Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Daću vam savjet, meni nije pomogao

Objavljeno prije

4 godine

na

Vrlo često čujem: „Kad bih mogao sve ispočetka, sve bih isto uradio”. Ja, recimo, ne bih. Potpuno bih drugačije puteve birala u odnosu na ove koje odabrah. Ali gotovo sam sigurna, sve bi me te različite staze ponovo do istog cilja dovele. To je način na koji ja razumijem sudbinu

 

Opružila sam se na patosu, patos je škriputao pod svakim pokretom mojih kostiju, ili mi se to samo učinilo, onda sam zapevala Aznavurovu La boheme koliko mi grlo dozvoljava, dan je bio na izmaku snaga. To što se uopšte ne služim francuskim jezikom, potpuno je nebitno u ovoj priči.

Vrlo često čujem: „Kad bih mogao sve ispočetka, sve bih isto uradio”. Ja, recimo, ne bih. Potpuno bih drugačije puteve birala u odnosu na ove koje odabrah. Ali gotovo sam sigurna, sve bi me te različite staze ponovo do istog cilja dovele. To je način na koji ja razumem sudbinu. Prećutano ne može ni da se sakrije, ni da nestane. Može samo da iznedri bolest. Zato ću ti uvek reći. Zato mi uvek reci. Zato je samo čoveku data reč. Koristimo reč, a u tišini odmarajmo… I tako… Imena i lica se guraju kroz  zapamćenu prošlost, prave danas zbrku u mom srcu i glavi. Svi bi odjednom da postanu sećanje. Ali, ne ide to tako. Nije sve zapamćeno za sećanje. Veoma sam umorna od svega i u isto vreme spremna na sve. Informišem se o svemu, i u isto vreme ne želim ništa da znam… Prihvatam sve i u isto vreme ne mogu ništa da podnesem. Treba da skućim tišinu.

Malo je lepih stvari zadnjih godina, a kad ih još izbegavamo, ove ružne baš ostavljaju trag. Neće ovde niko nikog ubediti da promeni stranu u ukrajinskom sukobu. Jer se strana bira onako kao kad baba gleda fudbal, pa navija za onog ko joj je lep. Jedni romansiraju zamišljenu idealnu slobodu američkog građanina, drugi zamišljenu idealnu lepotu ruske duše. Žao mi je kad meni dragi ljudi ne razumeju da u svetu vlada samo sila i ama baš ništa drugo. Nema dobrih i loših. Ima jakih i slabih. Među slabima ima pametnih i glupih. Kad si slab, budi pametan da bi mogao da preživiš.

Inke nisu znali za točak, konja videli nisu, tabanali su uglavnom, ali su kroz džungle u vrletima Anda napravili mrežu kamenih puteva od 40.000 km, sa stepenicama, visećim mostovima, postajama za prenoćište na svakih dvadeset kilometara… Došli Španci, sve im uzeli, put nazvali El Camino Real. Zlato nisu nimalo cenili. Najbogatiji su se razlikovali po tome što imaju ogrtače od perja najređih ptica. A onda su došli Španci… Farsa vam je kusur od tragedije. Zato nam ne vredi mnogo naricati, bolje da doplatimo za bolja sedišta. Žene  moje drage, da mi lepo osnujemo žensku stranku i pobedimo ih sve na sledećim izborima, a ne da se tresemo hoćemo li mi biti krive što nas je Đura malo tukao.

P.S. I dalje verujem da nema ni nagrade ni kazne, samo posledice.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

BAŠTE BRIGANJA

Izraz u slučaju opasnosti

Objavljeno prije

6 dana

na

4 Jula, 2026

Objavio:

Buvljak. Mjesto gde se svakog vikenda prepliću sudbine starih stvari, zaboravljenih uspomena i ponekog skrivenog blaga

 

Tog se junskog dana, dvadeset osmog, Sunce žestoko usijalo u očiglednoj nameri da sprži svet ispod sebe. Leto tek što je rođeno, a već je podivljalo. Ako ne morate, ne izlazite napolje između svitanja i sumraka.

Krenula sam na Najlon pijacu, takozvani buvljak u Novom sadu. Već kod prvih prodavačica primetila sam da mlade žene rade pored starijih verzija sebe. Uče kako se govori, hoda, oblači i misli. Ne moraju da razmišljaju o budućnosti, da brinu o njoj, u neposrednoj im je blizini, već je žive. U introvertnoj prirodi su civilizacije i sistemi koji previru i prožimaju, u kojima plivaš nekad kao ajkula, nekad kao zlatna ribica, a nekad si, prosto, morski krastavac. Taj sadržaj je toliko složen, da zaboraviš da kažeš ljudima da uopšte postoji, a i da kažeš, ko bi to razumeo? Zato ćutiš.

Nedelja je. Jutro. Buvljak. Mesto gde se svakog vikenda prepliću sudbine starih stvari, zaboravljenih uspomena i ponekog skrivenog blaga. Na podu, na prljavom ćebetu nabacane knjige. Među njima ugledah i jednu svoju. I da je u pitanju samo jedan primerak, pa i da razumem. Ali ne. Sedam potpuno novih, netaknutih primeraka. Kažu da postaješ pravi, profesionalni pisac tek onda kad na buvljaku otkupiš primerke sopstvene knjige, a knjige, baš kao i ljudi, imaju svoje čudesne, neispisane puteve. Dok mi odavno više i ne mislimo na njih, one negde strpljivo čekaju svoje vreme. Kao da su punih petnaest godina knjige prespavale u tišini nekog zaboravljenog magacina, čekajući baš ovaj vikend da ponovo ugledaju svetlost dana. Ko zna gde su sve bile, kroz čije su ruke prošle i kakvim su putevima stigle do buvljaka. Pomislila sam da svaka napisana reč, očigledno, ima svoju sudbinu. Nekada put do čitalaca počinje u knjižari, a nekad se, posle mnogo godina, nastavlja na mestu gde ga niko ne očekuje.

Ovih sedam primeraka danas me je podsetilo na jednu lepu istinu, da knjiga ima svoj život nezavisan od njenog pisca. A ponekad, posle mnogo godina, vrati se da vas podseti na čoveka koji ste bili kada ste je pisali. Na Najlon pijaci danas sam, pomalo neočekivano, srela jednu svoju mlađu sebe.

Svaka dobra stvar koja se desila, došla je nakon što se celim srcem uletelo u nju. Taj detalj se kasnije zaboravi.

P.S. Toliko puta sam prešla preko svega… I konačno sam uspela! Sve je sravnjeno sa zemljom!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nemaština odgovora

Objavljeno prije

2 sedmice

na

27 Juna, 2026

Objavio:

Čudesno je kako neke naizgled sporedne slike iz djetinjstva ostanu s nama zauvijek, nadžive mnoge važnije i pamtljivije stvari koje smo vidjeli i iskusili

 

 

Koliko god dugo i neometano živela u ovom selu, ipak sam došljak, skoro kao podstanar, i izostaće taj ključni trenutak slobode. Šta mogu, tako je kako je, u redu je. Problem je što je to prilično dobra metafora i za način na koji vodim svoj život. Nemojte biti podstanari u sopstvenom životu. Znam, sve u životu možeš sam, ali kad imaš nekog sa kim prolaziš svim tim putevima, onda te baš zabole da li si na pravom putu ili si zalutao i gde taj put uopšte vodi.

Vrućina je. Nije što je vrućina, nego što je neki nespokoj. Negde nakon te tačke, skrenuli smo pogrešno… Kao čovečanstvo. Nekako me plaši stepen ravnodušnosti za neke stvari, koji je počeo da mi se dešava, nekako kao da je samo neki slučajni momenat, ključan da aktivira sve moguće vulkane i nakon te erupcije vlada apsolutna tišina i sve postaje svejedno. Znala sam da tamo negde postoji okrutnost, ali nisam dozvoljavala da mi ta spoznaja prođe kroz sistem, da ga otruje, uprlja, ošteti. Postavila sam sve moguće zidove i ne zanimaju me moderna rešenja. Bedeme niko nikad srušiti neće.

Ličnost je uvek usamljena. Praznina je uvek deo grupe. Odsustvo sadržaja i duhovnog centra podrazumeva fluidnost, prelivanje, vodenkastu strukturu bez forme. Praznina ne može da razume princip, istinu i vrednost. To su dva nepomirljiva sveta. Od postanja. Rat protiv praznine je nemoguć, jer ne postoji sadržaj koji možeš da ugroziš ili mu zadaš udarac. Alternativni oblik ratovanja podrazumeva paralelni prostor, van zjapeće praznine. To bi mogla da bude kombinacija Jingerovog Šumskog odmetnika i Dimitrija Karamazova.

Šetam po dvorištu i razmišljam šta će biti sutra. I sutra ću isto. Danas je samo raskorak. Kao u pauzi za odmor, sa rukama na bokovima. I život sada je raskorak, a to što uporno nastavljam da hodam, predstava je učitelja života. I još nešto, smokva pred kućom, koja se jede sa drveta, je nešto najbliže raju u ovom turobnom svetu. Čudesno je kako neke naizgled sporedne slike iz detinjstva ostanu s nama zauvek, nadžive mnoge važnije i pamtljivije stvari koje smo videli i iskusili.

Ne idem u dan, dan ide u susret meni. Kad ustaneš naspavan i nasmejan onda upališ opciju save i ne daš da ti to ma ko pokvari. Na radost, lipa još divlja selom, dolazi u goste jutarnjim povetarcem, prozori pootvarani, dozvoljavam joj da zaviri u svaki kutak ove kuće, volela bih da ostane što duže. Ne slutimo koliko smo  zapravo srećni. Tek tako. Jer nas ima. Jer imamo još jedno novo leto.

P. S. Zahlađujem odnose kad postane nepodnošljivo vruće.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

San za izdavanje

Objavljeno prije

3 sedmice

na

19 Juna, 2026

Objavio:

Onog trenutka kada se na samog sebe osloniš, oslonio si se na najjači oslonac u životu, i to je tako

 

 

Nabrala čelo, slušam vesti, rešavam ukrštenicu, još da prenosim generacijsku traumu na svoju decu i ista moj otac. Uglavnom pažljivo slušam vesti, prve dve rečenice, posle toga prelazim na polja lavande u mislima i ostajem dugo tamo. Lažem, polja maka su u pitanju, nego mi je lavanda nekako više poetski markirana, ali verovatno je to nešto u mojoj glavi. Kako god. „Budite lepi i vedri kao ovo jutro. Izdržite tako koliko možete. Smračite se, ako morate, tek kad se dan smrači. Budite logični: bolje je da vam bude lepo nego ružno“, preporučuje nam čika Duško Radović.

Čudan osećaj samopouzdanja kada pogledam noge, stopala, da su moja, da stojim, hodam, nešto radim, mrdam, pa osvestim: živim, čoveče! Kad se u tu misao udubim, prikaz nogu bude i više nego stvarnost. Lako je zimi prihvatiti sudbinu, ’ajde budi mangup, pa je prihvati u proleće, leto, kada te sunce spuca direkt u čelo…  telo teži pokretu, slobodi misli, kada prizori nabujale prirode u svojim najsjajnijim bojama dosežu do praiskonske dubine duše i prosto zahtevaju da se pitaš. Postoje mesta koja ne prizivaju glasom, nego tišinom… Mesta gde koraci prestanu da budu žurba, a postanu mir. Gde se čovek raspe po pejzažu kao da mu je oduvek pripadao. Pomalo vetar, pomalo senka starog drveta, pomalo svetlost koja treperi među granama.

Da bi neke stvari trajale, moraju da se održavaju. I gorka pilula koju moraš da progutaš je ta, da ćeš u životu uvek ti biti ta osoba koja održava. Nikad neko drugi. Sve što održavaš, trajaće. Sve što napustiš… Napustiće te. Prihvati, ili nemoj. Tako je. Onog trenutka kada se na samog sebe osloniš, oslonio si se na najjači oslonac u životu, i to je tako.

Slušam pažljivo ptičice, moje selo u Sremu je stecište stotinama vrsta ptica, trenutno detlić dominira komšilukom i crnoglava grmuša. Neverovatan je taj glasovni mehanizam koji poseduju, verujem da bi se svaki ton-inženjer složio sa ovim utiskom: iako ne pevaju u dvoranskom ambijentu, glas se ne rasipa pod svodom neba, nego, kao kad se gitara ušteka u pojačalo i doda se reverb (efekat ambijentalnog odjeka), tako i to malo stvorenjce BEZ pojačala i efekat-procesora ljulja čitav prostor BEZ ZIDOVA (koji bi izazvali odjek), dakle efekat dolazi pravo iz te male rezonatorske kutijice. Čarolija.

I večeras opijanje. Čekam vas kod moje lipe – samo pratite nos. Ili srce. Isto vam se piše.

P.S. Upamtite moje reči. Ja ću ih sigurno zaboraviti.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo