Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Simultani prevod na lirski

Objavljeno prije

na

Puštam da se najdeblje rečenice istanje pod prstima nemušte nježnosti. Ne odustajem. Samo se odreknem

 

Idem svojim putem koji ne vodi nikuda, onda se pojavi znak obavezno skretanje i ja krenem obilaznicom i nađem ono po šta sam pošla. Gledam u sve ono što je poznato, gledam u juče. Lepo je, ništa se ne vidi. Svaki početak bi, valjda, trebalo da počiva na iluziji savršenstva. Ne verujte, istina je. Bila sam vesela. Onda sam otišla negde i više nisam bila vesela. Tamo negde nije ni toliko loše koliko te čini neveselim. Ne mora čovek uvek ni veseo da bude. Jedina prava i nepatvorena reakcija jeste izraz lica. Neko je probao pa pogrešio i to je super, takvi ljudi treba da postoje jer onda možemo da im se samozadovoljno podsmevamo i nazivamo ih glupacima, a ujedno imamo i opravdanje da ne radimo ništa. Nije baš ništa, njihovim izrugivanjem gradimo sebi postament za spomenik naše mudrosti… I svaka nam čast na tome!

Neke reči, umorne od izgovaranja, naprave neprijatnu tišinu, a one neke druge reči, kojima se u tišini volimo i razumemo, podare mir. Neka nedostižna ili nerealna stvar, na trenutak ti se učini dostupnom. I ukoliko ne shvatiš na vreme da trčiš za opsenom, upropastićeš sebi život. To je to drugo lice iluzije, njena tamna strana. Imati savest, nije što i koristiti je. Imati mozga nije što i koristiti ga. Tako je i sa tim mišićem, tim malim, često preplašenim, bubnjem u grudima – ako ga ne koristite on se lagano gasi, dok se ne ugasi. Jer, srce hoće da preskoči i na kraju umre od tuge ukoliko ga ne koristimo.

Puštam da se najdeblje rečenice istanje pod prstima nemušte nežnosti. Ne odustajem. Samo se odreknem. Zaokružujem onoga ko jeste ili precrtavam onog što nije ili volim da je sve uredno i čisto jer novi list papira nemam, zato pamtim. Mrvice rasute po stolu u obličju slike o bolu koji nosim. Kao lice svoje da gledam i stolnjak, ta ubledela naborana koža krivice, plato je na kome se ogledam. Bole me oči, kao da gazim po trnju bosim nogama.

Moja baba je uvek od kuće pravila dom, a posebno uoči praznika i važnih datuma, sve bi odisalo svečanošću, započinjala je sama dobrim raspoloženjem, a mi bismo se pridruživali, atmosfera koju bi tada izazivala je trajala danima, to su posebne slike detinjstva koje pamtim. Odeš tako na neka mesta gde te mir sačeka. I ništa, samo stojiš, pustiš da te ispuni i znaš da će sve biti dobro. Sve te emocije u olujnim vetrovima, sve te brane koje su nestale u prošlim svetovima. Svaki taj treptaj neispavanog oka i sve te misli koje su upale u vir, biće lepota. Kad dođem ja i donesem mir. Nosim svoju babu kao nakit, a imam je i u očima kojima sve novo što vidim, gledam i u njeno ime. Imam je i u tome: kad me nešto pritisne, s namerom da me smanji, ona se u meni naduri i brecne.

Kad misli kaplju, kad padaju na jedno isto mesto, naprave rupu. U toj rupi mogu da se kupaju vrapci ili da se udavi duša, zavisi od misli. A u međuvremenu, sunčan decembarski dan. Kako to zvuči obećavajuće sa malo stida i bez kajanja. U veliku šolju.

P.S. Možda su bili u pravu kada su stavili ljubav u knjige. Možda ne bi preživela na drugom mestu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Guramo dalje. Svako svoj kamen

Objavljeno prije

na

Objavio:

Vrijeme kaplje, sekund po sekund, dok se nadaš. Kad prestaneš sve zamre. Prvo ti

 

Idealno okruženje, idealni scenario, idealni slučaj… ne postoji. To je početna tačka i samo početna tačka. Premisa. Koja takođe može biti netačna. Nije merilo. To je prvi kolac zaboden, sve nakon toga je merilo. Merilo su odstupanja.Verujem, ali meni je najlakše nasmejati se izjutra, najranije po buđenju, dok još beslovesna piljim u svetlost. Kad se još sećanja na svet i život nisu vratila u vidokružni krajolik. Lakne malo kad se smeješ samom sebi, ali se istovremeno i tešiš da nije baš toliko smešno.

Krstoputina je mesto gde se ukrštaju putevi. To nikako nije isto što i raskršće jer tamo se oni raskršćuju. Svaka stvar koju ti ćuteći oprostim udaljava te za po jedan korak od mene. Jednom ćeš biti dovoljno daleko.

Nekada tragam za ljudima odlučnošću psa tragača kojem je miris samo refleks koji pokreće noge. Nekada stojim i trljam oči da prođe. Pričama pretim danu, dan se kolebljivo zagleda oko sebe i pušta na mene gromki smeh automobilskih sirena. „Nemaju svoju vododerinu“, odjednom izusti grad zabrinuto. Nikoga i ništa ne osuđuju, ne dopuštaju nikakvo saučešće, ne izvlače nikakve  pouke. Samo svedoče, i u tome je suština. Neki nikada ne shvate: šta god da radiš, samo ne maštaj naglas. Bliža sam datumu upokojenja, nego datumu rođenja, a i dalje nisam naučila.

Čovek je ono što pamti, kažu neke sede glave. Jer, zašto pamtimo baš ovo, a ne nešto drugo? Zašto nešto zaboravljamo? Zato što to nismo bili mi. Dakle, mi smo ono što smo upamtili. Ono što smo zaboravili, to je neko drugi. Vreme kaplje, sekund po sekund, dok se nadaš. Kad prestaneš sve zamre. Prvo ti. Potreban mi je ozbiljan voljoskok. (Ne dirajte mi u izmišljene reči, videćete vi kad se rode!)

Lebdeli smo uvis na toplim vrtlozima nade, govoreći tajne zbog kojih se i trava crvenela. Umovi su se doticali, koža se ježila. Tišina koja nastupi nakon razgovora je kada zaista razumem reči. Izgovorene i neizgovorene. Neko baš ume da ostane. Zato ne prolazi. Ono što je dalje bolje vidim, kao priče koje odmičem dok čitam… valjda s godinama sve što je bilo blizu sada je daleko ali bolje vidljivo. Sve postaje jasnije kad se udaljiš. Od nekih takvih udaljavanja pucaju rebra, jedva se diše, život je kratak i brz, a smrt spora kao pravda… Oprostiti sebi i pravdati sebe su dve potpune suprotnosti. Prvo je nepobediva sloboda, drugo mali privatni pakao. I tu smo gde sami želimo da budemo. Sećam se šta je rekao, sećam se kad je bio iskren, sećam se kad je lagao. Zamislim se na svakom koraku. Svugde je isto. Veče te zatiče u slepom sokaku. Moraš se vratiti istim putem kući, nedovršena ljubavi moja.

Lakne malo kad se smeješ samom sebi…

P.S. Vratih se iz bašte s metaforom i dva lajtmotiva.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Svijet se uči

Objavljeno prije

na

Objavio:

Bojim se da čeprkam po zaboravu, naći ću sebe tamo

 

Neka slojevita grmljavina, traje dugo i razleže se daleko. Brojim razmak od bljeska do prvog jakog udara. Padaju ćuskije. Poranila sam jutros da se svađam, nisam sigurna šta je bila tema ali važno je učestvovati. Ne obazirući se oko sebe, ovaj tmurni vetroviti dan je nameran da traje koliko mu je dato, slobodan da čini što mu se čini: sve što mu je na pameti. Ovaj tmurni dan uopšte ne mari što je meni mnogo više odgovaralo da je juče bio ovako tmuran. Danas… danas, ovakav meni ništa ne znači. Ponovo muzika sa radija tugom časti… Tuga je specifična boljka… Svakim danom je teža, a leči je samo smrt. Bojim se da čeprkam po zaboravu, naći ću sebe tamo. Uvek veruj onom unutrašnjem glasu naročito kada ti govori ono što ne želiš da čuješ. U godinama sam kada mogu sve, ali ne mogu više ispočetka, bilo šta.

Poljska je danas uvela obavezu registrovanja svake započete trudnoće. Ovo je toliko strašno da sam skoro zanemela. Zar se iz pogrešaka koje su se dogodile u prošlosti zaista ništa nije naučilo??? Haos ulazi na mala vrata, pitanje je dana koja će sledeća država to da uvede. Zvuči mi kao vest iz paralelnog univerzuma, što nažalost nije… ovo moj mozak ne može da procesuira. Od srca im želim brz slom tog nakaradnog sistema. Cilj postignut, zamaglili su apsolutno sve što su mogli. Rezultat: čitav život jurimo privide, a suština ostala u prašini tih koraka od sedam milja. Lepo sam mogla da se rodim u naftaškoj porodici u Dalasu, pa da spletkarim i otimam braći nasledstvo od oca, al’ jok, to tvrdoglavo sačuvaj bože.

Kad shvatiš da ljudi vide samo na osnovu svog nivoa percepcije, prestaneš da se raspravljaš, ubeđuješ. Poštuješ tuđe vreme. Jedni su uvek na pola puta od laži, drugi na pola puta do istine. I nema to veze sa tim ko je koliko spreman da pruži, čeka ili veruje. Uvek je povezano sa tim ko je u kom trenutku spreman da odustane. Razumevanje nije kada je sve skockano, savršeno i kao na filmu. Razumevanje je onda kada ništa nije kako treba, a mi se potrudimo da bude.

Ne otvarajte vrata kada tuga kuca. Ne virite ni na špijunku! Sreća je zahtevna. Ona traži posvećenost, strast, brigu, zaštitu, adrenalin, ludilo. Traži pruženu ruku u pravo vreme. Inače, odleprša dalje. Kad svi pomisle da je došlo vreme za opelo, biće to jutrenje! Najlepše jutrenje! Pročitala sam sve motivacione poruke. Razumela. Ostajem kod rakije.

P.S. Malo šta je utešno kao miris čiste posteljine.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Rok kajanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

I to što sam čekala i dočekala, ne treba mi više

 

Ko je to nebo naljutio? Ko ga je naljutio, neka mu se brzo izvini, jer… evo, urliče meni pod prozorom. Lep je ovaj dan, samo mu treba par svetlijih filtera i puna šolja kafe. U tišini. Čovek uvek treba da pazi šta priča i da pazi šta ćuti. Dobro raspoloženje ponekad krijem i od same sebe, teško ga naći, a lako izgubiti.

Imam tremu od susreta sa osobom koju nisam videla godinama i koja usput navraća u grad u kojem već dugo privremeno živim.. Odakle uopšte započeti razgovor? Nismo možda ni nalik onome što smo bili, a da to i ne znamo, i sad je sve ispočetka, a iznad nas motri oblak ušuškanosti onoga kakvim se pamtimo. Razmišljam o selidbama i napuštanjima života i gunđam kako nema ničeg romantičnog u napuštanju svog života Sve što ti ostane na kraju je podeljeno pripadanje ni tu ni tamo, tuđi grad i hajdemo sad sve ispočetka… bez tikve i bez korena. Tikva ima koren, ti lebdiš. Kad pustiš da sve ide dođavola, to i ode do đavola i malo je to, nego ga dovede lično. Treba znati kad pustiti život da te ponese, a kad ti njega.

Navikne se čovek da jede sam sa svojim mislima I da spava sam u zagrljaju tišine koja ga okružuje i miluje, i polako postaje gluv na magiju koju stvara kakofonija podeljene intime. Čekam. Poverujem i čekam kao da time odanost nadrasta sebe. Ponajviše sebi. Da jesam. Da jeste i da će biti. Čekanjem objašnjavam sebi da istrajnost otklanja sve privide. Ako izdrži čekanje, izdržaće i beskonačnost. Često izgledam kao da ne znam gde sam krenula, još češće je i istina. Zaustavljala sam život više puta. Izmestim se iz jednog da brže-bolje uskočim u drugi. Nepripadanje mi ne da mira, i samo marljivo radim da sve posložim, jer kada posložim, Usud će dozvoliti da se vratim u prvi. Najviše me plaše momenti kad poverujem u drugi život i uživim se u toplotu, moram da se samosurovo opominjem: „Ovo nije tvoje, požuri, što pre posložiš pre ćeš se vratiti“. A kada se vratim, samo sednem ispred, u tišini, udišem duboko i govorim sebi: „Prvo ćemo početi od prozora i paučine“. I to što sam čekala i dočekala, ne treba mi više. Već neko vreme stojim na granici ludila. Javljam se čim rešim carinske formalnosti.

Prepakujte mi ponovo ovaj današnji komad neba. Ovoga puta, ako je ikako moguće, za sutra mi ga upakujte u plavo. Htela sam da kažem nešto pametno, sva sreća zaboravila sam šta. Nije ni važno. NaTMUrilo se, naTUŠTilo. Sve izgleda kao scenski efekat koji će jednom sunčevom zraku, koji se konačno probije, dati epifanijsku veličanstvenost.

P. S. Pokušaću da se probijem do frižidera, a da me psi ne vide.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo