Povežite se sa nama

INTERVJU

DR RADE PANIĆ, PREDSJEDNIK SINDIKATA LJEKARA I FARMACEUTA SRBIJE: Drugi talas  epidemije će  biti jači  

Objavljeno prije

na

Plašim se kako ćemo izaći iz ove situacije, a pomisao na dolazak jeseni kada je sezona respiratornih infekcija me užasava. Zdravstveni radnici će biti jako iscrpljeni, desetkovani  na već nedovoljan broj izvršilaca, a vrlo je upitno kako su se organizovali odgovorni, tj. kakve su nam materijalne mogućnosti za nabavku svega neophodnog uz pitanje dostupnosti potrebnih sredstava, čak i da se novac obezbedi

 

MONITOR: Kakva je sada epidemiološka situacija u Srbiji?

PANIĆ: Epidemiološka situacija u Srbiji je krajnje zabrinjavajuća. Puno je  obolelih, a broj novoobolelih je konstantno blizu četiristo, prema zvaničnim podacima.Koliko je situacija ozbiljna pokazuju podaci koji dolaze iz zdravstvenih ustanova koji govore da su  kapaciteti opredeljeni za lečenje Kovid-19 pacijenata stalno popunjeni, dok se na kućnom lečenju nalazi veliki broj pacijenata. Informacije govore da mnogi pacijenti imaju problem da dođu do kompletnog pregleda, a posebno do testiranja. Dodatne teškoće predstavljaju ljudski kapaciteti, mnogo  zdravstvenih radnika je obolelo uz one koji su u samoizolaciji. Jedan od jasnih pokazatelja izraženo loše situacije su mere koje zemlje u okruženju uvode i primenjuju prema građanima koji dolaze iz Srbije.

MONITOR: Koje su epidemiološke mjere na snazi i jesu li dovoljne da bi se uspješno kontrolisao virus?

PANIĆ: Na republičkom nivou radi se o merama zabrane okupljanja i merama obaveze i preporuke nošenja zaštitnih maski u zatvorenom prostoru i držanja socijalne distance. U tridesetak opština i gradova je uvedena vanredna situacija, te primenjene dodatne mere. Čini se da postojeće mere ne daju dovoljno dobre rezultate da bi se epidemija stavila pod kontrolu. Teško je proceniti koliko u tome udela ima dovoljnost mera, koliko njihova nedovoljna striktna primena, a koliko se radi o posledicama prethodnog perioda u kome je očigledno bilo manipulacija u smislu umanjivanja realnog broja novoobolelih i preminulih.

MONITOR: Poštuju Ii ih građani?

PANIĆ: Građani su jako zbunjeni, često su izloženi kontradiktornim informacijama koje stižu od zvaničnika. Od početka iz Kriznog štaba dolaze disonantni tonovi vezani za bolest i posebno za potrebu i intezitet primene propisanih mera. Poverenje građana u Krizni štab je poljuljano, a prethodni period je doveo do neopravdanog opuštanja među građanima, te stoga i nedovoljnog poštovanja primene zaštitnih mera.

MONITOR: Da li u Srbiji postoje adekvatni uslovi da se zdravstvene ustanove uspješno odupru drugom talasu korone?

PANIĆ: Kod nas su pojedinci iz Kriznog štaba trenutno dešavanje definisali kao „drugi pik prvog talasa“. Kada će se prvi talas završiti i hoće li uopšte, pitanje je na koje će vreme odgovoriti. Aktuelno je pitanje kako će se zdravstveni sistem izboriti sa sadašnjom epidemiološkom situacijom. Posebno je zabrinjavajuća situacija što se nalazimo na polovini leta, a situacija je nepovoljna. Tek sledi jesen sa kojom neminovno dolazi do pogoršanja epidemiološke situacije. Siguran sam da zdravstvene ustanove imaju kapaciteta da zbrinu sve obolele kada bi organizacija bila valjana. Sa druge strane, trenutno to ne izgleda tako upravo zbog neadekvatnog sagledavanja kapaciteta kojima raspolažemo i sledstvenog efikasnog organizovanja materijalnih i posebno ljudskih kapaciteta. Izrazio bih sumnju u obezbeđenost dovoljnih količina zaštitne opreme i medicinskih sredstava za duži period protivepidemijske borbe, koji je čini se neminovan.

MONITOR: Izjavili ste da je za razbuktavanje virusa kriva vlast koja je organizovala izbore nakon ukidanja vanrednog stanja.

PANIĆ: Stojim iza te izjave. Puno dokaza govori u prilog tome. Rekao bih da su se izbori planirali, pa u skladu sa tim i neopravdano brzo ukidale mere koje su bile na snazi. Poznato je da su mere primenjene u Srbiji bile drastične u odnosu na ostatak sveta. Realno su možda odražavale stanje u zdravstvenom sistemu, njegovu nespremnost za zbrinjavanje većeg broja obolelih. Njihovo potpuno ukidanje  i psihološko stvaranje lažne bezbednosti među građanima mogu biti objašnjene jedino potrebom vlasti za dovoljnom izlaznošću na izborima.

MONITOR: Šta je sada najveći izazov za zdravstveni sistem kada je u pitanju epidemija u Srbiji?

PANIĆ: Nedovoljan broj kvalitetnih testova i kapaciteti da se oni obrade. Kada se tome doda manipulacija podacima i nesposobni direktori postavljeni po političkoj, a ne stručnoj liniji, onda to zaista zabrinjava. Kao i prethodnih 30 godina zdravstveni sistem opstaje na plećima zdravstvenih radnika i njihovom ogromnom požrtvovanju. Možda su jedino veći problem  oni koji donose odluke i upravljaju protivepidemijskom borbom.

MONITOR: O prenošenju virusa postoje različita mišljenja. Šta je istina?

PANIĆ: Nisam siguran na šta tačno mislite. Radi se o respiratornoj infekciji i putevi prenošenja su prilično jasni. Ako ste mislili na zadržavanje virusa na predmetima, mislim da su nemački naučnici jasno pokazali da taj put prenošenja nije moguć, u najmanju ruku nije izražen kako je to na samom početku epidemije prikazivano. Dakle putevi ulaska virusa su sve sluznice, a dominantno respiratorni trakt.

MONITOR: Šta savjetujete građanima kao najbolju zaštitu od korona virusa i da li treba da primaju vakcinu protiv korone?

PANIĆ: Jedina efikasna zaštita su mere prevencije. Dakle, i dalje govorimo o načinu ponašanja građana, pojedinačno i na nivou zajednica. Osnovno je pridržavanje pojačanih mera higijene, nošenje zaštitne maske, kada je to indikovano i uz pravilnu upotrebu i na kraju poštovanje socijalne distance. Vakcina je daleka budućnost. Nesporno je da proverenu i efikasnu vakcinu, ako je bude, treba prihvatiti. Bez pronalaska vakcine, pitanje je da li bi čovečanstvo do sada opstalo. Slično tome i vakcina protiv SARS-CoV 2 bi bila spasonosna.

MONITOR: Jesu li u pravu ljekari koji tvrde da je sada jedino sigurno da je kiseonik lijek koji pomaže oboljelim od Kovida-19?

PANIĆ: Suporativna terapija kiseonikom je sigurno jedna od osnova pomoći obolelim. Ne bih rekao jedina koja sigurno pomaže. Postoje  studije koje govore o povoljnom dejstvu kortikosteroida kod težih formi obolenja, kao i blokatora interleukina. Široko se primenjuju i vitamini i minerali, mada bih bio uzdržan u proceni njihovog terapijskog efekta. Zavisno od stanja obolelih, puno je dodatne tzv. simptomatske terapije koja se primenjuje. Potrebno je kao i uvek svakom pacijentu prići individualno, koliko je to moguće.

MONITOR: Ministar zdravlja Srbije Zlatibor Lončar izjavio je, a to kažu i mnogi svjetski stručnjaci, da se jedino obdukcijom može utvrditi od čega je neko umro, pa i od korona virusa. Obdukcije nijesu rađene u Srbiji.

PANIĆ: Potvrda uzroka smrti je jedino moguća sudsko- patološkom obdukcijom. Procena je svakog kliničara na osnovu toka bolesti, dijagnostičkih nalaza i krajnjeg ishoda šta je neposredni, šta osnovni, a šta uzrok koji je doveo do smrtnog ishoda bolesti. U najvećem procentu ta procena je tačna. Za neke pacijente možemo tvrditi da su preminuli od Kovida-19 i kada nemamo potvrdu testom o prisustvu infekcije. Obdukcije donose dragocene podatke o patofiziološkim aspektima oboljenja i ukazuju na moguće terapije koje bi bile efikasne. Nažalost, obdukcije kod preminulih od zaraznih bolesti nisu preporučene, zahtevaju posebne uslove za rad i nose veliki rizik za obolevanje onih koji ih izvode.  Primena  mera u toku epidemije dovodi do manje mogućnosti dobijanja zdravstvene usluge. Nije isključeno da naknadne analize i statistika pokažu da je smrtnost nekovid pacijenata tokom epidemije bila veća od onih preminulih od Kovida-19.

MONITOR: Šta predviđate da će se dešavati tokom drugog talasa epidemije?

PANIĆ: Plašim se kako ćemo izaći iz trenutne situacije, a pomisao na dolazak jeseni kada je sezona respiratornih infekcija me užasava.  Zdravstveni radnici će biti jako iscrpljeni, desetkovan  već nedovoljan broj izvršilaca, a vrlo je upitno kako su se organizovali odgovorni, tj. kakve su nam materijalne mogućnosti za nabavku svega neophodnog uz pitanje dostupnosti potrebnih sredstava, čak i da se novac obezbedi. Očekujem da drugi talas bude jači, sa većim brojem obolelih, a plašim se i sa težim kliničkim slikama bolesti. Nadu možemo bazirati na sve većem upoznavanju bolesti i sposobnosti ljudskog roda da se adaptira na nove uslove.

Pozivam sve građane na povratak bazičnim vrednostima odgovornosti, solidarnosti i humanosti. Slede nam teška vremena, ne samo borbe protiv ove  pošasti, već i  ekonomske krize koja u svom krajnjem ishodu može imati i glad na svetskom nivou. Rekao bih da će posledice po ekonomiju biti kao da je treći svetski rat, bez upotrebe nuklearnog naoružanja.

 

Vlast i Krizni štab nemaju povjerenje građana

MONITOR: Vi ste nedavno izjavili da građani više ne treba da vjeruju ni političarima ni Kriznom štabu nego da se brinu o svom zdravlju, jer ljekari više nemaju čime da im pomognu.

PANIĆ: Da. Recimo da je taj u tom trenutku dramatičan nastup i istraživanje koje je sproveo BIRN o podacima o broju preminulih u Kovid-19 bazi Srbije, doveo do buđenja kritičke javnosti. Kada čitam ovu izjavu sada, jedino  bih pojasnio  da nemamo dovoljno uslova i sredstava za pomoć obolelim, a ne da nemamo čime da im pomognemo, kako se može tumačiti. Radilo se o vremenu koje je bilo na raspolaganju da se iznese mišljenje. Trenutne strukture na vlasti i ovakav Krizni štab nemaju poverenje građana, a situacija na terenu govori da se sistem nalazi na ivici kolapsa. Bila je neophodna intervencija medija i široke javnosti da se situacija u Novom Pazaru i okolini stavi pod kontrolu. Radi se stihijski, bez vidljivog plana, čime se neracionalno troše i materijalni i ljudski kapaciteti.

 

Vlast prijeti zdravstvenim radnicima

MONITOR: Je li tačno da vlast prijeti ljekarima otkazima i kaznama da bi prikrila svoje greške?

PANIĆ: Odavno se zaposlenima u zdravstvenom sistemu preti, do pretnje otkazom. Razni su pokušaji zabrane iznošenja podataka u javnost. Bio je pokušaj  vlasti da centralizuje informacije, koji je povučen pod pritiskom javnosti. Od toga se nije odustalo, već je samo metodologija prilagođena i spuštena u postojeći sistem u ustanovama. Borba za svaku informaciju je velika. Vlada strah među zaposlenima od mogućih sankcija i progona onih koji su spremni da ukažu na nedostatke i iznesu probleme u javnost. Direktori se manje bave organizacijom posla, a više skrivanjem propusta, tj. rezultatima neadekvatnog činjenja. Trenutna dešavanja vraćaju nadu da će se ta situacija promeniti.

Više od 1.500 lekara je potpisalo javno pismo upućeno Vladi, Kriznom štabu i ostalim nadležnim, sa zahtevom da se omogući pristup realnim podacima koji se tiču pokazatelja stanja epidemije, kao i smenu sadašnjeg Kriznog štaba. Čini se da strah od posledica koje mogu snositi zbog javnog obraćanja, nadvladava strah za lično zdravlje i život zaposlenih i još više za zdravlje i živote građana Srbije.

                                                                    Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

ALEKSANDAR VUJOVIĆ, REDITELJ: Trenutak spoznaje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih

 

Višestruko nagrađivani film Duga reditelja Aleksandra Vujovića, početkom jula imao je crnogorsku premijeru u Lustica Bay-u. Od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine, Vujovićev film je dobio ukupno 21 međunarodnu nagradu i priznanja. Izabran  je na oko 40 festivala u takmičarskim kategorijama na međunarodnim festivalima u Italiji, Španiji, Turskoj, Češkoj, Kini, Indiji, Grčkoj, Slovačkoj, Velikoj Britaniji, Rusiji, Ukrajini, Sjedinjenim Američkim Državama, Srbiji, Brazilu i Francuskoj.

Film Duga čiju režiju, montažu i izvršnu produkciju potpisuje Vujović, nastao je po motivima istinite priče iz knjige Dipingo dunque esisto!, italijanskog umjetnika Gaetana Grila. Scenario je po ideji i sinopsisu Vujovića napisala Jelena Lela Milošević, direktor fotografije je Vladimir Vučinić, dok pored Vujovića izvršni producent je i Anja Sekulić. Uloge u filmu tumače: Nikša Radojičić, Miloš Pejović, Ana Vučković i Đorđije Tatić. Film je realizovan u okviru međunarodnog projekta CIRCE, finansiran je iz evropskih fondova u produkciji Apulia Film Commission, u izvršnoj produkciji Boka F i uz podršku Filmskog centra Crne Gore.

Aleksandar Vujović je docent na Fakultetu za dizajn i multimediju Univerziteta Donja Gorica.

MONITOR: Film ,,Duga” je nastao po motivima istinite priče. Bavite se trenutkom kada šestogodišnje dijete prepoznaje svoju životnu vokaciju. Otkuda je došla ideja da baš ovo bude tema kratkometražnog filma?

VUJOVIĆ: Tematika koja je sama po sebi prilično atipična u odnosu na teme koje se obično tretiraju u filmovima na ovom prostorima bila mi je jako zanimljiva, tim prije što je priča koncipirana iz vizure djeteta. Dakle, priča se odvija iz junakovog doživljaja svijeta koji ga okružuje, djeteta koje sredinom dvadesetog vijeka odrasta u malom mediteranskom selu. U pitanju je doživljaj i iskustvo sa kojim se dječak uzrasta između pet i šest godina prvi put susrijeće i u tom kontekstu nije „kontaminiran” bilo kakvim uticajem odraslih koji bi u bilo kom smislu mijenjao njegovu percepciju. Zbog toga je događaj potpuno jedinstven, pritom zauvijek određuje životni put jednog djeteta  u čovjeka koji će postati. Upravo iz takve vizure sam koncipirao cijeli film i to su glavni elementi koji su me inspirisali da ovoj priči udahnem filmski život.

MONITOR: U Milanu ste upoznali Gaetana Grila, autora knjige prema kojoj ste napravili film. Kažite nam o tom poznanstvu i da li je on zadovoljan kako ste priču pretočili u film?

VUJOVIĆ:  Gaetana Grila upoznao sam kada sam imao osamnaest godina. Tada sam otišao na studije u Milano, upisao sam milansku Breru. Naše poznanstvo sticaj je različitih i slučajnih okolnosti, ako slučajnost uopšte postoji! Čovjek koji je postao moj mentor, imao veoma značajnu ulogu, pogotovo u toj prvog godini mog života u Milanu. Iako ne tako davno, za razliku od danas, 2005. godine bilo je značajno teže otići na studije u inostranstvo. Naša zemlja tada nije bila ni u Šengen zoni, samo putovanje u Evropu bilo je značajno komplikovanije nego što je to slučaj danas… U tom periodu, Gaetano je bio dominantno vezan za Torino, bio je šef katedre na Albertini u Torinu, u Milanu je živio i imao svoj studio. Nekoliko godina kasnije postao je jedan od direktora milanske Brere.
Tokom niza godina mog stalnog života i rada u Milanu, i nakon završenih studija, stvoreno je jedno doživotno prijateljstvo sa Gaetanom koji je postao i moj vjenčani kum.
Negdje 2017. godine, Gaetano mi poklonio svoju autobiografsku knjigu Dipingo dunque esisto!. U prvom poglavlju te knjige, Gaetano govori o tome kako je postao umjetnik. Već na prvom čitanju, na mom omiljenom mjestu, u kultnoj biblioteci Braidense u Milanu, znao sam da ću u odnosu na taj događaj snimiti film.
Gaetano je znao da su neophodna određena oblikovanja originalne priče, kako se bi se narativna struktura prilagodila mediju kakav je film, i u tom kontekstu veoma je zadovoljan rezultatom i filmom u konačnom.

MONITOR:  U filmu se komunikacija među likovima temelji na filmskom jeziku koji nadilazi verbalni, a on je i omaž umjetnosti i stvaralačkom procesu. Da li ste to htjeli otpočetka, od prvobitne zamisli?

VUJOVIĆ:  Od samog početka, to mi je bila odrednica. Kao što svi znamo, film je prvenstveno audiovizuelna umjetnost, koristeći isključivo te karakteristike, sliku i muziku, bez korišćenja bilo kakvog dijaloga, od samog početka želio sam da na taj način ispričam film. Cijenim da se u takvoj postavci ostvaruje mnogo snažniji doživljaj priče koju tretira film, a to je doživljaj priče sa stanovišta petogodišnjeg dječaka. Mislim da bi u konkretnom slučaju, bilo kakav dijalog između likova, umanjio taj doživljaj filma koji predstavljam kroz vizuru glavnog junaka. S druge strane, i konceptualno i simbolično-metaforički se takav tip kreativnog rješenja potpuno uklapa u tematiku filma. To je svakako bio dodatni izazov i rizik u procesu stvaranja filma. Vjerujem da je teže ispričati priču samo slikom u pokretu nego kada to radite verbalnom komunikacijom.

MONITOR:  Protagonista Nikša Radojičić je tokom snimanja imao šest godina. Da li je rad sa djetetom bio najveći izazov u procesu snimanja?

VUJOVIĆ:  Rad sa djetetom tog uzrasta bio je jedan u nizu izazova u procesu stvaranja Duge, zbog cijelog niza karakteristika koje su prilično atipične, pogotovo za ovaj prostor i koje su vezane za ovaj film. To mi je kao autoru bila primarna intencija – napraviti film koji će i tematski i vizuelno biti drugačiji, a da te karakteristike budu u potpunosti stavljene u službu filma i njegove priče.

MONITOR: U čemu je prednost kratkometražnog filma naspram dugometražnog? Da li je slobodniji i kritičniji od dugometražnog?

VUJOVIĆ:  Razlika je samo u formatu i karakteristikama. Ne bih mogao da kažem da jedan format ima više ili manje prednosti u odnosu na drugi. Nerijetko je značajno teže ispričati priču u formi kratkometražnog filma, nego u formi dogometražnog, iz razloga što vladaju ista plavila narativne strukture. Samo što u kratkoj formi od početka morate biti skoncentrisani na suštinu. Kod dugog metra možete da dozvolite da nekada napravite digresiju koja opet mora imati makar simboličku konekciju sa nukleusom. Dakle, film je film, bez obzira na tip formata, njegova umjetnička vrijednost data je kvalitetom i poetikom rada, a ne dužinom trajanja.

MONITOR:  Film je od svjetske premijere krajem oktobra 2020. godine imao ogroman uspjeh. Da li ste pozvani na još festivala i mislite li da film tek očekuju nova priznanja?
VUJOVIĆ:
  Film je od oktobra 2020. godine, do ovog trenutka, dobio 21 nagradu na međunarodnim festivalima i selektovan je na više od 40 festivala širom svijeta u takmičarskim kategorijama. Imao je špansku premijeru na 32. izdanju Aguilar Film Festivalua – festival sa GOYA licencom. Regionalnu na 68. Izdanju Martovskog festivala u Beogradu gdje je otvorio međunarodni takmičarski program kao jedini film iz Crne Gore u takmičarskim programima, na jednom od najstarijih evropskih i svjetskih festivala. Kako je u pitanju i dalje relativno mlad film, očekujem da kulminacija međunarodnog festivalskog života tek predstoji i nadam se da će biti uspješna kao od oktobra mjeseca kada je film zvanično izašao.

Miroslav MINIĆ
Foto: Monika PARKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA DRAGOVIĆ, ISTRAŽIVAČICA IZ OBLASTI URBANIZMA NA UNIVERZITETSKOM INSTITUTU LISABON I ČLANICA GRUPE KANA: Temeljno nerazumijevanje planiranja prostora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mi – čitavo društvo – godinama pokušavamo da se snađemo u sistemu planiranja prostora određenom kombinacijom starih planova koji su i dalje na snazi, i novih propisa koji su neproduktivni, ako ne i sasvim beskorisni

 

MONITOR: Vidite li naznake da nova vlast ima volju da poboljša prostorno planiranje i da spriječi dalji urbanistički i graditeljski haos u Podgorici i na Primorju?

DRAGOVIĆ: Nosimo se sa temeljnim nerazumijevanjem problema u prostornom planiranju od strane nadležnih za ovu oblast. Uzmimo za primjer to što se dešava, ili bolje rečeno ne dešava, sa zakonskim okvirom. Zakon o planiranju prostora i izgradnji objekata iz 2017. je i dalje na snazi, iako je poguban za održiv i ujednačen prostorni razvoj Crne Gore;  o predlogu za izmjene opet treba da raspravljamo usred ljeta – kažem opet, jer je tako bilo i prošle godine, kada je ovaj Zakon posljednji put izmijenjen. Evidentan je nedostatak shvatanja važnosti zakonskog okvira i hitnosti temeljnog preispitivanja modela koji je do sada bio na snazi, a to je nužno za bilo kakav napredak u ovoj oblasti.

MONITOR: Koliko povjerenje uliva ministar Mitrović?

DRAGOVIĆ: Ministar Mitrović ne uliva povjerenje, nego  pruža razloge za zabrinutost. Njegove izjave pokazuju nerazumijevanje povezanosti prostornog planiranja, ekonomske situacije i održivog razvoja, što je veliki hendikep za nekog ko vodi ovako važan resor. Primjera je mnogo, ali navešću jedan iz emisije Načisto, kada je Mitrović rekao da je jedan od razloga za sadašnje stanje prostornog razvoja to što prije 15 godina ekološka svijest nije bila razvijena i da bi bilo dobro da se ekolozi uključe u procese planiranja. Niko ne poriče da smo danas svjesniji ekoloških problema nego što smo bili ranije – i u Crnoj Gori, i globalno – i da je neophodno veće učešće stručnjaka za ovu oblast u svim procesima koji se tiču budućeg razvoja. No od suštinske je važnosti da ministar koji se bavi ovom oblašću razumije da korijen problema leži u nečemu drugom: u ekonomskom modelu zasnovanom na stalnoj ekspanziji gradnje, u permisivnosti zakonskog okvira, i u nemoći vlasti da artikuliše i sprovede viziju razvoja zasnovanu na opštem, zajedničkom dobru, umjesto na privatnoj dobiti. Ministar je pokazao da ovo ne razumije i sopstvenim postupcima, kada je odlučio da mu to što posjeduje zemlju na kojoj može da gradi i novac za izgradnju daje pravo da gradi kuću mimo planova – kada je, dakle, odlučio da mu to što je u privilegovanoj imovinskoj poziciji daje pravo da ne poštuje plan. Zabrinjavajuće je da neko sa takvim razumijevanjem sistema planiranja sada vodi resor koji bi trebalo da donese i sprovede progresivne promjene, i ne znam da li se tome možemo nadati.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

VESNA PEŠIĆ, SOCIOLOŠKINJA: Srbija da okrene drugi list

Objavljeno prije

na

Objavio:

Za mene je pitanje zašto je veliki dio srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosjećanje prema preko osam hiljada pobijenih dječaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa

 

MONITOR: Valentin Incko je na samom kraju mandata nametnuo dopunu Krivičnog zakona BiH, propisujući kazne za poricanje zločina genocida. Kako komentarišete tu odluku?

PEŠIĆ: Ne mogu da se upuštam u poteze Incka da li su dobri i koliko će biti uspešni da se u BiH kažnjava poricanje genocida u Srebrenici (reakcije Dodika su već poznate). Za mene je to pitanje zašto je veliki deo srpskog naroda u Bosni i Srbiji izgubio svaku ljudsku empatiju i saosećanje prema preko osam hiljada pobijenih dečaka, muškaraca, sinova, očeva i muževa. Zar ne osećamo ljudsku tugu prema tolikim ljudskih žrtvama koje su iskasapljene od ruke srpskog vođstva u RS. Kao da nam na pamet ne pada da se izvinimo za tolike pokolje, zatražimo  opraštaj i većno sećanje na te žrtve i sopstvenu bruku. Kakvo je to preganjanje da li je u Srebrenici bio genocid ili „strašni zločin“, kao da nije bilo suda i presuda. Srbija je jedina koja ne priznaje genocid u Srebrenici. Čestitam Crnoj Gori koja je uspela da donese Rezuluciju o genocidu u Srebrenici.

MONITOR: Jedan od mojih skorašnjih sagovornika iz BiH postavio je pitanje: Šta ćemo sa prošlošću? Svakodnevno svjedočimo prepucavanju političkih elita u tzv. regionu. REKOM proces se, izgleda, pokazao neizvodljivim. Šta je izvodljivo?

PEŠIĆ: Istoričar Markovina iz Hrvatske je konstatovao da je suočavanje sa prošlošću na tlu bivše Jugoslavije propalo, ili jednostavno nije uspelo. REKOM je postavio visoke zahteve u tom pogledu, a da ih je postavio i manje ambiciozno, opet i najskromnije zamišljeno suočavanje sa prošloću kao uslov pomirenja – ne bi uspelo. Time smo pokazali da nismo važni ni sebi ni drugima. Nema ovde kapaciteta za razumevanje događaja  i tragedije iz devedestih. Podgreva se balkanska „večna mržnja“, održava se ta vatra, bilo da je reč o vlastima ili opoziciji. Šta može umesto toga?  Markovina predlaže „miroljubivu koegzistenciju“, pa se i meni učinilo da bi to već bio veliki skok, ako zaista ne možemo da skočimo više od toga. Da bi to bio skromniji vid pomirenja, ali za nas značajan, da živimo u miru i koegzistenciji, i možda usmereni u istom pravcu, vrednostima i  saradnji.

MONITOR: Većinu zemalja Zapadnog Balkana opterećuju teški oblici organizovanog kriminala. Najčešće se u vezu dovode Srbija i Crna Gora. Kako ćemo izaći iz takvog „bratskog zagrljaja“?

PEŠIĆ: Pa tako što ćemo uvesti pravnu državu i ustavnu demokratiju, drugačiji sistem vrednosti, transparentnost vlade, umesto korupcije i ličnih odnosa – „ja tebi ti meni“ koji vladaju u našim plemenskim društvima u kojima su lični odnosi na prvom mestu, pa šta onda ostane za zakone koji se po pravilu olako krše. Samo u državama uređenim na vladavini prava možemo stići do normalne države, a mafija i kriminal ne mogu biti sistemski njen deo, nego se moraju  uredno goniti i kažnjavati. Kad država ne može da izađe na kraj sa klanovima, to je samo izgovor. To govori da su klanovi povezani sa državom ili su te države totalno nefukcionalne. Imam utisak da su neke bivše jugoslovenske republike to uspele, to da mafija nije u državi nego van nje – protiv koje se država bori i eliminiše je legitimnim i zakonskim sredstvima. I Hrvatska je jedno vreme bila mafijaška država, ali je uspela da mafiju izbaci iz države, što ne značći da mafije nema, nego je nema u državi. Srbija i Crna Gora u tome nisu uspešne države, a nisu ni na putu da do toga stignu, jer vidimo da se vlast održava i funkcioniše korišćenjem i uvlačenjem mafije u državu. Bez mafije ne uspevaju da se održe na vlasti, nego od mafije traže usluge koje moraju da se vrate. Eto to sada gledamo sa uhapšenim Belivukom, Miljkovićem i drugima koji u svojim iskazima  svedoče koliko i na koji način su bili angažovani od vrhova vlasti. To je tek početak i nisu sve rekli. Da bi se to sakrilo, Vučić danima prikazuje leševe, iskasapljene ljude, čisto smo zaplivali u nekrofiliju da bi se nekako skrenula pažnja sa toga šta ta družina radi na vlasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 30. jula ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo