Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Bolje biti uži član porodice nego širi

Objavljeno prije

na

To što živim u ovom gradu ne znači da ga ne zaobilazim u širokom luku

 

Pokušah malom bajalicom da zadržim noćašnji san, ali, rasprišio se kao zvezdana prašina. Ipak, ostala je paučina u oku, da pomuti i zamagli dan. Da lakše ili makar brže protutnji. Dan. Ima vrlo malo stvari koje me zanimaju dovoljno da bih o njima razgovarala. U sedam ujutru, nema nijedna jedina. Nažalost, moji ukućani ne dele moje mišljenje.

Pada na mene. Nestrpljenje. Okomito, pod oštrim uglom. Pa mi razbije glavu, kao onomad cepanica De Beržeraku. Ključala krv hoće napolje iz glave. U avanturu. Ima li šta lepše nego kad te sunce uzme pod svoje?

Šta rade danas oni koji su stalno govorili: „Ne mogu ovih dana, nemam vremena“. Da li im je bila isplativa ta ušteda, to nagomilavanje pomenutog, zna li se nešto? Ili su shvatili, konačno, da će i njima, kao i nama ostalima, vreme, ipak, zadati konačni udarac? Nekako u ovo doba osećanje melanholije počinje da narasta u meni, unutrašnji glas mi se obraća mezosopranom kastrata iz Hendlovih arija. To što živim u ovom gradu ne znači da ga ne zaobilazim u širokom luku. Jedino ne zaobilazim pse. Oni, čiji smo jezik proglasili nemuštim, pokušavaju uporno i zamalo uzaludno da nas nauče tome šta je najvažnije u životu… Dozvolite im da nas nauče. Ja jesam, i od tada, zaista bolje živim.

Danima sam intenzivno pratila rat u Ukrajini i emotivno se involvirala, a onda je odjednom svanuo dan kad sam prestala da čitam i slovo. U iscrpljujućem pretužnom vremenu čovek prirodno razvija mehanizme odbrane. Ako je život na zemlji ugrožen ljudskom aktivnošću, da li to znači da je čovek greška evolucije? Ovde niko nije normalan. A to što smo ponavljači svi zajedno, to posebno. Sve iste pojave, izjave, kombinacije. I svi iznenađeni. Kao da nam Men in Black svako veče sevaju sa onom spravicom, pa se ujutru budimo obrisanih mozgova. Sad tek neću da spavam, da me ne resetuju. Da je sad ovde moja baba da mi priča priče, kao nekad, pred spavanje. Baš se setih jedne koju smo je, brat i ja, terali često da priča. Živela jednom davno neka kraljica i bila mnogo fina i gadljiva. Jednom prilikom, posle velike nužde, puče papir dok se brisala i umaže prst. Istog časa naredi slugi: „Prst seci!“ Sluga uze sekiru, ali znajući da će se posle kajati, da ne izvuče deblji kraj,  naopako okrenu oštricu i…  pljas! Fina i gadljiva kraljica, gurnu prst u usta! Kad zaboli, nestanu kraljevski principi… eto.

Ovaj dan će spasiti mladi luk, tanko seckana slaninica i prevreli sir.

P. S. Misli čovek da odlučuje o svom životu, a onda ga dodaju u viber grupu Roditelji VIII2.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Tona sumraka

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad su jutra siva i hladna kao ovo, otvorim geografsku kartu i gledam gdje ću da otputujem. I nije važno ni kad, ni od kojih para, sve to dođe na svoje, važno je da imam čemu da se radujem

 

Teško je svanulo ovog jutra. Navukli se neki tamni oblaci, a mi se navikli na mrak. Varošica liči na pogreb, sivo je i svi hodaju ulicama u crnom. Po ovakvom jutru svašta mi se vrzma u mislima. Ono pitanje od milion dolara, da li smo sami u svemiru? Da ili ne. Čitala sam da su oba odgovora podjednako zastrašujuća. Pri mogućem susretu sa razvijenom vanzemaljskom inteligencijom čovek ograničen čulima, svojim znanjima i sopstvenom predstavom života, ne dobija odgovore već je pred njim nedokučivo i neobjašnjivo. Kad su jutra siva i hladna kao ovo, otvorim geografsku kartu i gledam gde ću da otputujem. I nije važno ni kad, ni od kojih para, sve to dođe na svoje, važno je da imam čemu da se radujem.

Pijem jutarnju kafu uvek sama. Moja baba je svako jutro pila prvu kafu sa komšinicama. Razgovarale bi i tako terale od sebe probleme nagomilane prethodnog dana. Jedna od njih im je bila preteča današnjeg lajf kouča. Okretale bi šolje, a ova im pozitivnom psihologijom govorila kako ih čeka nešto lepo. Volela sam da prisluškujem i čudim se što u šolji vide uspeh, pare, obavezno put… a čula sam i za grizlicu. Nekad bi me zatekli, pa bi me kažnjavali zatvaranjem u sobu za poslugu. Šalim se, odakle nama soba za poslugu?! Oteraju me u podrum, ili ispred vrata, ili u materinu, zavisi od godišnjeg doba.

Naš divni narod je, nekada davno, čir na želucu nazivao grizlica. Naši stari su umeli bolje da nazovu i prepoznaju psihosomatske bolesti od većine današnjih doktora. Grizlica znači da grizeš samog sebe. Znam da se u današnje vreme svi sekiraju, ali kad pređeš granicu oštećuješ sopstveno telo. Znali su to stari. Svima nama treba neko ko će se u zimskim danima života, kroz vetar i mećavu, u jezivo belu noć bez glasa i daha, kad studen ujeda i tlo se ugiba pod nogama, povremeno osvrnuti na nas i pitati: Ideš li, rode?

Moja keruša Pečur u svakoj šetnji rastera sve lokalne mačke u okolini, sa uličnim psima se takođe ne druži. Pruža šapu, ali ipak zareži za svaki slučaj, kopa rupe po dvorištu i tu ostavlja za crne dane. Komšija Jozef joj ide na živce. Znači moj pas je kao ja. Ko je ušao u drugu polovinu života, nema više vremena da čeka neku bitnu spoljnu promenu, ona se neće desiti, a ako se desi, biće promena na gore. Jedini prostor koji ima za promenu je onaj unutrašnji.

Ko nema pametnija posla, nek ne izlazi napolje. Ni sunce nije. Čeka i ono da prođe ovaj sivi dan.

P.S. Što si stariji, sve manje mesta na leđima možeš da počešeš. Pa vi ostarite sami.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Zaklon jačeg

Objavljeno prije

na

Objavio:

Volim i ovo kad sunce zasija, ali kiša odnekud pada. Podsjeća me na mene

 

Koji vetar duva na Krstovdan, taj vetar će najčešće duvati tokom godine. Tako kažu… Čudno neko osećanje, čudna neka slika se formira kad pustim ovaj sivi dan da uđe unutra, među zidove našeg malog, ali sigurnog, azila. Budi u meni sve, osim razuma. Moraću danas da pričuvam od sebe one koje volim…

Zanimljiv je ovaj novi razvoj događaja kad moja Pepa zalaje u sred noći, skoči iz kreveta i krene da zahteva da joj se odmah obezbedi nešto iz sveta mašte, što ne možemo da dešifrujemo, jer ne znamo gde smo. Dok je pacifikujemo, svane i eto prilike da se dan započne u četiri ujutru. Pas kojeg odgajaš od mesec dana je kao dete koje nikad ne progovori, ali baš u tom prostoru bez jezika dešava se najveća i najdublja razmena emocija koja oplemenjuje duh i nije izreciva, ali je snažnija od bilo kog odnosa sa ljudima.

Volim i ovo kad sunce zasija, ali kiša odnekud pada. Podseća me na mene. Kap kiše dodirne zemlju, ljudi odmah depresivni, nigde im se ne izlazi. Ne dozvolite da vam kiša menja raspoloženje, budite jednostavno svaki dan depresivni.

Dugo smo odolevali, ali naša porodična zajednica se, zahvaljujući početku drugog polugodišta, pretvorila u jedan virusno-bakterijski hub, gde neprekidno razvijamo najnovije vrste slina. Vreme je za balkanski antibiotik – karamel mleko. Nema više zima kao što su bile devedesetih, sipaš litar ulja, dodaš dva jajeta, senf i umutiš časkom teglu majoneza. Brat ga nije voleo. Verujem da me je upisao u malu crnu sveščicu, u koju smo, kad smo bili klinci, upisivali goste koji bi nam na dar donosili napolitanke. Nedostaje mi moj brat. Sećam se, kad smo bili mali, zemljotres u toku noći… tata i mama iznose prvorođenog ispred zgrade. Komšija pita: „Kod koga je Nataša?“, a oni me zaboravili… Važno je ispratiti ljude kad odlaze, pomoći sa torbama i knjigama i svim što imaju i nose sa sobom, a pogotovu sa onim što nemaju, poneti im ono što nemaju. Ja sam moju tugu pobedila, tako što sam joj se skroz prepustila. I onda joj više nisam bila interesantna, pa me je napustila. Nemojte da vam bude teško, meni skoro nikad nije hladno, lutalice me vole i skoro me nikad ništa ne boli, neka bude lako kao što, gle, jeste. Ne prelazim granice, ali volim da sednem pored njih. Ako dozvolimo da izbledi ili smo štedeli na farbi ili smo prejako isijavali.

I još nešto, što se ljubavi tiče, nemojte da patite za onima koji su živi otišli od vas.

Odoh ja sad, a vi samo veselo, i širokim srcem, rukama i zamasima.

P.S. Štedim zagrljaje, pa se tako nakupe i onda ne mogu da ih obuzdam. Sve volim i svakome dam po neki. Evo, nosite, oslobodite me.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Srdačni udar

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim

 

Ne štelujem alarm, probudi me, vazda, racionalni pozitivizam i rigorozno osećanje dužnosti. Retko šta može ublažiti turobnost ovog nesvanulog dana kao prizor šteneta, koje nosi u ustima papuču po dvorištu, dok mu na licu titra radost postojanja. Tužnu sliku ovog tmurnog i hladnog jutra odagnala mi je i fotografija predsednika koji toplim pogledom miluje svoju naciju mirom i utehom. Komšija, izrevoltiran sopstvenim kijanjem, koje ne može da obuzda, psuje sve po spisku nekom imaginarnom entitetu i taman malo potkači i državu kao univerzalnog krivca, dok se seoce polako ušuškava u maglu. Kišni dan, najbolja podloga za pisanje. Nemamo kineske lampice, ali nam pucketa drvo u čarobnoj peći. Svečano sam proglašena za Čuvara plamena. (Za malo šta imam toliko elana kao za brisanje cele reči u vordu zbog zapete koju sam zaboravila da stavim pre nje.)

Važan mi je lični prostor, tako i pri hodanju ne volim kad mi neko hoda suviše blizu, osim kad nešto objašnjavam, pa moram da guram ramenom, ne dao ti Bog da hodaš blizu kuća, ostade odran i očešan o fasadu. Jednom sam tako, a ne bih ja, nego baš slučajno izrasla neka bodiljikava ,,korovača“ u sred Novog Beograda, nadžogerila se baš tu gde sam htela da prođem, jest da volim biljke, ali rast na nepoželjnoj lokaciji joj nisam oprostila. … i uživela se u objašnjavanje koni mojoj, grunem ramenom u žbun, prosu se neko trunje po njenoj tek opranoj kosi boje zrelog sremačkog žita, kad poče ‘sovati sortu, seme, pleme… taman se smirila, jedan automobil naglo zakoči i pride je i nagazim, a ne bih ja, nego se uvek neki k..linac namesti.

Isključenost iz ovog poganog sveta možda najbolje ilustruje beskućnik koji leži na trotoaru pred crkvom, uvijen u nekoliko prljavih ćebadi, nehajno čitajući strip. Jednom sam mu slučajno zaklonila svetlost ulične svetiljke, kao Aleksandar Diogenu sunce i rekla: „Izvini, brate“, i iščezla kroz noć. Ponekad čovek od silnih nemanja ne primećuje ono što ima, a onda mu je i to previše, saživljen sa nemanjima opusti prazne ruke i prigrli sve praznine kao najveće bogatstvo. Nekog slažeš kao mozaik velelepnog hrama, nekog kao metar drva, nažalost tako je, jer svako je zaslužio da bude strpljivo, s ljubavlju građen da u nečijem oku blista kao umetnina. No, u ovim vremenima, šta će kome umetnina? Važnije je ugrejati dupe. Ljubav je svuda, samo treba znati kako pobeći od nje.

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim. Kako vreme odmiče, a iskustvo se nagomilava, sve je manje stvari koje slute na dobro. Prilagodi se ili doživi sudbinu mlinova za kafu iz centroproma i pekabete.

Napolju je, što se kaže, izmišljeno za šetnju. Dobro, nije izmišljeno, nego moram da prošetam psa. Sve sam vas volela!

P.S. Što ne ubije daljina, dokrajči tišina – poklopile nam se ravnodušnosti.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo