Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Ako mi nije dan, noć mi sigurno bude

Objavljeno prije

na

Svako sjećanje je rame koje se izmakne kad poželiš da se osloniš

 

Život je prestao da piše romane. Tek ponekad redak izbaci. Kratke tragedije, poneki ljubavni ujedno. Gviri zdrav razum iz mišje rupe, ne sme nosić da pomoli. Današnje vesti: Desanka i u jednom danu izlečeno cirka 3200 osoba od korone, i SNS smaranje po ulicama, i letnje zadušnice… Akcije skupljanja đubreta uz reke, to se zove ekološki svestan građanski aktivizam. Kad smo mi bili mali, zvalo se radna subota. Mnogo je, ljudi, na ovu napaćenu, trapavu subotu, mnogo je. Ko zna, možda bismo mi i bolji bili da onaj od Gore nije odlučio da na nas potroši samo jedan dan. Zbrzao nas načisto i, eto sad… Tu smo, gde smo. In adr njuz, puklo jaje od Vaskrsa. Prisećam se svoje babe koja proriče crne dane i svetski rat. Svako sećanje je rame koje se izmakne kad poželiš da se osloniš.

Ponekad ono što se čoveku učini dobrim ili čak izvrsnim, nije ništa drugo do osrednjost koja je imala tu sreću da se javi nakon niza lošeg. Važi i u ljubavi i u politici. Tražim novi broj da se dozovem pameti, na starom broju mi se više pamet ne javlja. Vratiš se po osećaj, ljudi tamo više nema odavno.

Najlepše i ujedno najčešće poslednje reči, nečuvene jer se izgovaraju u sebi, koje znače vrhunac sreće za kojim i inače svako večito traga: Sad bih mogao da umrem. Ako je orgazam mala smrt, kako tvrde Francuzi, smrt je golem orgazam. Malo šta je promašeno kao to požurivati. Odrasli smo ljudi i bol više ne trčkara sa zvečkom u ruci, nego obuče odelo, mirno sedi u tišini i čeka. Onaj ko je učio na tuđim greškama nije ni živeo. Zato se smejmo. Smeh ne rešava probleme ali situaciju čini podnošljivom. Ubeđuju te da ti je dobro i da treba da budeš zahvalan, jer uvek može biti gore. Može biti rata, možeš se razboleti, ne daj bože, glavu izgubiti… A ti zapravo toliko toga lepšeg možeš i niko ti to ne govori… Da možeš. Nema opravdanja praviti ni od čega nešto, zar ne, čak ni kada je previše ničega. Ta paulokoeljska želja i potreba čoveka da ubeđuje sebe u moć podsvesti, svesti, večnost, snagu uma … napravila je od čoveka budalu. Kad prevaziđeš potrebu nazivanja stvari njihovim imenom, ostane ti omiljena melodija, omiljena boja, sakriveno sklonište iza trepavica… To je mikro svet, koji traje milijardu godina u tvojoj sekundi. Onda odustaneš na trenutak, da predahneš, a trenutak se oduži i ti ne znaš da se vratiš. Filigranski precizno, oštrim perom oka, kroz vreme, oblikujem sliku želje. A želja sve veća, okatija, blistavija. I slika koja se ne rami vidokrugom.

Zagrlite svoje vreme. Ili samo zagrlite. To rade ljudi koji te vole. Zagrle te i vole te i kad nisi tako drag.

P. S. Nije krivo čudo što se ne dešava, već mi što mu ne pomažemo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Ruina zora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspjeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svijetu ne može da ponovi

 

Možda sam spavala, možda i nisam, ne znam. Osvanulo neko pokislo i bezvoljno jutro, zaostalo iz dileme „Da l’ da ustanem, ili da odustanem“. A najčešće umem da napravim sebi toliko posla da pomislim:  „Samo kad ne moram kod mene u nadnicu“. Ne treba mi motivacija, na kraju, motivacija je jeftina zamena za disciplinu. Sve probleme rešavam sistematski, predano, toliko da se na kraju ne pitam šta mi je ostalo, nego šta mi je preostalo.

Čitam o ovim ratovima u raznim delovima sveta i pade mi na pamet onaj vic koji opisuje kako ljudi iz Vojvodne to rešavaju. Mobilisali Lalu. Sedi u rovu, drži pušku i svaki čas pita kapetana: „Koji je tamo preko moj?“ Poludi kapetan i pokaže prstom na jednog iz neprijateljskog rova. Nestade Lala. Vraća se posle tri dana, vraća pušku kapetanu i kaže: „Odoh kući, ja sam se sa onim mojim pomirio“. Eto tako. Sve nam je ovo jer smo zatvorili oči, uši i usta i držimo se onoga  „Ako me lično ne ugrožava, ne tiče me se“, i onda, odjednom, nakazno vreme se ušunjalo među nas poturajući nam da je to normalno. A vi žmurite i dalje. Skoro da čujem: „Hladno je među ljudima, dah se dugo već ne vidi. Puls očitava dnevna štampa, kao da ti nemaš ništa s njim. Poslušaj me ako hoćeš, obuci dušu i sakrij oči od plavog svetla. Nije ovo naše vreme. Ovo nije vreme uopšte…“

Napolju i dalje grao nebo. Jeste li razmišljali nekada o etimologiji reči? Recimo baš to grao – boja za koju su znale naše babe, tako glupo zvuči kada više puta izgovarate. I zašto baš grao? Ovo je samo tok mojih misli kad poludim ili pokušavam da zaspim. A bolje bi mi bilo da se ugledam na Crnogorce, oni sve nekako skrate i sve im je jasno. Ako vam je poznat onaj lakonski jezik, ono kao malo priča i te fore, moram da vam kažem da su to prepisali od Crnogoraca, ali nisu baš uspeli. Crnogorac, brat sa različito akcentovanim E, obavi svu moguću i nemoguću konverzaciju i to niko na svetu ne može da ponovi.

Prolazi oblak, u njemu reči teških priča, lebdi iznad naših glava a mi se ne prepoznajemo gledajući ga bez daha za jedra ovog vremena, u plavetnilu neba ispod očiju ćutke se mirimo sa nemirima koji nas odnose… pokušavam da zamislim osmeh, ništa više. Najgora su mesta na kojima si ostao, a nisi više tamo.

P.S. Krupne kapi kiše služe da te nateraju da potrčiš iako nisi dugo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Granice ne poznaju ljubav

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izvorišta toplih misli valja njegovati svakoga dana, pa i kišnim nedjeljama

 

Od poremećaja danas: uspešno stvaram privid svoje prisutnosti na više mesta istovremeno. Trenutno sam na poslu, kod kuće i na dva roditeljska sastanka na različitim lokacijama.  Sve je pod kontrolom, svi su zadovoljni, a ja imam vremena i da napišem ovo.

Reči mogu da unište živote, ili da ih učine boljim. To je jasno, od postanka jezika. U svakodnevnoj javnoj komunikaciji jezik mržnje koristi se kao alat (oružje?) za ostvarivanje i održavanje monopola na neograničenu moć. Kolateralna šteta je nesaglediva i sve veća. Onih dana kad je takav pristup postao prihvaćen i kad smo se na njega navikli, nismo bili svesni da pristajemo na samouništenje, lišeno svakog spektakla, gotovo prirodno i samopodrazumevajuće, spontano. To traje već toliko dugo da rehumanizacija javnog prostora deluje kao nemogući poduhvat. Volim ljubaznost. Uvek i na svakom mestu. Oni koji su u stanju da budu ljubazni, u ovako poganom svetu, su u stalnoj titanskoj borbi sa sobom. I uspevaju da izaberu pravu stvar. Divim im se. Lako je biti džukela i kevtati i ujedati. To je linija manjeg otpora.

Ponekad ne znam da li sam srećna što ne znam o čemu ljudi pričaju, ili ne znam o čemu ljudi pričaju jer sam srećna. Sve je u detaljima. A onda razbiješ čaroliju tako što ih odneseš. Prepoznam, ali poštujem različitost, a onda mi se poštovanje obije o glavu, ali ne mari, i svinje lupaju u valov, pa posle piju iz njega.

Sad tek shvatam kako su najslađi komplimenti (naučeno od tate) na bosanski način. Treba da bude suptilno da se ne zbuniš, ne pogordiš, pomalo škrto, a da poveruješ, pomalo šeprtljasto i nevešto, sa malo reči. Tata to i danas ume. Mrva ljubavi je pelcer. Sve te ograde za koje ne znam: jesu li tu da me zaštite od ko zna čega spolja, ili da me spreče da pobegnem? Odakle mi ideja da treba sve da razumem, čemu bi se čudo čudilo!?

Pocepa nam se džep na trnje života. Ispadnu nam san i želje. Onda pokupimo sve što je palo i krenemo dalje. Sa pola sna u džepu i puno želja u srcu.. Od životnih lekcija koje se teže uče:  Telo pamti razliku između svega što se moglo u trećoj i što se može (ili više ne može) u petoj deceniji…. Samo nas o tome ne obaveštava glasno.

Izvorišta toplih misli valja negovati svakoga dana, pa i kišnim nedeljama.

P. S. Predugo sam budna za osobu koja uvek zna (i mora znati) u kom grmu leži zec.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Slom prilika

Objavljeno prije

na

Objavio:

Držati jezik za zubima… U mom slučaju bukvalno. Zbog toga stežem zube kao da je jezik neman koja se svaki čas može oteti kontroli (što nije daleko od istine)

 

A noćas, kroz tišinu i muk… Opomena. A onda… Tupi udarac o tlo. Nešto se među nama bespovratno slomilo. Dobro vam ovo sivo jutro, nacrtajte nekom osmeh, svakom će biti potreban danas… I uvek.

Ima ljudi koje zbuni spoznaja da bi mogli da imaju svoje mišljenje, dok se, ispunjeni nelagodom, češkaju iza uveta. Ima i onih koji ne shvataju da se mišljenje zasniva na znanju, pa nepotkovani istim, ulaze u konflikte, ne birajući reči, vreme i sredstva. Oni se uglavnom češkaju naknadno. Žao mi je što su neke životne istine došle prekasno i što je silno vreme protraćeno. Sad se trudim da to pretvorim u papreno skup nauk za ubuduće. Biti odrasla osoba podrazumeva da vrlo često moraš da radiš stvari koje ti se ne sviđaju, kada ne želiš. I to je jednostavno tako. Stav ”ja ne želim”, kada su u pitanju obaveze, pripada uzrastu deteta koje ide u vrtić. Držati jezik za zubima… U mom slučaju bukvalno. Zbog toga stežem zube kao da je jezik neman koja se svaki čas može oteti kontroli (što nije daleko od istine). Biti zrela i odgovorna osoba koja je sačuvala dete u sebi i biti omatorelo derište van kontrole, nisu iste stvari. Prvo je divno, retko i vredno poštovanja. Drugo je sve rasprostranjenija pojava koja se opravdava, pazi sad, ljubavlju prema sebi. Kad shvatiš da ti neko konstantno traži mane, pokaži mu ih, u svoj svojoj raskoši, dodaj i one koje nemaš… Volela bih da nije tako. Ali, najneraskidivije veze među ljudima prave zajednički doživljene i preživljene teške nesreće. Sreća je ponekad sebična; srce koje je doživelo teške udarce, uvek raširi svoje ruke za ljubav i zagrljaj. Smisao povezanosti je nit koja se nikada ne sme prekinuti. Ne spaja se. Već razvlači, iznova, jedva. Sporo.

U neko dogledno vreme neće biti ni mene, ni vas. Na neki čudan način, to stavlja stvari na svoje mesto. I, možda je ovo i puno taštine, možda sebično, ne znam. Ali, uz to otkrovenje, uvek lakše preguram dan. I spoznaju Konačnosti, koja nam je data i kao kazna i kao nagrada. Ako moram logične i očigledne stvari da objašnjavam, odmah odustanem od dva vrlo verovatna monologa. Ne čekam da prođe, prođem ja.

„Neću ništa više ni da čitam, ni da gledam, ni da slušam. Hoću da mi sve bude jasno i lepo, kao nekad.“ – Duško Radović. Ono što vidimo zavisi od toga kako gledamo, s obzirom da posmatranje nije samo opažanje i otkrivanje, nego i stvaralački čin.

P.S. Samo što češće pofajtatiti misli Totalom. Suzbiti u korenu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo