Potrebno mi je more, a neko ga svakog jutra ima pred nogama. Nepravda miriše na so

Pročitam nekoliko redaka pred spavanje, takoreći lična higijena, a onda… Ništa samo ne prođe, slomi se usput i što treba i što ne treba. Nešto prežališ, nešto  zakrpiš, nešto pokloniš, nešto otplačeš, nešto zagrliš, nešto ti postane ništa, a iz nekih ništa, poraste Nešto. Brojanje ovaca pred spavanje je za amatere.

Kako starimo, ne postajemo ni bolji ni gori, već sve više ličimo na sebe. Od umorni do sumorni jedno slovo. Šta nam fali?! S kao sunce. Odvažno plivamo ka kopnu, sve u nadi da je tamo. Nigde više nije bezbedno, ne zna čovek gde bi se sakrio. Mora da postoji još neki kraj sveta. Ne može samo jednom da se pobegne, mora više puta da bi valjalo. „Nije dovoljno dobro“ je mač sa dve oštrice. I pre nego što ga upotrebiš, budi siguran da jesi… dovoljno dobar. Reže podjednako dobro u oba smera, ako držiš kilavo…

Potrebno mi je more, a neko ga svakog jutra ima pred nogama. Nepravda miriše na so.

Baš kažem deci da mi nije dobro: „Izgleda da ću otići na onaj svet“, kažu: „Daj nešto da se jede i stavi kafu, pa idi gde god hoćeš“. Najgora ženska kletva – dabogda ti ručak za dva dana, pojeli za jedan dan! Volela bih da nauka otkrije lek protiv bespuća nakon ovakvih nekih dana. Ništa ne može da snađe reč, a srž da zaobiđe. Ako se reči obezvrede, šta misliš šta će sa tobom biti? Pusti ih na polja i moli se da se vrate naspavane iz cveća. Teški i prikovani za ovu zemlju, tek u ponekim trenucima bistrine, setimo da oči ne moraju da nose naš teret. Pa ih okrenemo nebu, gde slobodne od naših tela hrle u zagrljaj oblacima i Suncu. Previše je to misli zarobljenih u glavi malog čoveka, koje drži kao u kavezu, ne dozvoljavajući im da izađu iz nas i udahnu život. Dišite…. Uglavnom sam hrabra pred prazninom.

Videla sam svoju senku i pokušala da se uspavam dok ne prođe ova zima, ali nema pećine na vetrometini sveta. Nema je. Zato ulazimo u krevet kao da ulazimo u autobus, svako sa svojim koferom.

Opet pada. Zamiriše na neko potmulo sećanje… na svetla u krošnjama drveća, kad su noći bile tihe, a  kiša kvasila asfalt i prašinu. Krv prostruji unatrag.

P.S. Provalnik oblaka stigao je i na naše nebo. Čuvajte se.

Nataša ANDRIĆ

Obično je suprotno, ali ovih dana imam osjećaj kao da vrijeme ne prolazi brzo, nego šeta uporedo sa mnom, a to mi se sviđa

Ogrejalo sunce, još samo da otopli. Osunčano polje deteline preko puta moje kuće i navre sećanje kako sam jednom davno želela da mi pokaže polje suncokreta, negde između Inđije i Beške, ali gde god smo naišli rasla je samo repa, soja, krmno bilje. Dosta odgovora leži u istoriji, zato se prošlost ne sme zanemariti, ali za danas, juče je manje bitno. Jutro je takvo da laka srca pomislim: „Neka svaka kletva bude obećanje“. Obično je suprotno, ali ovih dana imam osećaj kao da vreme ne prolazi brzo, nego šeta uporedo sa mnom, a to mi se sviđa…

Nepropisno prelazim ulicu, dovoljno udaljena od policijskih kola da ih mrzi da me opominju, ali dovoljno blizu da možemo da održavamo kontakt očima. Ne dogodi se ništa, stignem do trafike.  Kaže prodavačica da su svi otišli, samo stari ljudi i psi ostali. Klimnem glavom njoj i svojoj relativnoj mladosti. Nikada nećemo isto misliti i isto raditi, zato je čovečanstvo i postavilo neke sisteme vrednosti koje moramo da čuvamo i branimo, svako u svoje ime i do svojih granica mogućnosti, što nas je više nada je veća. Možda bi se bolje pripremila da znam šta me čeka u životu. Biti spreman, često vidim i kao biti umoran, to je ta klopka za dobronamerne. Sva nagađanja, pretpostavke su samo moguć ili željeni scenario, a šta će sutra zaista doneti, sutra će i pokazati. Život me stalno ocenjuje, o nekim ocenama ćutim. One dobre uokvirim i čuvam na zidu i neke i javno prezentujem, a neke proglasim za falš ili trenutak slabosti. Danas proglašavam svoju kuću propaganda-free prostorom i sigurnom kućom za pobeći od strave dnevne politike.

E, i ovo da vam kažem, niste svesni koliko se GUTANJE uzima kao neka automatska i zdravo za gotovo stvar, dok ti se ne upali grlo toliko, da kao da žilete da gutaš, pa meriš svaki gutljaj, pa da li je prevruća kafa, pa da li da pasiram hranu kao bebi, pa da li da uopšte pokušam da uzmem koji zalogaj ili se jednostavno ugušim&umrem.

Podsetnik: „Ono što mora da bude, nije nesreća. Nesreća je ono što ne mora biti, a ipak se dogodi:“ Pekić. Zaboravim ponekad, ali što više zaboravljam to sam manje prisutna. A prisutnost je obavezna.

Možda je ostalo još malo vremena, ali ću da ga trošim natenane. Srećno nam sunce, cvetajmo gde god smo posađeni!

P.S. Nisam ni za ovde, ni za poneti.

Nataša ANDRIĆ

Biva mi se vjeverica, neka mala, da letim preko krošnji i živim u šupljini debla, a ne da vučem ove ruke i noge za sobom kao da su silom zavarene

Kad rečenice počnu da mi liče na nešto što se može pročitati u kakvom saopštenju (uzdržane i bez jasnih emocija), zabrinem se. S razlogom. Izmaštani svetovi su zdrava ravnoteža ograničenjima svakodnevice. Zato knjige, filmovi, muzika, priče… Zato daydreaming… Tamo je sve moguće.

U silnom trudu da mi jednog dana ne bude žao što nisam pokušala sve što mislim da se uraditi može, ugnjetavam i sebe i one oko sebe. Jedna sam od  onih “sad i odmah“ osoba i to je veoma iritantno. Ubacim u ler i nogu držim lagano na kočnici, kad već ide nizbrdo.

Šta ćeš… Prestaneš da pretačeš sebe u nešto i, ako brzo izbledi, jasno ti je od čega je živelo.

Biva mi se veverica, neka mala, da letim preko krošnji i živim u šupljini debla, a ne da vučem ove ruke i noge za sobom kao da su silom zavarene. Jedna sreća inspiriše drugu, poziva je, ali najčešće se ne uvećava. Ostaje usamljena. Za zlo i naopako je malo drugačija priča. Kad krene nizbrdo pridruže joj se i spavači nesreće, ujedinjuju se, zlo podržava zlo, bezrezervno.  lz negativnog energetskog polja ne izlazi se neokrznutog razuma. Lako je zagaziti u ludilo, izlaz se posle traži kroz lavirint. Pa, ko nađe-nađe. Normalno je, ponekad, imati taj “optužujem te“ scenario. Gde si sam sudija, svedok i optuženi. Gde podjednako napadaš i braniš, argumentima. Nenormalno je ne napuštati tu sudnicu, ostavi danak sebi.

Od strahova imam dve vrste: one što direktnim krošeom udaraju pravo u želudac, pa u kolena, takozvani prepad-strahovi, akutni i kratkoročni. A imam i one spore, mileće strahove koji puze uz kičmu i ostavljaju dugoročni pritisak ispod rebara i, ponekad samo, kad se naljute, to su graške znoja iznad gornje usne i na čelu. To su oni hronični strahovi, sa njima živim, evo već godinama, kao sa dobrim i starim prijateljima.

„Opet sam sâm. Možda je i najbolje tako, ne očekuješ pomoć i ne bojiš se izdaje. Sâm. Učiniću sve što mogu, ne uzdajući se u podršku koje nema, i onda je moje sve što postignem, i zlo i dobro.“ (Derviš i smrt)

Svakome treba neki ćošak u kom će da mrmlja u svetome miru.

P.S. Praštajte, ali meni ova hladnoća odgovara.

Nataša ANDRIĆ