Danas ne kuvam, ne radim ništa, primam poklone i trepćem. Žene, nazdravlje vam

Txt. Obrisala sam ivice ambisa prstima i pogledala duboko u tamu, koja je uzvratila pogled. I sada pijemo kafu, u miru. Bar neko vreme. Dubok, neplanirani kontakt očima sa životom, tokom kojeg osetiš drhtavicu i nalet adrenalina koji zavarniči, od unutrašnjosti ka periferiji tela. I shvatiš, još uvek jesi…  Danas ne kuvam, ne radim ništa, primam poklone i trepćem. Žene, nazdravlje vam!

Čitam… Biznismen iz Australije živi u svojoj kući sa ženom i još trideset ljubavnica. Jedini uslov da te žene žive sa njima je da se lepo slažu sa njegovom ženom. Ko kaže da je teško sa ženama? Sve se može kad se hoće.

Velike strasti žive od nedostatka istinske bliskosti. Svet je surov. Hladan. Stalno to ponavljamo. A onda neprijatna spoznaja… toj surovosti doprinose i ljudi poput mene. Mogu ja to sama. Nema razmene. Nema topline. Svako za sebe, da bi se po svaku cenu izbegao osećaj „da nekome nešto dugujem“. Tužno. Bolno. Poražavajuće. Strašne su razmere poraza koji smo doživeli u Srbiji i sve mislim ničija nije do zore gorela, ali deluje da će nas klošari sve ispratiti i sahraniti uz pićence na terasi svojih dvoraca koje su izgradili gazeći preko mrtvih. Veoma je važno da kada uzmeš život u svoje ruke, vodiš računa da se ne sapleteš, pa da ti ispadne.

Vreme te nauči da ćutiš. Da ne bi uvredio. Da se ne odaš. Da se ne izložiš kritici. Da ne bi povredio. Da te ne povrede. Jer je „bolje tako“. Tako se zida kula tišine. Blok po blok. Ćutanje po ćutanje. Tamo si siguran. Zaštićen. Nepovređen. I sam. Gušeći se neizrečenim. Ni hleba, ni igara. Samo spokoja.

U ovim godinama neminovno se suočavam sa sobom, prošlošću i posledicama. Sve je više nekih „aha“ momenata kada uviđam međusobnu povezanost koje, do nedavno, uopšte nisam bila svesna. Sad mi ostaje da se nadam i verujem da ću zbog toga postati bolja. Sebi. I onima koji su mi važni. A šta kad ti neko poveri sebe? Stavi ti u ruke sve svoje: srce, želje, nadanja… Osećaj je prelep i zastrašujuć u isto vreme. A odgovornost ogromna. Ali se ne da porediti ni sa čim na svetu. Neke tuge su dar, putovanje na koje nas život vodi dok nas suptilno sprema za sreću skrivenu iza jedne breze, što čeka da nas zagrli. Setim se šta sve moram i onda skuvam kafu, zavalim se i čekam da prođe.

Danas se u vazduhu oseća miris proleća. Bolje od ovoga može samo ako se proleće u vazduhu meša sa mirisom mora.

P.S. Stigȏ mladi luk.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Kažu kako nesanica utiče na kognitivne sposobnosti… Dakle, mene od genijalnosti odvaja samo ovih dvadesetak godina insomnije

Ako se ,,naoštrite” da obavite zamenu zimska – letnja garderoba u ormaru, proverite da li uopšte imate šta da menjate. Može biti da ste jedna od onih žena koja mrzi šoping (ja) i uvek ima šta da obuče, pa joj sva garderoba: zimska, letnja, radna i paradna staje na jednu policu. Pusti i produži dalje. Ne jednom sam dobila kritiku kako živim život koji nema smisla, a godine lete…i pade mi na pamet kako bi bilo dobro da taj život možeš da daš onima koji, eto, umeju da žive, pa da ga iskoriste. Meni to očigledno slabo ide. A nešto sam se i umorila.

I danas me je komšinica, po ko zna koji put, napala, izvređala i pretila zato što moj pas laje. Vojvodina me je usvojila pre desetinu godina, pa sam tako i reagovala: mirno, staloženo i dobila i pohvale od same sebe. Međutim, ona i dalje vrlo živa gorštakinja u meni žali što je nije propustila kroz šake. Samo nešto preživljavam i prevazilazim i ne postoji trenutak duži od dva minuta kad sam ostavljena na miru da postojim. Zamisli, pronađeš svoje mesto pod suncem, a ne naoblači se, samo zamisli. Iz zasede se na trenutak prišunjao stari, gadni osećaj nelagode da mi ponestaje vazduha, kao kada se posle dugog plivanja okrenem na leđa, legnem na vodu da se odmorim, a talas me nenadano poklopi. Zdravo, đavole stari. Nisi mi nedostajao.

Spustiš ruke na sto. Prekrstiš ih, uroniš glavu u njih. Bez reči, bez suza i vriska, bez misli, ičega. Tupo, ništa te ne boli, a sve te boli. Glava ti teška kao tuč, kao da ti se srce preselilo u nju. Telo ti preotme muka. Zavlada tiranijom, crnom kao grob. Kao trenutak večnosti ništavila.

Nisu sve noći iste. Neke su kao somot, neke kao šmirgla. Niti su sve tame iste. Neke te prigrle i daju spokoj, druge su pune davno zaboravljenih demona. I nikad ne znaš šta je od toga na redu dok se ponoć bliži. Kažu kako nesanica utiče na kognitivne sposobnosti… Dakle, mene od genijalnosti odvaja samo ovih dvadesetak godina insomnije.

Kuda vodi put kad srušen je san, čežnja za zaboravom, lebde drage slike… i svi su kao tu, ispraćaj nekog umornog jutra u liku iz ogledala… ili je zamućen pogled, ili je mutan svet? Naizgled stvaran. Vlasnik dve samoće koje su se srele pred zalaskom, izgubljen i nenađen, lomljiv, u potrazi za izlazom iz ovog što se zove svet, u traganju za senkama… slike, mesta i pozivi kojih više neće biti… do kraja života. Kad prođemo to nećemo znati, znaće odraz u nečijem pogledu, besane oči koje ispraćaju korake u ulici prigušenog svetla, nećemo videti, a možda smo već kilometrima daleko … i ne znamo da smo mesečina na kaldrmi na kojoj smo se voleli…

P.S. Ja sam odavno negde tamo, samo još nisam stigla.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Ne mogu više ni dovraga da odem, jer sam tamo otjerala one koje ne podnosim i sad mi glupo da se tamo pojavim

Ne znam koji, ali izgleda da sam neki težak san prenela na leđima preko noći. Svako jutro kada se probudim, ustanovim da sam starija nego prošli put kada se to isto desilo. Malo jutarnje mentalne gimnastike, ponavljam sebi neprijatne istine pre ustajanja. Zgrabim njihove projekcije i istine, pa ih omotam oko ruke, kao konopac. Da ih usidrim, pre nego što pokušaju da isplove i potope, oboje. A među najvažnijim vestima – mečka danas nije videla svoju senku. Gotova zima.

Ostajemo budni celu noć jer ne verujemo u sutra. Dušu bogu, bog odmahuje glavom. Trče ljudi kroz život, usput im ispadaju ljubav, sreća, mir… Prestaneš da ljubiš, prestaneš da grliš, prestaneš da brineš, više ne usrećuješ… Tako umire ljubav. Retko ko se vrati da ih pokupi. Život ti je kao autobus. Zavisi gde sedneš. Onima nazad se povraća, onima napred se jede. Ja kao da sam kupila dve karte, prvo jedem, a posle povraćam. Koliko god ta spoznaja bila neprijatna, postojanje granica je neophodno. Neke su tu da bismo ih pomerali, neke da zauvek ostanu netaknute. Mudar čovek nikada neće pobrkati koje prepreke pripadaju jednoj, a koje drugoj vrsti.

Čekam te prijatne prolećne večeri, kada ću samo tumarati ovom svojom livadom, posmatrati nebo, dok topli povetarac odnosi sve. Ne mogu više ni dovraga da odem, jer sam tamo oterala one koje ne podnosim i sad mi glupo da se tamo pojavim. Sva svoja strahovanja, tuge, strepnje, nemire, bol i razočaranja stavljam u veliku teglu u grudima na kojoj piše „dobro sam” i čvrsto zatvorim poklopac. Povremeno protresem da napravim mesta za još. Nekad sam pisala dnevnik, moj čuvar ostvarenih i neostvarenih snova.

Pola sata komšinica doziva petogodišnju ćerku, neće gospođica da se odazove, ima posla nekog. Pametna. Mene tata i danas kad nazove na telefon, javljam se u stavu mirno i tačno čujem i brata kako ustaje negde u svojoj kući. Pređeš nedozvoljenu liniju, pa se džaba čudiš zašto si precrtan.

Treba da operem neki veš, ne marim za crveno slovo i mislim na moju babu, koja je bila 1927. godište i sama pravila sapun, skupljala kišnicu i ručno prala veš, nikako na crveno slovo. Sva sećanja na detinjstvo i njenu kuću su mi čista, uštirkana i mirišljava.

Presečem desnom rukom vazduh i skupim šaku, kao da hvatam mušicu u letu, a u stvari, uhvatila sam trenutak. (To kad objašnjavam prezent, i kako ne postojimo u budućnosti, a ni u prošlosti nas više nema). Odakle nam sva ova daljina? Zar se privlačila dok smo bili nikad bliži?

P.S. Trčati pred rudu ili sve ostaviti za poslednji čas? Večita dilema.

Nataša ANDRIĆ

Komentari