Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ako mi nije dan, noć mi sigurno bude

Objavljeno prije

na

Svako sjećanje je rame koje se izmakne kad poželiš da se osloniš

 

Život je prestao da piše romane. Tek ponekad redak izbaci. Kratke tragedije, poneki ljubavni ujedno. Gviri zdrav razum iz mišje rupe, ne sme nosić da pomoli. Današnje vesti: Desanka i u jednom danu izlečeno cirka 3200 osoba od korone, i SNS smaranje po ulicama, i letnje zadušnice… Akcije skupljanja đubreta uz reke, to se zove ekološki svestan građanski aktivizam. Kad smo mi bili mali, zvalo se radna subota. Mnogo je, ljudi, na ovu napaćenu, trapavu subotu, mnogo je. Ko zna, možda bismo mi i bolji bili da onaj od Gore nije odlučio da na nas potroši samo jedan dan. Zbrzao nas načisto i, eto sad… Tu smo, gde smo. In adr njuz, puklo jaje od Vaskrsa. Prisećam se svoje babe koja proriče crne dane i svetski rat. Svako sećanje je rame koje se izmakne kad poželiš da se osloniš.

Ponekad ono što se čoveku učini dobrim ili čak izvrsnim, nije ništa drugo do osrednjost koja je imala tu sreću da se javi nakon niza lošeg. Važi i u ljubavi i u politici. Tražim novi broj da se dozovem pameti, na starom broju mi se više pamet ne javlja. Vratiš se po osećaj, ljudi tamo više nema odavno.

Najlepše i ujedno najčešće poslednje reči, nečuvene jer se izgovaraju u sebi, koje znače vrhunac sreće za kojim i inače svako večito traga: Sad bih mogao da umrem. Ako je orgazam mala smrt, kako tvrde Francuzi, smrt je golem orgazam. Malo šta je promašeno kao to požurivati. Odrasli smo ljudi i bol više ne trčkara sa zvečkom u ruci, nego obuče odelo, mirno sedi u tišini i čeka. Onaj ko je učio na tuđim greškama nije ni živeo. Zato se smejmo. Smeh ne rešava probleme ali situaciju čini podnošljivom. Ubeđuju te da ti je dobro i da treba da budeš zahvalan, jer uvek može biti gore. Može biti rata, možeš se razboleti, ne daj bože, glavu izgubiti… A ti zapravo toliko toga lepšeg možeš i niko ti to ne govori… Da možeš. Nema opravdanja praviti ni od čega nešto, zar ne, čak ni kada je previše ničega. Ta paulokoeljska želja i potreba čoveka da ubeđuje sebe u moć podsvesti, svesti, večnost, snagu uma … napravila je od čoveka budalu. Kad prevaziđeš potrebu nazivanja stvari njihovim imenom, ostane ti omiljena melodija, omiljena boja, sakriveno sklonište iza trepavica… To je mikro svet, koji traje milijardu godina u tvojoj sekundi. Onda odustaneš na trenutak, da predahneš, a trenutak se oduži i ti ne znaš da se vratiš. Filigranski precizno, oštrim perom oka, kroz vreme, oblikujem sliku želje. A želja sve veća, okatija, blistavija. I slika koja se ne rami vidokrugom.

Zagrlite svoje vreme. Ili samo zagrlite. To rade ljudi koji te vole. Zagrle te i vole te i kad nisi tako drag.

P. S. Nije krivo čudo što se ne dešava, već mi što mu ne pomažemo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Nema razloga za nebrigu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Smisao je postao klaustrofobičan od naše neprekidne želje da sve bude između redova

 

Još jedna suvišna kiša i mnoštvo želja pod tremom s koga se pogled preliva u sivilo. Novembar je. U glavi mi je samo Margitova slika Umetnost razgovora, tako želim uvek da se osećam sa nekim ko je moj, kao da lebdim(o). Smisao je postao klaustrofobičan od naše neprekidne želje da sve bude između redova.

Dođu mi ponekad te moje, kažu neki žute, a nisu sigurno žute, nego od crnog mraka crnje – crne minute; i čini mi se, ne mere se minutama, nego beskrajem. Pa ipak, prođu. Nije ni svaki beskraj  beskrajan.

Tačno ću da na mobilni nasnimim poruku pa kad me zovu moja deca, lepo da mogu da biraju:

– Za podršku vezano za školu, dostupno 24/7, pritisnite taster 1

– Za psihološku podršku, pritisnite taster 2 (opcija trenutno nije moguća, ja zovem vas).

– Za „Mama, budi me ujutru!“, pritisnite taster 3 (tarifira se trostruka cena poziva).

– Za „Mama, ostavi mi neku siću“, pritisnite taster 4 (dostupno samo početkom meseca).

U poslednjih nekoliko meseci, umor mi je dosegao takve dubine, da se dešava, noću, kada radim, da misli doslovno počinju da mi se koče. Prost misaoni tok nisam u stanju da, snagom volje, poteram, već mi se telo zgrči, kao kakve napade da imam, međutim, drugo je stanje zanimljivije. Ono nalikuje preuzimanju uzdi mojih misli, od strane nekog drugog entiteta, koji ima svoje misli i volju, te ja krećem da pišem stvari koje veze sa temom kojom se bavim nemaju! To nisu nikakve strašne stvari, posve su dosadne i profane, ali nisu produkt moje svesnosti. Kao da neka druga ja, unutar mene, izranja i počinje da piše. Prva ja je svesna šta se dešava, ali joj je potreban određeni period kako bi uspostavila kontrolu nad misaonim tokom. Postoje reči zbog kojih se zgužva papir. Šta li je sa prećutanim rečima i dušom? Nisu ovo nemi razgovori već bešumna putovanja.

Ne znam zašto me je ovo podsetilo na jednu davnu epizodu sa mojim, tada malim, sinom.

„Hteo sam noćas da te probudim kad je bila grmljavinam da ti kažem da ne brineš i da će proći, ali mi je bilo hladno po nogama, pa nisam“.

„Nisam brinula jer nisam čula, spavala sam“.

„Bez obzira“.

Ispustim trenutak. Padne na tlo. Ja se sapletem o njega, sagnem se, pa ga vratim u džep. Ali, on je već prošao. Trenutak.

Kažu da su poslednje reči Marije Antoanete bile: „Izvinite, gospodine“, i bile su upućene dželatu kome je slučajno stala na nogu dok je hodala ka giljotini. E sad, nemam pojma da li je ovo istina. Volela bih da jeste. Biti vaspitan, tih i pomiren je važno. Realno, giljotina je uvek ispred.

P.S. Možda jesam malo odsutna, ali plaćeno.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Slova da mi se predaju… čekam

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ovih dana neću da budem, a svako neću, ima i svojih posljedica. Puno je tu lomljave i krckanja i raspetljavanja jednog neću, al’ kada izniknem sve čvorove, moći ću da budem

 

U snu sam upala u šaht i posle par dana razgledanja dopala mi se mreža podzemlja, i znam da se ne bih ja vraćala u svoj svet, da me nisu oterali oni sami. I krtica i neke čudne živuljke, kažu: „Navući ćeš nam ljudski rod na vrat, a oskudna je letina“. Sreda je ujutru, šta se čuje: cvrkut ptica – ljuti lavež nekog malog psića, crkvena zvona, motorna testera, sekire iz više pravaca, šuštanje lišća pod nogama, ali, nekako, uklopljena u jesenju tonsku kartu: kao kreštanje svraka i dodir kontejnera i kamiona za odnošenje smeća. Ne smeta. U rukama vetra svaki se ćošak pretvara u grlo i sviralu. Moguće je da su ptice o pevanju više od vetrova učile, nego od potoka. Zvizne pa se sakrije. Ptica gleda, ne vidi. Ma ko li to, zaboga, tamo peva?! Ovih dana neću da budem, a svako neću ima i svojih posledica. Puno je tu lomljave i krckanja i raspetljavanja jednog neću, al’ kada izniknem sve čvorove, moći ću da budem.

Čitam nešto o globalizaciji, svađam se s autorom ko da mi sedi u dnevnoj sobi. (Čitanje s uživljavanjem). Dominik Mojsi, GEOPOLITIKA EMOCIJA. „Po mišljenju Zapada, dojučerašnji nezapadnjaci mogu da uspeju samo ako slede zapadni model; ako se drže sopstvene tradicije, propašće. Kada danas, mi zapadnjaci, gledamo ka istoku, s nelagodom postajemo svesni da možda vidimo sopstvenu budućnost koja nam izmiče kontroli.“ Duboka kriza Evrope ili, bolje, EU, je u tome što zahvaljujući svojoj staroj nadobudnosti i interesima koje natura kao principe, nije u stanju da razume ništa i nikoga ko nije ona. Morate, katkad, dozvoliti svojim predubeđenjima da se raspadnu, tako što ćete malo pažljivije slušati nekoga o kome imate predubeđenja. Ali, za to je potrebna hrabrost. Svi imamo neslućenu rezervu unutrašnje snage, koja se pojavljuje kada nas život stavi na iskušenje. Pravi opis slovenske autodestrukcije nalazi se u romanu Azazel od B. Akunjina. Dva mlada, prebogata Rusa umesto dvoboja odlučili se za ruski rulet. Bacaju kocku, slabiji puca prvi sebi u glavu. Jedan metak u burencetu. Na javnom mestu. Idu tako kroz grad i dokazuju se jedan drugom. „Otvorim oči – živ! A jedan jurodivi mi kaže: Duša te svrbi – Bog će oprostiti.“

Trebalo je da budem muško, fino uzmem pušku, konja, lulu, podbodem zekana i kažem: „'Ajmo, majkane, put luga, otpuhnem koji kolut dima iz lule, i Bog te veselio.’ A ovako, klinac ću.

Kada se razmišlja (i govori) o bilo čemu, jako se potcenjuje dostizanje ličnog mira. A radi se o najvećoj zamislivoj dobiti.

Idem na spavanje govoreći neospornu istinu: sveže je.

P.S. Vaspitanje nije ne prosuti sos po stolnjaku, nego ne primetiti kad to uradi neko drugi, reče Čehov i uzdahnu, a mi ga pitamo – do koje veličine fleke pričamo?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Biće kako ja kažem, a ćutim

Objavljeno prije

na

Objavio:

Bože, kako je lako izmudrovati na brzinu, samo podigneš značajno obrvu i napraviš pauzu, svi gledaju pomno, niko ne čuje ni riječ

 

Slon lepotan Dondolan i slonica Micaaa… dok se pet malih umova lepo i zdravo razvije, moj se pretvorio u kašicu… Dečija pesmica me je jutros prepala, odjednom je iznikla kao da je nešto novo, kao da je neću prepoznati; smeši mi se nejasno kroz maglu, a ja… Zagubih proverene putokaze. I ovaj će dan, znam, biti još jedno lutanje. Spustim loptu tako što je probušim i bacim. Ne znam kada je Beznad postao ovako nepatvoreno surov, nikada ga nisam videla ovakvog, a opet on ide na ta putovanja i sada, kako smo sve stariji, vidim da ide kako bi se menjao, jer ostajanje uz mene za njega je prezimljavanje, miran san hibernacije. Bože, kako je lako izmudrovati na brzinu, samo podigneš značajno obrvu i napraviš pauzu, svi gledaju pomno, niko ne čuje ni reč. I danas smo se smejali i pevali, to je sva naša ušteđevina.

Pokazujem da mi nešto treba tek kad postane radikalno neizbežno. I imam sve veću toleranciju na to šta je, zapravo, neophodno. „Mogu i bez toga“, obuhvata sve više toga. Kad mi kažu da stavim tačku na to, zamislim kako uzimam događaj, stavljam mu kapu i šal oko vrata, poljubim ga u čelo i pošaljem u Sibir. Kad me obuzmu strahovi setim se da moja baba, s nekog oblaka, i dalje kruni kukuruze i hrani me iz ruke.

Podseti me nešto na emisiju „Moja dedovina“, sve lepo, ali ovo: Zlatar, selo u planini, voditelj naleteo na neku bakicu. Ima sedamdeset i kusur godina, vitalna, kao zmaj. Raspričali se, a ona oštroumna, otresita, iako je selo napustila samo jednom kada je išla sinu na polaganje zakletve u vojsci. Nismo mi svesni kakve gene nosimo. Pitao je da li je nekad srela medveda. „Jesam“, kaže. „I?“ „Pa ništa, prođem dalje, za mene je sve to domaće: medved, krava, vuk…“

Kad danju maštaš, ljudi pomisle da si šarlatan, onda moraš krišom, u tajnosti, i ne smeš nikom o tome kazivati jer će klobuci lepote pobeći kroz odžak, i dalje, dalje… čak iza nevidljivog meseca. Ima onih povrataka koji nas ne vrate sebi, nego nas još više udalje od nas samih. Nekad ih biramo, nekad nas zateknu ili nemamo izbora, a nekad nas odvedu putevima koje ne možemo ni da sagledamo. Potražimo reči nade da nas prate u vremenima ispred nas. Poklonimo se radosti i darujmo je drugima. Ne mora misao da bude sažvakana i jasno prezentovana. Ponekad je dovoljna jedna reč da te povuče magija i nadograđivanje ide prirodno i spontano.

Prošao je još jedan dan, hirovit i neodlučan. Malo hteo da bude jesen, malo zima. Do samog kraja, nije se odlučio. Jesenji mrak moraš da osetiš, on je najtamnija dubina vode koja te gustinom tera iz sebe.

P.S. Prema zakonu očuvanja energije, svaku tugu treba pretvoriti u snagu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo