Povežite se sa nama

INTERVJU

Dragan Banjac, novinar iz Beograda: Srbija ide u srednji vijek

Objavljeno prije

na

Onima koji se nadaju da bi trenutni narodni protesti mogli da donesu skoru smjenu režima ostaje da se zamisle nad činjenicom da se pred Skupštinom klicalo Ratku Mladiću i u najgorem kontekstu pominjala Srebrenica

 

MONITOR: Antirežimski protesti u Beogradu i drugim gradovima Srbije i dalje se organizuju. Pošto se o njima plasiraju kontroverzne informacije znali se ko iza njih stoji?

BANJAC: Na početku najteže! Umesto da odgovorim narodski, da to još ne zna ni Mara gatara, pokušaću da prenesem deo eha iz (beogradskog) čaršijskog špajza. U situaciji kada u najavi nije bilo stožera, i još ga nema, prevladavaju glasine, i od nekoliko verzija sve su (logički) nerazumljive. Deo javnosti misli da iza protesta protiv režima stoji ovo što se bespravno zove opozicija. Jedni su ubeđeni da proteste organizuje aktuelna vlast (čitaj: Aleksandar Vučić) za nekakve svoje ciljeve, a nisu malobrojni ni oni koji veruju da ,,vodu mute” Rusi. Suviše je interesnih sfera, a malo kritičke mase i zasad je opšta konfuzija. Jer, ,,opozicija” nije kadra ni da izađe na izbore, a Vučić teško da nalazi razlog za ovakav narodni bunt (pobedio je pre nepun mesec!), a Rusi… Ne treba gubiti iz vida da nekoliko hiljada ruskih špijuna godinama vršlja po Srbiji, a upravo u vreme razgovora za Monitor brzinom japanskog voza raširila se vest da Ivica Dačić i socijalisti ,,ruše” svog koalicionog partnera i da tu ima dima.

MONITOR: Jesu li protesti dokaz da se mnogi građani Srbije više ne plaše prijetnji vlasti?

BANJAC: Ne bih rekao. Građani ove zemlje su čudan materijal. Srbi vole predvodnike, koji su pre svega ruralni u svom nastupu, vole drznike i ugnjetače, valjda zbog utemeljenog i  neobjašnjivog ropskog mentaliteta. Svetina se poistovećuje sa ,,domaćinom” i ujedno ga se plaši, za šta joj on svakodnevno daje povoda.

MONITOR: Hoće Ii ovi protesti prerasti u pobunu protiv autokratije Aleksandra Vučića?

BANJAC: Neće. Ne zaboravite, bivšeg Šešeljevog potrčka narod voli/obožava u neverovatno velikom procentu. Osim toga ovo što se zove opozicijom ne razlikuje se od Vučića i njegovih naprednjaka; protive se priključenju Srbije Evropskoj uniji, veći su rusofili od njega, Kosovo ne bi priznali ni pod razno, imaju aspiracije na ,,srpsku Spartu”, vašu zemlju, svojataju deo BiH (Republiku Srpsku), bogami i deo Hrvatske. Beogradska Politika je čitav blok prošlog vikenda ustupila nedotupavnim tumačima srpskog nacionalnog interesa. Da takvi nisu vodili računa o nacionalnom interesu danas bi Srba bilo 18 miliona.

MONITOR: Je  li ovo, ipak,  početak kraja Vučićeve vladavine?

BANJAC: Teško je reći. Srpski predsednik je sve okupirao, celokupnu državu – vojsku, policiju, crkvu, Univerzitet, obaveštajne službe, navijače (!) i skoro sve medije koji godinama već obmanjuju i truju javnost. Upitajte Srbina da li bi više voleo da bolje živi ili da mrzi Hrvate, Albance, Muslimane, bogami i Crnogorce, reći će da će bolje da živi – kasnije.

MONITOR: Jesu li u pravu analitičari koji tvrde da Vučić gubi podršku iz inostranstva?  

BANJAC: U Srbiji postoji neverovatno veliki broj tzv. analitičara, najviše političkih. Pretežno su to ljudi bez dovoljno znanja i iskustva (izuzimam Cvijetina Milivojevića) i pre bi se moglo reći da su to ljudi koji vole da prdoklače i iz toga izvlače višestruku korist. Srbija je mala zemlja da bi joj predstavnici velikih sila, koji razgovaraju s ovdašnjom političkom boranijom, davali bilo kakvu potporu i verovatno srpska javnost njihovo uslovljavanje doživljava kao podršku.

MONITOR: Je li među demonstrante vlast ubacila esktremiste koji mirne proteste pretvaraju u nasilničke?

BANJAC: Jeste. Još prvog dana pojavili su se ,,navijači”, grupacija kojoj je nekad pripadao i aktuelni srpski predsednik. Svi režimi su ih tetošili, a radi se o banditima, koji na sportska takmičenja putuju o tuđem trošku i redovno prave negativnu reklamu svojoj zemlji kada to zatreba vlastima. Baklje i ostalu ,,opremu” samo oni imaju, sa njima su pripadnici raznih službi u civilu, koji batinaju pretežno one koji mirno protestuju. Onima koji se nadaju da bi trenutni narodni protesti mogli da donesu skoru smenu režima ostaje da se debelo zamisle nad činjenicom da se pred Skupštinom klicalo Ratku Mladiću i u najgorem kontekstu pominjala Srebrenica… Ne zaboravite, međutim, ni ruski faktor…

MONITOR: Na društvenim mrežama pojavila se i vijest da među demonstrantima ima podosta Crnogoraca, a da su prepoznati po tome što – sjede! 

BANJAC: Odgovoriću u duhu pitanja. U Beogradu ima dosta Crnogoraca i u svemu su među najboljima. Ako mislite na Crnogorce ,,uvezene” za ovu priliku iz vaše zemlje u to ne verujem. A to da su prepoznati po tome što sede ne drži vodu, jer i Srbi vole da polože tur. Uostalom, jedan vic kaže da je neki Crnogorac poželeo da bude zmija (,,ležiš, a ideš”). Biće da se radi o poslednjem sinhronizovanom napadu na Crnu Goru, ponajviše da se ublaži srpsko (srbijansko) učešće u nemirima sa popovima u Crnoj Gori, o čemu crnogorska policija ima valjane podatke, a i javnosti je to znano.

MONITOR: Kuda to ide srpsko društvo?

BANJAC: U srednji vek!

MONITOR:  Zaključujete li to i na osnovu mitova i falsifikovanja istorijskih činjenica koji se svakodnevno plasiraju građanima?

BANJAC: Ne znam hoće li ,,nebeski narod” jednog dana zaista moći da leti, ali sam siguran da će još dugo da bude okovan svojim mitovima, zabludama i lažima koje im neprestano servira ovdašnja politička baraberija, a oni to drže za aksiome. Pogledajte u rečniku značenje (gračke) reči mit – starinsko predanje o božanstvima, legendarnim ličnostima i zbivanjima, i da se radi o neverovatnom, fantastičnom događaju, bajci. Ali, Srbi nikako da shvate da su mitovi – laži.

Mnogo toga je u ovoj zemlji okrenuto naglavačke vekovima već.

MONITOR: Jedan od povoda za proteste je i nezadovljstvo građana načinom na koji se vlast bori protiv širenja korona virusa. Je li  vlast najodgovornija za eskalaciju epidemije?

BANJAC: Način borbe ima dosta udela u svemu tome, ali i činjenica da je Srpska napredna stranka osvojila najviše stolica u novom srpskom parlamentu. Vlast jeste najodgovornija. Stiče se utisak da Vlada i Predsednik preko svog tima fingiraju podatke prema svojim potrebama. Povremeno bi se svojim biserima istakao izvesni dr Branimir Nestorović, na početku epidemije pričama da je u pitanju najsmešniji virus u istoriji, pozivajući građane da idu u šoping u Milano. Osim ministra Zlatibora Lončara, dve glavne vedete su zamenica direktora Instituta za javno zdravlje Milan Jovanović Batut dr Darija Kisić -Tepavčević i epidemiolog dr Predrag Kon, penzionisani major sa VMA koji je za svoje zasluge brzo unapređen u čin potpukovnika, a pominju se dva vredna poklona (?), stan na prestižnoj lokaciji Beograd na vodi i džip…

MONITOR: Kakvo je trenutno stanje kad je riječ o epidemiji korona virusa?

BANJAC: Od početka nisam verovao Njegovom timu i Njegovim televizijama. Jedno je ono što se servira javnosti, a drugo stvarnost koja je veoma sumorna. Od toga da zdravstvo u Srbiji nema opremu i lekove potrebne za borbu protiv ove bolesti do (čak!) pogrešnog lečenja i do zabrinjavajuće neorganizovanosti. Čast doktorima kao što je Goran Stefanović sa Infektivne i armiji običnog medicinskog osoblja koje svaki dan gine na terenu.

MONITOR:  Kako komentarišete to što je vlast odlučila da u vrijeme epidemije organizuje izbore?

BANJAC: Drskost! Organizovati izbore (pre toga dozvoliti okupljanje na velikom stadionu) u situaciji eskalacije epidemije najblaže rečeno je drskost, i veliki bezobrazluk. Ali Vučića i tevabiju oko njega to ne brine, jer nema laži i podvale koja ne može da se ,,primi” kod puka putem njegovih medija.

 

Crkva i rusofilstvo

MONITOR: Koliki uticaj u Srbiji ima  Srpska pravoslavna crkva?

BANJAC:  Srpsko društvo godinama ne može (čitaj: ne želi) da se oslobodi uticaja mantijaša iz Srpske pravoslavne crkve (SPC) i ruskog uticaja koji zemlju, umesto u Evropu, vuče u Evroaziju. Svi ruski ambasadori u Beogradu ponašaju se kao da su paše, a predsednici im obavezno moraju doći na divan po mišljenje. Crkva je veliki problem, meša se u državnu politiku, Republiku Srpsku smatraju delom Srbije, a svoju militantnost SPC je pokazala i nedavnim uplitanjem u suverenost Crne Gore.

 

Predsjednik podržava tabloide

MONITOR: Kao  dugogodišnji  ugledni novinar  kako gledate na  tabloidizaciju, senzacionalizam i komercijalizaciju medija, koji sve više potiskuju profesionalno i etičko novinarstvo?

BANJAC: Mediji naliče društvu i državi. Kao da je sve počelo pred raspad Jugoslavije. Setimo se Odjeka i reagovanja u Politici, listu koji je služio svim režimima. Izuzimajući nekoliko časnih izuzetaka (Slobodna Dalmacija, Oslobođenje i Borba) svi su se štampani i elektronski mediji u bivšoj Jugoslaviji upregli u ratna kola. U Beogradu se otišlo najdalje ili palo najdublje ako hoćete.

Poslednjih desetak godina, pored slabog vladanja osnovnim postulatima profesije i nepostojanja elementarne pismenosti, u srpskim tabloidnim listovima na naslovnicama se plasira neviđeni prostakluk, pun uvreda i laži.

Da Nezavisno udruženje ima snage da sprovede pravila Kodeksa, devedeset odsto medija bilo bi zabranjeno. Upravo takve medije zdušno (novčano) podržavaju Vlada i srpski predsednik, kao i to da RTS citira takve novine.

                Veseljko Koprivica

Komentari

INTERVJU

ALEKSANDAR VUJOVIĆ, REDITELJ: Trenutak spoznaje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih

 

Višestruko nagrađivani film Duga reditelja Aleksandra Vujovića, početkom jula imao je crnogorsku premijeru u Lustica Bay-u. Od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine, Vujovićev film je dobio ukupno 21 međunarodnu nagradu i priznanja. Izabran  je na oko 40 festivala u takmičarskim kategorijama na međunarodnim festivalima u Italiji, Španiji, Turskoj, Češkoj, Kini, Indiji, Grčkoj, Slovačkoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Ukrajini, Sjedinjenim Američkim Državama, Srbiji, Brazilu i Francuskoj.

Film Duga čiju režiju, montažu i izvršnu produkciju potpisuje Vujović, nastao je po motivima istinite priče iz knjige Dipingo dunque esisto!, italijanskog umjetnika Gaetana Grila. Scenario je po ideji i sinopsisu Vujovića napisala Jelena Lela Milošević, direktor fotografije je Vladimir Vučinić, dok pored Vujovića izvršni producent je i Anja Sekulić. Uloge u filmu tumače: Nikša Radojičić, Miloš Pejović, Ana Vučković i Đorđije Tatić. Film je realizovan u okviru međunarodnog projekta CIRCE, finansiran je iz evropskih fondova u produkciji Apulia Film Commission, u izvršnoj produkciji Boka F i uz podršku Filmskog centra Crne Gore.

Aleksandar Vujović je docent na Fakultetu za dizajn i multimediju Univerziteta Donja Gorica.

MONITOR: Film ,,Duga” je nastao po motivima istinite priče. Bavite se trenutkom kada šestogodišnje dijete prepoznaje svoju životnu vokaciju. Otkuda je došla ideja da baš ovo bude tema kratkometražnog filma?

VUJOVIĆ: Tematika koja je sama po sebi prilično atipična u odnosu na teme koje se obično tretiraju u filmovima na ovom prostorima bila mi je jako zanimljiva, tim prije što je priča koncipirana iz vizure djeteta. Dakle, priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih koji bi u bilo kom smislu mijenjao njegovu percepciju. Zbog toga je događaj potpuno jedinstven, pritom zauvijek određuje životni put jednog djeteta  u čovjeka koji će postati. Upravo iz takve vizure sam koncipirao cijeli film i to su glavni elementi koji su me inspirisali da ovoj priči udahnem filmski život.

MONITOR: U Milanu ste upoznali Gaetana Grila, autora knjige prema kojoj ste napravili film. Kažite nam o tom poznanstvu i da li je on zadovoljan kako ste priču pretočili u film?

VUJOVIĆ:  Gaetana Grila upoznao sam kada sam imao osamnaest godina. Tada sam otišao na studije u Milano, upisao sam milansku Breru. Naše poznanstvo sticaj je različitih i slučajnih okolnosti, ako slučajnost uopšte postoji! Čovjek koji je postao moj mentor, imao veoma značajnu ulogu, pogotovo u toj prvog godini mog života u Milanu. Iako ne tako davno, za razliku od danas, 2005. godine bilo je značajno teže otići na studije u inostranstvo. Naša zemlja tada nije bila ni u Šengen zoni, samo putovanje u Evropu bilo je značajno komplikovanije nego što je to slučaj danas… U tom periodu, Gaetano je bio dominantno vezan za Torino, bio je šef katedre na Albertini u Torinu, u Milanu je živio i imao svoj studio. Nekoliko godina kasnije postao je jedan od direktora milanske Brere.
Tokom niza godina mog stalnog života i rada u Milanu, i nakon završenih studija, stvoreno je jedno doživotno prijateljstvo sa Gaetanom koji je postao i moj vjenčani kum.
Negdje 2017. godine, Gaetano mi poklonio svoju autobiografsku knjigu Dipingo dunque esisto!. U prvom poglavlju te knjige, Gaetano govori o tome kako je postao umjetnik. Već na prvom čitanju, na mom omiljenom mjestu, u kultnoj biblioteci Braidense u Milanu, znao sam da ću u odnosu na taj događaj snimiti film.
Gaetano je znao da su neophodna određena oblikovanja originalne priče, kako se bi se narativna struktura prilagodila mediju kakav je film, i u tom kontekstu veoma je zadovoljan rezultatom i filmom u konačnom.

MONITOR:  U filmu se komunikacija među likovima temelji na filmskom jeziku koji nadilazi verbalni, a on je i omaž umjetnosti i stvaralačkom procesu. Da li ste to htjeli otpočetka, od prvobitne zamisli?

VUJOVIĆ:  Od samog početka, to mi je bila odrednica. Kao što svi znamo, film je prvenstveno audiovizuelna umjetnost, koristeći isključivo te karakteristike, sliku i muziku, bez korišćenja bilo kakvog dijaloga, od samog početka želio sam da na taj način ispričam film. Cijenim da se u takvoj postavci ostvaruje mnogo snažniji doživljaj priče koju tretira film, a to je doživljaj priče sa stanovišta petogodišnjeg dječaka. Mislim da bi u konkretnom slučaju, bilo kakav dijalog između likova, umanjio taj doživljaj filma koji predstavljam kroz vizuru glavnog junaka. S druge strane, i konceptualno i simbolično-metaforički se takav tip kreativnog rješenja potpuno uklapa u tematiku filma. To je svakako bio dodatni izazov i rizik u procesu stvaranja filma. Vjerujem da je teže ispričati priču samo slikom u pokretu nego kada to radite verbalnom komunikacijom.

MONITOR:  Protagonista Nikša Radojičić je tokom snimanja imao šest godina. Da li je rad sa djetetom bio najveći izazov u procesu snimanja?

VUJOVIĆ:  Rad sa djetetom tog uzrasta bio je jedan u nizu izazova u procesu stvaranja Duge, zbog cijelog niza karakteristika koje su prilično atipične, pogotovo za ovaj prostor i koje su vezane za ovaj film. To mi je kao autoru bila primarna intencija – napraviti film koji će i tematski i vizuelno biti drugačiji, a da te karakteristike budu u potpunosti stavljene u službu filma i njegove priče.

MONITOR: U čemu je prednost kratkometražnog filma naspram dugometražnog? Da li je slobodniji i kritičniji od dugometražnog?

VUJOVIĆ:  Razlika je samo u formatu i karakteristikama. Ne bih mogao da kažem da jedan format ima više ili manje prednosti u odnosu na drugi. Nerijetko je značajno teže ispričati priču u formi kratkometražnog filma, nego u formi dogometražnog, iz razloga što vladaju ista plavila narativne strukture. Samo što u kratkoj formi od početka morate biti skoncentrisani na suštinu. Kod dugog metra možete da dozvolite da nekada napravite digresiju koja opet mora imati makar simboličku konekciju sa nukleusom. Dakle, film je film, bez obzira na tip formata, njegova umjetnička vrijednost data je kvalitetom i poetikom rada, a ne dužinom trajanja.

MONITOR:  Film je od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine imao ogroman uspjeh. Da li ste pozvani na još festivala i mislite li da film tek očekuju nova priznanja?
VUJOVIĆ:
  Film je od oktobra 2020. godine, do ovog trenutka, dobio 21 nagradu na međunarodnim festivalima i selektovan je na više od 40 festivala širom svijeta u takmičarskim kategorijama. Imao je špansku premijeru na 32. izdanju Aguilar Film Festivalua – festival sa GOYA licencom. Regionalnu na 68. Izdanju Martovskog festivala u Beogradu gdje je otvorio međunarodni takmičarski program kao jedini film iz Crne Gore u takmičarskim programima, na jednom od najstarijih evropskih i svjetskih festivala. Kako je u pitanju i dalje relativno mlad film, očekujem da kulminacija međunarodnog festivalskog života tek predstoji i nadam se da će biti uspješna kao od oktobra mjeseca kada je film zvanično izašao.

Miroslav MINIĆ
Foto: Monika PARKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo