Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Iz krajnosti u trajnost

Objavljeno prije

na

Kad sebe zaboraviš, život i dani tada su ti isti. Kao paukova mreža ispod lista, ne kisne ti navika

 

Oko mene je danas mnogo bučnih ljudi, a ja se odjednom osećam veoma usamljeno. Ne postoji krojačnica za rašivene snove, izgubljenu nesanicu usled nestrukiranog odustajanja, umetanje učkura na labavu brigu o sebi, niti kesa sa dugmadima u boji istrajnosti. Život se sastoji od bezbroj ultimatuma i prisila. Kamenolom smo uverenja i svaki drugi dan neko odnosi deo po deo nas. Pupoljak suštine čeka proleće. Nije danas sunčani, zimski dan, već vreme posle ONOG dana kada se vetar razduva sa svih strana, e to je tajni znak prirode. Pahulje će doneti nestale misli kao golubice grane mira. Susnežica topi olovne naramenice, a pogled ka jatu belih gusaka bistri vode u nama zamućene životom. Čekam te.

Ima tih nekih ljudi čije neprisustvo može da se opipa.Otrčim kod starog drveta, iskopam rupu, osvrnem se da me niko ne vidi, otvorim drvena vratanca na grudima i istresem tugu u rupu, lepo sve zatrpam, izvučem stari osmeh iz džepa košulje, obrišem ga rukavom i namestim malo ukrivo, da ne bude previše očigledno. Pokisla sam na kiši namenjoj drugom svetu. Tišina mi raznosi glas, tvoje ruke su nevidljive. Hej, promakla nam je blizina! Ušuškanost u nečije postojanje, reči, osmeh, pokret, toplinu prisustva, udobnost trajanja. Zaćutale su ptice, ljudi, oblaci… Sve je utihnulo i odbeglo u jazbine.  Svet je zanemeo. Ili ja više nisam među živima. Ta tuga može da ubije na licu mesta i natera te da živiš takav. U glavi puštam naš film, kad je nebo pred sneg, a duša pred zimu. Neko je ukrao boje. Noć rovari po pesmama sluđena od sivila. Kad sebe zaboraviš, život i dani tada su ti isti. Kao paukova mreža ispod lista, ne kisne ti navika. Nekadašnjem sebi si dalek kao prijatelj koji je prestao da bude poznanik i prolaznik. Suština je postala prašina na koferu sa slikama ispod kreveta u sobi za odlaganje suvišnosti. Zaista ne znam ko je potkresao beskraj kao živicu svakodnevice. Za taj osećaj večite tuge ne postoji ništa poput odabira boje koja najbolje odgovara pamćenju. Pamćenje. Pamćenje je spas. Ne zaborav.

Predstava u jednom činu.  (Za ovu predstavu potreban je jedan glumac, nem i nevidljiv, i strpljiva publika. Ako je publika dovoljno strpljiva mogu se izvesti i dva čina, ili, u idealnim uslovima, pet. Bojažljivo udišemo dane… tiho i oprezno, s odrazima na vlažnom pločniku sami smo, samo se vode spajaju i odlaze… spajaju nas. Da je bar malo svetla da osvetli bolan korak, svako umorno buđenje, sve ono dovoljno sa čim se mirimo, bar malo da vidimo više, kako prolazimo i ne vraćamo se… Zagrljaj je utočište svesnih krhkosti, sigurna kuća nežnosti, prag doma. Grlim te.

P.S. Dani kad ne trebaš nikom su gori od onih kad tebi ne treba niko…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Zimsko računanje nevremena

Objavljeno prije

na

Objavio:

Naiđe tako period u kojem sva moja nesposobnost da nešto jednostavno i jasno objasnim dođe do izražaja, a zamršeni i suludi misaoni tok izađe na vidjelo

 

Evo, vratiše nam onaj sat što su nam ga ukrali u martu. Nema zime. Narodski rečeno ovde zima u prenesenom značenju  može da bude problem, nevolja, opasnost ili briga. Samo neka nema zime, a sa pravom zimom ćemo lako. Jutros smo ispred kuće maglu hvatali u kofe. Ptice su išle peške.

Naiđe tako period u kojem sva moja nesposobnost da nešto jednostavno i jasno objasnim dođe do izražaja, a zamršeni i suludi misaoni tok izađe na videlo. Koliko više nemam živaca za svo ovo lupetanje i teorije zavere i ljude bez mozga i za one bez vaspitanja… Čovek bi pomislio da će obavezno osmogodišnje obrazovanje ostaviti bar neki trag. Ali, neee… Poneki loš izbor. Tu i tamo pogrešna procena. Poneko zaletanje u stilu “ko guska kroz maglu“.

Nedostaju mi oni dugi večernji dani na selu i razgovori pokojnog dede sa komšijom Rankom o svemu i svačemu, uz uzgrednu konstataciju da nas rakija zavađuje, ali nas rakija i miri. Komšija Ranko je bio pilot i govorio je više jezika. Ponekad nas je zabavljao izgovarajući strane reči. Oduvek sam zavidela poliglotama. Razumeti i govoriti više jezika, to je kao da živimo još onoliko života, koliko jezika umemo da razumemo. S druge strane, rastuže me oni koji ni sopstveni jezik nemaju želju da nauče i upoznaju što više nivoa njegovog značenja.

Roditeljski sastanak, kod mog šesnaestogodišnjeg sina, razredni započinje rečenicom: „Kupite deci čarape!“ Svi idu (dečaci i devojčice) u nazuvicama i stalno su bolesni. Onda roditelji počeše sa pravdanjem, te moda, te ne možeš im ništa, te takve su generacije… Jedna od boljih strana našeg obrazovnog sistema je učenje priče „Svijetu se ne može ugoditi“ u prvom razredu. Odmah objasniti deci kakvi su ljudi.

Moja baba je bila mudra žena, uvek je govorila da se debele čarape ne skidaju ako mesec ima slovo r u svom nazivu. I naravno, odmah me obuzme neka nostalgija. U kući babe i dede vreme je zamrznuto. Odiše sigurnošću, pouzdanošću, spokojem. Miriše na večnost. Možda nostalgija nije žal za boljom prošlošću, već za neostvarenim nadama.

Ujutru se rađa sunce, ali svitanje je i stres i poziv na borbu, a zalazak sunca smiraj i predah do novog dana. Odoh da ne radim ništa.

P.S. Vreme ne leči ništa što ne želite da bude izlečeno.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Laugh u srcu

Objavljeno prije

na

Objavio:

Izađem u svijet i opasno se uplašim koliko smo ogrezli u samoživost, a onda se vratim u virtuelni svijet i puno mi srce koliko humanih, ispravnih, spremnih da pomognu

 

 

Uz jesenju vlažnost ide letargija, ali i neobjašnjiva pritajena nada. Volim to osećanje, možda zato što mi budi sećanje na davne dane. Mislim da treba da pojedem malo slanine, kako je verovala moja baba, da podmažem organe iznutra. Kakvu li to zver hranim u sebi žderući ovoliko i dalje, kad je stomak već odavno pun?

Bitka između forme i suštine bije se na svim frontovima života. Tesno je… Ne zalećite se unapred! Apsolutnog pobednika nema! Kad kola krenu nizbrdo, ja ih pratim dok se ne razbijem. Pokušala sam i da prkosim i sudbini, i kolima, i životu, al’ ne ide… Kad ide, ide sve i to glatko, milina jedna. Daj mi živote ovo drugo, glatko i bez muke! Da putujem. Putovati znači izlečiti mnoge predrasude, netrpeljivost i uskogrudost. To je promena duboka i trajna, širok i zdrav pogled na svet koji se ne stiče tavoreći u jednom kutku. Sloboda, drugim rečima.

Juče sam pila kafu sa neznancem. Ja sam ćutala, on je naše ćutanje prekidao nekim kratkim konstatacijama. Divno smo se ispričali. „Kad ćemo sledeći put da ćutimo?“, pitao je, mrtav ozbiljan, pri odlasku…

Izađem u svet i opasno se uplašim koliko smo ogrezli u samoživost, a onda se vratim u virtuelni svet i puno mi srce koliko humanih, ispravnih, spremnih da pomognu. Žalosno je kakva se zlodela čine, a još žalosnije što izostaje odgovarajuća reakcija. Ravnodušnost na ljudsku patnju je put ka izumiranju ljudskog u ljudima. Neke nakaze gamižu, svuda ih ima. Nema pojedinačne sreće u društvu kojim vlada zlo!

Jedina osoba u primarnoj porodici koja me je bezuslovno volela, razumela i podržavala je bila moja baba. Kada je umrla, ostala je praznina koju niko nije ispunio. Svi imamo fioku gde živi stari i zaboravljeni ključ koji niko ne pamti koja brava ili vrata otvara. On tu samo stoji i ne radi ništa. Zgužvano. Prašnjavo. Obija drumove. Protiče. Neraspoređeno, rasuto, potrošeno ili ne. Gomila se, guši, u grlu zastaje, oduzima dah, a zauzvrat pruža samo sećanja. „Sećanje na bol još uvek je bol. Sećanje na sreću više nije sreća:“ Dakle, ne leči ništa. Vreme. „Vreme je krvnik.“ Čitala sam negde da je nauka dokazala da vukovi ne izdaju čopor, da pored brige o mladima brinu o starima, da su im rodbinske veze jake, da biraju samo jednog partnera (nikada srodnika) za ceo život, da dugo tuguju ako ga izgube i onda ljudi kažu: „Čovek je čoveku vuk“.

P.S. Stavi kibicfenster na zid tog svog malog sveta. Ko zna, možda ugledaš nešto lepo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Čovjek novog okova

Objavljeno prije

na

Objavio:

Posle zahtevnih perioda u životu, kad nastupi oseka adrenalina, vrlo često dođe do unutrašnjeg raspada sistema

 

Onima koje voliš samo što više i što češće govoriti (i pokazivati) da ih voliš, koliko god da negoduju, cokću i prevrću očima. Stalno. I kad si ljut i bolan, i umoran, i razočaran, i srećan, i euforičan. Uvek. I ne opterećivati se da li je važno ili ne, i da li je možda poslednji put. Noć je izrodila saznanje da tačno znam šta hoću. I šta neću. To uopšte nisam očekivala. Posle zahtevnih perioda u životu, kad nastupi oseka adrenalina, vrlo često dođe do unutrašnjeg raspada sistema. Ne razumeš zašto ti se koji đavo sad non-stop plače kad je napokon sve dobro i skroz kako treba.

Bude i onih dana (koji su stvarno retki) kad sve završimo bez mnogo muke, pomislim da se uvek bezveze nerviram kad je sve prosto. Kako se lako zaboravi loše, čak iako je češće..

Od današnjih vesti izdvajam: Karfiol je petsto dinara. Novčanica od hiljadu dinara ima vrednost novčanice od sto dinara, subjektivni osećaj. Hrana je precenjena.

Kad će više da prođu američki izbori, kao neki rijaliti koji je ceo svet primoran da prati, i bukvalno ni za koga ne navijaš, nego kao i s ovim našima, krstiš se i pitaš što nisu negde na posmatranju svi zajedno, tako ludi, pokvareni i zli. Uzdahnem duboko, naizgled bez nekog vidnog razloga… A u stvari to se moja duša preslišava, od iskona naovamo priseća se svega što je pregurala kroz eone. Pamti duša, a telo, trošno, ne može da izdrži teret tolikog pamćenja, pa se protrese iz dubine, iz sebe izbaci uzdah… Sve smo dirali i upropastili kao dete igračku.

U svom odrazu ponekad i vidim i čujem kako se glasno smejem i uvijam nogama od radosti, kao kakav leptir, napuštajući svoju čauru u ekstazi metamorfoze, dok sa druge strane ogledala to je ipak samo ruka preko usta sa svojom tišinom. Jasno mi je sve, ali šta ću sa tolikom jasnoćom da radim!?

Imam teoriju da snovi mogu da nam odrede celokupno raspoloženje za predstojeći dan, čak i ako ih se ne sećamo, i ovaj dan je čist primer toga, i zato pozdrav do nekog boljeg dana, a današnji dan šaljem dovraga, tamo gde se već šalju takve stvari po potrebi.

P.S. Meni tek sad počinje odmor i u to ime, evo rime, nazdravila bih, ali nemam čime.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo