Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ništa mi ne pada na pamet, sve na nejaka pleća

Objavljeno prije

na

Vrlo je bitno ko je trougao, a ko kvadrat. I ne, kružnice nema, ljudi su sazdani u oštrim uglovima

 

Zaćutale su ptice, ljudi, oblaci… Sve je utihnulo i odbeglo u jazbine. Svet je zanemeo, pomislih. – Ili ja više nisam među živima. Taj strah može da te ubije na licu mesta i natera te da živiš takav. A kad prođe, prepoznaćeš razliku između čoveka i hladnog vetra u decembru. Popravljam dušu i otkucaje. Prevrćem fioke sa odloženim željama i snovima. Ne mogu pred prvi sneg ovakva. Uz prvu jutarnju kafu, najviše volim da propuštam ,,životne“ prilike. Mahnem im trepavicama i poželim srećan put. Dan još nije počeo, a kamoli život. A od želja – obične, svakodnevne, koje su ove godine postale luksuz… najskuplje.

Navikla sam da imam i kada nemam, što u praksi znači da mi ono što nemam i ne treba. Imala bih ja štošta da kažem, ali imala bih i da ćutim. Neko proputuje pola sveta i zapamti banalnosti. Drugom procveta trešnja u dvorištu i piše poeziju. Vrlo je bitno ko je trougao, a ko kvadrat. I ne, kružnice nema, ljudi su sazdani u oštrim uglovima.

Za razliku od nas – ljudi, životinje ne mešaju dva suprotstavljena osećanja, kao što su ljubav i mržnja. Ali, važno je da smo sebe proglasili ultimativnom inteligencijom planete. Ne znamo pertle da vežemo kako valja, a kamoli da prepoznamo ljubav. Kuda ovo vodi? Nikuda. Pa mi smo već stigli tamo.

Greške se prave na više vidljivih i nevidljivih nivoa. Ako eliminišeš samo one vidljive, uradio si tek pola posla, doterao si izgled, ali ne i suštinu. Ako eliminišeš samo one nevidljive, kao da nisi promenio ništa. Promeniti sve je teško. Ali ispravljanje grešaka i treba da bude teško.

Spustili mi se na ramena, danas, teški oblaci, oni najteži, pa mi se sve čini da nosim na leđima i ovaj asfalt kojim hodim. Otišao je neko blizak. Da se ne vrati. I sad pokušavam svom detetu da objasnim ne znam ni sama šta. Da je život lako lomljiva roba, a ipak ga treba živeti bez straha. Nežno, kao Arsenovo ,,dušo moja”. Najteža je bol, bila fizička ili duhovna, ali ćutiš i vučeš je sa sobom u tišini. Na kraju puta je smrt, koja u ovakvom svetu dođe kao nagrada. Zato ne očajavajte, svi smo mi na istom putu, sve nas isto čeka. I najduža noć dočeka jutro.

2021. godina verujem da je nova, tek kad mi to dokaže. Za sad je iz svog ćoška posmatram s ogromnim nepoverenjem. Svako nek se veseli u skladu sa sopstvenom odgovornošću. Ne bih umela više ništa novo da vam saopštim. Mrak je svakim momentom sve gušći, čudni zvuci ispunjavaju prostor. Vi se snađite, a ja ću širom da zatvorim oči.

P.S. Asteci su za vreme pandemije svoje vladare žrtvovali bogovima. Ne pozivam ni na šta. Samo, ovaj, fina tradicija.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Plačne tajne

Objavljeno prije

na

Objavio:

Tišina je samostalna izložba. Zavesa se spustila toliko davno da nikoga nije briga za kraj predstave

 

Svet je poludeo odavno. Nije novost. Ovih dana, čini se, više nego ikad. Proveravam džepove, u potrazi za ne znam tačno čime, rovarim napuštenim uspomenama… Ma mora da je ostao neki trag do ljubavi, mapa do skrivenog mira, nešto… I gde li sam to zagubila onu najlepšu reč? Samo bez panike. Najvažnije je držati emocije i holesterol pod kontrolom. Hladnjikavo jutro. Rosa je otelovljeno sunce koje siđe u travu da miluje i umre. Svet može da nestane između dva treptaja oka i između dva treptaja oka može da se stvori potpuno novi. Šušte mi misli. Reči mi zriju. Reči mi padnu dole. Siđem pa ih skupljam. Duša – pletena korpa, prepuna je, ne mogu sama da je nosim.

Noćas me je voz gazio više puta, blago povišena temperatura. Glavobolja, malaksalost, mučnina, bolovi u zglobovima i mišićima. Pita me tata kako sam, a meni na pameti samo onaj malac iz Kuduza: „Ne mogu ja to sve popamtiti, reći ću babi da si umro“. „Dobro sam, znaš da sam ja uvek dobro, tata.“

Od luksuza, da imam slobodu jedne kiše. Kad si bolestan i nemoćan i, hteo – ne hteo, ležiš, um je najviše dokon i čeprka po nekim dubinama gde ne zalaziš drugim danima. I tu smo gde smo. Tišina je samostalna izložba. Zavesa se spustila toliko davno da nikoga nije briga za kraj predstave.

Da li ste nekada želeli da kažete nekome koliko vam nedostaje, ali niste to uradili jer ste shvatili da je njemu sasvim dobro i bez vas? Nije taj bol nešto posebno jak. Ljubav je uvek prisutna zubobolja, samo te ceo život boli zub koji si odavno izgubio, zagrizavši pretvrdu voćku. Kasno je, a ni noć se još spustila nije, to se oseća… kao i zvuk tih zvona koja se još nisu čula, kad preskoči srce melodiju, kad otkuca trag … Trenuci koji se ne mogu opisati, reči koje ne uspevaju u svojoj nameri, sećanja koja guraju slabost na kolena, tišina pada u tiho poštovanje. Na trenutak to znači više nego što bi se rečima moglo objasniti. Koliko je teško obratiti pažnju i vratiti je netaknutu. Praznina u duši se ne može popuniti. Grešimo kada na njeno mesto pokušavamo da na silu uguramo nove sadržaje i utiske. Praznina mora da izađe kroz ista vrata na koja je ušla. Za zdrav život, treba mi novi mentalitet.

Ponovo pronađena volja za životom. Čovek joj se obraduje kao kad nađe izgubljenu stvar koju je tražio dugo, a ona je bila čak i tamo gde je više puta gledao, slep da baš nju vidi. I osmeh na lice. Osmeh je važan, jer osmehom se javlja ono iz naše duše što još nisu uspeli da zgaze.

P.S. Gluvo je doba al’ ne osećam nedostatak buke, nek ste otišli spavati i vi, i Merkel, i Vučić, i nemačka zastava.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Lep dan, a ja nisam za spoljašnju upotrebu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kucate li i vi kad ulazite u detalje?

 

Dobar dan, jeste li za partiju šaha? Ova današnja omladina uglavnom nije. Dođeš u godine kad generacija ponavlja na sav glas:  „…Ova današnja omladina…”  Bili smo na mestu današnje omladine u nekom drugom vremenu. Suština se nije promenila. Kad to zaboravimo, završili smo putovanje. Pogled i nije neki ako nemaš bar jedan lep ugao. Problem je što lepih uglova skoro da nema na bezbednoj udaljenosti. Truditi se da se ne vidi je jedno od možda najbesmislenijih truđenja.

Kao da u sebi imam hiljade praznih, belih soba, koje se nastavljaju jedna u drugu. Bez vrata, sa ponekim prozorom. Napipala sam u sebi opiljak večnosti. Pošto mi se u ljubavnom životu dešava što i našoj košarkaškoj reprezentaciji na Olimpijskim igrama, dakle i ne učestvujem, vreme je da bacim đubre. S kim da se ispričam sad na temu „opasnih“ pasa lutalica. Landarala velika i mala… Evo, iznosim smeće, četiri komada grrrrr u mom pravcu… Sednem pod drvo, lepo se naslonim (izravnam se visinom sa njima) i evo ih, prilaze sva četiri i maze se kao mace… ni ja od njih, ni oni od mene. Niko vam nikad neće biti prijatelj kao celoživotni rival. Znate se, koristite to, znate se još bolje, i dok si rekao „sad te imam“, pustili ste rivalstvo i dopustili ste da se volite. Kucate li i vi kad ulazite u detalje?

Inače, tri dana sam bez lubenice, mislim da mi je karakter prošao tehnički. Daju mi deca neki sir, pojela sam jedno parče i vidim prošao mu rok pre pet dana. Kažu mi: „Daj psima“, rekoh: „Nisam luda, pa da se otruju. Jedite vi, ništa vam neće biti“. Ne pitajte kako znam.

Ministar za brigu o porodici došao u jutarnji program i u fazonu je: žene su krive za negativan prirodni priraštaj, neće kalašture da rađaju pa to ti je. Ne, pa stvarno, država, odnosno gospodin Vučić, naravno, je sve učinila da stvori jedno istinsko Zlatno doba fenomenalnih plata, socijalne zaštite i životnih uslova i perspektiva, a nezahvalne žene, jer dabome da su one krive, neće da rađaju još više dece… Stvaaaarno… Nije problem samo u ministru, nego u celoj jednoj retardiranoj generaciji koja isto razmišlja. Kao, šta je falilo mojoj babi da na njivi rađa?! A to što su im deca umirala po rođenju, što je pregled kod ginekologa bio misaona imenica, što nisu imale mogućnost da odu u porodilište, pa rađale na njivi, što su tek porođene morale u štalu i na njivu, što je bilo sramota da odu od muža, što su trpele svašta, to nema veze… Kad se razmišlja o populacionoj politici treba se takođe osvrnuti i na to da ovde ni migranti iz Sirije ne žele da ostanu.

Ukoliko nekoga zanima, gori deponija i kod Đurđeva u Vojvodini, u Kostolcu i Novom Sadu, pored deponije u Vinči. Kako smo zapravo bili srećni kada smo morali da spasimo samo kitove. Godine nam prolaze kao one scene iz filmova gde lik ispali u čoveka desetak metaka, ali se vrati da ga za svaki slučaj overi u glavu. Pa ga onda šutne.

Život je partija šaha sa protivnikom koji krade figure.

P.S. Kad dođe onaj smak sveta, recite mu da nisam tu. Ići ću, verovatno, kod tate, pa nek me potraži tamo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nismo se (s)našli

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ima dana kad ugledaš svjetlo na kraju tunela… i ponadaš se da je voz

 

Svako jutro, kad otvorim oči, kroz prozor vidim autobus kako otvara svoje grotlo i guta ljude sa stanice, koji već tad iz jutra odlaze u dan. Ja jutros razmišljam o tome kako ću jednom namestiti krevet i posle neću nikad namestiti krevet. To je propušten poziv, pokušava da me dobije prolaznost. Postoji ljudska potreba da se zbog svoje svesti i straha od prolaznosti vezuje za nešto što je večno i veruje u to. Lajf kouč mog detinjstva – deda i njegova optimistička rečenica: „I medveda nauče da vozi bicikl, a i ti ćeš ovo naučiti!“.

Nekad se možda moglo naučiti dok nije krenulo sistematsko srozavanje obrazovnog sistema koje smo svi, nažalost, ćutke posmatrali. Naše sumnje bile su povod za sprdnje na temu Megatrenda i ostalih privatnih fakulteta. Veliki broj predavača u njima je pronašao dodatnu zaradu, a mnoga deca diplome stečene neznanjem. Sega Mega Trend. Bilo koja učenjem i radom zarađena diploma je vrednija od bilo koje stečene prečicom. E sad, zašto se ljudi sa pravim diplomama nisu izlili po ulicama svih gradova Srbije, to mi nije jasno. Predugo sve ovo traje. Godinama će se morati otklanjati posledice nove „moralnosti“ u kojoj iza diplome, kupljene ili stečene, ne mora da stoji nikakvo konkretno znanje, da je vulgarni nepotizam tek vid brige o bližnjima, da je normalno da se unosni poslovi dele samo „svojima“. Umislili ljudi da nešto znaju i nemoš im ništa. Srbija u kojoj želim da živim je ona u kojoj će se članovi Srbske časti i Srpske desnice potući zbog jednačenja suglasnika po zvučnosti. A zbog sibilarizacije da bude bar troje išamaranih. Ne znam što se baš sad setih kako šetam sa malom Tarom i ona me pita: „Koje je boje ovaj auto?“ „Plave“, kažem. „A ovaj“, opet će. „Crvene.“ „Pa ti cve znas!“

Ima dana kad ugledaš svetlo na kraju tunela… i ponadaš se da je voz. Naučila sam svoje tuge da sačekaju da ostanemo „u četiri oka“. Odlasci iz nekih mesta i rastanci sa nekim ljudima su tako tihi da možeš čuti zvuk duše koja se cepa. Onaj sićušni trenutak, nalik večnosti. O njemu ne svedoče ni fotografije, ni pisma, niti pesme. A postoji, znam da znaš. Dišem te po sećanju. Ti si moja Neprolaznost ušivena u porube sna, u onim momentima teške, lepljive tišine, kad na moje kapke pada noć. Danas smo se smejali, to je sva naša ušteđevina. Ni daška vjetra. Ni kapi kiše. Samo želja u zraku. I more u mislima. Menjala bih se sa kišnim oblakom za jedno lekovito plakanje.

Ne veruj vremenu kad te nagovara da prestaneš da se trudiš. Neko mu je platio.

P.S. Oko ponoći uglavnom retrogladno krećem prema frižideru.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo