Povežite se sa nama

INTERVJU

DUBRAVKA STOJANOVIĆ, profesorica Filozofskog fakulteta u Beogradu: Rat iz devedesetih nije gotov

Objavljeno prije

na

MONITOR: Turska je i dalje u fokusu svjetske političke javnosti. Sada Erdogan optužuje CIA i FBI da su obučavali Gulenove pristalice da organizuju vojni puč…
STOJANOVIĆ: Geostrateška pozicija Turske jedna je od ključnih u svetu. Od vremena Grčko-persijskih ratova, taj prostor je jedan od ključeva svetske moći i sada je pitanje globalne preraspodele snaga da li će ta zemlja ostati američki saveznik ili će promeniti stranu? Pitanje kontrole Bosfora i Dardanela odredilo je odnose među velikim silama u 19. i 20. veku. To se pitanje postavljalo i u oba svetska rata i krojilo je savezništva, kao i u Hladnom ratu. Ukoliko bi Turska sada ušla u neku vrstu saveznistva s Rusijom promenili bi se u potunosti odnosi u svetu, jer je u svim prethodnim istorijskim situacijama, od Krimskog rata na ovamo, Turska upravo od Rusije pokušavala da sačuva svoju kontrolu nad moreuzima, menjajući strane, od saradnje s Francuskom i Britanijom, pa Centralnim silama u Prvom svetskom ratu, do članstva u NATO. Jedan od osnovnih kontinuiteta ruske spoljne politike je težnja za kontrolom tog izlaza iz Crnog mora, tako da su se te dve velike sile istorijski nalazile u hroničnom sukobu. Zato je ovaj trenutak mozda prekretan u savremenoj istoriji. Ja tako razumem turske osude CIA i FBI – kao preokret ili nagoveštaj preokreta u turskoj spoljnopolitičkoj orijentaciji.

MONITOR: Može li se već sada procijeniti ko je šta dobio, a ko izgubio u Turskoj i van nje pokušajem vojnog udara?
STOJANOVIĆ: Suviše je rano. Jedino je sigurno da su izgubile turske demokratske i sekularne snage, jer bez obzira na to što je u toku obračun s Gulenovim ljudima, odstranjuju se i mnogi koji su pripadali liberalnom pokretu. To je istovremeno i najveći problem za Tursku i svet u vremenu koje dolazi. U spoljnopolitičkom smislu može da se desi taj preokret o kome smo govorili, što bi bio ogroman udarac Zapadu i u potpunosti bi promenilo odnose snaga u svetu, stvarajući mogućnost čak i formiranja dva nova bloka – Zapadnog i „Istočnog”, u kome bi se potencijalno mogli okupiti, pored Turske i Rusije, recimo Iran i Kina, što bi stvorilo jedan sasvim novi svet i nove opasne tenzije.

MONITOR: Neki geopolitičari tvrde da svijet ide iz kontrolisanog u nekontrolisani haos. Kako to spriječiti?
STOJANOVIĆ: Užasavajuće je kad istorija dobije to ubrzanje, kao što se sad dešava. Onda se pokazuje koliko je istorija komplikovana, kako je to jedan strašno složen mozaik. Neki se procesi razvijaju decenijama i onda odjednom dođe do tog ubrzanja, gde, pored tih sporih procesa značaj dobiju i konkretni događaji, ali i konkretne istorijske ličnosti. Još ima nade, ali u ovakvim trenucima mogu lakše da se pojave lideri čije odluke mogu biti fatalne, a glasačima se čini da će oni čvrstom rukom ili trulim obećanjima nešto rešiti. Tako je 1933. godine izabran Hitler. Izgledao je i glasačima i političkom i ekonomskom establišmetnu kao baš dobro rešenje.

MONITOR: Kako će se sve veća polarizacija u svijetu odraziti na naš region?
STOJANOVIĆ: On je sam sebi problem. U regionu niko neće da zatvori nijedan problem, svima se u toj političkoj pameti čini da je bolje da je sve stalno otvoreno, pa da može nešto da se ušićari. A to je pogubno, jer se tako nikada ne podvuče crta i nikada se ne krene dalje. Sve je „mož da bidne, ne mora da znači”! E, kad na to dođu svetske nestabilnosti, to je uvek pogubno. Videli smo kako je bilo teško okončati jugoslovenske ratove, iako je tada svet bio najjednostavniji u svojoj novijoj istoriji, s jednom silom pobednicom iz Hladnog rata.

Poslednji meseci intenziviranja sukoba u regionu pokazuju kako i dalje tu svako vidi neku svoju šansu. Neko ima kratkoročne ciljeve – da dobije izbore ili još jaču vlast, a neko bogami i da ponovo proba da se teritorijalno proširi. Rat iz 90-ih nije gotov. Kod mnogih su u glavama ostali neostvareni ciljevi etničkog zaokruživanja, pa se svaka kriza vidi kao šansa.

MONITOR: Jednom ste rekli ako se gleda na cjelokupni istorijski period, onda Srbija nije izašla iz epohe koja je počela 1804. godine. Na čemu zasnivate tu ocjenu?
STOJANOVIĆ: Na tome što ona nije rešila nijedno od pitanja koja su se otvorila Prvim srpskim ustankom. Od toga gde su joj granice, do toga kakvo joj je ustavno uređenje. Nijednim granicama nije bila zadovoljna i nije ih priznavala, a prilikom usvajanja svakog ustava govorilo se otprilike „znamo da ne valja, uskoro ćemo ga promeniti”. Promenjeno je 15 ustava, dakle na svakih 11 godina, što već samo po sebi govori o ogromnoj dezorijentaciji.

I nijedno drugo pitanje nije rešeno – da li ste demokratija ili autokratija, da li ste sa Zapadom ili sa Rusijom, da li ste za kapitalizam ili neki egalitarani populistički režim….Sva su pitanja stalno otvorena i to je neograničeni prostor za političke manipulacije.

MONITOR: Kakvi su izgledi da Vas uskoro demantuje premijer /mandatar Vučić?
STOJANOVIĆ: Nikakvi. On je tipičan primer srpskih političara koji sve te varijante drži otvorenim, a to se još pritom zove mudrost! A onda se, neprekidnim zaobilaženjem problema, vlada čvrstom rukom, bez institucija, zakona, procedura. Tako se stalno produbljuju te nestabilnosti, jer autoritarna vlast je u suštini najnestabilnija. Time je stalno otvorena i pretnja pobune, što nije dobro ni za jedno, a kamoli za tako rovito društvo.

MONITOR: Između Srbije i Hrvatske u toku je žestoka polemika između ministara spoljnih poslova…
STOJANOVIĆ: Istorija je najbolji prostor za nastavak rata drugim sredstvima. Često je nazivam malom ringlom – sklonite sukob na manju vatru, tu se krčka neko vreme, dok se ne steknu uslovi da se ponovo vrati na glavni plamen. Od kraja rata se to jasno moglo pratiti u raznim domenima: od uvođenja praznika, načina na koje su se obeležavali i proslavljali različiti datumi… Krvnici i žrtve menjali su mesta, a istorija se u školama uglavnom predavala kao da je čuvar vatre, predvojnička obuka, priprema za novi rat.

MONITOR: Kada ste prošle godine primali francuski Nacionalni orden za zasluge rekli ste da ste to priznanje shvatili ,,kao podršku onoj istoriografiji koja se zalaže za odbranu digniteta nauke”. Ima li takve istoriografije na ovim prostorima?
STOJANOVIĆ: Ima, naravno da ima! I bilo je sve vreme tokom ratova. Mi, predstavnici te istoriografije iz svih zemalja regiona upravo završavamo rad na nastavnim materijalima u kojima ćemo prikazati kako vidimo istoriju ovih prostora, od 1945. do 2008, dakle uključujući i jugoslovenske ratove do proglašenja nezavisnosti Kosova. Predstavićemo tu istoriju mulitperspektivno, dakle kontroverzna pitanja prikazaćemo onako kako ih vide različite strane s namerom da o najbolnijim temama otvorimo diskusiju, da istorija ne bude sveta nacionalna knjiga koja se uči napamet i kojoj se ne smeju postaviti pitanja. Nadam se da ćemo tim knjigama pokazati da smo složni pripadnici generacije koja kritički pogled doživljava kao svoju obavezu.

MONITOR: Kakvu cijenu na ovim postorima plaćaju oni koji su nezavisni, objektivni istoričari među koje i Vi spadate?
STOJANOVIĆ: Mislim da se najveća cena plaća ako niste nezavisni, ako nekome služite. Tad nemate više čak ni samog sebe.

MONITOR: Šta, kao istoričarka, mislite o tvrdnjama da istoriju pišu pobjednici?
STOJANOVIĆ: To je tačno, ali samo privremeno. Evo – pisali je partizani, a sada, 70 godina posle rata pobedili četnici i ustaše! I prepravljaju istoriju, izmišljaju…. Ali, to ne znači da istorija nije nauka. To samo znači da je naši režimi razumeju kao sluškinju i da uvek ima onih koji se nude da pometu sve što je potrebno. Naša društva s takvim odnosom prema prošlosti ne samo da neće daleko stići, nego neće nigde ni krenuti!

Tramp je katastrofa

MONITOR: Da li je bolje za SAD i svijet da na izborima za predsjednika te države pobijedi Donald Tramp ili Hilari Klinton?
STOJANOVIĆ: Klinton, bez sumnje. Ali, nažalost, bojim se da SAD na ovim izborima baš nemaju najprikladnije kandidate za ovaj težak spoljnopolitički trenutak. Hilari Klinton je u svakom slučaju više u američkoj tradiciji, ali i ona je jastreb i vodiće politiku čvrste ruke u trenutku kad se svet velikom brzinom menja, što može biti opasno. U unutrašnjem smislu ona je tipični predstavnik establišmenta i neće potezati dalje liberalne reforme koje je započeo Obama, o čemu svedoči i njen izbor potpredsednika, koji je tu da pokaže Americi da se ništa reformsko neće deseti i ništa što bi zamirisalo na Bernija Sandersa i njegove društvene ideje. Tramp je katastrofa. Ne samo što je on opasni pajac, nego što bi to bio poraz svih demokratskih političkih tradicija, liberalizma i individualizma, čiji su SAD bile nosilac toliko dugo. Ako SAD skliznu u jefitini populizam, kao što je to nedavno s Brexitom uradila Velika Britanija, biće to poraz političkih vrednosti teško gajenih od vremena Američke i Francuske revolucije, pa ćemo se naći u jednom opasnom diskontinuitetu političkih ideja koje su dominirale više od dva veka.

Sistem „lov u mutnom”

MONITOR: Zašto naše zemlje nisu uređene države i društva, zašto, kako kažete, imamo sistem bez sistema?
STOJANOVIĆ: Da, često to zovem sistem bez sistema, ali je važno da se nagalasak stavi na ovo sistem. To jeste sistem. U njemu nema pravila, ali je sistem. On odgovara različitim slojevima društva: vlastima, ali i velikom broju građana i tu je taj konsenzus. Zato je taj sistem toliko jak i toliko dugo traje. On se inače zove „lov u mutnom”, svi oni veruju da će u tim uslovima uhvatiti nešto bolje i, još važnije, bolje od nekog drugog. Komšija i stanje njegovo krave još su jači motiv nego sopstveno napredovanje. Opšte dobro nikome nije cilj, pa samim tim ni uređenje društva i država. Uređena država se ovde ne vidi kao interes ni kod elita, ni u društvu.

Istorija ne može biti propovijed

MONITOR: Svako mišljenje o prošlosti je, kako ste jednom rekli, mišljenje o sadašnjosti, a svako mišljenje o sadašnjosti jeste političko mišljenje. Zašto je to tako?
STOJANOVIĆ: Bavimo se prošlošću zato što hoćemo da razumemo sadašnjost. Dakle, pretvaranje je ako govorimo da nas prošlost zanima samo zbog nje same. Ona nas zanima da bismo razumeli kako smo stigli dovde gde smo stigli. A to kako mislimo o sadašnjosti određeno je našim političkim vrednostima. Pa, prema tome, ako naš svetonazor i političke vrednosti određuju naše razumevanje sadašnjosti, time je određeno i naše shvatanje istorije. Zato se i zalažemo za to da ono mora biti pluralno, jer je istorija suviše složena da bi mogla da se spakuje u samo jednu kutiju. Ona mora biti prostor diskusije, a ne propoved.

Veseljko KOPRIVICA

Komentari

INTERVJU

TAMARA MILAŠ, KOORDINATORKA PROGRAMA LJUDSKOG PRAVA CGO: Sistemska posvećenost uspostavljanju zaborava

Objavljeno prije

na

Objavio:

Usljed očigledne odgovornosti određenih osoba koje  su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete

 

MONITOR:  Prvi put su ministar unutrašnjih poslova, direktor Uprave policije, ministar pravde i ministar rada prisustvovali  obilježavanju deportacije. Što to govori o odnosu vlasti prema ovom zločinu?

MILAŠ: Predstavnici ranijih vlasti su decenijama organizovano ćutali o ovom zločinu koji i danas snažno opterećuje crnogorsko društvo. Međutim, uporno su godinama unazad nevladine organizacije – CGO, HRA i ANIMA – podnosile inicijativu da se ustanovi dan sjećanja, da se podigne spomen- obilježje i da se crnogorska policija izvini zbog svog nezakonitog djelovanja, i organizovali memorijalno okupljanje. Proces je spor, dugo smo bili ignorisani, i to ne samo oko slučaja Deportacija, nego sa svim pojedinačnim slučajevima ratnih zločina počinjenih u Crnoj Gori…

Ovogodišnji dolazak nekoliko članova Vlade, uključujući i ministra unutrašnjih poslova i direktora Uprave policije, na memorijalni skup ispred Centra bezbjednosti Herceg Novi, predstavlja veliki  iskorak i ohrabrenje da zvanična Crna Gora napokon okreće novi list u odnosu prema ratnim zločinima, a posebno prema žrtvama. Nadam se da konačno ulazimo u period u kojem neće biti zaštićenih i u kojem najteži ratni zločini neće biti zataškavani i pretvarani u monetu za političku demagogiju.

U tom kontekstu, važnim ističem pijetet prema žrtvama i iskreno izvinjenje koje je uputio direktor Uprave policije, Zoran Brđanin, napravivši jasan javni otklon od tadašnjeg postupanja policije. Time je jedan od naših zahtjeva iz inicijative ispunjen, a dobili smo i obećanje od ministra unutrašnjih poslova, Filipa Adžića, da će raditi na podizanju spomenika.

Nadam se da će se ovim stvari ubrzati, da ćemo doći do ispunjenja i ostalih zahtjeva, ali i novog pravosudnog razmatranja ovog slučaja, jer Crna Gora ne smije dozvoliti da pravda i dostojanstveno sjećanje na ove žrtve čekaju još 30 godina.

MONITOR: Tri decenije nakon deportacija da li smo se kao društvo suočili sa tim i drugim zločinima?

MILAŠ: Deportacija predstavlja najstrašniji zločin u više od pola vijeka crnogorske istorije, i dok puna istina ne bude razjašnjena i pravda zadovoljena, ovaj, ali  ostali ratni zločini, će opterećivati i crnogorsko društvo, sadašnje i buduće generacije na mnogo nivoa. Ovakav odnos nesuočavanja sa ratnim zločinima narušava i međunarodni ugled države.

Uslijed očigledne odgovornosti određenih osoba koje su tada, a i danas, u vrhu političkih struktura ili blizu njih, nije došlo do adekvatnog procesuiranja zločina koji je država priznala tako što je porodicama stradalih isplatila odštete. Bili smo svjedoci progona, političkih  i društvenih, svjedoka koji su  govorili o ovom zločinu, a svaki pokušaj obilježavanja mjesta zločina je opstruiran od vlasti. Za razliku od slučaja Kaluđerski laz u kojem su, takođe, stradale izbjeglice koje su potražile utočište u Crnoj Gori, ovdje postoje jasne indicije o učešću tadašnjeg državnog vrha u naređivanju i/ili sprovođenju ovog zločina, i tim je naglašenija potreba da se ovo temeljno ispita i da dobijemo zvanično određenje države.

Sumirajući dosadašnje aktivnosti u slučajevima ratnih zločina, možemo konstatovati da su crnogorske vlasti pokazale sistemsku posvećenost u uspostavljanju zaborava. Činjenice o tim zločinima ne postoje u udžbenicima savremene istorije ni na jednom obrazovnom nivou, nema podrške za projekte nevladinih organizacija u ovoj oblasti, izbjegava se javni dijalog na tu temu, itd. Konačno, o ovom gotovo da ne bi bilo pomena u javnom diskursu da nema napora malog broja NVO i nezavisnih medija da uporno apeluju na adekvatno rješavanje ovih zločina.

Predrag NIKOLIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DEJAN MILOVAC, MANS: Licemjerje nove vlasti

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović

 

MONITOR:  Alternativa Crna Gora je objavila dokumenta o tome kako je porodica Đukanović navodno nakon pada DPS-a, a neposredno pred formiranje avgustovske Vlade, prebacila preko 100 miliona eura  na inostrane račune. To je Prva banka braće Đukanović demantovala. Kako Vi vidite činjenicu da se od pada DPS-a do danas ne vodi nijedna istraga vezana za porodicu Đukanović?

MILOVAC: Podsjetiću vas da su Đukanovići u oktobru prošle godine, nakon što je MANS objelodanio priču u okviru Pandora papiri istrage, priznali da su formalni vlasnici kompleksne strukture offshore kompanija i porodičnih trastova, da su stvarno vlasništvo krili iza armije advokata i fiktivnih direktora i agenata. Nakon toga smo imali predstavu za javnost u izvođenju bivšeg glavnog specijalnog tužioca (GST), Milivoja Katnića koji je „formirao predmet“ i formalno započeo prikupljanje podataka, za sada bez vidljivih rezultata. Nije poznato ko je preuzeo taj predmet nakon odlaska Katnića iz Specijalnog tužilaštva, niti se novi GST oglašavao tim povodom. To je u potpunosti na liniji sa onim što smo mogli da vidimo, a to je odsustvo i naznaka političke volje ili namjere da se bilo ko u novoj vlasti ozbiljnije pozabavi onim političkim i kriminalnim strukturama koje su u predizbornim kampanjama označavali kao glavne krivce za sveopštu propast crnogorske države, odnosno njene društvene i ekonomske supstance.

Ni iz redova vladajuće URA- e i njenog predsjednika nemamo priliku da čujemo kao što je to bio slučaj u prethodnom periodu – da će ključni krivci biti procesuirani. Prethodne dvije godine Vlade Zdravka Krivokapića u kojoj je upravo Dritan Abazović bio koordinator službi bezbjednosti i pokušavao da sebe plasira kao „ruku pravde“ u potpunosti su izgubljene zbog toga što je iza formalno javno iskazane političke volje za borbu protiv korupcije, stojao politički marketing Abazovića i njegove partije. Zbog toga danas, dvije godine nakon smjene vlasti, i nula istraga koje su otvorene a povezuju se sa Đukanovićem ili nekim iz njegovog najužeg porodičnog ili kriminalnog okruženja, povici Abazovića i njegovih ministara kako „više nema nedodirljivih“ djeluju licemjerno i jako slično onome što je DPS radio kada je hapšen Svetozar Marović. Svi znamo kako se to završilo.

MONITOR: Kako vidite činjenicu da se u podacima Europola, koji stižu u Crnu Goru i razotkrivaju učešće visokih pravosudnih funkcionera u kriminalu, nema inkriminišućih podataka za one koji su u to vrjeme bili na vrhu piramide moći u Crnoj Gori?

MILOVAC: Ono što se dešava u vezi sa podacima Europola je sasvim očekivano na početku procesa koji želimo da vidimo kao demontažu ključnih poluga jednog totalitarnog režima. Do sada prezentovani podaci upućuju na konkretne i veoma bliske veze između organizovanog kriminala i onih institucija koje bi trebalo da predstavljaju prvu liniju odbrane od kriminala i korupcije. Važno je podsjetiti da je u javnosti prezentovan tek dio podataka Europola i da do kraja ne možemo biti sigurni da li oni ne uključuju i neke pojedince bivše vlasti, uključujući i one koji sada podržavaju manjinsku Vladu Dritana Abazovića.  Vidjeli smo da je GST Katnić saopštio da je SDT razmotrilo podatke Europola još u februaru ove godine i zaključilo da tu nema ništa sporno. Pitanje je da li i u strukturama nove vlasti i novog tužilaštva postoje oni koji za dio podataka Europola smatraju da „nema ništa sporno“. Nakon dvije godine od smjene DPS-a, zahvaljujući političkom avanturizmu prije svega Pokreta URA, otvara se ogroman prostor za sumnju da se neki reformski procesi u Crnoj Gori neće pokrenuti sve dok vlast bude uslovljena političkom podrškom DPS-a u parlamentu. Biće zanimljivo vidjeti šta novo donose presretnuti razgovori preko SKY aplikacije.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

SONJA BISERKO, HELSINŠKI ODBOR ZA LJUDSKA PRAVA BEOGRAD: Rađa se  multipolaran i višekonceptualan svjetski poredak

Objavljeno prije

na

Objavio:

U kom pravcu će se razvijati odnosi SAD-a i Kine u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je u zametku

 

MONITOR: U geopolitičkom kontekstu, kako vidite agresiju Rusije na Ukrajinu?

BISERKO: Agresija na Ukrajinu je dugo pripremena sa ciljem da se obnovi ruska globalna uloga. Imperijalne ambicije Rusije postale su prioritet Putinove politike. Međutim, agresija na Ukrajinu imaće dalekosežne posledice na geopolitičke promene, uz ekonomske i finasijske posledice za koje tek treba da se nađu rešenja.  Džordž Soros je na privrednom forumu u Davosu izjavio, da bi ruska invazija na Ukrajinu mogla biti ,,početak trećeg svjetskog rata” koji bi mogao značiti kraj civilizacije. Bez obzira na krajnji ishod, rat u Ukrajini će temeljno promeniti bezbednosni okvir Evrope i odnose između Istoka i Zapada. Dakle, ukrajinski rat samo ubrzava promenu geopolitičkog pejzaža koji već duže vremena prolazi  kroz duboku transformaciju. Rađa se novi svetski poredak koji će biti i multipolaran i višekonceptualan. Promena globalne moći dovela je do ogromnih razlika u normama i vrednostima i najednostavnije rečeno svet se deli na liberalni i iliberalni svet. Nakon Drugog svetskog rata imali smo bipolarnost, zatim unipolarnost američke hegemonije i sada je nastupila faza multipolarnosti u nastajanju.  Dva glavna aktera su Kina i Amerika. Menjaju se i bezbednosne strategije. NATO je nakon ruske agresije na Ukrajinu dobio novi smisao. Tradicionlno neutralne zemlje, Švedska i Finska, zatražile su pristup NATO-u. Došlo je do produbljene saradnje  između Rusije i Kine.

Agresija na Ukrajinu već je promenila odnose u Evropi. Unutar EU došlo je do ubrzanja usaglašavanja zajedničkih ciljeva, kao i do svesti o neophodnosti produbljavanja evropske integracije, jer su mnoge barijere bezbednosnoj integraciji otpale zbog ruske agresije. Unutar EU promenjen je i narativ: Postalo je jasno da EU, ukoliko želi da postane relevantni geostrateški faktor, mora da krene putem dublje integracije. Nedavno završena Konferencija o budućnosti Evrope je najnoviji pokušaj da se „produbi“ Unija, sa mnoštvom preporuka za unutrašnje reforme.

MONITOR: Od početka ukrajinske krize, Džozef Bajden nije želeo da govori oštrije o ponašanju Kine u ovoj krizi, ali je ovih dana izjavio da bi SAD intervenisale u slučaju da Kina pokuša da prisajedini Tajvan. Kako i objašnavate iznenadnu Bajdenovu otvorenost?

BISERKO: EU i SAD veoma se paze da ne uđu u sukob sa Rusijom ali na sve moguće načine pomažu Ukrajinu da se suprotstavi ruskoj agresiji. Svesni su slabosti Rusije ali i njene nepredvidivosti. Stalna pretnja nuklearnim oružjem, zatim pribegavanje raznim drugim sredstvima i ucenama  dodatno generišku krizu u svetu zbog blokiranja izvoza ukrajinskog žita kao jednog od najvećih proizvodjača u svetu.  Zapadne sankcije koštaju Rusiju i ona na svaki način raznim ucenama želi da izdejstvuje njihovo ukidanje. Međutim,  pritisak na Putina se pojačava. A  njegov govor za Dan pobede je pokazao da je svestan svih nedostataka ruske vojske ali i javnog mnjenja u zemlji koje će sigurno u neko dogledno vreme iznedriti neke promene i reforme, odnosno vraćanje Rusije u svetsku zajednicu. Teško je predvideti kada će to tačno biti ali ova situacija nije održiva na dugi rok. Diskreditacija Rusije ovim ratom je ogromna.

Amerika je prihvatila politiku „jednu Kine“. Rekla bih da se radi o nespretenoj izjavi u  uzburkanim svetskim odnosima. Odnosi Kine i SAD-a su duboko isprepleteni i sadašnju politiku Bajdenove administracije prema Kini karakteriše kombinacija partnerstva i rivalstva. U kom pravcu će se razvijati u novim okolnostima je najveći izazav novog svetskog poretka koji je sada u zametku. Bajdenova poseta Aziji je inače bila  u funkciji oživljavanja regionalnog trgovinskog pakta koji je predsednik Tramp torpedovao.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štamanom izdanju Monitora od petka 27. maja ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo