Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Biće kako ja kažem, a ćutim

Objavljeno prije

na

Bože, kako je lako izmudrovati na brzinu, samo podigneš značajno obrvu i napraviš pauzu, svi gledaju pomno, niko ne čuje ni riječ

 

Slon lepotan Dondolan i slonica Micaaa… dok se pet malih umova lepo i zdravo razvije, moj se pretvorio u kašicu… Dečija pesmica me je jutros prepala, odjednom je iznikla kao da je nešto novo, kao da je neću prepoznati; smeši mi se nejasno kroz maglu, a ja… Zagubih proverene putokaze. I ovaj će dan, znam, biti još jedno lutanje. Spustim loptu tako što je probušim i bacim. Ne znam kada je Beznad postao ovako nepatvoreno surov, nikada ga nisam videla ovakvog, a opet on ide na ta putovanja i sada, kako smo sve stariji, vidim da ide kako bi se menjao, jer ostajanje uz mene za njega je prezimljavanje, miran san hibernacije. Bože, kako je lako izmudrovati na brzinu, samo podigneš značajno obrvu i napraviš pauzu, svi gledaju pomno, niko ne čuje ni reč. I danas smo se smejali i pevali, to je sva naša ušteđevina.

Pokazujem da mi nešto treba tek kad postane radikalno neizbežno. I imam sve veću toleranciju na to šta je, zapravo, neophodno. „Mogu i bez toga“, obuhvata sve više toga. Kad mi kažu da stavim tačku na to, zamislim kako uzimam događaj, stavljam mu kapu i šal oko vrata, poljubim ga u čelo i pošaljem u Sibir. Kad me obuzmu strahovi setim se da moja baba, s nekog oblaka, i dalje kruni kukuruze i hrani me iz ruke.

Podseti me nešto na emisiju „Moja dedovina“, sve lepo, ali ovo: Zlatar, selo u planini, voditelj naleteo na neku bakicu. Ima sedamdeset i kusur godina, vitalna, kao zmaj. Raspričali se, a ona oštroumna, otresita, iako je selo napustila samo jednom kada je išla sinu na polaganje zakletve u vojsci. Nismo mi svesni kakve gene nosimo. Pitao je da li je nekad srela medveda. „Jesam“, kaže. „I?“ „Pa ništa, prođem dalje, za mene je sve to domaće: medved, krava, vuk…“

Kad danju maštaš, ljudi pomisle da si šarlatan, onda moraš krišom, u tajnosti, i ne smeš nikom o tome kazivati jer će klobuci lepote pobeći kroz odžak, i dalje, dalje… čak iza nevidljivog meseca. Ima onih povrataka koji nas ne vrate sebi, nego nas još više udalje od nas samih. Nekad ih biramo, nekad nas zateknu ili nemamo izbora, a nekad nas odvedu putevima koje ne možemo ni da sagledamo. Potražimo reči nade da nas prate u vremenima ispred nas. Poklonimo se radosti i darujmo je drugima. Ne mora misao da bude sažvakana i jasno prezentovana. Ponekad je dovoljna jedna reč da te povuče magija i nadograđivanje ide prirodno i spontano.

Prošao je još jedan dan, hirovit i neodlučan. Malo hteo da bude jesen, malo zima. Do samog kraja, nije se odlučio. Jesenji mrak moraš da osetiš, on je najtamnija dubina vode koja te gustinom tera iz sebe.

P.S. Prema zakonu očuvanja energije, svaku tugu treba pretvoriti u snagu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Ne čekaj da prođe, p(r)ođi ti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad se proderem nekad, žao mi, jer na trenutak zaboravim sve lijepe riječi koje su ljudi zaslužili da im kažem. Kad viknem, osjećam se kao sunce koje je slomilo vitraž

 

 

Txt. Ovih dana, što bi rekao Branko Radičević:

„Sunce žeže, zapara je ljuta.

Svaka biljka stoji zabrinuta.

Cvetak jedan klonuo je žedan –

na toj suši oće da s’ osuši.”

Neverovatna vremena…

Dovoljno je da samo vrlo ubedljivo kažeš da nešto umeš, da si u nečemu neprikosnoven, ljudi su spremni pre da poveruju rečima nego svojim očima i realnosti koja uporno pobija te pompezno iznete tvrdnje. Srećom, većina ljudi, koja prolazi kroz moj život, ne uspeva ni da nasluti koliko me neke stvari pogode, koliko mogu mnogo i snažno da volim, koliko je moj bes ogroman i užasan, koliko su sva moja osećanja prenaglašena i duboka. Za njih ću uvek biti hladna ku*ka i veštica. Srećom. Kad se proderem nekad, žao mi, jer na trenutak zaboravim sve lepe reči koje su ljudi zaslužili da im kažem. Kad viknem, osećam se kao sunce koje je slomilo vitraž. Neverovatno koliku štetu može da izazove samo jedna reč, koja je pre nego što je izašla iz usta, zaboravila da prođe kroz ono malo mozga što je ostalo.

Volela bih da mogu da sebe ubedim kako o meni brine Univerzum, Bog, Proviđenje, Viša sila ili šta već. Realnost pokazuje da o sebi brinem ja i nekoliko divnih ljudi koje volim. Društvo s početka, izgleda, ima pametnija posla.

Zaboravih da vam kažem, kod mene nema ništa novo. Samo na momenat okrunila se svest, pobrkala redosled reči, slika i događaja. Jedan mali, odsudni tren. A onda se sve opet mirno vratilo na svoje mesto. I moj svet se opet ogrnuo tišinom. Plima i oseka duše. I uz to neprestano talasanje i valjanje misli. Kao kad voda polira i glača kamenje. Nije isto kad ti padne na pamet i kad ti se sruči na glavu. Lutala sam, dugo i duboko kroz zečiju rupu, Alisa. I zalutala u nekakav svet, u kome su najbanalnije obične stvari postale posebne. A onih, posebnih, ima toliko da to više nisu. Ne bi ti se dopalo. Razmišljam, neko će morati da izađe iz mog života da bih ja mogla da uđem…

A lepo je meni govorila moja baba. Udaj se, rodi decu, skrati jezik, progutaj knedlu (u prevodu izbroj do deset) , ćuti i smej se kad ti se ne smeje. Poslušala sam je. Udala se i rodila decu. Za ostalo – baba, izvini…

Tražili smo leto. Dobili smo leto. Hvala predsedniku. Živela Srbija!

P.S. Ovom danu nedostaje jedna sočna, zrela dinja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nevrijeme, jer vremena odavno nema

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad sam bila mala, obožavala sam kad napolju grmi, dobro i plašila sam se. Tad su se naravno gasili svi uređaji u kući, i nije se radilo ništa. I ja legnem, i tjeram babu da mi priča strašne priče

 

Pljušti. Ali nisu ni kiše iste. Postoje ljudi koji rominjaju i ljudi – letnji pljuskovi. I oni što samo beskorisno grme i sevači munja. Posle nekih duga, a posle nekih ne ostaje ništa. Sve je stvar perspektive. Otud gomila nesporazuma. Umalo se sapletoh. Srećom, matora sam, pa sam naučila da pogledam stvari i iz tuđeg ugla, koliko god je to moguće. Iznenađujuće često ljudi nemaju lošu nameru, samo stvari gledaju iz svog ugla.

Najplodnije se čitalo između redova kad zapovede: „Ti mala hvataj prva tri reda, ti Biserka tri u sredini, Milijana do tebe, ja ću ostalo, da razbacimo ovu prikolicu do mraka, snago moja.“ Kovertirala sam sećanja, grupisala, označila etiketama, da ne dođe do zabune. Pa tako, ima ih raznih: sećanja za vraćanje osmeha na lice, sećanja za lakše uspavljivanje, sećanja za izdržati nastupajući dan. A ima i onih na kojima piše: Ne otvarati ni za živu glavu. Opasno po život!

Kad sam bila mala, obožavala sam kad napolju grmi, dobro i plašila sam se. Tad su se naravno gasili svi uređaji u kući, i nije se radilo ništa. I ja legnem, i teram babu da mi priča strašne priče. Sad samo mogu da se okrenem. Uvek se i okrenem, to je postao spontani pokret. I uvek mi se osmehne isti zid, ili namršti, zavisi od stepena (ne)uračunljivosti.

Primiti k znanju: ljudski mentalni i emocionalni kapaciteti su ograničeni. Danas sam shvatila zašto su moja životna postignuća pa, recimo, takva kakva su. Rasprave mi odavno nisu podsticaj da po svaku cenu dokažem da sam u pravu (desi se i posle toga mrzim sebe), nego sistem za selekciju: koga se treba rešiti, a sa kim promeniti način komunikacije. Sujeta je zeznuta stvar. Ako nisi spreman da svoju zver držiš na kratkom povocu, ne čačkaj tuđu. Svašta se dogodi. Kada dođeš do svojih ili tuđih granica, ako to ne može da se naglasi normalnim razgovorom, neka prođe u tišini. Desi mi se da odjednom osetim svu svoju udaljenost od ljudi koji me okružuju i njihovih poslova, briga i njihovog mišljenja o svemu na svetu. Svejednost je slabost, bolest i nepostojanje. Ništa ni u čemu. I svejedno je, što je sve baš tako.

Na početku beše zabluda, kajanje je došlo spontano. Vreme je najveći neprijatelj zabluda, ništa mu ne mogu. Zato uvek u džepu nositi malo vremena, zlu ne trebalo.

P. S. Sniziću kriterijume. Ne mora da bude srodan. Samo nek je duša.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sastavi i rastavi (samo jedno slovo)

Objavljeno prije

na

Objavio:

Divne oluje po Srbiji. Onako, epske! Biće da su gromovnici iz svih religija napravili neko okupljanje na našim nebesima

 

Stigao je period kada dugim pogledom, bez reči, posmatram ljude koji, podbuli od nespavanja (vrućina), ujeda komaraca i ostalih buba (vrućina, vlaga) i okupani znojem (vrućina, vlaga, stres), oduševljeno podvriskuju kako vole “konačno je stiglo lepo vreme“.

„Sreda je pravi početak nove nedelje. A utorak je negde između, kao neka ostava za stvari i teme koje se inače često ne koriste. Kao februar među mesecima.“, kaže Duško Radović. Prvi jutarnji zraci sunca, život ponovo počinje u magičnoj tišini, miris kafe. Treba mirno da uživamo u ovim trenucima koji često ostaju najbolji tokom celog dana.

Eto, idem ja sad, isključite svetlo za mnom, okrenite ključ dva puta, zatvorite prozore, rekli su da će biti kiše… ako se ne vratim, nemojte da zaboravite da se probudite… Ima takvih dana: u nameri da nešto postigneš, šutneš i izbiješ sebi tlo pod nogama. I nema razloga da se čudiš što završiš na zadnjici. E, kad si već dole, posedi malo, razmisli kako si došla u tu situaciju i kako da se to više ne ponovi. Zaglavim se tako sa nekim osećanjima i uopšte nemam ideju šta učiniti. Sve to narasta, gomila se, postane previše da bi se izašlo na kraj. I dok tako sluđena gledam šta ću, rešenje se pojavi. Valjda i Univerzum dođe do zaključka: ovoj se budali mora pomoći… šta li…

Kada mozak i srce, svako za sebe, naprave procenu da ćeš mnogo više izgubiti ako se NE strmoglaviš u ljubavi, bez ikakve zadrške, tad se više niko ništa ne pita. Sakupi se ponekad kritična masa osećanja, frustracija, nelagode, strepnje, neizvesnosti i dođe do eksplozije i nanovo se sastaviš, preraspodeliš i prepakuješ. Naizgled sve isto, a suštinski potpuno drugačije. Ako bi moje srce počelo da kuca onako kako se zaista oseća, mene verovatno ne bi ni bilo. Zato podešavam otkucaje, nameštam mu snagu i usklađujem ritam, da bih nastavila nesmetano da dišem, dok ono samo ne shvati da je razum izmišljen baš zato da ne bismo umrli od prve tuge.

Divne oluje po Srbiji. Onako, epske! Biće da su gromovnici iz svih religija napravili neko okupljanje na našim nebesima. Budućnost nikad nije previše daleko, bilo da je jedva čekaš ili strepiš od iste.

Poljsko cveće mi do struka. Miriše. A u žitu iznikao bob. Neko dete napolju viče baba i na trenutak zaboravim gde sam. Daleko sam.

P.S. Primili smo samo dva gola, mi smo u stvari pobedili, opet smo najbolji, nek crknu dušmani!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo