Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Malo je poznato, a tako bi trebalo i da ostane

Objavljeno prije

5 godina

na

Za svakim čovjekom vrijeme korača. Nekoga mirno prati, a nekoga proganja

 

Ovim putem ne želim ništa da izjavim. Jutros me probudio cvrkut ptica, otvorim oči, a ono puna soba sunčevih zraka koji se tiskaju kroz roletne. Volela bih da se uvek u životu osećam tako srećno baš kao u tom trenutku. Mislila sam da mi je postalo svejedno, ali sam, tek jutros, shvatila koliko sam, zapravo, poželela proleće i onaj lepi osećaj kad ti preko lica pređe topao vetar i sve okolo zamiriše na cvet. Dozvoliću danu da me iskoristi!

Ne znam odakle da počnem da vam ne pričam. Okrznuo me život nadom, pa se smejem unapred. Puštam omiljenu plejlistu, lagano poskakujem, otresam tenziju iz ruku, žmurim, vizualizujem srećno mesto, udišem vazduh punim plućima, vrtim glavom, stežem pesnice, bodrim se, kažem: „Možeš ti to!“. Spremna sam. I najednom, probudila sam se. I to ne bi bilo vredno spomena, niti kakvo čudo, da sve vreme nisam bila budna. Podsetilo me na onu tišinu iz rečnika. Imala sam raznih izdanja, otvarala bih ih i ostavljala svuda po kući. Tišine bi se kotrljale kao lageri po parketu. Obično sam hodala bosa, a i bilo je leto, šta znam… nekako čudno. Napišem reč i gledam je kako tone u belini. Samo krugovi i krugovi na površini i u njima ljudi, sada bubamare. Daljine su blizine povučene u sebe. Zaboravila sam sve, osim da je bilo savršeno lepo. I svakako je nemoguće ne upamtiti  i miris divljih jagoda, upletenih u senke malih šumskih oaza, negde gore na Visočici. I toliko me nervira što mi vreme ošteti i pohaba sećanja, kao da nemam većih razloga. Ali sećam se, kako sam samo volela kada cvetaju. Naravno da mi je lakše da krivim loše podeljene karte nego da naučim da igram, jer ja sam naš čovek .Tuga je kad ne možeš da dišeš. A moraš. Za svakim čovekom vreme korača. Nekoga mirno prati, a nekoga proganja. I ne mogu da pomislim na Tušnjiće, a da ne pomenem tatu. Tata nikad nije gladan, uvek je malopre jeo, tata je uvek sit svega, tata često ne želi ni kafu, jer je popio pre pola sata, ja tatu uvek saslušam, ali mu ipak poslužim sve redom i on ućuti, jer zna da znam da je veći inadžija od mene. Sve što sam mu dugo, dugo pričala, olako sabije u prostu ili prostoproširenu rečenicu. I tako moje reči, sa njim, postaju moja tamnica. A naš život između tih redova, jedan kazamat. Neke stvari se nikad ne menjaju, ma koliko se mi trudili. Ne, nije do nas.

Potičem iz porodice gde je baba krpe iskuvavala u loncu, dva puta, pre nego ih stavi u veš mašinu (onu koja ima pride i poseban rezervoar za vodu), a majka ih je štirkala i uopšte nije dozvoljavala da joj neko prlja krpe. Nikad nije valjalo, a vazda je nekad bilo bolje.

P.S. Udahneš par lepih reči, pustiš da te okrzne pregršt pitomih otkucaja, preguraš loš dan, nateraš osmeh da se preda tvojoj volji i pukneš prstima zavodeći neku novu želju.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

BAŠTE BRIGANJA

Linija većeg odmora

Objavljeno prije

2 dana

na

5 Juna, 2026

Objavio:

Trudim se kad sretnem nečije demone da im ispletem čarape da im ne ozebu noge, poslužim toplu supu da okrijepe dušu. I prema demonima valja biti čovjek, ili kako je govorio moj deda: „I žena je čovjek, jabuko moja!“

 

 

Pogleda u mene, jutros rano, puno nekog pritajenog prezira, i drsko mi prigovori: „Opet ti…“. Ogledalo. Obavila se oko mene neka čudna tišina. Nije to mir, to je nešto što moj razigrani um u osnovi ne ume da razume. Samrtni ropac jednog svitanja. Šesti mesec u kalendaru zakucao na vrata, uskoro i polovina godine ode, a nismo ni trepnuli.

Ako ćemo verovati istoriji (što može biti diskutabilno), pohlepa, izdaja i pokolji su u prirodi ljudskog bića i u najvećoj meri mu oblikuju dosadašnje postojanje. Sve što se događa sada, zapravo je sve što se od pamtiveka i događalo. Naučili nismo ništa, a mlin melje, melje… Jasno je da ovaj svet ne funkcioniše na principima zasluge i pravde, ti pojmovi u zakonima prirode ne postoje. Možda u svetu nema pravde, ali ima voljenih ljudskih bića, ima umetnosti, ima slanine, jagoda, trešanja, lipe… Jedan Zmaj kaže da je ovaj svet lep. Verujte Zmaju.

Juče ste u jednom malom mestu, jednom još manjem dvorištu na kraju tog mesta i jednom najmanjem terenu, imali priliku da vidite ženu 50+ kako igra odbojku. Sreća, skoro da nije bilo prolaznika.

Trudim se kad sretnem nečije demone da im ispletem čarape da im ne ozebu noge, poslužim toplu supu da okrepe dušu. I prema demonima valja biti čovek, ili kako je govorio moj deda: „I žena je čovek, jabuko moja!“. Kada pomislim na starije generacije, konkretno i u mojoj porodici, neuporedivo su imali život mučniji i teži. Sa druge strane, svi su oni bili tu jedni za druge, negujući zajednicu, a svoju patnju, ma koliko bila velika i duboka podnosili su dostojanstveno, bez frustracija i mržnje. Ko je to težak, a ko se nepovratno menja – vremena ili ljudi?

Dok je veka ima i rešenja za sve. I kad ga nema, od mrva napraviš startnu tačku. Od tačke se kreće. Na tačku se stiže. Između tačaka su sve tvoje konture i boje rasute u spektru, vatra i led, ritam i pauza, krešendo za dan, adađo za noć. I sok od zove, puno sledovanje. Što si stariji shvataš koliko, zapravo, malo znaš, iako sve vreme učiš, a život ko život, uvek nađe način da te na to podseti. Omiljeno poglavlje podsetnika mi je kad prolazne priče postanu sporedne, jer je ona prava pronašla put…

P. S. Ne ostavljaj sreći ono što se snagom uma može završiti. Možda je zauzeta.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Prošlo nesavršeno vrijeme

Objavljeno prije

1 sedmica

na

30 Maja, 2026

Objavio:

Postoji čitav svijet značenja, ideja, suštine, ispod površine kojem mi nije dozvoljen pristup, podlo mi se ukazuje u fragmentima, kao mogućnost nečeg većeg, značajnijeg…

 

Jutros rano, u pet sati znala sam koliko je sati. Nisam morala da pogledam. U ovo doba se to oseća, ili bar ja osećam. Znala sam i kako izgleda sunce, senke, sva okolina tačno u pet. Osetila se tišina koju sa sobom povlači taj trenutak. Osećala sam i to je sve što sam mogla. To me je porazilo. Na neki način i spasilo, tek sad shvatam. Mogli bismo malo da usporimo, jer nam očigledno, brzina kretanja koju smo sebi obezbedili raznim načinima ne odgovara, preterali smo u žurbi toliko da više i ne stižemo na mesta na koja smo pošli.

Nebo je izgledalo tako glatko, kao led, ptice i avioni su klizili po njemu sasvim mirno. Dan i noć prolaze jedno pored drugog, preko njega, nesmetano. Sve što je na zemlji i gleda na gore, ne predstavlja nikakvu pretnju da se mir uruši. Postoji čitav svet značenja, ideja, suštine, ispod površine kojem mi nije dozvoljen pristup, podlo mi se ukazuje u fragmentima, kao mogućnost nečeg većeg, značajnijeg, održava želju za traganjem, ali samo toliko da budem svesna koliko sam daleko. Ljudi često najviše primećuju ono što nedostaje, a mnogo manje ono što stabilno postoji. Iliti: „Teško poslu na koji ste, po ovakvom jutru, krenuli.“, što bi rekao Duško Radović.

Dobro mi je kad sam na stanici i čekam prevoz za koji ne znam da li će da se pojavi, a ne žurim nigde. Znam da mogu i peške, ali stanem malo, bacim pogled, zapalim cigaru. Uradim sve što je potrebno, naravno, to nije dovoljno. Ono što je potrebno je samo početak.

Dolazi mi danas kona. Jesam li vam pričala kako je, onomad, na jednoj sahrani, kada je pop ponavljao ono „večnaja pamjat“ pitala tiho: „Nataša, je l kapiraš ti zašto govore večna mu pamet kada je umro?“, i malo je falilo da i ja umrem tu, na mestu… Nudim grubi redukcionizam u konzervama različitih veličina. Za svačiji ukus ponešto: mala konzerva za brze osude, srednja za svakodnevne rasprave, velika porodična, za ideološke zalihe. Rok trajanja: neograničen. Nuspojave: gubitak nijansi, empatije i sposobnosti slušanja.

Začuje se sa radija Vera Noir – After Dark, i sve se pojednostavi. Da nema pesme, čime bi se čeljade osokolilo?

P. S. Mi smo oni na kojima je svet ostao, jer smo bili mlađi. Bolje da nije.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Slova i snovi

Objavljeno prije

2 sedmice

na

22 Maja, 2026

Objavio:

Dobro mi je kad idem ulicom sama. Nikom ništa ne odgovaram. Ni o čemu ne razmišljam. U prolazu sam

 

Kakav miran dan, kao da se nešto veliko završilo. Uspavala sam se sinoć sa nekom čudnom idejom, kroz san se kultivisala i sad budna vidim kako je pustila korenje u materijalnom i nezadrživo buja. Pazite s kakvim idejama idete na spavanje.

Ponekad mi se učini da ne znam gde se nalazim. Naravno, znam svoju adresu i poštanski broj, ali ne mogu da se otmem utisku da se sve vreme krećem kroz maglu zbrkanih misli i osećanja i da mi stvarna pripadnost prostoru i vremenu sve vreme iščezava. Gledam u prolaznike kao što sam, onomad, kroz prozor gledala školsko igralište… i jedva čekam zvono za veliki odmor koji je prestao da postoji. Dobro mi je kad idem ulicom sama. Nikom ništa ne odgovaram. Ni o čemu ne razmišljam. U prolazu sam.

Danas sam na neko vreme izašla iz svoje glave, shvatila sam da nisam bila tu tek kad sam se vratila. Jednom ću se tako vratiti i neću naći put do kuće i nije do mene, do grada je. Razlika je u tome što se napolju haos dešava nezavisno od mene, ja sam samo jedna od uhvaćenih, a iznutra ga ja pokrećem. Na trenutak se setim kako je mogla da izgleda sreća, koliko je moglo da bude jako i značajno, dođe mi da se ozbiljno izvičem… Udahnem-izdahnem… i nastavim da seckam šargarepu. Kažu, da bi sreća uopšte razmotrila da te posluži, potrebna ti je pamet, hrabrost ili novac. Bez tih stvari ne krećeš se nigde, ako se ne krećeš nigde – ništa si i takav nikakav sreći si nezanimljiv.

Nikada nismo prestali da živimo grčke tragedije. Samo su se pozornice promenile. I kostimi. I jezici kojima govorimo. I dalje se sudaraju ponos i pad, ljubav i izdaja, želja i dužnost, moć i nemoć, čovek i njegove granice. Još uvek pokušavamo da pobegnemo od sebe, od sudbine, od posledica vlastitih izbora… i često kasno vidimo ono najvažnije. Kada sam kao klinka zamišljala na šta će svet ličiti kada budem gazila šestu deceniju, ovo nisam mogla ni da sanjam. Moć je uvek upravljanje percepcijom. Drevna igra: Kontroliši ulaz informacija da bi obezbedio izlaz. Tako političari obećavaju čuda koja se nikada ne ostvare. Kako je pisao Andrić, zaraziti nekoga čekanjem je najsigurniji način da se njime vlada. Dok čeka, život mu prođe.

I da vam kažem još nešto, zaljubljena sam u svoj krevet! Osećanja su uzajamna, razumemo se odlično, savršeno se uklapamo. On mi poklanja udobnost, ja njemu snove. Ne želim da ga ikad izgubim iz života i spremna sam da se do kraja žrtvujem kako bi naš odnos istrajao. Laku noć!

P.S. Slobodno budite svoji, samo nemojte da preterujete.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo