Izašla sam iz djetinjstva prinudno, samo zato što su mi rekli da tako treba, ali sad mogu da budem dijete doživotno i pustim sve daljine da struje kroz mene kao razvigor

txt: Sveti Luka sneg do struka, Sveti Mrata sneg do vrata. A danas, još ni lišće nije opalo. Još koliko juče bile su prolećne temperature, na moju radost. Došao strah, potukao integritet do temelja. Jutro je mirisalo na so, hleb se rasprodao. Snove odnosi jesen. Sad znam, važno je ne dozvoliti toj zveri nikad više da se raspojasa.

Taman sam došla do nekih epohalnih saznanja u vezi geopolitike, koje sam želela da podelim i ovde, pa ipak, pošto je tu sve jasno, smatranja ću da zadržim za sebe, a ovde ću da podelim to da sam pronašla smrdibubu u tastaturi, poštedela joj život i nazvala je Spasenija. Da ne bih davala više povoda za ovu nebesku komeNdiju, nema planova. Ionako se nikad nisu ni ostvarivali. Šta mora, mora. Šta bude, biće. Mali lični napredak: više ne uzdahnem glasno i ne prevrćem očima kad slušam vesti. Sad se momentalno isključim i počnem da planiram šta ću da kuvam u toku nedelje ili šta bi trebalo da se kupi od namirnica ili kad da uključim veš mašinu… Dozvolila sam da se život previše uozbilji, pa samim tim postane težak, a ja sumorna, plačljiva i zabrinuta. Eto, to se dogodilo. Pustila sam da radost bude proterana. Ona što se nalazi u malim stvarima. Sad ćemo je polako vratiti. Izašla sam iz detinjstva prinudno, samo zato što su mi rekli da tako treba, ali sad mogu da budem dete doživotno i pustim sve daljine da struje kroz mene kao razvigor.

Sve osobe u mojoj glavi imaju jednu zajedničku stvar. Mene. I sve se pitaju: „Koji nam je klinac ova trebala u životu?!“

Jeste li čuli da je izabrana najbolja nova srpska reč? Za tekuću godinu. Bezrečica – kao stanje velikog uzbuđenja kada se dogodi nešto potpuno neočekivano, lepo ili ružno, pa ne možemo da nađemo prave reči. Bezrečica… hm, značenje te reči za mene je mesto bez reke… al ’ajd, to sam samo ja.

Istina je da posle kiše uvek dođe sunce, ali ako je padala dugo ostaje brdo blata. Tako je i u životu. Jesen je da se sretneš sa sobom, suočiš, bez žurbe, polako i bez maske.

Rek’o bi čovek da se svaki dan sve ranije smrkava, a kad otvori četvore oči, vidi da se smrklo još pre trideset godina… Dotakne me taj miris noći i kaže: „Polazi na spavanje!“

P. S. Kako sam sinoć slatko prespavala film od početka do kraja, odličan, sve preporuke.

Nataša ANDRIĆ

Dok su svi fokusirani na očekivanja i na njih bacaju drvlje i kamenje, kao na glavne krivce za propadanje u raznim situacijama, pretpostavke crkavaju od smijeha i potpuno neopaženo razvaljuju sve što dotaknu

„Zbog bolova u potiljku promenite jastuk; uzmite anatomski određene visine; spavate li na boku ili leđima“, pa nastavlja „premijum kvalitet, antialergijska navlaka, lateks, bambus…“, i na kraju, „ako ti posle dve nedelje ne odgovara, uzmi drugi“. Od kojih para drugi, čoveče?!

Pre se nije ložilo u spavaćim sobama, pa kad glavu metneš u perjani jastuk, sa onom navlakom sa džinovskim dugmadima, pa baba preko tebe prebaci onaj jorgan stokilaš, pa dunju punjenu perjem i paperjem, nit ti zima, nit se mrdneš do jutra. A sad svila i saten, a vrtiš se ko na ražnju… Nešto razmišljam: da li je izraz ušuškavanje nastao zbog šuštanja slame ili perjanih jastuka i jorgana?

Svo to jurcanje za vestima, trendovima, stvaranje kritičkog mišljenja… Sve je to distrakcija. Da ne bismo zatvorili oči pred onim što nam se servira, a, ne daj bože, otvorili za ono što stvarno jeste naš život. Jer bismo postali besni. Vrlo. I mnogo.

Imam prijatelja Slobodana. On je pisac za decu (i odrasle) koji se druži sa klincima u školama, a i inače. Pišu zajedno pesme, smeju se, druže, grle… pa me usreći i omogući mi da vidim koliko su dečije glave otvorene i pametne, a koliko se zagušimo kroz vreme. Ima malo nade za radoznale da se dobro ostari, ali nije lako, mora stalno razgibavanje.

Laslo Krasnahorkai dobio Nobelovu nagradu. Da li je njena reputacija opala ili ne, svejedno, njegova Melanholija otpora mi je bila otkrovenje. Poput nas: „Mračne dubine opustošenog sveta u kojem više ne važi svakodnevna logika i u kojem se sve uobičajene zamisli o životu nemilice ruše.“

Dok su svi fokusirani na očekivanja i na njih bacaju drvlje i kamenje, kao na glavne krivce za propadanje u raznim situacijama, pretpostavke crkavaju od smeha i potpuno neopaženo razvaljuju sve što dotaknu. Podigni glavu. Pogledaj oko sebe. Dobro pogledaj. Sve što treba da znaš je tu. Svesno biraš da ne vidiš. Glupo je da budeš iznenađen kad ti je sve pred nosom. Reči naviru kao talas, da uguše, a iza njih tišina.

„Pritisak u idealnom vakuumu je po definiciji nula.“ Ne znam zašto mi je ovo palo na pamet, ali dok se ne setim, neka mi stoji tu kao beleška.

Jedna nepoznata žena mi je jutros hrlila u susret, stala ispred mene i izgovorila: „Rano jutros je baš jako duvalo. Sad kao da je prestalo.“ I ode. Ušlo na jednu stranu, izašlo na drugu. Prostrelna rana, delovala je smrtonosno, ali nije pogodila ništa bitno. Ništa, ništa bitno.

P.S. Život je gorak, a kupus je kiseo.

Nataša ANDRIĆ

Bol koja nikad ne prestaje, zovem tugom koja tinja. Neželjeni podstanar

Donedavno sam naivno mislila da je oglašavanje ćuka u julskoj večeri sve što je potrebno znati o egzistenciji. A sada sam znatno mudrija, iskusnija… i trudim se da, što se egzistencije tiče, sve zaboravim osim tog oglašavanja ćuka u julskoj noći. Ima dana kada svet oko sebe posmatramo praznim pogledom. Valjda su nam takvi dani potrebni da sreću odvojimo od tuge.

Vreme je i da se Srbija vrati tradiciji. Da se proseku ili sruše svi paneli, svi zidovi i sve kovane ograde i da se vrate tarabe. Jer taraba je Srbinu sve. Mesto oslonca, mesto udvaranja, predaha, debata. I idealna je zbog brzog raskivanja u slučaju nedostatka reči ili argumenata.

Sve će to jednom doći na svoje mesto. Možda to nije ono mesto koje sam očekivala, pa ipak, došlo je. Dok je svet ispred mene izvodio smrtonosni skok, bila sam zagledana u bogomoljku koja je gurala glavu u rosu. Kad sam podigla pogled, videla sam da je to sasvim neki drugi svet u kome sam, verovatno, izgubljena… i nastavila sam da posmatram bogomoljku.

Bol koja nikad ne prestaje, zovem tugom koja tinja. Neželjeni podstanar. Saudade je portugalska reč za melanholiju prepunu čežnje, ljubav i večnu čežnju koja se ne može do kraja izreći, ali se duboko oseća u sebi, nostalgiju za izgubljenim koje se ne može povratiti (dom, ljubav, mladost)… živu i neprolaznu emociju. Samo kroz fado se može izreći. Nešto kao portugalska sevdalinka.

Ne znam kako, da li je to bila usputna stanica ili sam pogrešila nebo, ali zatekla sam se u predelu gde su se dan i noć stopili u beskrajno veče. Najlepši snovi su postali košmari, a svedoci ćute. Bilo bi lepo da nije istina. Kaže Dobrica Cesarić:

„I smiješim se u meki suton,

Od zapaljenih zvijezda svečan

I osjetim dubinu svega,

I da je život  – vječan.“

Kad radim u bašti potpuno se udubim. Vreme stane. Koliko god se pomičnih delova u sistemu nalazilo, svaki mora da bude pokriven i ispoštovan. Nema posle, nema odlaganja. Rad u polju je adrenalin, strast, eliksir života…

Zgužvano, prašnjavo, obija drumove. Protiče. Neraspoređeno, rasuto, potrošeno ili ne. Gomila se, guši, zastaje u grlu, oduzima dah, a zauzvrat pruža samo sećanje. Dakle, ne leči ništa. Vreme.

Umore se ljudi od praznih priča, pa što ne bih i ja…

P. S. Neko puši, neko pije, neko sedi na ’ladnom betonu, a neko sve zajedno. Ne valja.

Nataša ANDRIĆ