Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Iz krajnosti u trajnost

Objavljeno prije

na

Kad sebe zaboraviš, život i dani tada su ti isti. Kao paukova mreža ispod lista, ne kisne ti navika

 

Oko mene je danas mnogo bučnih ljudi, a ja se odjednom osećam veoma usamljeno. Ne postoji krojačnica za rašivene snove, izgubljenu nesanicu usled nestrukiranog odustajanja, umetanje učkura na labavu brigu o sebi, niti kesa sa dugmadima u boji istrajnosti. Život se sastoji od bezbroj ultimatuma i prisila. Kamenolom smo uverenja i svaki drugi dan neko odnosi deo po deo nas. Pupoljak suštine čeka proleće. Nije danas sunčani, zimski dan, već vreme posle ONOG dana kada se vetar razduva sa svih strana, e to je tajni znak prirode. Pahulje će doneti nestale misli kao golubice grane mira. Susnežica topi olovne naramenice, a pogled ka jatu belih gusaka bistri vode u nama zamućene životom. Čekam te.

Ima tih nekih ljudi čije neprisustvo može da se opipa.Otrčim kod starog drveta, iskopam rupu, osvrnem se da me niko ne vidi, otvorim drvena vratanca na grudima i istresem tugu u rupu, lepo sve zatrpam, izvučem stari osmeh iz džepa košulje, obrišem ga rukavom i namestim malo ukrivo, da ne bude previše očigledno. Pokisla sam na kiši namenjoj drugom svetu. Tišina mi raznosi glas, tvoje ruke su nevidljive. Hej, promakla nam je blizina! Ušuškanost u nečije postojanje, reči, osmeh, pokret, toplinu prisustva, udobnost trajanja. Zaćutale su ptice, ljudi, oblaci… Sve je utihnulo i odbeglo u jazbine.  Svet je zanemeo. Ili ja više nisam među živima. Ta tuga može da ubije na licu mesta i natera te da živiš takav. U glavi puštam naš film, kad je nebo pred sneg, a duša pred zimu. Neko je ukrao boje. Noć rovari po pesmama sluđena od sivila. Kad sebe zaboraviš, život i dani tada su ti isti. Kao paukova mreža ispod lista, ne kisne ti navika. Nekadašnjem sebi si dalek kao prijatelj koji je prestao da bude poznanik i prolaznik. Suština je postala prašina na koferu sa slikama ispod kreveta u sobi za odlaganje suvišnosti. Zaista ne znam ko je potkresao beskraj kao živicu svakodnevice. Za taj osećaj večite tuge ne postoji ništa poput odabira boje koja najbolje odgovara pamćenju. Pamćenje. Pamćenje je spas. Ne zaborav.

Predstava u jednom činu.  (Za ovu predstavu potreban je jedan glumac, nem i nevidljiv, i strpljiva publika. Ako je publika dovoljno strpljiva mogu se izvesti i dva čina, ili, u idealnim uslovima, pet. Bojažljivo udišemo dane… tiho i oprezno, s odrazima na vlažnom pločniku sami smo, samo se vode spajaju i odlaze… spajaju nas. Da je bar malo svetla da osvetli bolan korak, svako umorno buđenje, sve ono dovoljno sa čim se mirimo, bar malo da vidimo više, kako prolazimo i ne vraćamo se… Zagrljaj je utočište svesnih krhkosti, sigurna kuća nežnosti, prag doma. Grlim te.

P.S. Dani kad ne trebaš nikom su gori od onih kad tebi ne treba niko…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Svjedok svitanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Komplikovano je sve što se nabaca silinom osjećanja i sporošću razumijevanja, pa onda mora da se razrješava jednostavnim kanapom do iznad prsa

 

Daleko je ovo otišlo, ljudi moji. Ovakvu podelu među ljudima ne pamtim, kao što je izazvalo verovanje/neverovanje u vakcinaciju. Nerazumljivi intenzitet sličan onom na početku, kad su se grabili za toalet papir. Iracionalno, ali vidljivo i intenzivno. Valjda će nas i ovo proći. Koliko god prognoze za 2022. bile sumorne, ništa se od toga ne mora, nužno, odnositi na vas. Sudbina čoveka je vezana za sudbinu sveta, u jednom malom prostoru obitava individualna ljudska sudbina, nezavisna od velikih dešavanja, i u najvećem mraku svako može da procveta.

Moje granice, nepravilne. Provirih. Još sam tu. Pogled u daljinu široka poljana uspeha, ali sledeći korak provalija. Život ti uvek nudi drugu šansu. Budite oprezni, to je još jedna zamka. Prizivam onu zimu i sumrak u boji ljubavi i porodice. Bio je to sasvim drugačiji mrak. I dok su jedna za drugom gorele sveće na svakom prozoru, mogao si videti kako prigušene nade trepere i zavetuju te na ljubav i mir. I nikada me neće ovaj vek ubediti, da magija ne postoji. Potreba da svi dragi i bitni ljudi budu srećni, nije nestala s godinama. Samo se izjednačila sa potrebom da ja ne budem prisutna. Legitimno starim u vučija vremena. Ljude srećem u prolazu. Pogled i glas, to primetim povremeno. Desi mi se da prođe vreme poznanstva, dok se ne desi trenutak kad odjednom vidim i lice i iznenadim se. Začudim. Zanemim. Površnosti moja! Za sve bih tebe mogla da okrivim. Jedino što smete da pitate drugog čoveka je, jesi li gladan. Sve ostalo nije vaša stvar.

Komplikovano je sve što se nabaca silinom osećanja i sporošću razumevanja, pa onda mora da se razrešava jednostavnim kanapom do iznad prsa. Od čega si, shvatiš kada te upitaju za najveću tugu, a ti u trenutku ne možeš da izabereš…

Za laži, imam dvostruki aršin unutar dvostrukog aršina. Ili ih ne prepoznajem i postoje mimo mog saznanja. Ne želim da znam je li laž ili nije. Ili ih prepoznajem i čitam kao priču koja će mi nešto otkriti.

Juče je bila babina devojačka slava. Setim se kako bi se, onako ozbiljna, trpeljiva i stamena, stidljivo radovala što će se sa svojima Bogu moliti… i sad kao da je tu, čuva i brani, i u meni živi. Istimarih strah. Svetlošću, šećerom i nečim zelenim. Sebična sam… želela bih da sve tužne stvari pripadaju samo meni… i da sa mnom odu, slomljene tužne stvari, nikom potrebne. Dan u kome sam našla dukat tvog smeha. Dan koji mi je česnica u šakama. Dan koji me drži sitim za duga vremena i teška. Bajka bi bila da se raskovemo u isto vreme. Priča bi bila da je raskovnik nikao. Tamo, kod tri vira.

Razdužićemo se u sledećem životu.

P.S. Ovu godinu završavam i novu počinjem, ni kriva ni dužna.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Vrijeme je učinilo svoje, ja još nijesam

Objavljeno prije

na

Objavio:

Koliko sam puta vezala srce kao psa, nije ni čudo što ponekad na mene laje

 

Šta mi je iskrslo u mislima jutros, ničim prizivano… naporedni odnos, litice i strmoglavljenja. Vreme napolju savršeno za ispiti lokvu ili dve sa omiljenim krznenim prijateljem. Idem ja, ide crna mačka pored mene. Potrčala mačka, potrčala i ja. Nećeš ga majci, od ranog jutra. Ko je i za koga iznedrio ovaj podmuklo savršeni dan? Gde god da sednem, kao užareno, tera me da ustanem. Na nogama, kao bosa na vrelom pesku. Ne obraćam pažnju i to me smiruje, posle kada hoću da se prisetim, nemam čega i to me uznemiri.

Eho. Reč se vrati na mala vrata i drugim rečima govori o samotnoj drami izgovorenosti. Onda ih ja smirujem polako kao uznemirene konje. Papir mi je od misli napravio aviončić i bacio ga kroz prozor. Sada belo gledam beo papir. Ili sasvim lagano klizim između drvoreda. Sve dok na površini i dalje ostaju predrasude, utisci nikako ne mogu da se slegnu. Putovati se može lako. Još ako nemaš misli koje bi ti otežale korake, sve što ti preostaje je da hodaš. Put se pretvori u ritmično kretanje tela, u osećaj prepreke koja te drži na putu jer da ga nema, misliš – odleteo bi. Nekada danima na putu ne bude ni kućerka ni razjedene česme. Niti životinja. Da je barem živuljki. Uplašiš se od tolike tišine da bi sam, samcijat arlaukao kao vuk. Ili zviždao. Nisu svi putevi isti. Nekima se brže predaješ, lakše te pridobiju za sebe. Ravniji su, mekši. Ili ne… utabaniji. Ne mekani. Mislila bi da su predeli okolo njih živopisniji. To je pogledu lakše da se otme i da luta. Odstrane vreme. I dok se osvrneš, već si predaleko od onoga mesta koje je bilo, eno, tu, iza ramena. Noga pred nogu. Važno je držati ritam. Duboki udah pri svakom trećem koraku. Reanimacija zastale duše. Koliko sam puta vezala srce kao psa, nije ni čudo što ponekad na mene laje.

Ispričam te u priči i udahnem ti novi život, skinem patinu godina, pa zablistaš kao sveže ispoliran kamen. A mašta ko mašta, neoivičena, bez poruba. Ponešto postoji i za ljude koji pod otvorenim nebom i bogom ne nose kišobran… i bolje se vidi i sve je tada bliže, i tuga, i sunce, i kiša. I bol, i ljubav, i smrt… Postojanje se tanji i tanji, i tanji. Toliko da kroz njega može da se gleda nepostojanje. Juče je sadilo trešnje. Od kad mi ne dolaziš u san, nemam gde da te tražim.

Noć je najskuplja pred svitanje, kad trpa u džepove umorne duše i ne vraća kusur. Prodam joj se za šaku dotrajalih snova i ne pitam šta košta. Samo da zaboravim.

p.S. Ponekad dođem sebi i pomislim: „Još si mi samo ti falila“.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Sva bespuća su prohodna

Objavljeno prije

na

Objavio:

Od jednog osmjeha može da nastane krošnja sasvim lijepa, ispod koje može da se postavi karirani stolnjak i da se jede hljeb mekši od duše

 

Sedim i razmišljam o knedlama sa šljivama… Onda, u napadu multikulturalne tolerancije, pokušam da mislim o gombocama i mogu vam reći da ni izbliza nije isti osećaj. Veoma sam umorna od svega… i u isto vreme spremna na sve… Informišem se o svemu… i u isto vreme ne želim više ništa da znam… Prihvatam sve i u isto vreme ne mogu ništa da podnesem…

Esencija stvarnog čoveka, tek ponekad zablista. Kad je nespreman, nenamešten, neuvežban. Dovoljan je samo taj tren i jedan brzi pogled, da je zapišeš u svoj otkucaj. Bez namere, bez predumišljaja, bez uslova. Sutra će nam se svetovi možda sudariti i razbiti u prašinu. To nikako ne bismo hteli. Možda se ipak samo dotaknu, ili mimoiđu, gledajući se dugo u oči i ne spuštajući glavu. Ako se ipak ni ne sretnu, vrtoglavica neće odustati. To moraš da znaš. Na neke reči sam već naslonila boju glasa. To je već hronična iluzija, pusti je, ne smeta mi. Šupljikavost priča prepoznajem po tome koliko nisu zvonke, ne huče, ne odjekuju i ne poležu po meni onako kako su to činile majčine priče. Uvek upoređujem zvukove iz sećanja, sa zvukovima oko sebe i to je moja najdraža ostrašćenost. Saznanje. Bunim se i postavljam pitanja samo kada je reč o onome u šta i sama, nekako duboko u sebi, verujem, a nisam glasno priznala. U ostalo samo radoznalo zagledam. Razbrojiti, razgovoriti, razdevetiti, raskovati, raskukuljiti, rasvetliti, razbuditi, razdaniti, razotkriti, razmiliti…  Raz dva-tri puta. Ponekad tako poželim da saznam šta se to nalazi na dnu moje korpe za veš.

Kad krenem da padam, dočekaju me koplja svih zaspalih plemena u meni, postide me što sam slaba i što se i dalje tražim tamo gde me odavno nema. A kad padnem, ustanem i počnem da plačem. Jednom će se i noć dočekati na noge.

Onaj jedan šapat, što si mi zakotrljao niz kožu, noću se pretvara u lavinu i ne da mi da zaspim. Naslonim strah na hrabrost, da se izmaknem kad te najviše želim. Nemire naučiš da budu poslušni, da hodaju uz nogu. Ako namirišu slabost, rastrgaće te.. zveri su to. Predug je život, tek ću te se nanemati. Zato osmeh. Od jednog osmeha može da nastane krošnja sasvim lepa, ispod koje može da se postavi karirani stolnjak i da se jede hleb mekši od duše.

Ovaj vetar će razneti i ono malo preostalih činjenica. Ne izlazite bez nekoliko kapi krivice i žaljenja, ranjivost je najbolji mamac.

Što je veći psihički umor, potrebna je uža slika za gledanje. Odoh malo da gledam u jednu tačku. Treba biti spreman kad ova slika oko nas, dobije i četvrtu dimenziju.

P.S. I jesen je. I kiša je. I lepo je. Onako, ni zbog čega.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo