Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Pod otiskom sna

Objavljeno prije

5 godina

na

Nedostaje mi to stanje uma u ​​kojem i dalje očekujem da se stvari dogode

 

„Izgleda da ni mečka više ne veruje u predanje o svojoj senci“, reče voditeljka. Alo, RTS-e, je l’ zato ne plaćam pretplatu? Momčilo, kad se budi to rano proleće? Blagi bol u grudima već imam. Povlačim se u pećinu. Ali to nema veze ni sa zimom ni sa prolećem.

Neprimetno i gotovo svakodnevno, s nekim jutrima, posle snova u kojima sam imala od tebe ništa… nestajala sam, poput obrisa, poput koraka, s uzdahom –  nestajala sam. Više nisam imala ime, te usne koje su ga izgovarale odnele su ga i sve što bih rekla bilo bi strano, nepoznato i željno. Vreme nas je ostavilo i možda smo živi u nekom kalendaru kog već davno nema, u ponekoj slici, kratkom filmu nama tuđih ljudi koji se smeju, drže za ruke i odlaze… Birao si između 1, 2, 3. Izabrao si. Ništa. Možda si odabrao suviše ishitreno? Muči te to. Nisi nikad pomislio da su i preostale dve mogućnosti bile ništa. Zamišljeni razgovori koje vodim sa poznanicima, u raskošnom vrtu mog imaginarijuma, sve ređe se odvijaju u srdačnom tonu i na opšte zadovoljstvo. Nedostaje mi to stanje uma u ​​kojem i dalje očekujem da se stvari dogode. U šetnji ugledam crnog mačka, isti kakav je bio Ruter koji nas je napustio pre par godina, i zatreperi mi srce. Tiho ga pozovem imenom, ipak, mačka je to, ima devet života, mozda bi mogao biti Ruter, ko zna…  Računam da smo se sreli.

To što si voleo da gledaš svoju reku, bilo je sasvim dovoljno za novi početak. Ja sam samo sišla do reke da operem srce sa ruke. Na mestima gde je postajala brža, penušava, slušali smo uzbuđujući koncert: „To se kamen otima ravnodušnosti“, rekla sam. „Nisi ti to lepo videla, moja vilo. Sve sam to ja, sve to što mi na dušu mećeš, za šta me kudiš i hvališ, sve sam to ja, takav nikakav, oduvek za zauvek. Nisi ti mene lepo videla, jer su ti oči gorele od želje i nade da nije život danas već sutra što će biti“. Pratila sam ga pogledom, ne govoreći ništa, pustila sam tišinu da zarobi vrisak. Tu On počinje, a ja više ne tragam jer znam da se ne završava. Preplašena čitam stare poruke, zar je moguće da ti ovoliko ništa nisam rekla?

Nebo je super roze, kao brufen protiv sitnih prećutanih probadanja i neizrečenih tuga. Od svakog navršenog dana, ostaju u duši i pamćenju končići i trunke utisaka i bude kao da živiš naredni dan viseći o tim slamkama proživljenog. Šalim se, inače sam mestimično optimistična. Kad život zada nokaut, ustajem na keca, jer znam da je vremena sve manje. Ta veština dolazi s godinama. Eh, da nam je svima ova Novakova osobina da kada gubiš, kada je sve protiv tebe, kada si umoran i povređen, da prosto ustaneš na stolice i kažeš: „E sa’ću te pregazim k’o plitak potok“.

P.S. Ona priča koju ne pričaš nikome, jer ni sam ne možeš da podneseš da je čuješ.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

BAŠTE BRIGANJA

Linija većeg odmora

Objavljeno prije

2 dana

na

5 Juna, 2026

Objavio:

Trudim se kad sretnem nečije demone da im ispletem čarape da im ne ozebu noge, poslužim toplu supu da okrijepe dušu. I prema demonima valja biti čovjek, ili kako je govorio moj deda: „I žena je čovjek, jabuko moja!“

 

 

Pogleda u mene, jutros rano, puno nekog pritajenog prezira, i drsko mi prigovori: „Opet ti…“. Ogledalo. Obavila se oko mene neka čudna tišina. Nije to mir, to je nešto što moj razigrani um u osnovi ne ume da razume. Samrtni ropac jednog svitanja. Šesti mesec u kalendaru zakucao na vrata, uskoro i polovina godine ode, a nismo ni trepnuli.

Ako ćemo verovati istoriji (što može biti diskutabilno), pohlepa, izdaja i pokolji su u prirodi ljudskog bića i u najvećoj meri mu oblikuju dosadašnje postojanje. Sve što se događa sada, zapravo je sve što se od pamtiveka i događalo. Naučili nismo ništa, a mlin melje, melje… Jasno je da ovaj svet ne funkcioniše na principima zasluge i pravde, ti pojmovi u zakonima prirode ne postoje. Možda u svetu nema pravde, ali ima voljenih ljudskih bića, ima umetnosti, ima slanine, jagoda, trešanja, lipe… Jedan Zmaj kaže da je ovaj svet lep. Verujte Zmaju.

Juče ste u jednom malom mestu, jednom još manjem dvorištu na kraju tog mesta i jednom najmanjem terenu, imali priliku da vidite ženu 50+ kako igra odbojku. Sreća, skoro da nije bilo prolaznika.

Trudim se kad sretnem nečije demone da im ispletem čarape da im ne ozebu noge, poslužim toplu supu da okrepe dušu. I prema demonima valja biti čovek, ili kako je govorio moj deda: „I žena je čovek, jabuko moja!“. Kada pomislim na starije generacije, konkretno i u mojoj porodici, neuporedivo su imali život mučniji i teži. Sa druge strane, svi su oni bili tu jedni za druge, negujući zajednicu, a svoju patnju, ma koliko bila velika i duboka podnosili su dostojanstveno, bez frustracija i mržnje. Ko je to težak, a ko se nepovratno menja – vremena ili ljudi?

Dok je veka ima i rešenja za sve. I kad ga nema, od mrva napraviš startnu tačku. Od tačke se kreće. Na tačku se stiže. Između tačaka su sve tvoje konture i boje rasute u spektru, vatra i led, ritam i pauza, krešendo za dan, adađo za noć. I sok od zove, puno sledovanje. Što si stariji shvataš koliko, zapravo, malo znaš, iako sve vreme učiš, a život ko život, uvek nađe način da te na to podseti. Omiljeno poglavlje podsetnika mi je kad prolazne priče postanu sporedne, jer je ona prava pronašla put…

P. S. Ne ostavljaj sreći ono što se snagom uma može završiti. Možda je zauzeta.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Prošlo nesavršeno vrijeme

Objavljeno prije

1 sedmica

na

30 Maja, 2026

Objavio:

Postoji čitav svijet značenja, ideja, suštine, ispod površine kojem mi nije dozvoljen pristup, podlo mi se ukazuje u fragmentima, kao mogućnost nečeg većeg, značajnijeg…

 

Jutros rano, u pet sati znala sam koliko je sati. Nisam morala da pogledam. U ovo doba se to oseća, ili bar ja osećam. Znala sam i kako izgleda sunce, senke, sva okolina tačno u pet. Osetila se tišina koju sa sobom povlači taj trenutak. Osećala sam i to je sve što sam mogla. To me je porazilo. Na neki način i spasilo, tek sad shvatam. Mogli bismo malo da usporimo, jer nam očigledno, brzina kretanja koju smo sebi obezbedili raznim načinima ne odgovara, preterali smo u žurbi toliko da više i ne stižemo na mesta na koja smo pošli.

Nebo je izgledalo tako glatko, kao led, ptice i avioni su klizili po njemu sasvim mirno. Dan i noć prolaze jedno pored drugog, preko njega, nesmetano. Sve što je na zemlji i gleda na gore, ne predstavlja nikakvu pretnju da se mir uruši. Postoji čitav svet značenja, ideja, suštine, ispod površine kojem mi nije dozvoljen pristup, podlo mi se ukazuje u fragmentima, kao mogućnost nečeg većeg, značajnijeg, održava želju za traganjem, ali samo toliko da budem svesna koliko sam daleko. Ljudi često najviše primećuju ono što nedostaje, a mnogo manje ono što stabilno postoji. Iliti: „Teško poslu na koji ste, po ovakvom jutru, krenuli.“, što bi rekao Duško Radović.

Dobro mi je kad sam na stanici i čekam prevoz za koji ne znam da li će da se pojavi, a ne žurim nigde. Znam da mogu i peške, ali stanem malo, bacim pogled, zapalim cigaru. Uradim sve što je potrebno, naravno, to nije dovoljno. Ono što je potrebno je samo početak.

Dolazi mi danas kona. Jesam li vam pričala kako je, onomad, na jednoj sahrani, kada je pop ponavljao ono „večnaja pamjat“ pitala tiho: „Nataša, je l kapiraš ti zašto govore večna mu pamet kada je umro?“, i malo je falilo da i ja umrem tu, na mestu… Nudim grubi redukcionizam u konzervama različitih veličina. Za svačiji ukus ponešto: mala konzerva za brze osude, srednja za svakodnevne rasprave, velika porodična, za ideološke zalihe. Rok trajanja: neograničen. Nuspojave: gubitak nijansi, empatije i sposobnosti slušanja.

Začuje se sa radija Vera Noir – After Dark, i sve se pojednostavi. Da nema pesme, čime bi se čeljade osokolilo?

P. S. Mi smo oni na kojima je svet ostao, jer smo bili mlađi. Bolje da nije.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Slova i snovi

Objavljeno prije

2 sedmice

na

22 Maja, 2026

Objavio:

Dobro mi je kad idem ulicom sama. Nikom ništa ne odgovaram. Ni o čemu ne razmišljam. U prolazu sam

 

Kakav miran dan, kao da se nešto veliko završilo. Uspavala sam se sinoć sa nekom čudnom idejom, kroz san se kultivisala i sad budna vidim kako je pustila korenje u materijalnom i nezadrživo buja. Pazite s kakvim idejama idete na spavanje.

Ponekad mi se učini da ne znam gde se nalazim. Naravno, znam svoju adresu i poštanski broj, ali ne mogu da se otmem utisku da se sve vreme krećem kroz maglu zbrkanih misli i osećanja i da mi stvarna pripadnost prostoru i vremenu sve vreme iščezava. Gledam u prolaznike kao što sam, onomad, kroz prozor gledala školsko igralište… i jedva čekam zvono za veliki odmor koji je prestao da postoji. Dobro mi je kad idem ulicom sama. Nikom ništa ne odgovaram. Ni o čemu ne razmišljam. U prolazu sam.

Danas sam na neko vreme izašla iz svoje glave, shvatila sam da nisam bila tu tek kad sam se vratila. Jednom ću se tako vratiti i neću naći put do kuće i nije do mene, do grada je. Razlika je u tome što se napolju haos dešava nezavisno od mene, ja sam samo jedna od uhvaćenih, a iznutra ga ja pokrećem. Na trenutak se setim kako je mogla da izgleda sreća, koliko je moglo da bude jako i značajno, dođe mi da se ozbiljno izvičem… Udahnem-izdahnem… i nastavim da seckam šargarepu. Kažu, da bi sreća uopšte razmotrila da te posluži, potrebna ti je pamet, hrabrost ili novac. Bez tih stvari ne krećeš se nigde, ako se ne krećeš nigde – ništa si i takav nikakav sreći si nezanimljiv.

Nikada nismo prestali da živimo grčke tragedije. Samo su se pozornice promenile. I kostimi. I jezici kojima govorimo. I dalje se sudaraju ponos i pad, ljubav i izdaja, želja i dužnost, moć i nemoć, čovek i njegove granice. Još uvek pokušavamo da pobegnemo od sebe, od sudbine, od posledica vlastitih izbora… i često kasno vidimo ono najvažnije. Kada sam kao klinka zamišljala na šta će svet ličiti kada budem gazila šestu deceniju, ovo nisam mogla ni da sanjam. Moć je uvek upravljanje percepcijom. Drevna igra: Kontroliši ulaz informacija da bi obezbedio izlaz. Tako političari obećavaju čuda koja se nikada ne ostvare. Kako je pisao Andrić, zaraziti nekoga čekanjem je najsigurniji način da se njime vlada. Dok čeka, život mu prođe.

I da vam kažem još nešto, zaljubljena sam u svoj krevet! Osećanja su uzajamna, razumemo se odlično, savršeno se uklapamo. On mi poklanja udobnost, ja njemu snove. Ne želim da ga ikad izgubim iz života i spremna sam da se do kraja žrtvujem kako bi naš odnos istrajao. Laku noć!

P.S. Slobodno budite svoji, samo nemojte da preterujete.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo