Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Simultani prevod na lirski

Objavljeno prije

na

Puštam da se najdeblje rečenice istanje pod prstima nemušte nježnosti. Ne odustajem. Samo se odreknem

 

Idem svojim putem koji ne vodi nikuda, onda se pojavi znak obavezno skretanje i ja krenem obilaznicom i nađem ono po šta sam pošla. Gledam u sve ono što je poznato, gledam u juče. Lepo je, ništa se ne vidi. Svaki početak bi, valjda, trebalo da počiva na iluziji savršenstva. Ne verujte, istina je. Bila sam vesela. Onda sam otišla negde i više nisam bila vesela. Tamo negde nije ni toliko loše koliko te čini neveselim. Ne mora čovek uvek ni veseo da bude. Jedina prava i nepatvorena reakcija jeste izraz lica. Neko je probao pa pogrešio i to je super, takvi ljudi treba da postoje jer onda možemo da im se samozadovoljno podsmevamo i nazivamo ih glupacima, a ujedno imamo i opravdanje da ne radimo ništa. Nije baš ništa, njihovim izrugivanjem gradimo sebi postament za spomenik naše mudrosti… I svaka nam čast na tome!

Neke reči, umorne od izgovaranja, naprave neprijatnu tišinu, a one neke druge reči, kojima se u tišini volimo i razumemo, podare mir. Neka nedostižna ili nerealna stvar, na trenutak ti se učini dostupnom. I ukoliko ne shvatiš na vreme da trčiš za opsenom, upropastićeš sebi život. To je to drugo lice iluzije, njena tamna strana. Imati savest, nije što i koristiti je. Imati mozga nije što i koristiti ga. Tako je i sa tim mišićem, tim malim, često preplašenim, bubnjem u grudima – ako ga ne koristite on se lagano gasi, dok se ne ugasi. Jer, srce hoće da preskoči i na kraju umre od tuge ukoliko ga ne koristimo.

Puštam da se najdeblje rečenice istanje pod prstima nemušte nežnosti. Ne odustajem. Samo se odreknem. Zaokružujem onoga ko jeste ili precrtavam onog što nije ili volim da je sve uredno i čisto jer novi list papira nemam, zato pamtim. Mrvice rasute po stolu u obličju slike o bolu koji nosim. Kao lice svoje da gledam i stolnjak, ta ubledela naborana koža krivice, plato je na kome se ogledam. Bole me oči, kao da gazim po trnju bosim nogama.

Moja baba je uvek od kuće pravila dom, a posebno uoči praznika i važnih datuma, sve bi odisalo svečanošću, započinjala je sama dobrim raspoloženjem, a mi bismo se pridruživali, atmosfera koju bi tada izazivala je trajala danima, to su posebne slike detinjstva koje pamtim. Odeš tako na neka mesta gde te mir sačeka. I ništa, samo stojiš, pustiš da te ispuni i znaš da će sve biti dobro. Sve te emocije u olujnim vetrovima, sve te brane koje su nestale u prošlim svetovima. Svaki taj treptaj neispavanog oka i sve te misli koje su upale u vir, biće lepota. Kad dođem ja i donesem mir. Nosim svoju babu kao nakit, a imam je i u očima kojima sve novo što vidim, gledam i u njeno ime. Imam je i u tome: kad me nešto pritisne, s namerom da me smanji, ona se u meni naduri i brecne.

Kad misli kaplju, kad padaju na jedno isto mesto, naprave rupu. U toj rupi mogu da se kupaju vrapci ili da se udavi duša, zavisi od misli. A u međuvremenu, sunčan decembarski dan. Kako to zvuči obećavajuće sa malo stida i bez kajanja. U veliku šolju.

P.S. Možda su bili u pravu kada su stavili ljubav u knjige. Možda ne bi preživela na drugom mestu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Tuga više ne lupa vratima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad udahneš vjetar i zagrliš kišu, oktobar već odavno zna ko ga jedva čeka i ko mu je tajno švrljao ime između redova u pjesmama

 

Radni dan, pa još i jutro, pa još i kiša. Tri jaka razloga za zapitati se zašto se ne odseliti na more i biti šank ili palma? Po ovakvom vremenu treba samo čitati „Itaku i komentare“ od Crnjanskog i u pauzama egzegeze maziti psa, razmišljati o uzvišenoj prolaznosti ovozemaljskog i drugom Iskupiteljevom dolasku. Kad udahneš vetar i zagrliš kišu, oktobar već odavno zna ko ga jedva čeka i ko mu je tajno švrljao ime između redova u pesmama. Kad je ovakav dan, dobro dođe da te nešto boli, da se ne osećaš loše bez razloga.

Gledala sam danas, nad mokrim našim selom, svraku. Polomljeni treptaj…  „Nisi, nisi izašla iz selendre godinama.“  Nisam. Nije teret težak kad imaš gde da povratiš snagu, pređeš sopstvene granice, a tamo te dočeka ništa. Ako su me vakcinom čipovali, zvaće me, uverena sam, da izvade čip, pošto su se do sad sigurno smorili koliko zanimljiv život vodim. Moja bačenost u telo ogleda se, između ostalog i u tome što kupim cipele skoro tri broja veće, a da to u prodavnici i ne primetim. „Udobne“, kažem.

O nekim smrtima, nestancima, odsutnostima neću moći nikada da govorim. Neka stanja u duši se ne mogu pretvoriti u reči. Neke želje se ne mogu ispuniti, ali ih je lepo dodirnuti… Misao koju smo delili ti i ja, i koja uvek izmami osmeh na lice, misao, koja je satkana od emocija, koja nas sa srcem upozna. Misao, savršeno ućutana. Izrečena, bila bi grozna. A ja ih držim okupljene, pod istim srcem, kao familiju koja sedi za trpezarijskim stolom, ali samo o praznicima. To što je list pao na zemlju sa visine, to nam ne govori ništa. Da je imao više vremena možda bi se ukorenio u vazduhu i ispunio podnebesje. Uprizoriti i ozvučuti svoje misli, svet unutar i izvan sebe samoga. Mozak, kao i svaka druga divlja zver.

Išla sam toliko daleko, tamo gde se u najudaljenijem kutku zalazi zatvorenih očiju. I tamo sam dodirnula mrak. Vraćala sam se istim putem širom otvorenih očiju. Ponekad sa osećajem da sam bila glupa, a ponekad, da nisam imala kud. Sve one reči kojima nije bilo ni vreme ni mesto, ostanu zaglavljene, kao kost u grlu da te podsećaju na to mesto i to vreme. Što bi rekla pokojna Ljiljana Petrović Batler „teško je umreti kad ništa ne boli, a još je teže ljubiti što srce ne voli“, dok je za to vreme prati ciganski primordijalni bluz.

Ključne nedelje, a i godine su odavno prošle. Uredno pogledam levo i desno, ali šta sam videla, ubijte me ako znam.

P.S. I na kraju, sve je posledica izbora koje nisi napravio.

Nataša ANDRIĆ

 

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Život prođe i kad ga štediš

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uzmimo dobre riječi. Uzmimo ih od svake vrste. Držimo ih u sebi dok traje kiša, a onda ih pustimo nek se množe

 

Već dve godine na bilo šta da se požalim, ljudi kažu: „Možda ulaziš u menopauzu“. Pa koliko se ulazi u nju, nije kuća slavnih da moram da zaslužim, hoću li više ući! Noć laže da donosi mir, sa njom stižu bujice najtežih misli. Neki se snovi preliju na jutro i onda ih tako vučeš ceo dan. Preslabo smo mi oklopljeni za ovoliko borbe. Meni su godine izvajale grubost i osamu. A maštala sam, priznajem.

Samoća nije udar sveta na mene. Niti treba da bude moj odgovor na svet. Samoća nije čuvstvo. Ona je ovaploćenje nutrine. Suočenje. Promišljen put. I nikada nije imala išta sa onim van mene. Hodam unatraške ne skidajući pogled sa vrtloga koji izmeštam iz sebe. Teško je prebirati po mraku. Ima nekakvih pokleka i kad ih u sebi načinimo, teško se ratosiljamo… izmirenja. Jer… Mirili bismo se sa sobom, samo da više ne moramo da se mirimo sa svetom. Sve te sitnice koje treba pamtiti – oružje protiv uroka, a svet je urokljiv. Ne zato što to svet želi da bude, već zato što ga učinimo takvim. Uhvatim sebe kako razmišljam šta sam sve u životu mogla drugačije i shvatim… da treba da prestanem da razmišljam.

Treba otići. Ako niste poneli sve, nije strašno. Nikada ne možete poneti sve. Zamislite koliko praznih, brisanih prostora bi ostalo iza svih nas koji idemo i nosimo sve. Urušili bismo svet. Svako živi kako mora, mudri odluče da baš tako hoće. Zagrli i ćuti. Jesen je.

Previše otvaranja nikome nije dobro donelo. Ako se izuzme da postoji neko ko ume da primi, prihvati i zadrži sve što prospemo iz sebe. Uzmimo dobre reči. Uzmimo ih od svake vrste. Držimo ih u sebi dok traje kiša, a onda ih pustimo nek se množe.

Ja sam svoje reči izgubila u brzacima sete. Sve što prećutim, noću me budi i govori da je život samo ovaj jedan. Ostajem ovde zbog zagrljaja koji se neće vratiti. Uzalud od života pokušavam da napravim dugu šetnju praznim ulicama nakon kiše. Prepustiš se životu, on te umesto na more odvede duboko u noć. Najgore mesto za čekanje svetla je mrak. I noć nema veze s tim.

Kad se samo setim kako sam bila živa!

Svet je ponekad tako igra senki na zidu, razigrane dece koja uz svetlost sveće kradu minute pre sna, a katkad marvena pijaca, gde misli svoje ne čuješ od dreke pijanih trgovaca i rike uplašene stoke, a onda posle, ovo je ona farma iz Bokačovog Dekamerona gde smo se sakrili od života i nižemo priče dok opasnost ne prođe… mnogo je slika i svaka je prava, a možda i nije. Vetar lomi napolju, duva, i neka duva, kamo sreće da nas sve odnese u neki Oz u tri… ovaj lepe, Esade, u tri lepe, više.

P. S. Ko preživi, ćuti, samo se nekad budi u znoju.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Zagrli, pa vladaj

Objavljeno prije

na

Objavio:

Koliko je samo bio u pravu onaj čovjek koji je uvijek ćutao

 

Od vesti iz komšiluka, vizuelnom ocenom, mogu sa sigurnošću da kažem da je ubedljivo oboren rekord u broju ljudi ispred lokalne kovid ambulante. Ovoliko ih nikada do sada nije bilo. Srećan rad ljudi i živela Srbija! 24h rada dnevno, nespavanje za bolje građana Srbije, neodlasci na godišnji odmor, jer što da se tamo okrećemo kao jaja na oko i nadljudski trud i napor, jednostavno moraju da se isplate! Sada nas više niko ne može zaustaviti! Samo napred u nove pobede! Sve češće odlazi neko poznat ili moj, ovo više nije moj umišljaj, fokusiranje na ružno, ovo se stvarno dešava. I šta god da radim, kad se smejem, kad sam raspoložena, neka beznadežnost me ne napušta, čuči u dubini duše. Kad odem na groblje, prolazeći pored tuđih imena, slika, godina rođenja i smrti, imena potomaka (ili bez njih), spomenika skromnih ili raskošnih, imam utisak kao da sam u nekom arhivu sudbine.

Onome ko usredsređeno zuri u plafon, ako je slobodna i otvorena uma, u tragovima vlage i buđi po ćoškovima, ukazaće se slika posve drugačije stvarnosti, reljef nekih udaljenih kontinenata. Sve je dobro dok jedna ruka ne utrne, kez se iskrivi u mučnu grimasu, a mlaka krv koja protiče moždanom žilom se izlije iz korita, jer tada će vaš jedinstveni glas koji ima toliko toga da poruči, morati malo da zamukne. Sloboda ima smisla ako znaš gde i kad treba stati, inače je ne zaslužuješ. Ne verujem da onaj ko ne zna šta hoće, može znati šta neće, verujem da takav prosto neće, bez da išta zna. Kad razumeš da ti je drugačije mišljenje na korist, da ti osvetljava drugi ugao gledanja, videćeš da razgovor nije takmičenje u kom moraš pobediti. Tolerancija nije puko trpljenje, već traženje blagodeti u onome u čemu je ne vidiš na prvi pogled. Dovoljno je da mi poturiš misao i onda gledaj kako marljivo zidam svetove oko nje. Koliko je samo bio u pravu onaj čovek koji je uvek ćutao.

Da se uvede red u ljutnju i da se zakonom odredi pravo i vreme kad se, ko, koliko i na koga ima da ljuti i kada najkasnije da se odljuti. Idealan rob današnjice je ljut, ogorčen, povučen, slab, zatvoren i nikome ne veruje. I sa emocijama ima ono ,,greota da se baci“. Pa tako kada se dugo ulažemo bez rezultata, mi sami produžavamo neuspeh upravo zbog greote. Od te emotivne hrane koju ne želimo da bacimo, ,,deblja“ se naša ljutnja i nezadovoljstvo. Psujem tiho i ne nosim ništa sa sobom. Što se praštanja tiče, nisam stigla da oprostim samo onima što su žurili na autobus. Čekaš da ostvariš cilj, pa ćeš biti srećan? Grešiš. Ako nisi srećan sada, nikad nećeš biti srećan. Sreća je stav prema životu, ljudima, događajima. Sreća je stanje svesti. Ko je našao smisao neka ćuti i ne plaši ostale. Sati brige trostruko traju.

Jeste li čuli da je muzej u Danskoj dao 75. 000 evra umetniku da ih zalepi na platno, u okviru njegovog projekta. On im poslao dva prazna platna pod nazivom Uzmi pare i beži. Najiskrenije sam iznenađena što nije naturalizovani Danac, sa Balkana.

Kofer mi je pun svega i ne, neću ja na put.

P.S. Čarape redovno nestaju, ali malo se govori o tome da bez obzira na to koliko gumica za kosu kupite, do kraja nedelje ćete ih izgubiti sve. SVE.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo