Za svakim čovjekom vrijeme korača. Nekoga mirno prati, a nekoga proganja

Ovim putem ne želim ništa da izjavim. Jutros me probudio cvrkut ptica, otvorim oči, a ono puna soba sunčevih zraka koji se tiskaju kroz roletne. Volela bih da se uvek u životu osećam tako srećno baš kao u tom trenutku. Mislila sam da mi je postalo svejedno, ali sam, tek jutros, shvatila koliko sam, zapravo, poželela proleće i onaj lepi osećaj kad ti preko lica pređe topao vetar i sve okolo zamiriše na cvet. Dozvoliću danu da me iskoristi!

Ne znam odakle da počnem da vam ne pričam. Okrznuo me život nadom, pa se smejem unapred. Puštam omiljenu plejlistu, lagano poskakujem, otresam tenziju iz ruku, žmurim, vizualizujem srećno mesto, udišem vazduh punim plućima, vrtim glavom, stežem pesnice, bodrim se, kažem: „Možeš ti to!“. Spremna sam. I najednom, probudila sam se. I to ne bi bilo vredno spomena, niti kakvo čudo, da sve vreme nisam bila budna. Podsetilo me na onu tišinu iz rečnika. Imala sam raznih izdanja, otvarala bih ih i ostavljala svuda po kući. Tišine bi se kotrljale kao lageri po parketu. Obično sam hodala bosa, a i bilo je leto, šta znam… nekako čudno. Napišem reč i gledam je kako tone u belini. Samo krugovi i krugovi na površini i u njima ljudi, sada bubamare. Daljine su blizine povučene u sebe. Zaboravila sam sve, osim da je bilo savršeno lepo. I svakako je nemoguće ne upamtiti  i miris divljih jagoda, upletenih u senke malih šumskih oaza, negde gore na Visočici. I toliko me nervira što mi vreme ošteti i pohaba sećanja, kao da nemam većih razloga. Ali sećam se, kako sam samo volela kada cvetaju. Naravno da mi je lakše da krivim loše podeljene karte nego da naučim da igram, jer ja sam naš čovek .Tuga je kad ne možeš da dišeš. A moraš. Za svakim čovekom vreme korača. Nekoga mirno prati, a nekoga proganja. I ne mogu da pomislim na Tušnjiće, a da ne pomenem tatu. Tata nikad nije gladan, uvek je malopre jeo, tata je uvek sit svega, tata često ne želi ni kafu, jer je popio pre pola sata, ja tatu uvek saslušam, ali mu ipak poslužim sve redom i on ućuti, jer zna da znam da je veći inadžija od mene. Sve što sam mu dugo, dugo pričala, olako sabije u prostu ili prostoproširenu rečenicu. I tako moje reči, sa njim, postaju moja tamnica. A naš život između tih redova, jedan kazamat. Neke stvari se nikad ne menjaju, ma koliko se mi trudili. Ne, nije do nas.

Potičem iz porodice gde je baba krpe iskuvavala u loncu, dva puta, pre nego ih stavi u veš mašinu (onu koja ima pride i poseban rezervoar za vodu), a majka ih je štirkala i uopšte nije dozvoljavala da joj neko prlja krpe. Nikad nije valjalo, a vazda je nekad bilo bolje.

P.S. Udahneš par lepih reči, pustiš da te okrzne pregršt pitomih otkucaja, preguraš loš dan, nateraš osmeh da se preda tvojoj volji i pukneš prstima zavodeći neku novu želju.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Nedostaje mi to stanje uma u ​​kojem i dalje očekujem da se stvari dogode

„Izgleda da ni mečka više ne veruje u predanje o svojoj senci“, reče voditeljka. Alo, RTS-e, je l’ zato ne plaćam pretplatu? Momčilo, kad se budi to rano proleće? Blagi bol u grudima već imam. Povlačim se u pećinu. Ali to nema veze ni sa zimom ni sa prolećem.

Neprimetno i gotovo svakodnevno, s nekim jutrima, posle snova u kojima sam imala od tebe ništa… nestajala sam, poput obrisa, poput koraka, s uzdahom –  nestajala sam. Više nisam imala ime, te usne koje su ga izgovarale odnele su ga i sve što bih rekla bilo bi strano, nepoznato i željno. Vreme nas je ostavilo i možda smo živi u nekom kalendaru kog već davno nema, u ponekoj slici, kratkom filmu nama tuđih ljudi koji se smeju, drže za ruke i odlaze… Birao si između 1, 2, 3. Izabrao si. Ništa. Možda si odabrao suviše ishitreno? Muči te to. Nisi nikad pomislio da su i preostale dve mogućnosti bile ništa. Zamišljeni razgovori koje vodim sa poznanicima, u raskošnom vrtu mog imaginarijuma, sve ređe se odvijaju u srdačnom tonu i na opšte zadovoljstvo. Nedostaje mi to stanje uma u ​​kojem i dalje očekujem da se stvari dogode. U šetnji ugledam crnog mačka, isti kakav je bio Ruter koji nas je napustio pre par godina, i zatreperi mi srce. Tiho ga pozovem imenom, ipak, mačka je to, ima devet života, mozda bi mogao biti Ruter, ko zna…  Računam da smo se sreli.

To što si voleo da gledaš svoju reku, bilo je sasvim dovoljno za novi početak. Ja sam samo sišla do reke da operem srce sa ruke. Na mestima gde je postajala brža, penušava, slušali smo uzbuđujući koncert: „To se kamen otima ravnodušnosti“, rekla sam. „Nisi ti to lepo videla, moja vilo. Sve sam to ja, sve to što mi na dušu mećeš, za šta me kudiš i hvališ, sve sam to ja, takav nikakav, oduvek za zauvek. Nisi ti mene lepo videla, jer su ti oči gorele od želje i nade da nije život danas već sutra što će biti“. Pratila sam ga pogledom, ne govoreći ništa, pustila sam tišinu da zarobi vrisak. Tu On počinje, a ja više ne tragam jer znam da se ne završava. Preplašena čitam stare poruke, zar je moguće da ti ovoliko ništa nisam rekla?

Nebo je super roze, kao brufen protiv sitnih prećutanih probadanja i neizrečenih tuga. Od svakog navršenog dana, ostaju u duši i pamćenju končići i trunke utisaka i bude kao da živiš naredni dan viseći o tim slamkama proživljenog. Šalim se, inače sam mestimično optimistična. Kad život zada nokaut, ustajem na keca, jer znam da je vremena sve manje. Ta veština dolazi s godinama. Eh, da nam je svima ova Novakova osobina da kada gubiš, kada je sve protiv tebe, kada si umoran i povređen, da prosto ustaneš na stolice i kažeš: „E sa’ću te pregazim k’o plitak potok“.

P.S. Ona priča koju ne pričaš nikome, jer ni sam ne možeš da podneseš da je čuješ.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Ponekad je neophodno da čovjek, iznutra izlomljen, pukne, da bi kroz pukotine počela da prodire svjetlost

Sedela sam na ivici svoje svesti, sa nogama u vodi i bacala kamenčiće. Gledala ih kako tonu. U gustom saobraćaju izgubili smo poslednji pojam nežnosti. A onda smo ga našli ispod sedišta, u gustom saobraćaju. Nismo se pomerili danima, a saobraćaj više nije ni bio gust… Izgubila sam vreme, ima ime, ali se ne odaziva.

Izašla sam danas iz kuće i vrištala videvši svet. Da se utišaju okolnosti zbog kojih se ujutru navlači par brojeva manja koža. Da čujem dušu kako hoda pored. Ove zime jesen u meni je previše siva. Bore na mom licu nisu baš uzele maha, sede već odavno ne brojim, starica nisam al’ nešto u meni žuri da ostari. Tamo gde izviru mrakovi, tama je čistija i pitka, a ja uvek žedna… Negde sam izgubila korak i ne mogu da nađem put do tebe. Jedino je ostalo proleće o kojem ne prestajem da sanjam. Naučiš da poklanjaš srce i čitav život provedeš štiteći mesto na kojem je nekada bilo. Zauvek ću čeznuti za povratkom onom osećanju detinje zaigranosti, punoj prepuštenosti smislu na kojem igra počiva, u kojem se gubi osećaj za vreme i dostiže samozaborav. Narod kaže – zaboravio se. U njemu je sačuvano sećanje na preegzistenciju ili utisnut predukus raja. Ljudi su danas anksiozni. To može biti samo simptom jednog nesravnjivo dubljeg i odsudnijeg unutrašnjeg potresa – izgubljene nade. Zato izbacite nadu iz rezultata jednačine gubljenja nečega. Ne gubi se ista. Teraš dalje… Očekivanja su veći problem od nade u današnjem shvatanju sveta. Ponekad je neophodno da čovek, iznutra izlomljen, pukne, da bi kroz pukotine počela da prodire svetlost. Kad si mama, onda si ponekad i noćni stražar i lečiš podjednako lekovima i ljubavlju. Poljupcem iz toplog čela ispijaš temperaturu na eks, teraš ružne snove, od zagrljaja praviš najsigurnije mesto na svetu i ubijaš prehladu, viteški, kao strašnu neman. Ne znam što mi sad pade na pamet: Moji četvorogodišnji blizanci u prodavnici sa mnom, ne zaklapaju, ona ga povremeno zvekne po ruci. Pita ih prodavačica da li se potuku nekad, a mala kaže: „Ne tučemo se, samo se svađamo i ponekad pobijemo“. Setim se lepe misli da „sve na svetu mora postojati, da bi svet postojao“, i tako lakše podnosim sve(t). Samo lahorasto, paperjasto između nervnih slomova, i bog te veselio.

Pila sam neku muziku i slušala rashlađenu jabuku i tako pregurala dan koji je negde zapeo. U bajkama, nakon savladavanja mnogih iskušenja i mukotrpnih prepreka dolazi sreća. U bajkama! Jedan mali savet: Nikad ne govori da ti je ovo najgori dan u životu! Ostali dani to čuju, pa krene takmičenje… Udahnem duboko pa sve zamišljam dobro je.

P.S. Od treninga – vrzino kolo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari