Povežite se sa nama

INTERVJU

BOŽO PRELEVIĆ, ADVOKAT, OSNIVAČ SKUPŠTINE SLOBODNE SRBIJE: Srbija je preplavljena tužnim slikama

Objavljeno prije

na

Eksperti za zaluđivanje i medijsku hipnozu su sve uradili da hipnotisani građani stvarno pomisle da su oni koji su učestvovali aktivno na strani SNS-a, koji su se zbog toga obogatili i postali moćni, dobili i lože na stadionu i zaštitu na sudu, a uzgred, protivnike poubijali, baš protiv onog koji ih je stvorio

 

MONITOR: Rekli ste nedavno da će afera „Belivuk i organizovani kriminal“, za razliku od mnogih ranijih, imati sudski epilog. Ako do toga dođe, može li se očekivati da pravosuđe u odlukama bude nezavisno?

PRELEVIĆ: Kad god se u Srbiji napravi koalicija socijalista i radikala, kao što je to danas slučaj, pojavi se u okviru političke grupacije paravojna formacija sastavljena od navijača i narko-dilera.Tako je bilo za vreme Slobodana Miloševića, setite se Čumeta i Zemunskog klana, tako je i danas sa Belivukom. Nije bila tajna ni onda ni sada da su u organizaciji i jačanju paravojne grupe aktivno učestvovali predstavnici države. Ovih dana je otvorena jedna grupa Partizanovih navijača koja je imala političku podršku preko generalnog sekretara Vlade, očigledno sa najvišeg političkog mesta u zemlji. Ta grupa je finasirana od strane vlasti, omogućeni su joj uticajni poslovi, pomagala je vlastima prilikom svih izbornih procesa tako što je uterivala strah građanima „na slobodnim i poštenim“ izborima. Takva grupa postoji i u Crvenoj zvezdi, a postoji i u Jovanjici, kao i u fudbalskom klubu Vojvodina, kao i u nekim nižerazrednim klubovima.

Sasvim sigurno će neko iz Belivukove ekipe biti osuđen i sasvim sigurno istraga neće krenuti ni ka njihovim prijateljima – političarima u Srbiji, ni ka njihovim prijateljima po biznisu, u Crnoj Gori. Verujem da je tužilac za organizovani kriminal Crne Gore Katnić u pravu kad je rekao da je Belivuk poslat u Crnu Goru da bude ubijen, a što su prozrele crnogorske službe bezbednosti i vratile Belivuka u partijski inkubator.

MONITOR:  U Srbiji se dugo spinuje da se priprema obračun unutar SNS. Predsjednik Vučić često najavljuje da će se postaviti pitanja odgovornosti istaknutih funkcionera Partije, a Nebojšu Stefanovića je na mjestu ministra policije zamijenio Aleksandrom Vulinom. Može li se Vučić „odreći“ onih koji su sa njim stvarali partiju od 700.000 članova i dijelili odluke van očiju javnosti?

PRELEVIĆ: Već dugo postoje sukobi u SNS-u između istaknutih funkcionera partije. Trenutno je to napad na Nebojšu Stefanovića i na njemu bliske ljude. Taj napad bi bio direktniji i žešći da ne postoje snimci prisluškivanih razgovora. Jedan drugome mogu odlučiti o glavi, a interes za profitom ih spaja da do obračuna ne dođe. Teško je tu sa sigurnošću predvideti epilog, ali je potpuno sigurno da ni u SNS-u nisu svi spremni da jednako odgovaraju za štete Srbiji koje se mere milijardama evra. Nisu svi u Jovanjici (narko-plantaži), nisu svi ni pajtosi sa Belivukom. Različiti su im kontakti u obaveštajnim strukturama u inostranstvu. Jedan je Bog u pokušaju, drugi je Juda u pokušaju. Ali taj biblijski zaplet ne mora da ima i biblijski rasplet. Videćemo ko će biti razapet, a ne isključujem mogućnost da to budu oba. Sledbenika neće biti. Oni će biti zauzeti gledanjem rialiti programa ili dnevnika u kome će moći da vide kako se baš u Hrvatskoj teško živi.

MONITOR: Godinama  s vremena na vrijeme, vrh države upozorava na pripremu atentata na Aleksandra Vučića. Vučić se u režimskim medijima  predstavlja kao Đinđić, a klan oko Belivuka kao Zemunski. Kao neko ko je u jesen 2000. pokrenuo akciju POSKOK u vezi sa nizom političkih ubistava, kako vam izgleda ovo „asociranje“?

PPRELEVIĆ: Od kad je Vučić došao na vlast, sebe predstavlja kao žrtvu. On se obogatio, mi smo osiromašili i sve smo dalje od EU, a on tako bogat je baš žrtva. Njega hoće da ubiju stranci, domaći, hoće da mu dođu glave opozicija i njegovi. Ciljaju ga Amerikanci i Albanci, pa Crnogorci i Rusi i naravno Hrvati. Rado bi ga ubili i njegovi navijači, ali i Kokezini. Svi hoće da ga ubiju, a njega je uspeo da sačuva jedino ministar policije Nebojša Stefanović, a taj mu je i najveći neprijatelj.

Njegova sličnost sa Zoranom jeste što su osuđeni za ubistvo Zorana uglavnom radikali, što je Šešelj pobegao u Hag najavljujući šta će da se desi, što je Toma Nikolić jasno rekao da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom, što su okrivljeni rekli s kim je igrao šah u Surčinu i što je Vučić tada bio radikal. Vučića sa Zoranom veže i grupa Đinđićevih bliskih saradnika, poznatih po tezi da je svaka ideologija koja njima puni džepove dobra za iznuđene i fanatizovane Srbe.

MONITOR: Prije nekoliko dana se u vijestima TV sa nacionalnom frekvencijom pojavio otac jednog od mladića za koje se pretpostavlja da su žrtve Belivikuve grupe, i izjavom doveo u vezu novinarski istraživački tim KRIK sa Belivukom, što je izazvalo više protesta kolega i novinarskih udruženja.

PRELEVIĆ: Cela istraga se bazira na tome da je Vučić žrtva budućeg atentata, jer samo tako može da postoji otklon Vučićev od Belivukove ekipe. Zato je u središtu izveštavanja bio snajper, kojim je navodno trebalo da bude izvršen atentat. Eksperti za zaluđivanje i medijsku hipnozu su sve uradili da hipnotisani građani stvarno pomisle da su oni koji su učestvovali aktivno na strani SNS-a, koji su se zbog toga obogatili i postali moćni, koji su dobili i lože na stadionu i zaštitu na sudu, a uzgred, protivnike poubijali, baš protiv onog koji ih je stvorio. No, pojavio se profesor Vladimir Vuletić iz Partizana, sve objasnio dovodeći u vezu aktuelnog sekretara Vlade i baš tu ekipu „navijača“. Više su oni navijali za SNS nego za Partizan, kao i predsednik društva Partizan, bivši prijatelj Mire Marković i Slobodana Miloševića, a sada vlasnik nedeljnika Pečat, Milorad Vučelić. Svi novinski spinovi su pali posle izjava Vladimira Vuletića. Odjedanput Vladimir Vuletić postade moralna nakaza, a KRIK jedna od najhrabrijih istraživačkih kuća u Srbiji, koja je o vezama Belivuka i SNS-a pisala još 2015. godine, postade saradnik organizovanog kriminala.

Tako je to u Srbiji, u kojoj je potrebna izričita hrabrost da bi se bavili novinarstvom. Ovaj besmisleni spin su dohvatili medijski plaćenici, ne bi li pomogli u očuvanju vlasti, od koje se i sami gade.

MONITOR: Šta očekujete  od ovog drugog pokušaja EU da se dođe do dogovora prihvatljivog za opoziciju u Srbiji koja je u priličnoj konfuziji. Da li je potrebno i moguće i da od strane EU u tome učestvuje neko sa više ličnog autoriteta i mogućnosti da pruži  ponudu koja se „ne može odbiti“?

PRELEVIĆ: EU je zabavljena svojim problemima i ne bavi se ni Srbijom ni Crnom Gorom. U Srbiji nije otvoreno ni jedno poglavlje već 14 meseci. Naš ministar spoljnih poslova ide u posetu vladici Hrizostomu u Bosnu. Ni Top lista nadrealista nije ovoliko bila duhovita kao vlast u Srbiji. Srbija je preplavljena tužnim slikama. Građani umiru od muke i od korone, a vlast to predstavlja kao da građani umiru od smeha. To je stvarnost slobodnih medija i uticaja EU u Srbiji. Tanja Fajon nam mnogo smeta, svi u okruženju ugrožavaju Srbiju, a mi smo najbolji u svemu. Skupština slobodne Srbije će nastaviti da okuplja sve odgovorne ljude, da se usprotivimo zlu koje tera našu decu iz sopstvene zemlje. Srbija je u Prvom svetskom ratu svoju pobedu platila sa 50 posto muških glava. Crna Gora, na Mojkovcu: jesu li svi ti časni ljudi i ratovali protiv carevine da bi i najpametnija deca završila u Beču? Upravo to bi se desilo i da nisu ratovali. Srbi su pobedili Austrougare, ali su, istorijski gledano, uvek teško izlazili na kraj sa sopstvenim ološem.

MONITOR: Kada su u avgustu tri opozicione koalicije u Crnoj Gori odnijele tijesnu pobjedu nad DPS-om, u Srbiji se govorilo da je to dobar model i za Srbiju. Sada crnogorski premijer Zdravko Krivokapić mora da se ograđuje od Demokratskog fronta kojeg je, mada kao nezavisan, predvodio. Kako se vama to čini, ima li „dobrog modela“?

PRELEVIĆ: Impresivna je pobeda tri opozicione koalicije u avgustu prošle godine. Nisu oni pobedili DPS, nego su pobedili i DPS i policentrični malignitet u svakoj instituciji i mafije i donatore i neprofesionalne medije i kupljene glasove. Istorijska odgovornost pobednika je da ne dozvoli da se prethodni sistem vrati. Oni mogu da pridobiju najpametnije i najsposobnije građane, da razgrade sistem zla i izgrade sistem po meri građana Crne Gore. Nikad više ne treba da se vrati na političku scenu neko ko će izbore dobijati na sukobu Srba i Crnogoraca, niti na sukobu Srba i Srba. Sposobni moraju prosvećivati nesposobne, moraju reorganizovati zemlju i omogućiti da građani mogu živeti od sopstvenog rada, a ne od donacija i krađe. Retko koja zemlja na malom prostoru ima takve lepote. Građani Crne Gore su oštroumni ljudi, ali svoju pamet i svoj život ne treba da daju ni političarima, ni Škaljarima i Kavčanima, već svojim potomcima. Zdravko Krivokapić je pametan i umeren čovek. On bi, po meni, morao da profiliše sopstvenu političku opciju, da radi na profilisanju budućih lidera evopske Crne Gore. Njemu je u ruke pala mnogo veća odgovornost i obaveza od jednog mandata na mestu premijera. Ima mnogo nepravdi koje je prethodni režim učinio i mogao bi da deo svog vremena iskoristi u ispravljanju tih nepravdi.

 

Zaštitnici mafijašnih  klanova nedodirljivi

MONITOR: Dugo se govori o obračunima kotorskih klanova – Kavačkog i Škaljarskog i njima pridruženih grupa, na teritoriji Srbije. Sada se pominje da je ta „hobotnica“ stigla i u RS. Koliko su političke oligarhije i moćni pojedinci namjerili da se međusobno i regionalno obračunaju preko ovih istraga, hapšenja i eventualnih sudskih procesa?

PRELEVIĆ: Niti su pripadnici Kavačkog klana isključivo Kavčani, niti su pripadnici Škaljarskog klana stanovnici dela Kotora koji se zove Škaljari. Pripadnici i jednog i drugog klana su naša deca kojima je omogućeno da kroz kriminal žive na način na koji to nije moguće poštenim radom ni u Srbiji ni u Crnoj Gori. Nijedan od tih klanova ne bi postojao da neko nije zažmurio, primio pare, omogućio, smatrao da ih može kreditirati ili od njih imati bilo kakve koristi. Taj maligni biznis se širi bez obzira na nacionalnost i obuhvata stanovnike više kontinenata. Kao i prethodni veliki klan, koji je imao svoje ljude i u Španiji i u Sloveniji i u Latinskoj Americi, a pre svega u vladama Srbije i Crne Gore. Kada te mafije ojačaju i novcem potkupe bezbednosne službe i političke stranke, onda na neki način kupuju državu. Ti koji su kupljeni se sa njima, prirodno, nikada neće obračunati ili će se obračunati tako da mafiju najmanje košta. Nažalost, kada bi se pokrenule stvarne istrage, kako se to radi u Italiji ili nekim drugim državama, znam i siguran sam da bi se pronašli njihovi zaštitnici u državnoj strukturi.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

INTERVJU

ALEKSANDAR VUJOVIĆ, REDITELJ: Trenutak spoznaje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih

 

Višestruko nagrađivani film Duga reditelja Aleksandra Vujovića, početkom jula imao je crnogorsku premijeru u Lustica Bay-u. Od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine, Vujovićev film je dobio ukupno 21 međunarodnu nagradu i priznanja. Izabran  je na oko 40 festivala u takmičarskim kategorijama na međunarodnim festivalima u Italiji, Španiji, Turskoj, Češkoj, Kini, Indiji, Grčkoj, Slovačkoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Ukrajini, Sjedinjenim Američkim Državama, Srbiji, Brazilu i Francuskoj.

Film Duga čiju režiju, montažu i izvršnu produkciju potpisuje Vujović, nastao je po motivima istinite priče iz knjige Dipingo dunque esisto!, italijanskog umjetnika Gaetana Grila. Scenario je po ideji i sinopsisu Vujovića napisala Jelena Lela Milošević, direktor fotografije je Vladimir Vučinić, dok pored Vujovića izvršni producent je i Anja Sekulić. Uloge u filmu tumače: Nikša Radojičić, Miloš Pejović, Ana Vučković i Đorđije Tatić. Film je realizovan u okviru međunarodnog projekta CIRCE, finansiran je iz evropskih fondova u produkciji Apulia Film Commission, u izvršnoj produkciji Boka F i uz podršku Filmskog centra Crne Gore.

Aleksandar Vujović je docent na Fakultetu za dizajn i multimediju Univerziteta Donja Gorica.

MONITOR: Film ,,Duga” je nastao po motivima istinite priče. Bavite se trenutkom kada šestogodišnje dijete prepoznaje svoju životnu vokaciju. Otkuda je došla ideja da baš ovo bude tema kratkometražnog filma?

VUJOVIĆ: Tematika koja je sama po sebi prilično atipična u odnosu na teme koje se obično tretiraju u filmovima na ovom prostorima bila mi je jako zanimljiva, tim prije što je priča koncipirana iz vizure djeteta. Dakle, priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih koji bi u bilo kom smislu mijenjao njegovu percepciju. Zbog toga je događaj potpuno jedinstven, pritom zauvijek određuje životni put jednog djeteta  u čovjeka koji će postati. Upravo iz takve vizure sam koncipirao cijeli film i to su glavni elementi koji su me inspirisali da ovoj priči udahnem filmski život.

MONITOR: U Milanu ste upoznali Gaetana Grila, autora knjige prema kojoj ste napravili film. Kažite nam o tom poznanstvu i da li je on zadovoljan kako ste priču pretočili u film?

VUJOVIĆ:  Gaetana Grila upoznao sam kada sam imao osamnaest godina. Tada sam otišao na studije u Milano, upisao sam milansku Breru. Naše poznanstvo sticaj je različitih i slučajnih okolnosti, ako slučajnost uopšte postoji! Čovjek koji je postao moj mentor, imao veoma značajnu ulogu, pogotovo u toj prvog godini mog života u Milanu. Iako ne tako davno, za razliku od danas, 2005. godine bilo je značajno teže otići na studije u inostranstvo. Naša zemlja tada nije bila ni u Šengen zoni, samo putovanje u Evropu bilo je značajno komplikovanije nego što je to slučaj danas… U tom periodu, Gaetano je bio dominantno vezan za Torino, bio je šef katedre na Albertini u Torinu, u Milanu je živio i imao svoj studio. Nekoliko godina kasnije postao je jedan od direktora milanske Brere.
Tokom niza godina mog stalnog života i rada u Milanu, i nakon završenih studija, stvoreno je jedno doživotno prijateljstvo sa Gaetanom koji je postao i moj vjenčani kum.
Negdje 2017. godine, Gaetano mi poklonio svoju autobiografsku knjigu Dipingo dunque esisto!. U prvom poglavlju te knjige, Gaetano govori o tome kako je postao umjetnik. Već na prvom čitanju, na mom omiljenom mjestu, u kultnoj biblioteci Braidense u Milanu, znao sam da ću u odnosu na taj događaj snimiti film.
Gaetano je znao da su neophodna određena oblikovanja originalne priče, kako se bi se narativna struktura prilagodila mediju kakav je film, i u tom kontekstu veoma je zadovoljan rezultatom i filmom u konačnom.

MONITOR:  U filmu se komunikacija među likovima temelji na filmskom jeziku koji nadilazi verbalni, a on je i omaž umjetnosti i stvaralačkom procesu. Da li ste to htjeli otpočetka, od prvobitne zamisli?

VUJOVIĆ:  Od samog početka, to mi je bila odrednica. Kao što svi znamo, film je prvenstveno audiovizuelna umjetnost, koristeći isključivo te karakteristike, sliku i muziku, bez korišćenja bilo kakvog dijaloga, od samog početka želio sam da na taj način ispričam film. Cijenim da se u takvoj postavci ostvaruje mnogo snažniji doživljaj priče koju tretira film, a to je doživljaj priče sa stanovišta petogodišnjeg dječaka. Mislim da bi u konkretnom slučaju, bilo kakav dijalog između likova, umanjio taj doživljaj filma koji predstavljam kroz vizuru glavnog junaka. S druge strane, i konceptualno i simbolično-metaforički se takav tip kreativnog rješenja potpuno uklapa u tematiku filma. To je svakako bio dodatni izazov i rizik u procesu stvaranja filma. Vjerujem da je teže ispričati priču samo slikom u pokretu nego kada to radite verbalnom komunikacijom.

MONITOR:  Protagonista Nikša Radojičić je tokom snimanja imao šest godina. Da li je rad sa djetetom bio najveći izazov u procesu snimanja?

VUJOVIĆ:  Rad sa djetetom tog uzrasta bio je jedan u nizu izazova u procesu stvaranja Duge, zbog cijelog niza karakteristika koje su prilično atipične, pogotovo za ovaj prostor i koje su vezane za ovaj film. To mi je kao autoru bila primarna intencija – napraviti film koji će i tematski i vizuelno biti drugačiji, a da te karakteristike budu u potpunosti stavljene u službu filma i njegove priče.

MONITOR: U čemu je prednost kratkometražnog filma naspram dugometražnog? Da li je slobodniji i kritičniji od dugometražnog?

VUJOVIĆ:  Razlika je samo u formatu i karakteristikama. Ne bih mogao da kažem da jedan format ima više ili manje prednosti u odnosu na drugi. Nerijetko je značajno teže ispričati priču u formi kratkometražnog filma, nego u formi dogometražnog, iz razloga što vladaju ista plavila narativne strukture. Samo što u kratkoj formi od početka morate biti skoncentrisani na suštinu. Kod dugog metra možete da dozvolite da nekada napravite digresiju koja opet mora imati makar simboličku konekciju sa nukleusom. Dakle, film je film, bez obzira na tip formata, njegova umjetnička vrijednost data je kvalitetom i poetikom rada, a ne dužinom trajanja.

MONITOR:  Film je od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine imao ogroman uspjeh. Da li ste pozvani na još festivala i mislite li da film tek očekuju nova priznanja?
VUJOVIĆ:
  Film je od oktobra 2020. godine, do ovog trenutka, dobio 21 nagradu na međunarodnim festivalima i selektovan je na više od 40 festivala širom svijeta u takmičarskim kategorijama. Imao je špansku premijeru na 32. izdanju Aguilar Film Festivalua – festival sa GOYA licencom. Regionalnu na 68. Izdanju Martovskog festivala u Beogradu gdje je otvorio međunarodni takmičarski program kao jedini film iz Crne Gore u takmičarskim programima, na jednom od najstarijih evropskih i svjetskih festivala. Kako je u pitanju i dalje relativno mlad film, očekujem da kulminacija međunarodnog festivalskog života tek predstoji i nadam se da će biti uspješna kao od oktobra mjeseca kada je film zvanično izašao.

Miroslav MINIĆ
Foto: Monika PARKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo