Povežite se sa nama

INTERVJU

DRAGOLJUB PETROVIĆ, GLAVNI I ODGVORNI UREDNIK DANASA: Vučićeva vladavina je vještina nemogućeg

Objavljeno prije

na

MONITOR: Kako izgeda današnja Srbija opisana Vašim novinarskim perom?
PETROVIĆ: “Sad se narod naveliko pita, ko će nama da zameni Tita?” – stihovi su mitingaške pesme nastale u vreme dolaska na vlast Slobodana Miloševića.

Skoro tri decenije kasnije Srbi su, čini se, dobili adekvatnu zamenu za Tita, kao što se u vreme sankcija po srpskim prodavnicama prodavala “zamena za kafu”. Doduše, niko tu ne vidi neku preteranu sličnost, osim što se “Titova zamena” konstantno, ponekad i opsesivno, poredi sa Josipom Brozom po sistemu “hvalite me usta moja”. Godinu dana pre nego što je Aleksandar Vučić postao radikal, 1991. godine, Vojislav Šešelj je napravio miting ispred Kuće cveća u Beogradu, na koji su njegove pristalice ponele i glogov kolac, tradicionalno sredstvo za “upokojavanje vampira” po raznovrsnim narodnim praznoverjima. Zahtev je bio da se Titov grob što hitnije izmesti iz Beograda u Kumrovec, jer je Broz po ideologiji Šešelja neki zli čika koji je protežirao sve narode i narodnosti rahmetli nam zajedničke države na račun interesa Srba.

Iako je politički odrastao na toj ideološkoj matrici, Vučić od dolaska na vlast svaki čas sebe poredi sa Brozom. Mada Vučić misli da je njegova sličnost sa Brozom najviše u tome što su obojica balansirali između Istoka i Zapada, te gradili autoputeve, pre će biti da je podudarnost drugačija. I Tito i Vučić tokom svoje vlasti pored autoputeva pedantno su gradili kult ličnosti. Tako da Vučićeva permanentno graditeljsko poređenje sa “najvećim sinom naših naroda i narodnosti” ima nekog smisla – gradeći sopstveni kult ličnosti, srpski premijer je na dobrom putu da stigne doživotnog predsednika pokojne SFRJ. Nije, istina, još izrazio želju da se njegove slike kače po kancelarijama, ali ima dobrovoljaca koji to čine i bez njegovog izričitog stava.

MONITOR: Koliku je temperaturu dostigla predizborna groznica?
PETROVIĆ: To vam je negde na razini “39 sa 2”. Vučić se usplahirio kada je saznao da njegov politički otac Tomislav Nikolić ne može da dobije izbore, pa se on kandidovao, ali sada mu je ostalo da samo te izbore i završi onako kako ih je zamislio. To je nešto teže izvodljivo, tako da se koriste sva sredstva ne bi li Vučić dobio u pvom krugu. Njegova realna snaga je ispod 50 odsto glasača koji obično izlaze na izbore, ali čini sve da namakne preko 50. On i izbore za mesne zajednice doživljava kao sudbonosne. Naprednjački recept za trijumfe na svim “istorijskim” izborima za savete mesnih zajednica – od MZ Majur u Šapcu do MZ Donji grad u Kuli – bio je jasan: potplati bližnjeg svog birača. Nije bitno kako – besplatnim koncertnom Ace Lukasa ili besplatnim džakom nečega. Ključno pitanje je: kad su najobičnije mesne zajednice osvajali ko Huni, šta li će tek da rade za bližnjeg svog predsednika?

MONITOR: Na što Vam liči predizborna kampanja za predsjednika Srbije?
PETROVIĆ: Kad Mančester junajted igra protiv Jedinstva sa Uba, igrači Mančestera nikada pre utakmice po medijima ne provociraju igrače Jedinstva, jer je to naprosto besmisleno. Mančester je toliko superioran, da im je dovoljno da izađu na teren, pregaze ih, i još pride smanje gas posle 4:0 kako ih ne bi ponizili. To mu dođe fer plej.

Srpska napredna stranka ima drugi problem: uveravaju nas da su superiorni skoro ko Mančester, da će da pregaze svakog kandidata koji im se nađe na putu, ali se sve vreme ponašaju ko oni trećeligaši iz okoline Kragujevca kojima se jednom prilikom prevrnuo traktor kada su krenuli na utakmicu u susedno selo, pa su svi uglas počeli da viču: “Izgibosmo ki Mančester!” Da se ne plaše Jeremića, Jankovića i ostalih , valjda bi naprednjaci ovu kampanju odigrali ko Mančester protiv Jedinstva sa Uba, a ne ko trećeligaši iz Kragujevca koji su traktorom krenuli na utakmicu. Pa je nastradala čak i naša koleginica Nataša Jeremić, koja je supruga Vuka Jeremića, te je neki Milenko Jovanov iz SNS optužio Natašu da je glavni diler droge u Srbiji. Posle te izjave dođe vam da ga pitate: “Milenko, na kojim li si ti drogama, keve ti?” Iz nastupa SNS medijskih potrčkarala i raznih drugih SNS fantoma, potpuno je jasno: naprednjake je obuzeo neki čudnovat strahić, zvani paničica. Pa bi trebalo da imaju slogan: “Za SNS bez straha!”, što je inače slogan Saše Jankovića, ali u varijanti “Za Srbiju bez straha”.

MONITOR: Kakve su šanse Aleksandra Vučića da uđe u političku istoriju Srbije kao predsjednik i premijer u isto vrijeme?
PETROVIĆ: Srpski premijer iz sadašnje perspektive jedino liči na čoveka koji će na vlasti biti doživotno kao i pokojni Broz. Titova epoha se među običnim svetom najčešće idealizuje do krajnjih granica. Isto tako se, ali u percepciji samog Vučića, idealizuju potezi sadašnjih vlasti iako su oni, ne samo faktografski, najčešće jeftina samoreklama. Ako je politika “veština mogućeg”, može se reći da je Vučićeva vladavina “veština nemogućeg”, zato što se u njoj zapravo nikada ne zna ni šta će biti posle podne. Sredinom šezdesetih godina grupa engleskih producenata došla je na pregovore oko snimanja filma kod direktora Avala filma, inače oficira unutrašnje bezbednosti. Pitali su da li može da im garantuje da u toku snimanja neće biti rata u Jugoslaviji. Direktor je uzeo telefon, obavio kratak razgovor, pozvao sekretaricu i izdiktirao joj sledeće pismo: “Kao direktor Avala filma, garantujem da u toku snimanja ovog filma neće biti rata u Jugoslaviji”. Drug Tito, opet, obožavao je da gleda filmove, ali voleo je i da ih snima – o slikanju sa raznim Bartonima i Brinerima da i ne govorimo – pa je SFRJ u to vreme nazivana “istočni Holivud”. Dok se Srbija u ovom trenutku pre može nazvati “Holivud jednog čoveka”.

MONITOR: Ima li Vučić podršku Evropske unije?
PETROVIĆ: Ima. Međutim, od toga mi građani Srbije nemamo nikakve vajde. Vučić je evropejac zato jer je to moderno.

MONITOR: Kakve su šanse ostalih kandidata?
PETROVIĆ: Neki od njih će pobediti u drugom krugu, jedini je problem što verovatno neće biti drugog kruga. Ovi izbori su u startu neregularni. To je jedna potpuno neregularna i neravnopravna predizborna trka koja više liči na Vučićev jutarnji džoging nego na maraton sa 11 kandidata.

“A zašto vi ne bojkotujete ove izbore zbog neravnopravnih izbornih uslova?”, bilo je pitanje za dva srpska opoziciona lidera sa kojima sam razgovarao još dok se priča o raspisivanju izbora u Srbiji zahuktavala. Obojica su rekli: “Kako da bojkotujemo!? Pa to nam je jedina šansa da se dočepamo televizije!” Iz samog njihovog odgovora bilo je jasno da ravnopravni uslovi za izbore ne postoje, jer što bi opozicija u nekoj zemlji učestvovala na izborima samo da bi dobila svojih “pet minuta” na TV ekranu. A i što bi učestvovala na izborima u kojima praktično saučestvuje kao statista sa zadatkom u projektu cementiranja vlasti Vučića. Dok Vučić već četiri godine luta po Srbiji, najviše po srpskim televizorima i priča istu priču: “Za dve, najkasnije tri godine živećemo bolje”, srpska opozicija uglavnom priča za nijansu sličnu: “Za dve, najkasnije tri godine srušićemo Vučića.”

MONITOR: Ko bi po Vašem mišljenju od sadašnjih predsjedničkih kandidata bio najbolji predsjednik Srbije?
PETROVIĆ: Ako ćemo realno, to je izmišljeni lik Ljubiša Beli Preletačević. Zato što je dovođenje do apsurda sistema političkog besmisla, glavne tačke njegovog predizbornog programa, jedini program u koji možete poverovati u dvadeset sedmoj godini srpskog višestranačja, čiji glavni junak ima 26 godina, a glavni negativac 47.

MONITOR: Dramski pisac i profesor na beogradskom Fakultetu dramskih umjetnosti Nenad Prokić napisao je ovih dana u vašem Danasu da je od političara u Srbiji izgleda pokvareniji samo narod. Vaš komentar.
PETROVIĆ: Vidite, a ja mislim drugačije. U Srbiji se kaže: “Od nas seljaci, samo je država pokvarenija”.

Neviđeni pritisci na medije

MONITOR: Sociolog Srećko Mihailović, govoreći o medijima u Srbiji, kaže, varirajući izreku čije ovce toga i planina, možda je tačno – čiji mediji toga i ovce! Kakva je po Vašoj ocjeni medijska scena u Srbiji?
PETROVIĆ: Vučić spada u one šahiste koji kad gube partiju poruše sve figure. Vučić trenutno počinje da gubi šahovsku partiju koja će, doduše, potrajati, pa je spreman da za početak krade figure i proguta ih bez hleba. List Danas, čiji sam glavni urednik, recimo, nalazi se pod neviđenim pritiscima jer nam javna preduzeća otkazuju već potpisane ugovore za oglašavanja, čak i neki privatnici nam prijateljski kažu kako im je skrenuta pažnja da nas izbegavaju. Skoro nam je jedan visoki funkcioner vlasti rekao da je odluka da nas ekonomski unište – politička. Svi mediji koji ne pišu o pojavi Vučića kao o drugom dolasku Isusa na zemlju, prolaze kroz užasne pritiske. Medije i birače najlakše je potkupiti, pa Vučić tako i vlada. Mediji se prodaju za nešto veće pare, a biraču je dovoljan i džak krompira.

Lobotomija na živo

MONITOR: Kako se u Srbiji komentariše najnoviji izvještaj Svjetskog ekonomskog foruma da je Srbija po “odlivu mozgova” na 137. poziciji od ukupno 138 zemalja?
PETROVIĆ: Dvadeset pet godina ovde ne može da se živi normalno. Stalno neka tenzija, stalno neke obmane, te vam se na kraju pojavi jedna vlast sačinjena od osoba koje vas varaju bez mađioničarskog paravana i rade lobotomiju na živo. Stalna situacija beznađa dovodi do psihoze i bežanije. Devedesetih se bežalo iz Srbije, a sada je u toku evakuacija.

Rusko-srpska “veza”

MONITOR: Je li u pravu Dejvid Mekalister, izvjestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, kad tvrdi da Rusija u Srbiji vodi destabilizujuću politiku?
PETROVIĆ: Pradeda i deda srpskog premijera toliko su voleli Rusiju da su jedanput uzjahali konje i krenuli za Moskvu iz Čipuljića kod Bugojna, ali su od dolaska na cilj odustali već kod Doboja. Ta epizoda iz istorije familije Vučić nekako liči na rusko-srpsku “vezu”: istorijske simpatije Srba prema Rusima postoje, ali je Rusija toliko daleko da prosečan Srbin odustane već posle 90 kilometara. Posebno ako za Moskvu umesto avionom, krene na konju. I Vučić je veliki rusofil, on stalno za unutrašnju potrebu napada Zapad, iako je snishodljiv kada tamo ode. A Rusija će se umešati u srpske odnose kada pred ove izbore pošalje one čuvene migove pre roka, kako bi pogurali Vučića na izborima.

Prosečan rusofil u Srbiji je, reklo bi se, kontroverzna ličnost: on je desničar, monarhista, antikomunista, istovremeno voli i Dražu Mihailovića i Vladimira Putina, mada su te dve ličnosti nespojive. Putin, videlo se to i na beogradskoj vojnoj paradi, jeste antifašista partizanskog tipa, četnike ne smatra ruskim saveznicima jer oni to nisu ni bili. Pola četnika sa stajlingom iz filmova Veljka Bulajića, koji sa kokardama svakog maja vitlaju po Ravnoj Gori, ubeđeno je, međutim, da je Putin njihov čovek, nikako „crvenoarmejac” sa zvezdom petokrakom na kapi.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

BLAGOJE GRAHOVAC, GENERAL U PENZIJI I ANALITIČAR GEOPOLITIKE: Udaljiti DPS i DF od vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

U Crnoj Gori je sve ogoljeno, pa nije teško zaključiti da ovakvu DPS i ovakav DF treba što više udaljiti od bilo kojeg oblika vlasti u Crnoj Gori. To mogu uraditi samo građani, i samo olovkom

 

„Događaji a Cetinju pokazuju da više decenija nismo detektovali pravi uzrok i društvenih, i političkih frustracija crnogorskog društva“, kaže u razgovoru za Monitor Blagoje Grahovac, odgovarajući na pitanje o uzrocima aktuelnih sporenja u Prijestonici.

GRAHOVAC: Uzrok je duboka i vrlo smišljena fašizacija crnogorskog društva. S jedne strane, egzistira agresivna ofanziva srpskog klerofašizma, čiji pokrovitelj je SPC, a politički eksponent je DF. Najnovija klerofašistika politička doktrina o „srpskom svetu“ je sredstvo za ostvarenje hegemonističkih velikodržavnih ciljeva.

S druge strane, višedecenijska vladavina DPS je generisala i formalno (ali i interesno) uobličila vrlo opak pokret, koji ne prikriva crnogorski neofašizam zasnovan na kriminalu, ne manje opasan od onog prvog. Na ravnoteži međusobnog straha, vlast se održavala kako u prethodnom periodu, tako i danas. Eksponirani predstavnici CPC nisu uspjeli da se distanciraju od crnogorskih neofašista. Naprotiv!

MONITOR: Ko su pobjednici, a ko gubitnici u „operaciji ustoličenja“?

GRAHOVAC: Nosioci oba ona fašizma umišljaju da su pobjednici. Oni i dalje istrajavaju na zavađama – da bi vladali! Dugoročni gubitinici su i država Crna Gora, i njeni građani.

Kroz istoriju se svaki oblik fašizma ponašao upravo tako. Crna Gora ima nesreću da ima dvije suprotstavljene frakcije, skoro pa jedinstvenog fašizma. Održavaju se na ravnoteži straha, u koji su uveli i većinu građana.

MONITOR: Dio vlasti zamjera policiji navodno  suviše mek  odnos prema demonstrantima na  Cetinju. Kako to komentarišete?

GRAHOVAC: Normalan vojnik i normalan policajac među prvima prepoznaju nemoral, nekompetentnost i bahatost bilo koje vlasti. Jednostavno, iz razloga što se to najbolje uočava u hijerarhijski ustrojenim državnim institucijama. Nije teško ustvrditi da su u cetinjskim događajima većina učesnika bezbjednosnog sistema postupali i umnije, i odgovornije nego što bi se moglo reći kako za nosioce vlasti, tako i za mnoge predstavnike opozicije. Normalni policajci i normalni vojnici su svjesni da su upravo ti politički predstavnici najveća ugroza Crne Gore.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

HRVOJE JURIĆ, PROFESOR FILOZOFSKOG FAKULTETA U ZAGREBU: Odgovornost se zamjenjuje disciplinom, a solidarnost strahom

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedinu šansu, dugoročno, vidim u prepoznavanju problema u lokalnim zajednicama, u lokalnim inicijativama koje su usmjerene na bitna pitanja

 

MONITOR: Nikada se kao posljednjih  decenija nije govorilo o važnosti odnosa čovjeka i prirode. Nikle su mnogobrojne „zelene“ partije, a i druge u svom programu imaju i svoju „zelenu politiku“. Koliko je to postao „trend“ i neka vrsta političkog pomodarstva, bez obzira na to što neki od njih djeluju iz dubokih uvjerenja da bez realizacije zelenih agendi nema opstanka?

JURIĆ: Više ne treba posebno dokazivati da je ljudski faktor ključan u nastanku ekološke krize koja prijeti Planeti, a prije svega opstanku ljudskog roda. Na to nam sve češće ukazuju ekstremne vremenske pojave, kao što su neobično visoke temperature i požari te neobično velike oborine i poplave, a na to nam je ukazala i pandemija koronavirusa, jer mnogi znanstvenici tvrde i podacima potkrepljuju da su uzroci nastanka i razvoja suvremenih epidemija zapravo ekološki, primjerice, krčenje šuma i prašuma, industrijska poljoprivreda i uzgoj životinja, organizacija i način života u gradovima, mobilnost stanovništva…

Na sve to upozoravaju nas „zelene politike“, pa i „zelene“ ili „ozelenjene“ partije, ali moram biti iskren, ne vidim spasa u tom partitokratsko-političkom „zelenilu“, kao ni u „zelenilu“ korporacija, jer sve zeleno tu je većinom samo sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva. Općenitije gledajući, mislim da je cijela paradigma „održivog razvoja“ nešto što treba kritizirati, jer taj „održivi razvoj“ uglavnom se koristi kao smokvin list za održavanje i razvijanje postojećeg ekonomsko-političkog sistema koji je i doveo čovječanstvo i Planetu do ruba propasti.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od petka 17. septembra ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

IVAN VUJAČIĆ, predsjednik Foruma za međunarodne odnose: Zapadni Balkan se jedva primjećuje među krupnim globalnim potresima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga

 

MONITOR: Kako ocjenjujete geopolitički i ekonomski položaj zemalja Zapadnog Balkana poslije skorašnjih značajnih promjena na globalnom planu: dolaska nove američke administracije, pandemije, promjena u EU, kineskog daljeg osnaživanja?

VUJAČIĆ: Desile su se bitne promene posle finansijske krize 2008. godine, koja je ozbiljno uzdrmala svet. U te promene spada izlazak Velike Britanije iz Evropske unije – takozvani Bregzit koji još uvek u pojedinim aspektima traje, a zatim izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. Na to se nadovezala pandemija koja je pokazala koliko je svet istovremeno jako povezan i jako ranjiv. Sve najveće nacije sveta (uključujući tu i Kinu) pokazale su i nespremnost i nekompetentost, iako se već duže vreme  upozorava na mogućnost upravo ovakve pandemije.

Izbor Bajdena i njegova najava „povratka SAD u svet” očigledno je više retorička nego stvarna jer su Bajdenovi očigledni prioriteti ekonomska i socijalna politika na unutrašnjem političkom planu, što je na izvestan (ali bitno drugačiji) način, nastavak Trampove politike sadržane u sloganu „Amerika na prvom mestu”. Izlazak iz Avganistana je, u stvari, potvrda Trampovog sporazuma sa talibanima i uklapa se u stavljanje fokusa na unutrašnju transformaciju SAD. Od Trampa Bajden je nasledio i viđenje Kine kao strateškog konkurenta, pa i tu postoji više kontinuitet nego diskontinuitet. U narednom periodu videćemo u kom pravcu će se ova konkurencija odvijati.

EU sa svojom velikom ekonomskom snagom ima sopstvene probleme. Posle prvobitne katastrofalne reakcije na pandemiju, ona se nekako sabrala i dostigla značajan nivo vakcinisanosti. No, EU ima značajne probleme na unutrašnjem planu od kojih je najveći izazov održavanja ključnih vrednosti EU u svetlu „iliberalnih demokratija“, kako ih je nazvao Orban, u Poljskoj i Mađarskoj, čije vlade svojim otvorenim delovanjem dovode u pitanje samu suštinu EU.

Zapadni Balkan se jedva primećuje na fonu ovih krupnih potresa. On je mnogo manje važan nego što se nama čini. Države Zapadnog Balkana su ekonomski, demografski i geografski male i još uvek uronjene u prošlost i međusobne razmirice. Ako se tome doda neizgrađenost institucija, nivo korupcije i kriminala, te ozbiljno nazadovanje sa aspekta onih karakteristika koje čine društva demokratskim (po oceni bitnih međunarodnih instituta), postavlja se pitanje da li uopšte imaju stvarnu perspektivu članstva u Evropskoj uniji, bez obzira na formalno zaklinjanje da im je to cilj.  Dovoljno je podsetiti da se pre dve godine u opisu stanja u izveštaju Evropske komisije o Zapadnom Balkanu pojavila kategorija zarobljena država.

Bojim se da već dugo vremena političke elite na ovim prostorima svojim delovanjem čine sve da stvore predstavu o ovim prostorima kao mračnom mestu koje je jedino interesantno po mogućnosti stvaranja potencijalnih konflikata. Dobro je jedino što su nam i na tom planu mogućnosti iscrpljene tokom ratova 1990-ih. Ako nam je istinski cilj članstvo u EU, moramo se truditi da se pokažemo kao uzorne zemlje u svakom pogledu i uz to i dobre komšije jedni drugima. Jedino se u tom slučaju možemo, uz podršku i EU i SAD, vratiti na stvarni, a ne fingirani, put ka članstvu u Evropskoj uniji.

MONITOR: Kako kao profesor ekonomije i diplomata sa radnim iskustvom u Vašingtonu, vidite uticaj Kine? Predviđa se da će ona uskoro biti najjača svjetska ekonomija? Na osnovu kojih parametara bi to moglo biti i kako da ih čitamo?

VUJAČIĆ: Kineski dugogodišnji rast je impresivan. Normalno je da Kina kao zemlja sa ubedljivo najvećim stanovništvom i takvim rastom, u narednoj dekadi postane najveća svetska ekonomija merena nominalnim ukupnim BDP-om. Ona je to već sada, ako BDP računamo po kupovnoj moći. Kina nije toliko atipična kako se misli, jer se uklapa u Azijski model strategije rasta koji je već viđen. No, po nominalnom BDP-u po glavi stanovnika ona je još uvek tek na 73. mestu u svetu. Usput budi rečeno, po ovom parametru Kina je pretekla i Srbiju i Crnu Goru. Projekcije ukazuju da će Kina 2050. još uvek biti na polovini BDP-a po glavi stanovnika u SAD.

Ne bi trebalo zanemariti ni ozbiljne probleme sa kojima se Kina susreće. Na prvom mestu je to nejednkost koja je najveća u svetu. Paradokslano je da se to javlja pod vlašću komunističke partije. Drugo, Kina će se sudariti sa starenjem stanovništva, pa i njegovim ozbiljnim smanjenjem do kraja veka. Ovo je rezultat dugogodišnje „politike jednog deteta“. Takvi fenomeni nisu pogodni za ekonomski rast. Navedeno ne umanjuje dosadašnji ekonomski napredak Kine, ali ukazuje da se pred njom nalaze ozbiljni izazovi.

MONITOR: EU nije oduševljena kineskim prisustvom i uticajem na privrede zemalja Balkana, među kojima se ističe i Crna Gora, a još više Srbija. Novi kineski „Put svile“ nazvan Inicijativa „Pojas i put“, obuhvata i značajan broj zemalja članica EU. Neki to zovu „kineskim Maršalovim planom“, a drugi „dužničkom diplomatijom“… Koliko je velika razlika u stepenu i načinu kineskog prisustva ovdje i u zemljama EU? Kakva je budućnost te saradnje?

VUJAČIĆ: Kristijan Lagard koja je sada predsednica Evropske centralne banke, dok je još bila direktor MMF-a, pre par godina je upozoravala zemlje da vode računa o isplativosti projekata infrastrukture u okviru programa „Pojas i put“, te da su neke u ospasnosti da uđu u probleme otplate duga. Tada je nabrojala šest zemalja među kojima je bila i Crna Gora. Nisam sklon da zbog toga optužujem Kinu. Naši političari nose odgovornost za zaduživanje. Izgradnja infrastrukture se predstavlja kao vid ubrzanog razvoja.  Kad bi samo zidanje puteva vodilo brzom razvoju, sve bi zemlje bile razvijene, jer je u današnje vreme gradnja puteva prilično jednostavna.

Ono na čemu bi trebalo da insistiraju vlasti sa ovih prostora  je da prisustvo ekonomskih subjekata iz bilo koje zemje sveta, pa i Kine, bude u skladu sa dobrom praksom EU u svakom pogledu, od tendera do ekoloških kriterija. Očigledno je da oni to ne rade, a to je dugoročno kontraproduktivno.

MONITOR: Hoće li povratak talibana u Avganistanu promijeniti ili potvrditi odnose globalnih sila?

VUJAČIĆ: Avganistan neće promeniti globalne odnose sem ukoliko ponovo postane baza za terorizam, u šta sumnjam. Nije lako obezbediti elementarne uslove za život posle tako dugotrajnog rata. To znači da će talibani morati da se mnogo više prilagode svetu ukoliko žele da uspostave dugoročnu vlast. To znači oslanjnaje na pomoć, kredite, devizne rezerve i još mnogo toga.

 

U krizi na Cetinju su učestvovale sve strane

MONITOR: U Srbiji se pojavila sintagma „srpski svijet“, kao novo-stara „etno-spoljnopolitička“ inicijativa. Bilo je dosta straha u vezi sa ovim događajima na Cetinju. Da li je moguće da posljedice sukoba na Cetinju dovedu do radikalnijih unutarpolitičkih, pravosudnih i diplomatskih izazova?

VUJAČIĆ: Ne znam šta znači „srpski svet“. Vidim da je jedna takva, po mišljenju mnogih, nesrećna, a po mom mišljenju i pretenciozna, floskula dovela do oštrih polemika i u Srbiji. Jedni u njoj vide nacionalizam i srpski hegemonizam, a drugi legitimnu zainteresovanost za položaj, prava i kulturni identitet pripadnika srpske nacionalnosti van Srbije,  koja ne bi trebalo da bude upitna.

Svakako nije dobro što se tom floskulom najglasnije oglašava Aleksandar Vulin poznat po svom konfrontirajućem i agresivnom maniru u raspravama o etnicitetu i tumačenju istorije koje često sam inicira. To što to ne bi trebalo da bude njegov posao u vladi Republike Srbije i što ga niko ne koriguje,  čini da se njegove izjave tumače kao stvarne Vučićeve poruke koje on ne želi da izgovori. To ne može da doprinese ničemu dobrom, a pogotovu ne Vučiću jer je njegova radikalska nacionalistička prošlost i učešće u politici 1990-ih godina naširoko poznata. Mislim da se cela javna polemika oko ove floskule ne vodi o njenom značenju, već se značenje izvlači iz biografije ličnosti koja je propoveda i objašnjava. Vulin je naknadno svojim izjavama dodatno doprineo negativnom tumačenju „srpskog sveta”.

Cela polemika oko ove floskule nam, međutim, govori nešto drugo. Govori nam o stanju u zemljama ovih prostora koje su, kao što sam rekao, uronjene u prošlost i međusobne razmirice, a i u okviru samih sebe jako polarizovane.  Sve će se iskoristiti za produbljivanje podela i raspaljivanje strasti jer na tome opstaju veći delovi političkih i drugih elita.

Slično se i desilo sa ustoličenjem na Cetinju, koje se srećom završilo bez tragičnih posledica. Ono što se dešavalo kroz vekove, da se laički  izrazim, ritual unapređenja jednog sveštenog lica na funkciju, pretvorilo se u krizu na ivici žestokog nasilja koje je moglo da dovede do veoma ozbiljnih posledica. U tome su učestvovale sve strane. Posebno je loše izgledalo organizovano dovođenja protivnika tog ustoličenja koji su se nasilnički ponašali. Još gore, stvorena je percepcija da predsednik Crne Gore podstiče nasilje. To urušava kredibilitet Crne Gore kao države.

 

SAD će na Balkanu podržavati napore EU iz drugog plana

MONITOR: Još se očekuje jasnija politika administracije Džozefa Bajdena prema zemljama Zapadnog Balkana, posebno prema nekim režimima i moćnim pojedincima, prije svega iz političke sfere. Šta bi moglo da se očekuje?

VUJAČIĆ: Očekujem povratak na ranije utvrđenu politiku podrške rukovodećoj ulozi Evropske unije na prostoru na kome se nalaze zemlje  koje imaju aspiracije ka članstvu u EU. Cilj Bajdenove administracije je ponovno uspostavljanje čvrstih veza sa EU koje su u vreme Trampa bile narušene. SAD će podržavati napore EU iz drugog plana, a njihovu nešto veću ulogu očekujem u pregovorima između Beograda i Prištine, iz razloga što imaju daleko veći uticaj na albansku stranu. Predviđam da će se to manifestovati vrlo brzo u nagovaranju Kurtija da zauzme konstruktivniji stav prema ovim pregovorima.

 

Crkve su na našim prostorima previše prisutne u politici

MONITOR: Da li dugo oslanjanje političkih partija i lidera u našem regionu  na dominantne crkve ili namjere da se stvore nove državne crkve (u etno-filetističkoj tradiciji Pravoslavlja), govore i o nemoći politike koja ne može bez „saveza trona i oltara“?

VUJAČIĆ: Mislim da su crkve na ovim prostorima isuviše prisutne u politici, a kad to kažem ne mislim samo na SPC i ne mislim samo na Crnu Goru, već i na sve prostore bivše Jugoslavije. Trebalo bi da su naše državnosti i nacije zasnovane na nečemu drugom, a ne na pripadnosti konfesijama. Politika indentiteta u ektremnom obliku je i dovela do krvavog raspada Jugoslavije. Trebalo je da iz toga nešto naučimo. Svega smo se nagledali sem izgradnje identiteta na osnovu tolerancije, dijaloga i uvažavanja drugoga.

Nastasja RADOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo