Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Otići – od glagola ne vraćati se

Objavljeno prije

na

Nijesu meni mrak i tama isto. Mrak podrazumijeva svjetlo. Tama je konačna i neopoziva

 

Noć je toliko prazna da ja, koja i inače noću ne spavam, sad ne mogu ni da ne spavam. Nisu meni mrak i tama isto. Mrak je logičan i prirodan, tama u meni budu slutnju, strepnju. Mrak podrazumeva svetlo. Tama je konačna i neopoziva. Uleti jutro onda u život, razmaše se krilima očiglednog i polupa optimizam. Struka kaže da je manje zaraženih, ali se virus vraća jer se povećao broj zaraženih, virus je dosta blaži, mada jak kao i do sada i sada se o virusu mnogo zna, ali je on i dalje nepoznanica. Vaš stručni štab. Ponovna zabrana kretanja bi bila poslednja nada da nam se prolepša vreme. Tačno će nam ponovo uvesti pranje ruku.

Najveća vrednost dobrog pamćenja je to što omogućava da se živi od lepih momenata iz prošlosti kad su sadašnjost i perspektiva uništeni. Oni poseduju sadašnjost, što je tužno, ali neosporno. Mi, mi smo morali da se potrudimo da osvojimo budućnost…

Kukamo kad je loše vreme. A ne kukamo kad nam je loš život, to lepo doteramo i upakujemo za društvene mreže. I što reče neko: „Jedini nam je izlaz da se kompletna opozicija učlani u SNS i da ih rasturi ko sebe same“. Uvek ima vremena. I to više vrsta: domaće, iz uvoza, tuđe, preostalo, naknadno, neočekivano, dovoljno, intermeco i vreme čuda. Ubi nas inercija malog Muje. Ja nikada nisam donosila velike odluke, uvek su one donosile mene, u momentima kada su moje telo i moj duh bili spremni da ih sopstvenom snagom prepoznaju. Čim čovek prestane sebe da shvata previše ozbiljno, život mu bude upola lakši. A ako samom sebi od srca ume da se podsmehne, i to čini dovoljno često, život će mu češće biti okrenut lepšom stranom lica. Osmeh je imenica kojoj se lepo vidi da je imala nešto sa glagolom smeti.

Ako su različitost i sloboda mišljenja pozitivne vrednosti, zašto se onda kuka kako je društvo puno podela. Svako odstupanje od načela da su ljudska prava za sve ljude, dovodi nas do fašizma na kraju, gde će neko da odlučuje koja prava su za koje ljude ili ko se ima smatrati čovekom, a ko ne. Nemam pojma i  neću da ga steknem. Kako se lako mržnja ovde prima. Kada bi se dobrota bar upola tako dobro ,,lepila“, gde bi nam bio kraj… Idite negde da vam pogledaju tu mržnju, nije to zdravo. Ako vam se želja ne uklapa sa mogućnostima, nek kleči malo na kukuruzu. I čitajte. Kad čitate dok ste sasvim mladi, to je uzbudljivo jer je otkrivanje. Kad čitate u poznijim godinama, to je potresno jer je prepoznavanje. U nekoj knjizi, pesmi ili čak pojedinačnom stihu, možete se dubinski prepoznati u tolikoj meri da vam se učini da vas u tom tekstu ima više nego bilo gde drugde, i da biste iz  tih reči, kad vas na ovom svetu više ne bude bilo, mogli vaskrsnuti. Ili se samo iskradite iz sveta i idite na bilo koje groblje i neprimetno se priključite neprolaznom polilogu ćutanja.

Kiša ne prestaje, nešto bi da spere. Verovatno nas.

P.S. Nego, recite mi, jeste li sadevali sijeno u plašće ili balirate?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Vrijeme je učinilo svoje, ja još nijesam

Objavljeno prije

na

Objavio:

Koliko sam puta vezala srce kao psa, nije ni čudo što ponekad na mene laje

 

Šta mi je iskrslo u mislima jutros, ničim prizivano… naporedni odnos, litice i strmoglavljenja. Vreme napolju savršeno za ispiti lokvu ili dve sa omiljenim krznenim prijateljem. Idem ja, ide crna mačka pored mene. Potrčala mačka, potrčala i ja. Nećeš ga majci, od ranog jutra. Ko je i za koga iznedrio ovaj podmuklo savršeni dan? Gde god da sednem, kao užareno, tera me da ustanem. Na nogama, kao bosa na vrelom pesku. Ne obraćam pažnju i to me smiruje, posle kada hoću da se prisetim, nemam čega i to me uznemiri.

Eho. Reč se vrati na mala vrata i drugim rečima govori o samotnoj drami izgovorenosti. Onda ih ja smirujem polako kao uznemirene konje. Papir mi je od misli napravio aviončić i bacio ga kroz prozor. Sada belo gledam beo papir. Ili sasvim lagano klizim između drvoreda. Sve dok na površini i dalje ostaju predrasude, utisci nikako ne mogu da se slegnu. Putovati se može lako. Još ako nemaš misli koje bi ti otežale korake, sve što ti preostaje je da hodaš. Put se pretvori u ritmično kretanje tela, u osećaj prepreke koja te drži na putu jer da ga nema, misliš – odleteo bi. Nekada danima na putu ne bude ni kućerka ni razjedene česme. Niti životinja. Da je barem živuljki. Uplašiš se od tolike tišine da bi sam, samcijat arlaukao kao vuk. Ili zviždao. Nisu svi putevi isti. Nekima se brže predaješ, lakše te pridobiju za sebe. Ravniji su, mekši. Ili ne… utabaniji. Ne mekani. Mislila bi da su predeli okolo njih živopisniji. To je pogledu lakše da se otme i da luta. Odstrane vreme. I dok se osvrneš, već si predaleko od onoga mesta koje je bilo, eno, tu, iza ramena. Noga pred nogu. Važno je držati ritam. Duboki udah pri svakom trećem koraku. Reanimacija zastale duše. Koliko sam puta vezala srce kao psa, nije ni čudo što ponekad na mene laje.

Ispričam te u priči i udahnem ti novi život, skinem patinu godina, pa zablistaš kao sveže ispoliran kamen. A mašta ko mašta, neoivičena, bez poruba. Ponešto postoji i za ljude koji pod otvorenim nebom i bogom ne nose kišobran… i bolje se vidi i sve je tada bliže, i tuga, i sunce, i kiša. I bol, i ljubav, i smrt… Postojanje se tanji i tanji, i tanji. Toliko da kroz njega može da se gleda nepostojanje. Juče je sadilo trešnje. Od kad mi ne dolaziš u san, nemam gde da te tražim.

Noć je najskuplja pred svitanje, kad trpa u džepove umorne duše i ne vraća kusur. Prodam joj se za šaku dotrajalih snova i ne pitam šta košta. Samo da zaboravim.

p.S. Ponekad dođem sebi i pomislim: „Još si mi samo ti falila“.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sva bespuća su prohodna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Od jednog osmjeha može da nastane krošnja sasvim lijepa, ispod koje može da se postavi karirani stolnjak i da se jede hljeb mekši od duše

 

Sedim i razmišljam o knedlama sa šljivama… Onda, u napadu multikulturalne tolerancije, pokušam da mislim o gombocama i mogu vam reći da ni izbliza nije isti osećaj. Veoma sam umorna od svega… i u isto vreme spremna na sve… Informišem se o svemu… i u isto vreme ne želim više ništa da znam… Prihvatam sve i u isto vreme ne mogu ništa da podnesem…

Esencija stvarnog čoveka, tek ponekad zablista. Kad je nespreman, nenamešten, neuvežban. Dovoljan je samo taj tren i jedan brzi pogled, da je zapišeš u svoj otkucaj. Bez namere, bez predumišljaja, bez uslova. Sutra će nam se svetovi možda sudariti i razbiti u prašinu. To nikako ne bismo hteli. Možda se ipak samo dotaknu, ili mimoiđu, gledajući se dugo u oči i ne spuštajući glavu. Ako se ipak ni ne sretnu, vrtoglavica neće odustati. To moraš da znaš. Na neke reči sam već naslonila boju glasa. To je već hronična iluzija, pusti je, ne smeta mi. Šupljikavost priča prepoznajem po tome koliko nisu zvonke, ne huče, ne odjekuju i ne poležu po meni onako kako su to činile majčine priče. Uvek upoređujem zvukove iz sećanja, sa zvukovima oko sebe i to je moja najdraža ostrašćenost. Saznanje. Bunim se i postavljam pitanja samo kada je reč o onome u šta i sama, nekako duboko u sebi, verujem, a nisam glasno priznala. U ostalo samo radoznalo zagledam. Razbrojiti, razgovoriti, razdevetiti, raskovati, raskukuljiti, rasvetliti, razbuditi, razdaniti, razotkriti, razmiliti…  Raz dva-tri puta. Ponekad tako poželim da saznam šta se to nalazi na dnu moje korpe za veš.

Kad krenem da padam, dočekaju me koplja svih zaspalih plemena u meni, postide me što sam slaba i što se i dalje tražim tamo gde me odavno nema. A kad padnem, ustanem i počnem da plačem. Jednom će se i noć dočekati na noge.

Onaj jedan šapat, što si mi zakotrljao niz kožu, noću se pretvara u lavinu i ne da mi da zaspim. Naslonim strah na hrabrost, da se izmaknem kad te najviše želim. Nemire naučiš da budu poslušni, da hodaju uz nogu. Ako namirišu slabost, rastrgaće te.. zveri su to. Predug je život, tek ću te se nanemati. Zato osmeh. Od jednog osmeha može da nastane krošnja sasvim lepa, ispod koje može da se postavi karirani stolnjak i da se jede hleb mekši od duše.

Ovaj vetar će razneti i ono malo preostalih činjenica. Ne izlazite bez nekoliko kapi krivice i žaljenja, ranjivost je najbolji mamac.

Što je veći psihički umor, potrebna je uža slika za gledanje. Odoh malo da gledam u jednu tačku. Treba biti spreman kad ova slika oko nas, dobije i četvrtu dimenziju.

P.S. I jesen je. I kiša je. I lepo je. Onako, ni zbog čega.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Istina je prva trepnula

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dođe mi da izaberem put kojim se ređe ide… Dakle, preko njiva

 

Pročitah u danas u jednom tekstu kako je neko okajao kuću. Nošena mišlju kako se kuća okajava nađoh – okajava se cementom (okajati – prevući, vezati, učvrstiti cementom). I sada ne mogu prestati da mislim o svim mogućim okajavanjima.

Pišemo da izrazimo ono o čemu ne možemo da pričamo, da oslobodimo sve ono što je u nama sprečeno, udareno, zatvorenici nevidljivog zatvora. I nema boljeg poverenika od bele stranice kojoj, u tišini, jedan delegira svoje opsesije, fantazije i smrti. Kud ćeš privatnije i intimnije od samoobmane? Kad prođu životni zanosi i samoobmane, na nekoj kolotečini, čovek se zadesi sa viškom, koji nema snage da ponese dalje. Na tom mestu videćeš odbačenu gomilu želja, snova, ljubavi, odgovornosti, realnosti, budućnosti… Kao da niko nije hteo da baci tugu, bol, razočaranje, prošlost… Da sam izgovorila sve šta je trebalo, onda kada je trebalo, ne bih sada pisala. Moram napraviti sastanak sa svim mojim licima i naličjima, i uz otvorenu, temeljnu analizu ustanoviti kako je došlo do ovog propusta i preduzeti sve neophodne mere da se to više ne ponovi…

Ne može uvek da se sluša; mora malo i da se gleda netremice. Sablazan. Sve što izbljujem sebi u lice, samo sklizne niz staklo mog lika. U besu nižem reči beslovesnom brzinom. Reči pustahije, usudi, progonitelji, bajalica, varvarsko naricanje… u hrpu… vitla fonetska struja.

Tamo gde su nam snovi i želje, tamo nam je i duša. Jedino telo tumara nekim stranim ulicama. Dođe mi da izaberem put kojim se ređe ide… Dakle, preko njiva. Ništa tako jako ne opali po glavi kao kad sam spuštaš svoje kriterijume. Nije to kompromis životu, to je vlastita kapitulacija. Odatle se izlazi samo ponižen i povređen. Od sebe i drugih. Možda ne znaš gde želiš da stigneš, ali je mnogo važnije da znaš gde ne smeš da se zadržavaš.

Razvuklo me na hiljadu strana, sad već trčim od ćoška do ćoška, od predznaka do znaka, od kamena do potokaza, jurim i za vazduhom i mislim u sebi – Kakvo će ovo veličanstveno zaustavljanje biti sa oderanim šakama i čvorugom na glavi! Raduješ li se, ludo ludasta, padu? Sama pala, samoj mi se nije ustajalo. Što bi rekla moja pokojna baba sa kojom još uvek ćaskam: „Mogu silu da podnesem“. Sve prestane da boli kad-tad, nešto kad ozdraviš, nešto kad zaboraviš, a nesto kada umreš.

Čuvam te u sebi. Za sumorne dane kad se bude živelo samo od uspomena.

Od kad mi ne dolazi u san, nemam gde da ga tražim.

P.S. U nekom drugom svetu ja opsedam svoje misli i ganjam ih kao ovčar niz obronke.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo