Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Otići – od glagola ne vraćati se

Objavljeno prije

na

Nijesu meni mrak i tama isto. Mrak podrazumijeva svjetlo. Tama je konačna i neopoziva

 

Noć je toliko prazna da ja, koja i inače noću ne spavam, sad ne mogu ni da ne spavam. Nisu meni mrak i tama isto. Mrak je logičan i prirodan, tama u meni budu slutnju, strepnju. Mrak podrazumeva svetlo. Tama je konačna i neopoziva. Uleti jutro onda u život, razmaše se krilima očiglednog i polupa optimizam. Struka kaže da je manje zaraženih, ali se virus vraća jer se povećao broj zaraženih, virus je dosta blaži, mada jak kao i do sada i sada se o virusu mnogo zna, ali je on i dalje nepoznanica. Vaš stručni štab. Ponovna zabrana kretanja bi bila poslednja nada da nam se prolepša vreme. Tačno će nam ponovo uvesti pranje ruku.

Najveća vrednost dobrog pamćenja je to što omogućava da se živi od lepih momenata iz prošlosti kad su sadašnjost i perspektiva uništeni. Oni poseduju sadašnjost, što je tužno, ali neosporno. Mi, mi smo morali da se potrudimo da osvojimo budućnost…

Kukamo kad je loše vreme. A ne kukamo kad nam je loš život, to lepo doteramo i upakujemo za društvene mreže. I što reče neko: „Jedini nam je izlaz da se kompletna opozicija učlani u SNS i da ih rasturi ko sebe same“. Uvek ima vremena. I to više vrsta: domaće, iz uvoza, tuđe, preostalo, naknadno, neočekivano, dovoljno, intermeco i vreme čuda. Ubi nas inercija malog Muje. Ja nikada nisam donosila velike odluke, uvek su one donosile mene, u momentima kada su moje telo i moj duh bili spremni da ih sopstvenom snagom prepoznaju. Čim čovek prestane sebe da shvata previše ozbiljno, život mu bude upola lakši. A ako samom sebi od srca ume da se podsmehne, i to čini dovoljno često, život će mu češće biti okrenut lepšom stranom lica. Osmeh je imenica kojoj se lepo vidi da je imala nešto sa glagolom smeti.

Ako su različitost i sloboda mišljenja pozitivne vrednosti, zašto se onda kuka kako je društvo puno podela. Svako odstupanje od načela da su ljudska prava za sve ljude, dovodi nas do fašizma na kraju, gde će neko da odlučuje koja prava su za koje ljude ili ko se ima smatrati čovekom, a ko ne. Nemam pojma i  neću da ga steknem. Kako se lako mržnja ovde prima. Kada bi se dobrota bar upola tako dobro ,,lepila“, gde bi nam bio kraj… Idite negde da vam pogledaju tu mržnju, nije to zdravo. Ako vam se želja ne uklapa sa mogućnostima, nek kleči malo na kukuruzu. I čitajte. Kad čitate dok ste sasvim mladi, to je uzbudljivo jer je otkrivanje. Kad čitate u poznijim godinama, to je potresno jer je prepoznavanje. U nekoj knjizi, pesmi ili čak pojedinačnom stihu, možete se dubinski prepoznati u tolikoj meri da vam se učini da vas u tom tekstu ima više nego bilo gde drugde, i da biste iz  tih reči, kad vas na ovom svetu više ne bude bilo, mogli vaskrsnuti. Ili se samo iskradite iz sveta i idite na bilo koje groblje i neprimetno se priključite neprolaznom polilogu ćutanja.

Kiša ne prestaje, nešto bi da spere. Verovatno nas.

P.S. Nego, recite mi, jeste li sadevali sijeno u plašće ili balirate?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Jadno mnjenje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Satiru je sve teže ne pisati, treba lancima jezik da vežeš. Svaki dan novi tomovi gluposti dozivaju, vazduh je žedan poruge…

 

 

Danas nije svanulo. Mrak – sumrak – mrak.

Možeš da se rasplačeš bez razloga, iako možda i postoji razlog, a zapravo uopšte ne znaš što si se raspekmezila kad ima ko da te zagrli, iako pojma nema koji ti je đavo i šta je sad uradio, a zapravo je sve u redu i mnogo je lepo. Ne, nije ovo šizofrenija. To sebi sama smetam kad pokušavam da objasnim ono što se ćutanjem sluti i da se saplićem i guram, i guram, i dovedem sve do pogrešnog zaključka. Već se mesecima vrtim oko pitanja: koji mi je đavo, pa sam sva ovako kao probušeni balon? Nestalo poleta. A kako i zašto, pojma nemam. Mislim, naslućujem, ali ne bih da gledam na tu stranu. Sakupi se. Priberi se. Pregrupiši se. Dovedi se u red. Razmisli. Nastavi. Diši, ako se setiš.

„Život prolazi, a mi ne znamo šta bismo s njim. Mrzi nas ili ne umemo da živimo. Najradije bismo ga ustupili nekom drugom i uživali gledajući kako je lep naš život kad ga drugi žive.“ Duško Radović

Ne ostavljaju na nama žestoki trag, akutni bolovi, nego oni potmuli, istrajni, snošljivi, koji lagano postaju, a da mi toga uopšte nismo ni svesni, sastavni deo sivila naše svakodnevice… Ti i takvi bolovi, koji nas podrivaju, u koje se urušavamo, oni nas na kraju i sahrane…

Opozicija ovoga puta započinje akciju – „Ljubičice na prozore, nema straha!“ „Tačno u podne otvorite prozore i iznesite ljubičice, muškatle, kaktuse, filadendrone, ma može i plastično, ko ga šiša, samo da pokažemo režimu da smo tu i da se ne plašimo.“

Satiru je sve teže ne pisati, treba lancima jezik da vežeš. Svaki dan novi tomovi gluposti dozivaju, vazduh je žedan poruge, može sva pamet na to da ode i da posao ostane nezavršen. A satira ne stiže do mete i lekovito dejstvo izostaje, pa joj samo preostaje da teši ovčice i očevice.

Da li zaista želite odgovore na sva pitanja? Ja sam nekako sklona da verujem da je za neka pitanja bolje da ostanu bez odgovora. To je ta vrsta blaženog neznanja, koja nam omogućava da duže trajemo. Nisu reči suvišne. Nisu dovoljne.

Napolju i dalje sivlje od prosečnog magarca.

P.S. Volim kad sedim sama sa sobom, i obe čekamo da ona druga nešto kaže.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ritam nerada

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jednog dana kad i današnji mi postanemo nekome preci, najpoštenije bi bilo da nas istorija preskoči

 

 

Nešto razmišljam, treba mi neki lep motiv da malo redukujem, što bi se reklo, život.

Radio je do sada inat i moranje… Ne znam, sad bih da to uradim na temelju nekih lepih emocija.

Život u bedi te osakati na sve načine: fizički, emocionalno, intelektualno… Razmišljam, koja su to moja interesovanja? Strasti? Hobiji? Nema. Ničeg nema! Samo sposobnost da se skrpači i preživi. Da se sačuva bedni životić. Dovraga, to mogu i bubašvabe!

Promiče nam koliko nas ovaj košmar u kom živimo troši. Surovo. Uporno. Svakodnevno.

Od sluđenih ljudi iz devedesetih, postali smo sredovečni ljudi, a da normalan život gotovo nismo ni imali. Koliko nam je mozak utrnuo i navikao na raznorazne nebuloze vidi se po tome što je ovo bila reakcija: „Pa, dobro, imamo društvenih igara i knjiga za pet godina“, na današnje raspredanje o trećem svetskom (nuklearnom) ratu. Jednog dana kad i današnji mi postanemo nekome preci, najpoštenije bi bilo da nas istorija preskoči.

Toliko zbunjujućih, konfuzinih, protivrečnih poruka, izjava, teza, mišljenja o tome šta je život i kako treba da izgleda. Onda shvatiš da je sve to što čuješ i pročitaš samo lični doživljaj onog ko stav iznosi. Živi. I nadaj se najboljem.

Ponekad je dobro skupiti šaku u pesnicu i boriti se. A ponekad, jedino rešenje je da otvoriš dlan i da pustiš to nešto, da ode. Što dalje. Sva je mudrost, u stvari, u tome umeti prepoznati kad šta da učinimo, odnosno, ne učinimo.

– Pogledaj malo kako se ponašaju i izgledaju oni koji postaju nezamenljivi. Oni za kojima se čezne. Ili trči. Ili šta već.

– Jesam.

– I?

– Ne bih ja to. Imam ja neke svoje razloge da budem zamenljiva, ona za kojom se ne čezne, ne trči i šta već. Ne bih objašnjavala… Kad ćutite dovoljno dugo, možete da se setite boje glasa onih čija ste lica zaboravili…

Reč dana – bataliti  prekinuti, obustaviti, izostaviti, napustiti, kloniti se, mimoići, rezrešiti i još mnogo toga. Batali, brate.

P.S. Koliko radim u poslednje vreme prosto je greota što nisam predsednik.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sastavljanje kraja s beskrajem

Objavljeno prije

na

Objavio:

Namjerno puštam da me grize crv sumnje, jer me zanima u šta će da odraste

Kad se sudare namera sveta da ne razume ništa i moja potreba da razumem sve, a odnekud sa strane se zaleti i želja da objasnim kako sam razumela, eksplozija kompletne situacije u vidu “pečurke“ je neminovna. Ako ne usporim, propašću. Već pravim brljotine na sve strane. Ako usporim, neću stići sve što moram da završim. I šta sad?

Muziku, gotovo da vidim. Razgovor, misli, zamišljam, čujem – između naše dve tišine. Sinestezija. Ponovo u grču užasa otvorim oči i zagrizem tamu, okamenjena sumnjom da više ne postojim. Ništa to nije. Samo još jedna noćna mora. A vreme do jutra, beskrajno dugo… Namerno puštam da me grize crv sumnje, jer me zanima u šta će da odraste.

Ustajem i odmaram leđa u niskom čučnju. Drveni tronožac je nekad bio majka za sedenje, i za leđa i za kukove, svi su bili laki na nogama, ali eto, izabrali smo meke turske dušeke. Opšte poznato je da engleska aristokratija nije izmislila sport iz zabave ili dokolice, već zbog vaspitavanja naslednika i jačanja njihovog karaktera. Uz dostupno obrazovanje, sportski duh i čvrst karakter stvarali su elitu koja vodi naciju i državu. Uostalom, svi anglosaksonski sportovi, timski naročito, imaju precizna i često komplikovana pravila. Moraš mozak da uključiš i ne može kako hoćeš.

Od mog trenutnog junaštva možete još samo da očekujete da ne pustim suzu dok navijam alarm za ujutru. A i neradnim danima, ne može budala da odspava i kad može, naviklo to da ustaje pre pola pet, telo se samo kreće, a glava ostala.

Pristavljam kafu i uvek me dočeka slavina što kaplje, ali nepredvidivo i van svake logike i ne mogu da je ne doživljavam kao simbol onog sitnog trpljenja koje čoveku svakako sleduje i u najmirnijim momentima. Život je jedna hrpa prekratkih, predugih, preranih, prekasnih, preteranih, nedovoljnih, predalekih, pretesnih, preglasnih, pretihih, toksičnih, žuđenih, nedobijenih i pogrešnih čekanja, plaćenih računa, skuvanih ručkova i loših vesti. Možda se samo valja dobro napiti. U srpskom jeziku postoji raskošan varijetet glagola za napiti se: pijan, nakresan, nacvrcan, nacugan, našljeman, naljoskan, naroljan, mortus, cirke, pod gasom, ufitiljio, kao smuk (majka, ćuskija)… nepresušan niz, pa birajte.

Evo ga, skloništa, atomske bombe, sve ima, čeka se samo grašak u konzervama. Ona potreba da vrištim je odavno iščezla, sad samo želim da prespavam.

P.S. Jedan bezbrižan i lenji vikend, moliću.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo