I neka vrijeme odnese svoje, nek stare slike pokrije prašina, mi smo odavno prestali da brojimo šta nam je uzela ova tišina

Jede mi se neki lagani kolač sa korom od belanaca, filom od vanile i jagodama, da sve bude meko i vazdušasto i nešto malo da hrska, samo ne znam šta bi to moglo biti, ali da obogati teksturu… neću da pravim, hoću da mi je napravljeno sad i odmah, nemam strpljenja.

Kroz svoje predstave gledam kao kroz zatvorske rešetke. Nekad, vrhovima prstiju dodirnem stvarnost. Na zidu beležim rečima dane, a rešetke sa sobom nosim. Postoje dani koji me podsete na to koliko se sve promenilo, ostalim danima se pravim da znam kako da živim tu potpuno drugačiju priču.

Čekam neku vest. Baš tu, neku, jer ne znam koju. Ništa nisam uradila. Ništa se ne događa, ali ipak čekam da mi se nešto dogodi. Dobro, naravno, čekam dobru vest. Sedim i čekam… Sad shvatam da može i loša. Na tanjir stavim zimnicu tužnih pesama koje su ostale od prošle godine, ne valja ništa na prazan stomak. Ne teraj me da mi bude drago što sam tužna. Ja baš umem lepo da tugujem, biće ti žao… Čoveka gubiš slovo po slovo, reč po reč. Tiho i neprimetno pukne i ta poslednja nit koja vas je vezivala. Jedan izgubi, drugi dobije. Pa kako se kome zalomi. I neka vreme odnese svoje, nek stare slike pokrije prašina, mi smo odavno prestali da brojimo šta nam je uzela ova tišina.

Ljudi postaju sve manje vidljivi, njihovi mali životi nevažni, budućnost teskobno neizvesna. Na sve strane simptomi teške nepravde, bezakonja, duhovne i materijalne bede, socijalnog ludila i društvenog idiotluka. Treba menjati perspektivu… gledati na sebe u prirodnim razmerama. Gradski betonsko-asfaltni kanjoni sužavaju svest, shvatila sam otkako sam se nastanila u ovom sremačkom selu. Svakome je potrebno malo jednostavnosti i običnog postojanja. Malo bilo kakvog zadovoljstva u ovoj opštoj ludnici gde ratuje svako sa svakim. Nešto da ti greje srce, da li poezija ili priprema jesenje setve u bašti…

U životu samo treba biti Ogi (3) koji prestane da mota pedale i neće da nastavi sam kad oseti da baba (iliti ja) više ne gura biciklicu i samo kaže: „NE MOGU, PREVIŠE JE TEŠKO!“. Jer za sve u životu vam treba neko, razumete. Lakše je.

Možda vreme i ne žuri.  Možda samo mi ponekad prođemo pored lepih trenutaka, a da ih ne pomilujemo pogledom…

Odoh da zagrlim sebe i poljubim u rame, jednom, za laku noć…

P.S. Na kraju krajeva, uvek je bolje ne navikavati se ni na koga.

Nataša ANDRIĆ

Ko nije morao da zna eksplicitno analitički raspored prostiranja veša, razvijen u krugu akademskih razmatranja žena u tri pokoljenja, nije imao srećno djetinjstvo

Sedim juče na poslu za stolom, radio tiho svira Green day, posmatram kroz prozor grane kestena još olistale i prozborim tiho: „Oh kako divan prizor!“ Četvoro ljudi prekine rad i zaleti se ka prozoru da vide šta je to tako lepo. Koleginica kaže: „Prelepo si luda.“.

Kući se vraćam vozom sa posla, unutra toplo i kraj mene sedi jedan gospodin. Iz njegovog telefona svira Ščedrin. Od toliko miline morala sam da pohvalim muziku. I preko te muzike uđosmo u divan razgovor o srpskim vekovnim polaritetima, preko politike, pa do lepote zrelih godina kad svoje vreme poklanjamo samo odabranima, jer je to resurs koji već sutra može da presuši. On reče: „Ja sam sedamdeseto“, a ja sam mudro ćutala. Kad smo stigli do tačke razdvajanja, pomislih kako je šteta što ne živim negde dalje, a i on je rekao jednu jako lepu rečenicu za kraj…  He made my day.

Još par hiljada koraka do kuće. Napravili smo kult od praćenja kojekakvih brojeva: 10.000 koraka dnevno, toliko i toliko proteina, litara vode, sati spavanja…, jer se ti brojevi lako mere i daju nam lažni osećaj kontrole i uspeha. A s druge strane, ne postoji aplikacija koja meri koliko smo sopstvenih granica prešli u samo jednom danu. Na kraju dana možeš na satu imati idealnih 10.000 koraka, a da se iznutra osećaš potpuno iscrpljeno i kao da nisi napravila ni jedan jedini korak za sebe. Pređu se kilometri i kilometri u tuđim cipelama i tuđim očekivanjima, dok se sopstveni unutrašnji prostor smanjuje sve dotle dok ne postane tesnac. Problem je što su nas odmalena učili da je praćenje ocena, bodova, plata, evo sad i koraka, da je to merilo uspeha, dok se ovaj unutrašnji senzor za granice uglavnom ignorisao ili se čak smatralo sebičnim ako ga slušaš. Kad biste morali danas sami sebi da očitate to stanje na nevidljivom satu kakav bi ti bio bilans? Jeste li uspeli da sačuvate malo svog prostora ili je bio dan pregaženih linija?

Stižem do kuće. Na žici uredno poređani: čaršav do čaršava, krpa do krpe, majica do majice, gaće do gaća i to po veličini. Ko nije morao da zna eksplicitno analitički raspored prostiranja veša, razvijen u krugu akademskih razmatranja žena u tri pokolenja, nije imao srećno detinjstvo. Kakav lajf kouč, motivacioni govornik i ostale koještarije, kad je moja baba besedila to je bila čista metafizika, praktična i primenljiva na svakodnevni život i probleme.

Prešla sam put od prekasno do nepotrebno i sad mogu da odahnem. Još da legnem i zagrlim svoje gluposti, nema boljih kamarada, verujte. Hrane kao prikolica čvaraka, greju kao pregoreo stajnjak koji se puši u rumeno svitanje…

P.S. Ako se negde sakrila neka uspomena, muzika će je pronaći.

Nataša ANDRIĆ

Svaki put kad sam počinjala sebe da shvatam ozbiljno, prilazila stvarima sa samopouzdanjem i sigurnošću, nešto me saplete, spusti mi pantalone pred narodom, polije mi kafom novu majicu

Večita dilema na kraju septembra: da li da povadim zimske stvari ili da ostavim letnje još malo, jer vreme u jednom danu ima četiri godišnja dobra i očigledno je da ne želi da se izjasni.

Ispijam kafu i palim cigaretu uz glasnu muziku. Ne znam kad sam prestala da uživam u cigaretama. Često je dovršim i ne mogu da se setim kad sam je zapalila, prođe neko vreme ne mogu da se setim ni da sam je ispušila. Mislim da sam prešla u fazu da cigareta puši mene. Napokon sam postala ona komšinica kojoj se muzika čuje i kroz prozore i kroz vrata. Zavidila sam takvim ljudima u zgradi i naselju, kad sam bila mala. Sa ulice neko nešto dobacuje. Ponekad osećam da se univerzum sprda sa mnom i slatko uživa u tome kako, ponekad, ne umem da primim šalu. Svaki put kad sam počinjala sebe da shvatam ozbiljno, prilazila stvarima sa samopouzdanjem i sigurnošću, nešto me saplete, spusti mi pantalone pred narodom, polije mi kafom novu majicu.

Zaista sam odličan bolesnik, kada jednom budem ozdravila sigurno će reći : „Au, ala je ta umela da boluje!“. Klimaće glavom, prosuti piće u moju čast. Bol se, naravno, uvek mora pravdati. Sreća, s druge strane, nikoga ne zanima. Nešto se ipak dešava. Sve više vidim kako me vide i uopšte kako gledaju. Empatični pogled prodavačice pogačica sa čvarcima u prepodnevnoj pijačnoj vrevi i sveopštoj žurbi, u iščekivanju kiše i jeseni, me uverava da sam ipak dobra. Oni ne veruju da me boli, ona vidi i razume. Više nisam gladna, a nisam ni sama, manje me je stid. Sada mogu lakše dalje. Možda bih mogla da objasnim, ali samo ću odmahnuti rukom i krenuti ka šumi, tamo gde se poštuju hijerarhija i životni zakoni, tamo gde je sve jasno bez ijedne reči. Postoje ti neki ljudi koji kao da su po rođenju dobili neki sedativ koji, evo, na njih, tek u ovom ovde i ovom danas, počinje da deluje. Taj nehaj u njihovom izgledu i ponašanju, u toj potpunoj nezainteresovanosti za sve što se oko njih dešava, prosto me fascinira…

Prelepih 11 stepeni. Ponekad testiram uporednu brzinu svojih koraka, muzike i misli, usporim disanje, pa osetim stapanje u vremenu i prostoru. To je trenutak u kojem postajem nepomična tačka oko koje se okreće svet u savršenoj simetriji između spoljašnjeg dinamičkog haosa i unutrašnjeg penušavog mira. Sve bih ja to lepo rešila da je dan imao još nekih šesnaest sati…

P.S. Pokisnite malo, vidi se da vam fali.

Nataša ANDRIĆ