Održavanje nestabilnosti regiona i tinjajućeg sukoba je državna politika Aleksandra Vučića koja očito nalazi pogodno tle u politički rovitoj Crnoj Gori
MONITOR: Ima li pobednika u ratovima 90-ih u bivšoj SFRJ?
ATANACKOVIĆ: Ne znam na koji način se pobeđuje u ratu koji se vodi opsadama i granatiranjem gradova, snajperskim ubijanjem civila, proterivanjem stotina hiljada ljudi iz njihovih kuća, ubijanjem dece, masovnim silovanjima, u ratu kojim se sopstveni narod gura u propast, a koji pri tom vodi režim zasnovan na organizovanom kriminalu, naručenim ubistvima i krađi. Pa i kada se to suprotstavi zlodelima druge strane, ili drugih strana, ne vidim nijedan ishod takvog rata koji bih mogao da smatram pobedom. Srbija je nesumnjivo vojno poražena, izgubila je u tom ratu deo svoje teritorije, i to je nesporna činjenica. Svako negiranje te činjenice graniči se sa psihotičnim poremećajem, ili makar nekom vrstom ozbiljne amnezije. Rat je jedan od vrhunskih oblika gluposti, sam po sebi je poraz, a koliko je i šta neko dobio ili izgubio, to su stvari koje se analiziraju s protokom vremena. Nije isključeno da se, s vremena na vreme, dođe do sasvim različitih zaključaka, a mislim, pri tom, da do ozbiljnijih analiza posledica jugoslovenskih ratova još uvek nije došlo. Verujem da je jedina budućnost svih zemalja Jugoslavije u ozbilljnom radu na obnavljanju zajedničkog kulturnog prostora. To naravno ne može da bude samo kulturni već i politički cilj. Raspad Jugoslavije, sem uništenih života, bio je kulturna tragedija, koja se i te kako danas vidi u mnogim sluđenim identitetima, nasilju nad jezikom i bizarnom konstruisanju lažnih prošlosti.
MONITOR: Crnogorska Skupština je donijela Rezoluciju kojom se konstatuje da je u Srebrenici počinjen genocid. Odmah je reagovao predsjednik Srbije, patrijarh SPC, mitropolit crnogorsko-primorski, na ujednačen način?
ATANACKOVIĆ: Održavanje nestabilnosti regiona i tinjajućeg sukoba je državna politika Aleksandra Vučića koja očigledno nailazi na pogodno tle u politički rovitoj Crnoj Gori. Što se Patrijarha tiče, mogu da razumem njegovu brigu o podelama u crnogorskom društvu, ali mislim da je problematično kada se to primeni na Rezoluciju o Srebrenici. Ne vidim zašto bi se usaglašavanje sa nalazima Međunarodog suda smatralo, kako je rekao, podelom na ,,crne i bele”. Ali imajući u vidu neke druge njegove izjave, mislim da bi novom patrijarhu Porfiriju trebalo dati malo vremena. Nasledio je upravljanje crkvom zaglibljenom u mnogim ovozemaljskim problemima – crkvom kojom upravlja politika i nasilje, obavijenom otrovnim pipcima naprednjačke vlasti, crkvom koja, pri tom, godinama nemilice i potpuno amoralno troši novac građana, koja lišena poreskih obaveza investira u izgradnju komercijalnih stambenih blokova, koja pozlaćuje svoj hram nadomak raspadnutih bolnica… A po mom mišljenju ima najava da bi se pod Porfirijem takva pozicija crkve mogla u skoroj budućnosti preispitivati i menjati.
Srbija je još 2010. donela rezoluciju kojom se, bez upotrebe reči genocid, osuđuje genocid u Srebrenici. Osuđen je ,,zločin koji je izvršen na način utvrđen presudom Međunarodnog suda pravde”, a gde stoji, potpuno jasno, da je u Srebrenici počinjen genocid. To što je ta reč izbegnuta bio je izraz slabosti, pa i izvesnog kukavičluka tadašnje demokratske vlasti, koja je, u bratskom zagrljaju sa SPS-om, tražila, po principu ,,nije šija nego vrat”, način da to nekako prođe u skupštinskom ideološkom cirkusu. A koliko je takav princip, ne samo po ovom pitanju, bio uspešan, govori i sama činjenica da je huligan koji je u to vreme prelepljivao natpise Bulevar Zorana Đinđića imenom Ratka Mladića, par godina kasnije, preobučen u evropskog političara došao na vlast. I njemu, bizarnom, i tako očigledno preobučenom i lažnom, Evropa je na kraju više verovala, a nažalost i građani Srbije.
MONITOR: Srbiju i tzv. region zahvatio je talas građanskih pobuna koje se uglavnom odnose na sprječavanje zloupotrebe prirodnih resursa i kvalitet življenja. Da li je to dovoljan osnov za progresivne promjene?
ATANACKOVIĆ: Građanske pobune su jedino što daje nadu da se u Srbiji nešto može promeniti. Aktivisti koji su odbranili baru Reva vodili su rat na Staroj planini, braneći sela, reke i potoke, i mada se o tome znalo i pisalo, to je bilo ,,drugde”, daleko od uspavanog i apatičnog Beograda. Godinama već u Beogradu vlada svojevrstan građanski nihilizam, nemoćno se posmatra kako se grad ruši i poružnjuje iživljavanjem psihopata kojima je Beograd pljačkaški plen, kao uostalom i cela Srbija. Ali otkako je Stara planina jednog jutra osvanula sred Beograda, čini mi se da preovlađuje stav: idemo do kraja. I nadam se da će taj stav opstati, jer je sve ostalo gubljenje vremena. Značajnu ulogu u daljoj artikulaciji aktuelnih pobuna verovatno će imati Aleksandar Jovanovic Ćuta. On je najavio formiranje pokreta koji bi trebalo da objedini mnoge aktivističke grupe, i koji bi mogao da ima veliku težinu, ali i odgovornost za sve što predstoji u defnisanju razumnih političkih ciljeva i izbornih strategija opozicije na predstojećim beogradskim izborima. U političkom smislu, pobunama se već prevazilaze striktno ekološke teme. Reaguje se na opšte zagađenje društva, jer nisu zagađene samo reke i šume, već i institucije, javni prostor, da ne govorimo o onoj divljoj deponiji koju još samo iz navike zovemo Narodnom skupštinom. Ali građanske pobune su još jednu stvar učinile izvesnom: građani nemaju poverenja u političke stranke, dosta im je okoštalog opozicionarenja, uzajamnog gurkanja cenzus-karijerista i deprimirajuće nesposobnosti opozicije da godinama unazad uobliči jednu političku strategiju kojoj bi se moglo verovati. I mada se protivim uopštavanju, jer na opozicionoj sceni ima i te kako vrednih pojedinaca, svakom je jasno da se građanski aktivizam i nepoverenje u stranke moraju uneti u jednačinu borbe za smenu vlasti, i da se neke tačke povezivanja moraju naći, jer nikome nije u interesu da se opoziciona Srbija, građanska i stranačka, dodatno deli i usitnjava.
Apsolutno sam protiv vrednosno i politički nedoslednih koalicija, ali ne mogu ni da prihvatim da oni što jesu vrednosno i politički bliski, ne nalaze način da prevaziđu razlike i dođu do jedinstvene izborne strategije. Jedini koji na tome uporno radi je Nebojša Zelenović, čiju građansku platformu Akcija podržavam. Moja želja, verovatno nerealna, jeste da na beogradskim izborima vidim udruženi beogradski aktivizam, ako ne u koaliciji, onda makar objedinjen javno formulisanim zajedničkim postizbornim ciljevima: najavljeni Ćutin pokret aktivista i Ne davimo Beograd, uz podršku Zelenovićeve Akcije. A na predsedničkim i parlamentarnim, ako ikad do njih dođe, koaliciju okupljenu oko Marinike Tepić.
MONITOR: Pandemija je i najmoćnijima pokazala da i ekonomska, politička i vojna moć imaju granice. Vi ste to zaoštrili, rekavši da je ona „ojačala najgore, pogodila najranjivije“. Ima i onih koji vjeruju da će ovu tragediju pratiti veća solidarnost?
ATANACKOVIĆ: U početku je tako izgledalo, makar u Italiji gde sam proveo prvih nekoliko meseci pandemije, da će ta tišina koja je zavladala, šumske životinje koje su se šetkale gradskim ulicama, izmenjene navike ljudi, kolektivno usporavanje, pa i razni oblici solidarnosti dovesti do novih i drugačijih formulacija onoga što čini naše potrebe i našu sreću. Mnogi su o tome govorili i pisali. Pa i ona mišljenja o tome kako je proglašenje pandemije i uvođenje mera predstavljalo ukidanje slobode bez presedana (u takvom stavu je u Italiji prednjačio Đorđo Agamben) ne moraju da budu u sukobu sa stavom da je, opravdana ili ne, prethodno spomenuta tišina ponudila i neka nova razmišljanja o tome šta je to što nam je kao društvima i pojedincima u društvu suštinski potrebno, a šta je to što nam je nametnuto i nepotrebno. Nažalost, nismo daleko odmakli u tim razmatranjima. Mislim da jeste nesumnjivo da je virus odličan saveznik autokratskih režima, jer daje povode kako za zatvaranja i suspenzije zakonitosti, tako i za politički motivisana ,,oslobađanja” i svakakve, s time povezane, opasne proizvoljnosti. Videli smo režime koji su na različite načine profitirali od masovnih umiranja koja su najpre omogućili neodgovornim postupcima i dezinformacijama. Borba za očuvanje zdravlja je zato u mnogim sredinama bila borba protiv represivne, infektivne države.
MONITOR: Stiven Soderberg je 2011, snimio film „Zaraza“ koji u nekoliko kadrova povezuje prvu žrtvu i njenu globalnu kompaniju u nizu posljedica-uzrok… Zašto se kritičkoj umetnosti ne vjeruje ni kada koristi „naučnu logiku?“
ATANACKOVIĆ: Ne znam da li se ne veruje, naprosto, dominantno zamišljanje budućnosti danas je zamišljanje kataklizmičnog kraja. Nema više ideoloških utopija, alternativnih društava budućnosti, pohlepa je vodeća ideologija, što više trošiti, što više konzumirati, dok se ne potroši sve. U tome kao civilizacija ubrzano napredujemo, i zato je jedina slika budućnosti koja iz toga proističe – svet koji nestaje.
Niko nije rekao na državnoj TV da su pojedinci, a ne narod, osuđeni za genocid
MONITOR: Sa presudom Ratku Mladiću, saznali smo i da nema pomaka u odnosu na prihvatanje odluka Haškog tribunala kada se radi o presudama za genocid od strane Beograda i Banjaluke. Zašto većina građana ne shvata da nisu narodi i države osuđeni za genocide, već pojedinci?
ATANACKOVIĆ: Zato što im to niko nije rekao na državnoj televiziji, ili je rekao isuviše davno, pa su zaboravili, ili su ti koji su to rekli posle te iste građane izneverili, razočarali i prevarili. A oni koji to oduvek jesu govorili, i koji to i danas govore, glasno i argumentovano, satanizovani su već decenijama i pod svim vlastima većinski proglašavani špijunima i izdajnicima zahvaljujući kulturnoj matrici kojom se pothranjuje identitet večite žrtve. Demokratska vlast je tom problemu pristupala metiljavo i neubedljivo, više se prilagođavala takvoj matrici nego što je zaista bila spremna da je menja. Za sadašnju vlast je posebno važno da u društvu preovladava to viktimističko tumačenje, da se većinski smatra da je ceo narod osuđen, jer se tako zamagljuje pojedinačna krivica, a srpsku vlast danas dobrim delom čine neosuđeni pojedinci izmileli iz kriminalnog brloga devedesetih. To su nekadašnji portparoli, partijski podmladak, iznad svih ovaj radikalski potrčko koga će, nadam se, po smeni vlasti, stići optužnica ne samo za aktuelno razaranje države već i za njegov mladalački skupštinski angažman, kada je pozivao na odmazde i masovna ubijanja, a trebalo bi ispitati i njegovu odgovornost, kao Ministra informisanja, za žrtvovanje i stradanje radnika RTS-a tokom NATO bombardovanja.
Strah i pohlepa su idealni partneri
MONITOR: Govorite o opasnostima „identitetskog ambisa“. Zašto ne uspijevamo toliko dugo da se povežemo s kulturom univerzalnih vrijednosti savremenog doba?
ATANACKOVIĆ: Zato što nema nikakve šanse da se državna politika koja polazi od uspostavljanja korupcije na svim nivoima bavi univerzalnim vrednostima. Društvo je ipak u velikoj meri uobličeno državnim politikama i institucijama koje od države zavise, i zato nije ni pravedno, recimo, očekivati da se u jednom društvu formira većinski kritički, estetski, naučni stav, a da građani u tome nemaju baš nikakvu podršku institucija gde se upravo takvi stavovi artikulišu. Kako da se građanin odredi prema onom tzv. spomeniku Stefanu Nemanji, vrhuncu neukusa, istorijske farse i pranja para, kada se o tome nije izjasnila nijedna institucija kulture, sem retkih pojedinačnih glasova koji ponekad odande dopiru? Kad se sve sabere, vidi se da su strah i pohlepa idealni partneri. Zapravo, vlast u Srbiji je u mnogim stvarima vrlo dosledna najgorim trendovima u neoliberalnom svetu gde se upravo ona osnovna univerzalna vrednost, pojedinačni ljudski život, najmanje vrednuje: čovek je poslednji na listi prioriteta. U skladu s tim, nas je premijerka obavestila da se ekologijom bave bogata društva, a predsednik se čudi što se neko buni zbog pretvaranja plodne zemlje u otrovni rudnik.
Nastasja RADOVIĆ
DRUŠTVO3 sedmice
DRUŠTVO3 sedmice
INTERVJU3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
FOKUS3 sedmice
ALTERVIZIJA3 sedmice
Izdvojeno3 sedmice
INTERVJU3 sedmice