Komad bašte, komad srca, komad zemlje i neba. Ništa više, a ni manje, ne treba ti da bi ostao miran i sretan. I kada svi odu, i kada ostaneš sa sobom, svjestan da si komad po komad izgradio sebe za sebe

Jutro nakon malo spavanja, vreme kada ti život pokazuje svoj, nervozom izgrickani, srednji prst. Ali zato u nedelju ujutru, u sedam sam iskočila iz kreveta (razlog nebitan, ali uznemirujuć) i zbog toga sam do deset završila sav posao koji je mogao da se razvuče na ceo dan i, evo, smišljam šta bih još mogla da radim. Pametan svet spava bar do deset. Onda pije kafu natenane, pa polako u dan. Svratila mi je suština života u pet ujutru, kaže: „Ne moraš više da spavaš, sad pričamo o meni“. Osećaji na “ničijoj zemlji“, između jave i sna, su najintenzivniji, jer nema ničega što bi ih zaustavilo, filtriralo i izmenilo. Tu su stvari baš onakve kakve jesu.

Suptilno pitanje – Kako si?, ispuni prisutnost. Ne kada se provlači kao beživotna fraza. Postoje ona kako si, koja vidljivo dišu. I neprimetno neguju. Godinama pričaš i objašnjavaš da je džaba zadovoljavanje forme ako se suština omaši. Trpiš coktanje i prevrtanja očima. I kad sve dođe na naplatu na kraju, možeš samo, kad ostaneš nasamo, da odmahuješ glavom i žališ što si ikad tupio zube. A šta ako promenim pravila ove igrice? Biram bitke, a ne golim grudima na ceo bataljon u svakoj situaciji? Odložim reakcije? Prećutim kad znam da ću badava govoriti? Šta košta da probam. Gledajući i slušajući tatu, ne mogu, a da ne pomislim kako je samoobmana monstruozno moćna stvar. Umem da se ozarim. Lepo je.

Kaže: „Svaku brigu koju imaš, loše sećanje, neprimerenu misao, nešto što tišti, brine, zatvoriš u po jedan zamišljeni lila balon i pustiš da leti prema nebu.“ Ima tako dana kada sva zadovoljna gledam u lila nebo. Komad bašte, komad srca, komad zemlje i neba. Ništa više, a ni manje, ne treba ti da bi ostao miran i sretan. I kada svi odu, i kada ostaneš sa sobom, svestan da si komad po komad izgradio sebe za sebe.

Između sna i jave linija je toliko tanka, da ni ne postoji, ali nam kaže da je tu da se ne bismo zaneli i počeli da živimo snove sve odjednom. Tada bi snova nestalo, i čemu bi se onda običan čovek nadao na javi. Možda je upravo to jedina stvar koja čovečanstvo drži živim.

Izolovati iz srca trenutna osećanja. Staviti u teglu i dobro zatvoriti, da ne iščeznu. Otvoriti samo u slučaju da osetimo makar i mrvu bahatosti prema životu. A hoćemo.

P.S. Napolju je decembar, a juče je bio avgust.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Staviš nekog u svom životu na isto mjesto na koje je on stavio tebe u svom, i gledaš kako može da se desi da to uopšte nije mjesto koje bi želio za sebe…

Preturam po programu tražeći undo dugme za jedan san, dobijam error 404 poruku, reinstaliram ceo sistem. Centralni nervni. Popila kafu, pročitala vesti, posvađala se sa psima, polomila nokat i to sve još pre sedam sati ujutru, ovaj utorak obećava. Da li je danas uopšte utorak? Pojela sam malo Milke, i sada samo razmišljam o tom semantičkom kanibalizmu. Ščepam neke prideve za gušu i odvučem ih sa vrha jezika, da slučajno ne izlete.

Dugo sam pripremala neke reči za nekoga, i kada sam ih izgovorila, shvatila sam da su samo prosto strujanje vazduha. Davno, maltene u nekom drugom životu, sam prvi put rekla: „Ovo nije moja igra. Ni moj teren. Ni moja pravila. Idem ja odavde.“ Tad je bilo najteže. Sad je svaki put sve lakše. I spasava ovo malo mozga, srca i živaca što je preteklo.

Omaške u govoru i komentari kojima naizgled nije mesto u razgovoru otkrivaju mnogo više nego što bismo hteli. Ipak, naučila sam da poneke prečujem i gurnem u neki ćošak mozga, jer je prečesto bilo “poterala zeca, isterala lisicu“. Šta mi treba da se sekiram? Staviš nekog u svom životu na isto mesto na koje je on stavio tebe u svom, i gledaš kako može da se desi da to uopšte nije mesto koje bi želeo za sebe… Od pojava koje crpe energiju, izdvojila bih još i ljude koji ti ispravljaju subjektivni doživljaj nečega. Jer, zaboga, ne može nešto da ti bude najlepše i najbolje kad njima nije. Potreban mi je jedan sprat tolerancije. Pragove sam sve preskočila. Kad vam  pobegne autobus, krenete u laganu šetnjicu, e tako i u životu. Najlakše je stići, ma gde, petkom, dan pun nade, hedonističke želje i lakogazivosti.

Veče miriše na neku post punk, Blade Runner scenografiju, u kojoj PJ Harvey svira tešku melodiju, dok se kapi kiše slivaju niz masno čelo starog konobara koji mi dodaje konjak i smešnim glasom, kao u lošim filmovima, govori: „Sve će biti u redu, osim ako ne bude“. Šteta što svi nemamo šarenilo mašte i razboritost trogodišnjeg deteta, koje ulazi u crkvu, trči prema svećama i urla:  „Srećan rođendan!“ Ono kad Rundek kaže “teške se kiše spremaju” i to dvadeset i pet godina ranije, e to je prorok sa potencijalom za osnivanje verske zajednice.

Na kraju, kad se osvrneš unatrag, shvatiš da te nebo sačuvalo od svega što te nije smelo i umelo.

P.S. Život je divan… Nađite sebi jedan.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Skoro sve ponovo proradi ako ga na trenutak isključiš pa uključiš, pauze su dio ritma života…

Jutros posle kiše sve bistro, čisto, sjajno i modro se složilo i uklopilo u jedan pogled. Sad sam u kondiciji da sve bolje vidim jer se udaljim, pa ovog puta i nije trebalo da se zadržavam dugo. Od te bistrine u glavi lako pišem. Treba mi takva kondicija za još nekoliko, kako da kažem, životnih pitanja. “Živim u sadašnjem trenutku“ je moj omiljeni eufemizam za loše pamtim, a loše pamtim pa su mi raspleti koje ovde zabeležim, mrvice sadašnjih trenutaka. Vi izvinite, a ako vam nešto u redosledu ili smislu nema smisla, vi nagađajte, i ja nekad tako.

Umem tako da se zaletim, pa se vratim… delima, rečima. Svaki put imam utisak da sam malo izdala sebe. Zato sam sad našla zgodno mesto i stojim. I gledam. I svaki put kad pružim ruku, nogu da se pokrenem ili otvorim usta da kažem, reći ću sebi: „Nemoj!“. Samo ću gledati. Kad uletiš u kovitlac osećanja, nedoumica i brige, odlično je da imaš jednu pametnu glavu koja ti kaže: „Stani, povući se par koraka unazad.“

Ako nas je ljutnja nečemu naučila, to nešto ostaje. Ono što nam izmiče je samo prolaznost vremena. Sećam se kao juče da je bilo, raspust na selu, na kredencu dedin zeleni sat. Samo on je smeo da ga navija i to uveče prema tačnom vremenu sa radio aparata. Probudim se, kuhinja miriše na svež hleb, gledam kroz prozor u daljini neku tačku, a u tišini tiho otkucava tik-tak, tik-tak. I najednom, život oživi duž zidova. U škripi stare fioke. U srcima u kojima se šapuće ista muzika. U izvajanoj senci seoskog puta sa drvoredom. U svemu što nikada ne uzimamo zdravo za gotovo. Skoro sve ponovo proradi ako ga na trenutak isključiš pa uključiš, pauze su takođe deo ritma života…

Kad živiš u skladu sa sobom, onim stvarnim Ja, to je sreća. Sve ostalo su nekakve manipulacije, iluzije, želje, maštanja ili snovi. Važna je plemenitost. Plemenitost potiče od reči “pleme”, shodno tome označava nesebičnost koja prati tuđa htenja i potrebe i ne očekuje ništa za uzvrat. Izdvajanjem iz te grupe koja nas je nekada objedinjavala rodom, polako ali sigurno smo se udaljili od onoga što je za pripadnike plemena bilo obavezujuće i od srca. I opet moram da se setim moje babe koja je vazda čuvala nešto novca u nedrima. Kad sam se zadevojčila, kad god bih odlazila od nje, kaže: „Stan’ der“, pa zavuče ruku u nedra da mi da koji dinar. „Žensko si, valja uvek da imaš…“ Usput održi slovo o tome kako treba da se ponašam uz obavezno: „Dala bi baba i koji dinar više, ali ovo je od srca.” I to od srca mi je ostao najjači vrednosni sistem koji je ikada postojao. Pravo iz nedara.

P.S. Uprkos ili iz inata svemu, vredno mi sa godinama postaje samo ono što me obuzme bez mnogo razmišljanja.

Nataša ANDRIĆ

Komentari