Znate koja je ljubav najljepša? Ona koja se provlačila kroz iglene uši života i… opstala

Praznici su mi uvek bili komplikovani (da to lepo kažem). Interesantno, s vremenom nije postalo ništa bolje. Naprotiv. Zašto je sve pretrpano porukama “ko hoće, nađe način“, “ako je dovoljno stalo, nije teško“? Teško je. Mnogo je teško. Zato što je život komplikovan. Zato što od obaveza nekad ne znaš gde ćeš pre. Zato što sve i svašta zavisi od tebe.

Nije dovoljno samo želeti… U jednom trenutku sam stvarno poverovala da ću uraditi neke stvari o kojima sam sanjala. Srećom, brzo je prošao. A život je priredio iznenađenja koja nisam mogla ni da zamislim. Sad živim, pa kako bude. Od sanjanja nema vajde.

Danima samo neke loše vesti. Današnja crna hronika: sin ubio majku, napad sekirom na dvojicu muškaraca, brutalna masovna tuča maloletnika u NS, ubistvo sekirom u Inđiji, nožem u vrat ubijen vlasnički pas… Ljudi, šta se ovo dešava?!

Mislim da strah od gubitka parališe receptore za razmenu emocija, ali kad shvatimo da ljubav nije posed, već sloboda, da je neiscrpna, kad ovladamo prirodnim refleksima da generišemo i dajemo bezuslovno, onda sve prepreke nestaju. Znate koja je ljubav najlepša? Ona koja se provlačila kroz iglene uši života i… opstala. Sve se preživi, a onda počne neki drugačiji život sa novim problemima i novim radostima. A onaj stari ostane u ćošku da na njega pada prašina, povremeno ga se setiš i ulepšaš, ipak je tvoj.

– Vidim, odlučila si da ćutiš?

– Da.

– Kako ćeš izbaciti sve to što imaš da kažeš?

– Čim grane proleće, krećem na trčanje.

– Ti mrziš trčanje!

– Da. Tako će minus i minus dati plus.

– Rizična strategija.

– Ništa ne košta da probam.

Mali noćni razgovori

Ne gubite nikada iz vida da je svako zlo prolazno, da na kraju dobrota i ljubav neminovno pobeđuju i da je najmračnije, uvek, pred svitanje.

Hristos se rodi!

P.S. Pametnom dosta, zato oni danas i nemaju mnogo.

Nataša ANDRIĆ

Pazite da vam snijeg ne pada na glavu, otežano je kretanje, obucite se toplo i druga javna upozorenja savremenom čovjeku

Ustala kao veštica, pijem drugu kafu, slušam muziku, boli me uvo da idem u nabavku… Koji sam ja meni moj bivši muž! Od svega što se dešava poslednjih nedelja, komšinicu je najviše pogodilo što je produžen raspust, zbog dece. Koliko znam, ona ima samo dvoje dece: ćerku  (50) i sina (53). Zastanem. Zadržim dah. Gledam. Gledam. Gledam. Izdahnem. Ništa se ne promeni. Ali dam sebi koji sekund mira.To je taj mozak koji je nemoguće razumeti. Povremenim iracionalnim postupcima protiv davljenja u svakodnevici. Kod upornog gajenja nade, veoma je bitno da je tokom zime unesete i držite u zagrejanom prostoru, pored prozora s pogledom u daljinu i povremeno zalivate čežnjom (može i rakijom). Naravno, redovno i nežno uklanjajte prašinu zaborava, ne dozvolite da se nahvata.

Nada umire poslednja, kažu. Ali, potpuno je bespotrebna, jer, pre toga, polako i postepeno umru svi oni delovi tebe koji su čekali. Ako je do mene, nije morala ni da izlazi iz te kutije, nego da ostane na njenom dnu. Nada… Ta drolja koja se svima, bez rezerve, tako podatno pruža.

Ovaj sneg učinio je da mi slike iz detinjstva prolaze kroz glavu, kao pesma kroz grlo. Ponekad ih pomalo čujem. Da li, nakon zaborava, još uvek negde postoje, onako detinjaste, sa otvorenim vratima i majčinom dozvolom za igru?

Umalo da zaboravim na pasulj koji kuvam. I naravno da me sad mori pitanje zašto smo čupali vreže pasulja po kukuruzima i sav onaj predivni azot koji su azotofiksatorne bakterije preradile u svojim kvržicama, završio na bunjištu našeg imanja, zapaljen veštom rukom jedne babe. Nećemo reći čije. Izgubio se život u raskoraku. Između dve stranice knjige. Između dva perona. Između dve stanice. Izgubio se život između nekih datuma. Između dve raskrsnice. Nema nagrade za poštenog nalazača.

Pazite da vam sneg ne pada na glavu, otežano je kretanje, obucite se toplo i druga javna upozorenja savremenom čoveku.

Na zidu mi visi fotografija grada koji više neću videti i sebe u njemu i to je otprilike najviše što mislim o svetu danas.

P.S. Meni kilo šarene laže i može dosta paralaža, kolko stane u vreću, čisto onako da imam za sreću.

Nataša ANDRIĆ

Predrasuda nastaje kad od neprovjerene pretpostavke, u svojoj glavi, napravimo činjenicu

Gledajući ljude koji, krajnje opušteno, prilaze poslovnim i privatnim obavezama i nemaju nikakav stres zbog rokova, sve mi se više čini da sam odrastala u kasarni i to sa jednim vrlo zaje… zeznutim desetarom. Za čiste rezove u životu po sopstvenim sklonostima bira se alat. Neko reže skalpelom, neko satarom. Ako ima umešnosti, učinak je isti, samo snaga i zvuk koji ostavi satara, pojačava osećaj definitivnog.

Volela bih na svom imanju da gledam u palme i mandarine, ali prema podneblju ide i drvo. Lipa i kesten. Grab i hrast kao dva najdrvenija imena među drvećem. Interesantno je kako je i bukva jedno lepo drvo, sa bujnom krošnjom i dobrim hladom, a stablo pravo, visoko i kao građa zahvalno za svaku obradu, ali zbog izvesnih osoba ime bukva, nije na ceni. Ljudi su problem, a ne šuma. Eno, Ivan Gavrilović, muzički genije, priča za neki belosvetski radio, a Kurir prenosi, kako je super bilo devedesetih. Kaže, znao se red i ko je ko, kriminalci Arkan i Šijan bili gospoda, a ne ko danas ovi. Kao primer gospoštine navodi kako je i njega Arkan ošišao. Gospodin, bajo. Ritam je van pesme i duh van lampe… Predrasuda nastaje kad od neproverene pretpostavke, u svojoj glavi, napravimo činjenicu.

Neka nedostižna ili nerealna stvar, na trenutak ti se učini dostupnom. I, ukoliko ne shvatiš na vreme da trčiš za opsenom, upropastićeš sebi život. To je to drugo lice iluzije, njena tamna strana. Sretnem ponekad novu sebe i ne prepoznam se, samo prođem, potapšem se po ramenu i produžim dalje. Dobro je biti sam sa sobom ponekad. Čovek mora konstruktivno i dalekosežno da radi na sebi da bi, kad ostane sam, bio u dobrom društvu. No, preduga samoća nagrize i najotporniji materijal. Čuvajte se. Ukoliko pređe izvesne granice, samoća se izvitoperi i postaje opasna po život.

Bajke su skroz zeznute sve do samog kraja. Tu je stotinu nekih nevolja i peripetija. Jeste da znamo da će na kraju biti srećan kraj, ali doći do njega je baš komplikovano. Svejedno, ja živim svoju bajku.

Ne čuvam želje za kraj godine, zdravlja, dobri moji, svima, svaki dan.

P. S. Opet neke sankcije, Đura neće da nam oprosti što nas je tukao.

Nataša ANDRIĆ