. To su pitanja tipa da »im prevedemo tekst ili da imaju neki tekst koji bi nama značio«,  prate nas i u Italiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji, Njemačkoj… Srećna sam zbog toga. Bilo bi glupo i bezveze da nisam, iako nije očekivano. Jedini problem je što imam više neplaćenog posla. Čudno je to, da postoji 1. filmski časopis u CG koji se ovoliko dugo održao, ali da se i dalje smatra ,,amaterskim”, jer sve što je besplatno i volonterski ovdje se smatra neprofesionalnim. Pogrešno skroz. Za CL pišu najveći, najpoznatiji profesionalni filmski kritičari, teoretičari, pisci, kojima je nacionalna pripadnost imaginacija, a to je i naša pokretačka ideja: nacionalno je imaginarno….

MONITOR: CL je magazin za iskrene filmofile. Saradnici su sa svih meridijana. Izlazi na više jezika i što je najvažnije pokriva filmsku građu svih zemalja u kojima se stvaraju filmovi. Čini se kao da su se poklopile iste frekvencije na različitim stranama planete?

BOGOJEVIĆ: I to, isto, nije bilo planirano. To se samo desilo. Na festivalima sam upoznala čuvene Ronald Bergana, Frodona, Joan Dupont, Rosenbauma… I kliknuli smo odmah. Takve stvari se ne planiraju. I kad vam dođu tako, samo ljudska energija i filmsko znanje matter. I oni tada obećaju da će da pišu za CL, da im je sjajna ideja časopisa, naziva, da će doći u Crnu Goru. Zato je CL multi-jezička i multikulturalna.

Camera Lucida kulturno mapira jedan prostor, koji postaje novi prostor filmske kulture bez obzira na geografske, nacionalne i druge razlike. Digitalna je iz razloga geografske neograničenosti, ali i zato što je tako finansijski održivije i ekološki efikasnije. Akcenat je stavljen na prostor sličnosti, ali i razlika i raznovrsnosti. Želimo promovisati multijezičnost i multikulturalnost, ali i isprovocirati kritički pristup savremenoj vizuelnoj politici i čitanju filma. Prema citatu Dive iz istoimenog  Beneovog filma, želimo da ,,biznis služi umjetnosti, a ne obrnuto, da umjetnost služi biznisu”.

MONITOR: Da nema ovakvih magazina i rijetkih festivala koji gaje iskrenu strast prema filmskoj umjetnosti, publika bi bila osuđena na blokbastere i poneko domaće ostvarenje koje je uspjelo da odradi bolji marketing. Kako Vi gledate na kinematografiju danas?

BOGOJEVIĆ: Nikako. Nažalost, pesimistična sam.Voljela bih da je drugačije, ali mi smo brain-washed dekadama i ne znam kako se izvući iz toga. Čeznem da gledam lokalni film koji je autentičan, preispituje našu društveno-istorijsku stvarnost, koji se bavi našom ,,stvarnošću “. Sreća da imamo Ognjena Glavonića iz regiona kao mladog uzora, a želim ih još takvih, bez imitacije, ali sa autentičnom željom…

MONITOR: Često ste u žiriju brojnih međunarodnih filmskih festivala. Kako filmski svijet izgleda iz tog ugla?

BOGOJEVIĆ: Izgleda mi uvijek bolje. Ne znam kako to da opišem kratko, jer svaka nacija ima svoj program. Naša kulturna politika je baš loša. Poistovjećujem se sa francuskom kulturnom polilitikom, jer smatram da je najbolja na svijetu (uz korekcije, naravno, ništa nije idealno), Francuska je jedina zemlja na svijetu koja redovno i kontinuirano podržava finansijski kulturna djela, a posebno filmsku umjetnost. Mislim da to dovoljno govori o jednoj državnoj politici kulture. Slično je bilo u Jugoslaviji. Tito je cijenio umjetnost, posebno filmsku. Nemamo sad vremena ni prostora da analiziramo sve što nam se desilo, ali ja pamtim kao dijete socijalizma, sjajne matine filmove u Kinu Kultura.

MONITOR: U ovih deset godina CL je zabilježila i mnoge promjenene na domaćoj filmskoj sceni.

BOGOJEVIĆ: Naš 1. broj je bio posvećen Živku Nikoliću. Camera Lucida je, do sada objavila omaže: Živku Nikoliću, Vlatku Giliću, Dušanu Vukotiću, Krstu Papiću, Veljku Bulajiću itd.; intervjue sa sljedećim crnogorskim filmskim autorima: Nemanja Bečanović, Senad Šahmanović, Dušan Kasalica, Ivan Salatić (broj 21-23, januar 2016), Ivan Marinović (broj 28, jul, 2016), Mirko Ilić itd. Ovi intervjui su se našli na stranicama pored (dvojezičnih) intervjua sa filmskim velikanima svjetske slave: Jean-Luc Godard, Bela Tarr, Bertrand Tavernier, Godfrey Reggio, Vera Chytilova, Amos Gitai, Gianfranco Rossi, Kristof Zanusi, Jan Harlan, Mohsen Makhmalbaf, Isabelle Hupert, Juliette Binoche, Jean-Marc Barr, Sergio Assisi itd.

MONITOR : Šta je sa mladima i filmom. Da li mladi pronalaze put do vrijednih filmskih ostvarenja ili jednostavno konzumiraju šta im se ponudi?

BOGOJEVIĆ: E to mi je totalna nepoznanica. Mladi su svjesni svega, mnogo svjesniji i brži od nas, prethodnih generacija, ali su i ciničniji i strašno brzo ,,znaju cijenu svega odmah, ali ne i vrijednost ičega”. Pošto smo imali rubriku Mala Educacion koja je objavljivala studentske radove svih obrazovnih institucija u Crnoj Gori (UDG, FDU, FVU itd.) prepustiću njima odgovor šta i kako zamišljaju budućnost.

MONITOR: Je li vrijeme za štampani primjerak CL?  

BOGOJEVIĆ: Uh, baš ne znam kako da odgovorim na ovo. Pripadam starijoj generaciji od tebe. Ali sam vrlo brzo usvojila internet/digitalne navike, čitam puno preko neta, CL je časopis koji se ne može čitati na mobilnom, mora mu se posvetiti pažnja, zato i jesmo dizajnerski kakvi jesmo. Ako se budemo štampali, to će biti za mog tatu i njegove generacije, koji ne čitaju internet izdanja i još vole štampano. Moj tata još nije vidio CL broj. Mora se štampati za njega i slične.

Dragan LUČIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

Dubravka Stojanović, profesorica istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu: Vučić je progutao i državu i društvo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Sveli smo se na više-manje jednopartijski sistem i to prirodnim putem, sami od sebe. Usisao je institucije, podjelu vlasti, pravosuđe, progutao društvo.  Opozicija je izumrla. Ako će postojati vrijeme poslije Vučića, u šta sve više sumnjam, biće to na nekom ground zero, na ledini

 

MONITOR: Prošle nedjelje održani su parlamentarni i lokalni  izbori u Srbiji. Šta su oni pokazali kad je riječ o političkoj situaciji u Srbiji?

STOJANOVIĆ:Pokazali su da je ona tragična. Sveli smo se na više-manje jednopartijski sistem i to, da kažem, prirodnim putem, sami od sebe. Dakle, ne nekom revolucijom, okupacijom, zabranama, nasilnim ukidanjem stranaka. Opozicija je jednostavno izumrla. Pred nama je sada ogromno pitanje kako se to dogodilo. Za knjigu Srpska strana rata radila sam istraživanje o tadašnjoj opoziciji Miloševiću (rad je urađen 1994. godine) i osnovni zaključak mi je bio da je Milošević krajem 80-ih uzeo nacionalistički program od intelektualne opozicije i da se ona od toga nikada nije oporavila. Ona je bezidejno nastavila da se s njim takmiči na tom terenu, da zapomaže da bi ona rat bolje vodila, zbog čega je ostala bez sopstvene platforme, pa I mogućnosti da se profiliše kao stvarna alternativa vlastima i da na takvom programu pobedi. Tadašnja opozicija jeste kasnije, 2000. godine, pobedila Miloševića, ali posle četiri izgubljena rata, sankcija i bombardovanja. Međutim, ona ni tada nije napravila drugačiju Srbiju, niti je to mogla sa svoje uglavnom nacionalističke platforme. I onda su u taj zapušteni prostor prirodno ušetali jači, autoritraci, populisti koji su postepeno stavili sve pod svoju kontrolu.

MONITOR: Da li ste očekivali ovakav rezultat izbora?

STOJANOVIĆ:Nadala sam se nečem malo boljem. Nadala sam se da će se odbraniti slobodni gradovi Šabac i Paraćin, da će se odbraniti i dobiti centralne beogradske opštine. Vučić je naravno progutao i državu i društvo i njegova odgovornost za ovaj sunovrat je najveća. Ali lično osuđujem i kampanju opozicije za bojkot izbora. Od početka je bilo jasno da je to katastrofalna karta osim ako se ne napravi velika kampanja, digne društvo, jako snizi izlaznost i onda, kada se izbori pokradu, krene u odbranu. Ali, to se nije desilo. Bojkotaška opozicija je samo ponavaljala „bojkot– bojkot“, jer ,,nema uslova”, bez ikakve ozbiljne kampanje, niti najave šta će biti kad Vučić dobije apsolutnu vlast. Tačno je da uslova nema, slobode medija pogotovo, ali ova akcija bojkota nije bila borba za bolje uslove i više slobode. Ovo je bilo priznanje poraza pre poraza, što ne razumem.

MONITOR: Šta je najbitnija karakteristika autoritarnog režima Aleksandra Vučića?

STOJANOVIĆ: Najbitnije je što je sve usisao. Od ideologije – on glumi liberala, a svi znamo da samo namiguje i da je ostao stari radikalski nacionalista; onda je on kao da je za EU, ali je i za Rusiju i za Kinu. On je za demokratiju, ali je autokrata i lupa čvrstom rukom, što narod voli. Usisao je institucije, podelu vlasti, pravosuđe, progutao društvo. Ako će postojati vreme posle Vučića, u šta sve više sumnjam, biće to na nekom ground zero, na ledini.

MONITOR: Da li je opozicija trebala da bojkotuje izbore?

STOJANOVIĆ:Bojkot je naravno moguće sredstvo borbe, kao i građanska neposlušnost. Ali to ima svrhe samo ako dobro stojite u biračkom telu, ako je uz vas značajan procenat ljudi koji će stati iza bojkota i onda to na ulici branite. Ovako, s nekih daj bože 15 odsto u biračkom telu to je samo znak nemoći. Vućić me nije ni iznenadio ni razočarao, od njega ništa nisam ni očekivala. Ali nemati opoziciju je ozbiljan udarac. To je slika nedostatka stvarnog pluralizma, stvarnih dilema kuda ići, kako reogranizovati državu, društvo… Ukratko – to je slika najdublje krize društva koje iz sebe ne može da iznedri bar dve približno jake opcije.

MONITOR: Šta očekuje Srbiju poslije ovih izbora?

STOJANOVIĆ: Apsolutna vlast. Ako pratimoVučićevo ponašanje od 2012. godine videćemo da se ono bitno promenilo, da je sve autoritarniji, a sad više neće imati nikakve zadrške. Jer, ne samo da opozicije nema u Skupštini, nje više neće biti ni van nje. Mi smo godinu dana imali značajne proteste pod nazivom „1 od 5 miliona“, hodali su ljudi u više od 60 gradova u Srbiji, masovno je to bilo, više desetina hiljada ljudi u Beogradu svake subote. Ali, i ta energija je ispuštena, ništa od nje nije napravljeno.

MONITOR: Je li, kako tvrde politički analitičari, srpsko društvo  u dubokoj krizi?

STOJANOVIĆ:Ono je odavno u toj krizi. Što bi rekao Dobrica Ćosić – srpski narod je  propustio 20. vek. Neverovatno, ali moram da se složim s Ćosićem u tome. Ali ne zbog onoga na šta je on mislio. On je mislio na Jugoslaviju kao grešku, a ja mislim na to da je upravo nacionalizam, koji je Ćosić artikulisao, uništio Srbiju, jer je ceo vek ostao prioritetni cilj. Vek je propušten za modernizaciju, razvoj, za koncepte drugačije od teritorijalnih proširenja. A jedno društvo ne može da tapka na istom, ne možete stalno da imate isti program i da malo-malo pokušavate da ga ostvarite iako je jasno da to ne ide. U tim uslovima mora da počne truljenje i ono se sad vidi golim okom.  Poslednji ratovi su bili šansa da se iz poraza nešto shvati. Ta šansa je propuštena. Sami smo sebe zarobili.

MONITOR: Zna li se kakav je Vučićev plan o tome kako riješti status Kosova? 

STOJANOVIĆ: Ne zna. Niko nikada nije taj plan video. Jedino što smo videli to je kuknjava što njegov plan niko ne podržava. A plana nema. Verujem da ni on ne zna taj plan.

MONITOR: Nedavno je u Beogradu održana konferencija ,,Ko je prvi počeo – istoričari protiv revizionizma”. Koje su glavne poruke tog skupa?

STOJANOVIĆ: To je projekat književnog udruženja Krokodil, koji je trajao dve I po godine i okupio značajne istoričare iz država nastalih raspadom Jugoslavije. Osnovna poruka je da naše vlasti i dalje vladaju pomoću nacionalizma, a da je njegovo pogonsko gorivo zloupotreba i revizija istorije. Na istoriji se najlakše fabrikuju mitovi o sopstvenoj veličini i starini, na tome se lako stvore političke emocije, pokrenu mase, napravi haos u kome se zatim traži čvrsta ruka koja će sve to da reši. Mi smo se kao istoričari i građani pobunili protiv toga i ustali u odbranu naše nauke, ali i same prošlosti. Nauka se ismeva forsiranjem fabrikovanih „novosti iz prošlosti“, a i sama prošlost se „arči“, mnogi se prema njoj odnose kao prema samopousluzi, pa uzimaju iz nje šta im treba. Mi smo ustali u odbranu celovitosti prošlosti, njene nedeljivosti. Nju čini i ono što nam se sviđa i ono što nam se ne sviđa. Često baš iz onoga što nam se ne sviđa možemo da naučimo mnogo više, pa i da se potrudimo  da to ne ponovimo.

MONITOR: Na konferenciji je usvojena deklaracija ,,Odbranimo istoriju”. Šta se njom predviđa?

STOJANOVIĆ: Njome se ukazuje na to kako se sve zloupotrebljava istorija, ali ko to sve radi, od ministarstava koja određuju praznike, preko lokalnih vlasti koje menjaju imena ulica, do medija koji najveći prostor daju mitomanima. Pa onda imamo skupštine, koje usvajaju zakone kojima propisuju kakva je prošlost bila ili sudova koji presuđuju koga treba rehabilitovati ne vodeći računa o utvrđenim istorijskim činjenicama. Tu su i istoričari, koji često i sami nude svoje usluge ili nemaju snage i hrabrosti da se odupru.

MONITOR: Vi ste nedavno rekli da aktuelno političko vođstvo Srbije svoju vlast zasniva na svojevrsnom istorijskom revizionizmu.

STOJANOVIĆ: To su radila sva rukovodstva i u Srbiji i u drugim državama. Pa svako bira period kojim voli da se ,,igra”: neko voli da se igra Drugog svetskog rata, što je nažalost u Srbiji bio slučaj s demokratskim vlastima posle 2000. koje su zakonom izjednačavale četnike i partizane, menjale praznike, imena ulica, udžbenike istorije i to za 360 stepeni. U Hrvatskoj je takođe vrlo „živ“ Drugi svetski rat, ali i ratovi 90-ih o kojima se tabuizira propisani narativ, koji se ne sme dovoditi u pitanje. Makedonija je otišla daleko u antiku i tako dalje…Ispada da je igranje s istorijom najeftinija roba. Tako misle političari –  nešto si kao dao narodu, ima se utisak da se nešto promenilo.Što je govorio Stojan Cerović nama je istorija nepredvidivija od budućnosti. A to je jako opasno i vrlo skupo. Neko pametan je rekao da je fizika kriva za smrt 100. 000 ljudi u Hirošimi, ali su istoričari krivi za smrt miliona.

 

Politički vrtić

 

MONITOR: Pod naslovom „Samodržac priređuje farsu“, švajcarski Tagesancajger objavio je prije nekoliko dana da je, „zbog slabe i posvađane opozicije, EU sklopila svoj mir sa Vučićevim autoritarnim sistemom“. U tom stilu su i analize njemačkih medija.

 

STOJANOVIĆ: Tragedija. Ali tačno je. I ne samo to, nego je ta vodeća opozicija, ako uopšte ima neku ideju, onda je to evroskepticizam i protivljenje rešenju pitanja Kosova. A Vučić bar igra igru da nešto nudi međunarodnoj zajednici. Ja njemu ne bih nikad verovala da će on to i uraditi, evo osam godina uspeva da vlada, a da ništa nije uradio, ali EU mu i dalje daje neograničenu podršku. On bar nudi, a opozicija direktno govori da ne da ništa. Pa da li stvarno misle da će s tom politikom dobiti podršku EU? I da li stvarno misle da će bez podrške EU moći da ostvare neki bolji rezultat? Pa to je politički vrtić.

 

Opasne igre vlasti i crkve 

MONITOR:  Odnosi između Srbije i Crne Gore, kako to tvrde i crnogorski zvaničnici, nikad nisu bili gori nego danas. Kako Vi ocjenjujete te odnose i ko je glavni krivac što su pogoršani?   

STOJANOVIĆ: Slabo poznajem komparativno pravo kad je u pitanju crkveno vlasništvo, pa se zato oslanjam na ono što o tome govore ljudi čije pravno mišljenje izuzetno cenim, kao što je to, na primer, Tea Gorjanc Prelević. Ona, kao i drugi pravnici koncentrisani na ljudska prava, polaze od toga da je Zakon o slobodi vjeroispovijesti kontroverzan i agresivan, a da je politički govor vrha crnogorske države, koji je, agrumentujući taj zakon, otvoreno govorio da je cilj stvaranje Crnogorske pravoslavne crkve i to od imovine SPC. Takvo pravno rešenje bi trebalo da bude nedopustivo. Ali, veoma je problematično i ono kako je taj zakon dalje politički iskorišten. Meni lično su litije bile zastrašujuće, jer pogled na tolike kolone ljudi iza verskih simbola, u nekoj vrsti verskog transa,  a među njima i mnogo mladih, je za mene kao ateistu i liberala nešto što izaziva jezu pri pomisli da se taj talas kreće ka nekoj vrsti fundamentalizma. Na to onda još dođu i vlasti Crne Gore i Srbije koje obe koriste tu jako duboku krizu za svoje predizborne mahinacije i homogenizacije nacije radi svoje apsolutne vlasti. Koji god od tih nivoa da pogledate ostavlja vrlo gorak ukus. Vlasti i crkve igraju vrlo opasne i zapaljive igre, a građani po ko zna koji put nasedaju i prihvataju ulogu koja im je dodeljena. Posle trideset godina od uvođenja višestranačja i svih iskustava s nacionalizmom i ratovima, tu pamet nekako staje.

                             Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DR ESAD KUČEVIĆ, UNIVERZITETSKI PREDAVAČ IZ TUTINA: Vuhan u Sandžaku

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ne samo Sandžaklije, nego svi građani Srbije su prevareni da je opasnost od epidemije prošla. Naprečac, ishitreno i lakomisleno su ukinute sve preventivne mjere

 

MONITOR: Novi Pazar je uveo vanredno stanje zbog epidemije korona virusa. Zašto se Gradski štab za vanredne situacije Novog Pazara odlučio za to?

KUČEVIĆ:  Gradski štab za vanredne situacije Novog Pazara odlučio je na onlajn sednici da proglasi vanredno stanje zbog naglog skoka broja zaraženih i alarmantne kliničke slike stotinak inficiranih osoba. Tim povodom uveden je niz mera, postupaka i aktivnosti u cilju zabrane okupljanja na javnim površinama više od pet osoba, zabrane organizovanja porodičnih veselja i ograničenog rada ugostiteljskih objekata od sedam do 19 časova. U kafićima i restoranima za stolom ne može biti više od dve osobe, a obavezna je i distanca od dva metra između stolova. Takođe, na snazi je zabrana konzumiranja ovde popularnih nargila, uzročnika prošlogodišnje galopirajuće epidemije tuberkuloze, posle koje se i najnovijim povodom virusne kulminacije, svakodnevno dezinfikuju sve medicinske ustanove i najprometnije gradske ulice.

Međutim, ekskluzivni raport iz sandžačke prestonice je nedorečen bez letimičnog osvrta na političku, ekonomsku i socijalnu situaciju na obalama Raške i Jošanice, koja je, ako se ne varam, sveukupno doprinela da Pazarci plaćaju najskuplju cenu aktuelnoj epidemiji. Sve je zvanično eskaliralo do nivoa epidemiološke eksplozije pre deset dana, iako dobro obavešteni pominju nedelju dana ranije. Prethodno, ne samo Sandžaklije, nego svi građani Srbije su prevareni da je opasnost od epidemije prošla i da treba 21. juna što masovnije da izađu na parlamentarne i lokalne izbore. Naprečac, ishitreno i lakomisleno su ukinute sve preventivne mere, iako se očekivao postepeni povratak u normalni život. Uz jalovo podsećanje na nezavidno kadrovsko stanje krhkog zdravstvenog sistema Srbije kome nedostaje 15 posto radnika, a još 10 posto je epidemija izbacila iz stroja. Toliki kvalitativno-kvantitativni kadrovski manjak izostanka četvrtine radnika u najtežem trenutku je nenadoknadiv i najtransparentiji hendikep u sudaru sa nevidljivim i jezivo nepredvidivim virusom. 

Ali, prema teorijskom scenariju virusa Covid 19, prirodna selekcija je preko noći došla po svoje zalihe. Ekstremno i gromovito, baš u Novom Pazaru, zbog već nabrojanih preduslova i tradicionalno kompromitovanoj Opštoj bolnici, bremenitoj aferama u znaku mita, korupcije i kriminala. Naročito na hirurgiji, ginekologiji i internom odeljenju, kao i kadrovskoj nesposobnosti neiskusnih radnika nedavno osnovanog Zavoda za javno zdravlje, kojima je struka definisala želje, a politika stav, pred svako oficijelno obraćanje javnosti.

MONITOR: Poštuju li građani vanredne mjere?

KUČEVIĆ:  Ponašanje većine građana je u skladu s propisima, bez obzira na to što individualno svako poseduje jedinstvenu i različitu unutrašnju prirodu. Tokom epidemije poumirala je sirotinja raja. Ona je najviše stradala, u gradu sa hiljadama socijalnih slučajeva, obila se o glavu, najčešće socijalnoj spontanosti, iskrenosti i bliskosti. Ali, virus Covid 19 ne bira žrtve. Među njima je i mnogo elitnih intelektualaca, visoko pozicioniranih društveno-političkih radnika iz Novog Pazara.

 

Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 3. jula ili na www.novinarnica.net

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo