Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Malo je poznato, a tako bi trebalo i da ostane

Objavljeno prije

na

Za svakim čovjekom vrijeme korača. Nekoga mirno prati, a nekoga proganja

 

Ovim putem ne želim ništa da izjavim. Jutros me probudio cvrkut ptica, otvorim oči, a ono puna soba sunčevih zraka koji se tiskaju kroz roletne. Volela bih da se uvek u životu osećam tako srećno baš kao u tom trenutku. Mislila sam da mi je postalo svejedno, ali sam, tek jutros, shvatila koliko sam, zapravo, poželela proleće i onaj lepi osećaj kad ti preko lica pređe topao vetar i sve okolo zamiriše na cvet. Dozvoliću danu da me iskoristi!

Ne znam odakle da počnem da vam ne pričam. Okrznuo me život nadom, pa se smejem unapred. Puštam omiljenu plejlistu, lagano poskakujem, otresam tenziju iz ruku, žmurim, vizualizujem srećno mesto, udišem vazduh punim plućima, vrtim glavom, stežem pesnice, bodrim se, kažem: „Možeš ti to!“. Spremna sam. I najednom, probudila sam se. I to ne bi bilo vredno spomena, niti kakvo čudo, da sve vreme nisam bila budna. Podsetilo me na onu tišinu iz rečnika. Imala sam raznih izdanja, otvarala bih ih i ostavljala svuda po kući. Tišine bi se kotrljale kao lageri po parketu. Obično sam hodala bosa, a i bilo je leto, šta znam… nekako čudno. Napišem reč i gledam je kako tone u belini. Samo krugovi i krugovi na površini i u njima ljudi, sada bubamare. Daljine su blizine povučene u sebe. Zaboravila sam sve, osim da je bilo savršeno lepo. I svakako je nemoguće ne upamtiti  i miris divljih jagoda, upletenih u senke malih šumskih oaza, negde gore na Visočici. I toliko me nervira što mi vreme ošteti i pohaba sećanja, kao da nemam većih razloga. Ali sećam se, kako sam samo volela kada cvetaju. Naravno da mi je lakše da krivim loše podeljene karte nego da naučim da igram, jer ja sam naš čovek .Tuga je kad ne možeš da dišeš. A moraš. Za svakim čovekom vreme korača. Nekoga mirno prati, a nekoga proganja. I ne mogu da pomislim na Tušnjiće, a da ne pomenem tatu. Tata nikad nije gladan, uvek je malopre jeo, tata je uvek sit svega, tata često ne želi ni kafu, jer je popio pre pola sata, ja tatu uvek saslušam, ali mu ipak poslužim sve redom i on ućuti, jer zna da znam da je veći inadžija od mene. Sve što sam mu dugo, dugo pričala, olako sabije u prostu ili prostoproširenu rečenicu. I tako moje reči, sa njim, postaju moja tamnica. A naš život između tih redova, jedan kazamat. Neke stvari se nikad ne menjaju, ma koliko se mi trudili. Ne, nije do nas.

Potičem iz porodice gde je baba krpe iskuvavala u loncu, dva puta, pre nego ih stavi u veš mašinu (onu koja ima pride i poseban rezervoar za vodu), a majka ih je štirkala i uopšte nije dozvoljavala da joj neko prlja krpe. Nikad nije valjalo, a vazda je nekad bilo bolje.

P.S. Udahneš par lepih reči, pustiš da te okrzne pregršt pitomih otkucaja, preguraš loš dan, nateraš osmeh da se preda tvojoj volji i pukneš prstima zavodeći neku novu želju.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Shvatači snova

Objavljeno prije

na

Objavio:

Otvorena vrata, ne slušam ništa, i najednom čujem kako se lišće daje vjetru. Ne znam da li je ovo o slušanju ili davanju ili je to isto

 

Txt: Čitav svet je pozornica i svi su radoznali da vide koje je boje zavesa. Prerasteš dovratak, pa počneš crtice da urezuješ u margine knjiga. Posebno mi je zanimljivo što su kod nas pali s Marsa i pali s kruške, srodna kategorija. Koja je to tajna veza između kruške i Marsa? Tek poneki grm, previše zečeva, a svaki bi da prilegne. Popularan je taj neki metod življenja koji bi se mogao uporediti sa bacanjem ptica u vatru da vidiš koja je feniks. Samo mašta ojača kad je bolesna.

Pucam visoko da ne bih ubila nekoga. „Gospođo, sve je u redu, polako spustite svoja očekivanja na zemlju i držite ruke tako da možemo da ih vidimo.“ I ja šta ću… Razumevanje ne traži ništa, sem par sekundi ćutanja i malo mirisa kafe, eventualno podsečene nokte osobe kojoj pripada. Eh, kad bi u svemu, kao u crvenom grejpu, bila prava mera gorčine.

Mogli smo zajedno da gradimo krov nad javom. Sada je sva želja sabijena u jedan uzdah i neku davnašnju mesečinu u prahu. Opet ćutimo. Daljine su ubile ljubav, mi smo preživeli, postali smo prošlost, pa trajemo zauvek. Ko od bajke rođeni. Jednog konja za trku, molim! Život je ipak manje od onog u šta te ubeđuju.

Otvorena vrata, ne slušam ništa, i najednom čujem kako se lišće daje vetru. Ne znam da li je ovo o slušanju ili davanju ili je to isto…

Čiji je to otisak lica na mom jastuku? Bio je imun na moje snove. Kako god, oni su prešli u njegov posed, ali on nikada nije čitao te slike. Glupavo otvorenih usta sam posmatrala kako mi izvlači dušu.

„Zadržaću je za sebe“, smejao se.

Onda je izvadio svoju.

„Mislim da ti je široka. Smeta ti?“

Progutala sam odgovor. Nije ga ni zanimao. Trebalo je da podignem prag tolerancije, ali nešto me ukočilo u leđima. Ukleto sam stajala. U prvom redu.

Podmetnula sam nogu temperaturi, pala je. Ko je preživeo, umreće neki drugi put. Krhotine sna se valjaju oko mene, mrve se i sudaraju, a zvezda je sve teža, pritiska nebo, lomi vrhove planina i budućnost na njima.

„Dobar dan, izvolite.“

„Ja bih nešto protiv starosti.“

„O, baš imate sreće! Upravo smo raspakovali ovaj pištolj.“

Oštrač pogleda zatvara radnju i seli se u Nedogled.

Evo, opet noć. Možda noći postoje zato što život veruje, kao i ljudi, da se stvari mogu popraviti gašenjem i ponovnim paljenjem.

P.S. Tozovac je bio u pravu! „Leno, Magdaleno, ovaj svet se izokrenȏ!”

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Plodovi noćnih mora

Objavljeno prije

na

Objavio:

Krevet mi je postao razjapljena čeljust, a nekad je bio ljuljaška razapeta između dva stabla u proljeće

 

U kupatilu je toliko hladno da jedan deo mene kaže: „Nema veze, doći ću ovde na proleće“. Ako neko baš mora, onda cvokoćemo zubima u ritmu neke pesme, pa ostali ukućani pogađaju koja je i ko pogodi dobija prestiž u društvu. Ako ima još nešto da mi se danas navali na glavu, evo, tu sa leve strane potiljka mislim da osećam jednu nepritisnutu tačkicu, šteta da se baci… Da nije porodičnih odnosa ne bismo znali ni za pakao ni za raj. Mirno i praznina. Kad smo već u kavezu, zovimo ga krletka. Stvar je dovoljno loša, neka je makar reč divna. Sednem pa onda znam bar gde mi je zadnjica, a glava mora biti nedaleko. Tako polupronađena ustanem i teram dalje.

Krevet mi je postao razjapljena čeljust, a nekad je bio ljuljaška razapeta između dva stabla u proleće. Nikada se ne vraćajte sitnicama koje su nekada bile krupan osmeh, jer su one samo đavolja udica koja odvlači u prostor u kojem ne možeš da dišeš. Džaba bežiš od realnosti, to te stigne kad-tad, lupi šamarčinu i pošalje u ćošak. Velika knjiga Tišine olistava u sred zime… Zacrnila sam mrak.

Tek praznim slamu, a planiram i da mlatim. Započnem nekad razgovor od sredine rečenice, očekujem da je sagovornik načuo početak dok smo ćutali. Reč može da bude podgrejana, ali boli i kad je šapneš. Ja ne samo da spustim loptu, ja i igralište napustim… Kao kad nije pitanje gladi, pa biraš i da je rešije i da je ljuće. To je sloboda, mala doduše, al’ dobra za vežbu, inače se udaviš u slobodi. A nekima kad daš slobodu, oni je i ne pipnu, boje se pokvariće. Klasični neplivači ako je sloboda kao more, a brat bratu, liče sloboda i more. Doći će vreme kada će se raja osvestiti, shvatiti da je zulum prevelik, da je potlačena, iskorištena i luda… ustaće i reći: „Hoću još!“

Kada bih vam rekla šta sve nikada nisam, vi biste mislili da ja ne postojim.Treba me staviti u muzej, u onaj deo gde niko ne dolazi, jer se stalno renovira.

Grumen mraka još tinja u peći. Imala sam nekad svica za te krizne noći, tamne baš poput ove. Čuvar noći nas zaustavlja u blizini Meseca i traži nam na uvid (ne starije od šest meseci) dozvole za sanjanje. Gravitacija nas siluje, ne pita gde smo pošli. Pripadanje je jedan sasvim ozbiljan vid padanja. Sami birate svoju nesanicu, ne krivite mrak za to. Šta ako je sve ovo teorija zavere? I treba hranu da unosimo kroz oko, a ne kroz usta?

P.S. Kad vidim ono, Otac Tadej, ispod citata, uvek zamislim neku rečenicu poput: „Do ponoći da si kući!” Otac Savo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sreća u nesreći

Objavljeno prije

na

Objavio:

Najteže je biti zahvalan. Jer kad si zahvalan onda treba i da uzvratiš, a odakle ti

 

Veoma cenim kad neko vodi računa da se pažljivo i lepo izrazi. S druge strane, ne podnosim cepidlačenje i vaganje svake reči. Znam da zvuči suludo, ali razlika postoji. I to velika. Da nisam lepo vaspitana, rekla bih: „Slušajte sebe kad govorite. To što izgovarate stvara ne samo glavobolju, nego i mučninu, pri tom, nema mnogo smisla, ni logike. Obogatite rečnik (da ne kažem, čitajte), možda ćete biti razumljiviji“, ali sam lepo vaspitana, tako da ništa. Imam duple aršine. Onima koje volim tolerišem ono što drugima ne bih ni u ludilu. Tako se ponašam i prema sebi.

Pošto da padneš u nešto možeš samo sa visine, preventivno ću, protiv padanja u očaj, da legnem na pod i ostanem tako zauvek. (Ljudi sposobni za samodisciplinu su ljudi sposobni za svašta što nikad ne bi priznali. Zato se i samodisciplinuju).

Meni je tata još kao maloj davao da o mnogo čemu u životu sama odlučujem, kao npr.: „Hoćeš li da radi kaiš ili prut?“ Hrabro sam birala, skoro kao moja baba koja je sveću gasila prstima. Bila je to hrabra baba, baba hajduk. Govorila je i: „Ćero, uzmi ovaj šećer pa posoli.“ Ima tih ljudi koji uvek iskoriste situaciju, a ko drugi nego moja baba, kad krava da mleko, ona na kraju pokupi sav kajmak. Koliko ja volim moju babu! Zabluda je da stoka živi u ruralnim područjima. Istina je da živi u gradovima, a kreće se pojedinačno i u krdima. Kunem se, mogu da čujem lance kako zveckaju dok hodamo. To su tamnice u nama koje robijamo. To su granice na koje smo pristali.

Imate ramena. Koristite ih. Nisu ona tu samo da drže gornje delove odeće. Ramena služe da bi se odgovaralo na razna pitanja. Zaustavljanja u punom trku, padovi u skoku, kotrljanja radi amortizacije i ostale socijalne veštine brušene vremenom. Umeće je sebi priželjkivati Sreću koju smo u stanju da podnesemo.

Sreća je ograničena kategorija, nema je za sve… otprilike kao novca u budžetu, a niko ne radi rebalans sreće… Najteže je biti zahvalan. Jer kad si zahvalan onda treba i da uzvratiš, a odakle ti?!

***

Čiji je to otisak lica na mom jastuku? Bio je imun na moje snove. Kako god, oni su prešli u njegov posed, ali on nikada nije čitao te slike. Glupavo otvorenih usta sam posmatrala kako mi izvlači dušu.

“Zadržaću je za sebe”, smejao se.

Onda je izvadio svoju.

“Mislim da ti je široka. Smeta ti?”

Progutala sam odgovor. Nije ga ni zanimao. Trebalo je da podignem prag tolerancije, ali nešto me ukočilo u leđima. Ukleto sam stajala. U prvom redu.

Možda nam je bilo suđeno, ali se ja tog suđenja ne sećam.

P.S. Svojevremeno mi je baba govorila: „Ma videćeš ti kad ja umrem“… i videla sam.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo