Komplikovano je sve što se nabaca silinom osjećanja i sporošću razumijevanja, pa onda mora da se razrješava jednostavnim kanapom do iznad prsa

Daleko je ovo otišlo, ljudi moji. Ovakvu podelu među ljudima ne pamtim, kao što je izazvalo verovanje/neverovanje u vakcinaciju. Nerazumljivi intenzitet sličan onom na početku, kad su se grabili za toalet papir. Iracionalno, ali vidljivo i intenzivno. Valjda će nas i ovo proći. Koliko god prognoze za 2022. bile sumorne, ništa se od toga ne mora, nužno, odnositi na vas. Sudbina čoveka je vezana za sudbinu sveta, u jednom malom prostoru obitava individualna ljudska sudbina, nezavisna od velikih dešavanja, i u najvećem mraku svako može da procveta.

Moje granice, nepravilne. Provirih. Još sam tu. Pogled u daljinu široka poljana uspeha, ali sledeći korak provalija. Život ti uvek nudi drugu šansu. Budite oprezni, to je još jedna zamka. Prizivam onu zimu i sumrak u boji ljubavi i porodice. Bio je to sasvim drugačiji mrak. I dok su jedna za drugom gorele sveće na svakom prozoru, mogao si videti kako prigušene nade trepere i zavetuju te na ljubav i mir. I nikada me neće ovaj vek ubediti, da magija ne postoji. Potreba da svi dragi i bitni ljudi budu srećni, nije nestala s godinama. Samo se izjednačila sa potrebom da ja ne budem prisutna. Legitimno starim u vučija vremena. Ljude srećem u prolazu. Pogled i glas, to primetim povremeno. Desi mi se da prođe vreme poznanstva, dok se ne desi trenutak kad odjednom vidim i lice i iznenadim se. Začudim. Zanemim. Površnosti moja! Za sve bih tebe mogla da okrivim. Jedino što smete da pitate drugog čoveka je, jesi li gladan. Sve ostalo nije vaša stvar.

Komplikovano je sve što se nabaca silinom osećanja i sporošću razumevanja, pa onda mora da se razrešava jednostavnim kanapom do iznad prsa. Od čega si, shvatiš kada te upitaju za najveću tugu, a ti u trenutku ne možeš da izabereš…

Za laži, imam dvostruki aršin unutar dvostrukog aršina. Ili ih ne prepoznajem i postoje mimo mog saznanja. Ne želim da znam je li laž ili nije. Ili ih prepoznajem i čitam kao priču koja će mi nešto otkriti.

Juče je bila babina devojačka slava. Setim se kako bi se, onako ozbiljna, trpeljiva i stamena, stidljivo radovala što će se sa svojima Bogu moliti… i sad kao da je tu, čuva i brani, i u meni živi. Istimarih strah. Svetlošću, šećerom i nečim zelenim. Sebična sam… želela bih da sve tužne stvari pripadaju samo meni… i da sa mnom odu, slomljene tužne stvari, nikom potrebne. Dan u kome sam našla dukat tvog smeha. Dan koji mi je česnica u šakama. Dan koji me drži sitim za duga vremena i teška. Bajka bi bila da se raskovemo u isto vreme. Priča bi bila da je raskovnik nikao. Tamo, kod tri vira.

Razdužićemo se u sledećem životu.

P.S. Ovu godinu završavam i novu počinjem, ni kriva ni dužna.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Koliko sam puta vezala srce kao psa, nije ni čudo što ponekad na mene laje

Šta mi je iskrslo u mislima jutros, ničim prizivano… naporedni odnos, litice i strmoglavljenja. Vreme napolju savršeno za ispiti lokvu ili dve sa omiljenim krznenim prijateljem. Idem ja, ide crna mačka pored mene. Potrčala mačka, potrčala i ja. Nećeš ga majci, od ranog jutra. Ko je i za koga iznedrio ovaj podmuklo savršeni dan? Gde god da sednem, kao užareno, tera me da ustanem. Na nogama, kao bosa na vrelom pesku. Ne obraćam pažnju i to me smiruje, posle kada hoću da se prisetim, nemam čega i to me uznemiri.

Eho. Reč se vrati na mala vrata i drugim rečima govori o samotnoj drami izgovorenosti. Onda ih ja smirujem polako kao uznemirene konje. Papir mi je od misli napravio aviončić i bacio ga kroz prozor. Sada belo gledam beo papir. Ili sasvim lagano klizim između drvoreda. Sve dok na površini i dalje ostaju predrasude, utisci nikako ne mogu da se slegnu. Putovati se može lako. Još ako nemaš misli koje bi ti otežale korake, sve što ti preostaje je da hodaš. Put se pretvori u ritmično kretanje tela, u osećaj prepreke koja te drži na putu jer da ga nema, misliš – odleteo bi. Nekada danima na putu ne bude ni kućerka ni razjedene česme. Niti životinja. Da je barem živuljki. Uplašiš se od tolike tišine da bi sam, samcijat arlaukao kao vuk. Ili zviždao. Nisu svi putevi isti. Nekima se brže predaješ, lakše te pridobiju za sebe. Ravniji su, mekši. Ili ne… utabaniji. Ne mekani. Mislila bi da su predeli okolo njih živopisniji. To je pogledu lakše da se otme i da luta. Odstrane vreme. I dok se osvrneš, već si predaleko od onoga mesta koje je bilo, eno, tu, iza ramena. Noga pred nogu. Važno je držati ritam. Duboki udah pri svakom trećem koraku. Reanimacija zastale duše. Koliko sam puta vezala srce kao psa, nije ni čudo što ponekad na mene laje.

Ispričam te u priči i udahnem ti novi život, skinem patinu godina, pa zablistaš kao sveže ispoliran kamen. A mašta ko mašta, neoivičena, bez poruba. Ponešto postoji i za ljude koji pod otvorenim nebom i bogom ne nose kišobran… i bolje se vidi i sve je tada bliže, i tuga, i sunce, i kiša. I bol, i ljubav, i smrt… Postojanje se tanji i tanji, i tanji. Toliko da kroz njega može da se gleda nepostojanje. Juče je sadilo trešnje. Od kad mi ne dolaziš u san, nemam gde da te tražim.

Noć je najskuplja pred svitanje, kad trpa u džepove umorne duše i ne vraća kusur. Prodam joj se za šaku dotrajalih snova i ne pitam šta košta. Samo da zaboravim.

p.S. Ponekad dođem sebi i pomislim: „Još si mi samo ti falila“.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

Od jednog osmjeha može da nastane krošnja sasvim lijepa, ispod koje može da se postavi karirani stolnjak i da se jede hljeb mekši od duše

Sedim i razmišljam o knedlama sa šljivama… Onda, u napadu multikulturalne tolerancije, pokušam da mislim o gombocama i mogu vam reći da ni izbliza nije isti osećaj. Veoma sam umorna od svega… i u isto vreme spremna na sve… Informišem se o svemu… i u isto vreme ne želim više ništa da znam… Prihvatam sve i u isto vreme ne mogu ništa da podnesem…

Esencija stvarnog čoveka, tek ponekad zablista. Kad je nespreman, nenamešten, neuvežban. Dovoljan je samo taj tren i jedan brzi pogled, da je zapišeš u svoj otkucaj. Bez namere, bez predumišljaja, bez uslova. Sutra će nam se svetovi možda sudariti i razbiti u prašinu. To nikako ne bismo hteli. Možda se ipak samo dotaknu, ili mimoiđu, gledajući se dugo u oči i ne spuštajući glavu. Ako se ipak ni ne sretnu, vrtoglavica neće odustati. To moraš da znaš. Na neke reči sam već naslonila boju glasa. To je već hronična iluzija, pusti je, ne smeta mi. Šupljikavost priča prepoznajem po tome koliko nisu zvonke, ne huče, ne odjekuju i ne poležu po meni onako kako su to činile majčine priče. Uvek upoređujem zvukove iz sećanja, sa zvukovima oko sebe i to je moja najdraža ostrašćenost. Saznanje. Bunim se i postavljam pitanja samo kada je reč o onome u šta i sama, nekako duboko u sebi, verujem, a nisam glasno priznala. U ostalo samo radoznalo zagledam. Razbrojiti, razgovoriti, razdevetiti, raskovati, raskukuljiti, rasvetliti, razbuditi, razdaniti, razotkriti, razmiliti…  Raz dva-tri puta. Ponekad tako poželim da saznam šta se to nalazi na dnu moje korpe za veš.

Kad krenem da padam, dočekaju me koplja svih zaspalih plemena u meni, postide me što sam slaba i što se i dalje tražim tamo gde me odavno nema. A kad padnem, ustanem i počnem da plačem. Jednom će se i noć dočekati na noge.

Onaj jedan šapat, što si mi zakotrljao niz kožu, noću se pretvara u lavinu i ne da mi da zaspim. Naslonim strah na hrabrost, da se izmaknem kad te najviše želim. Nemire naučiš da budu poslušni, da hodaju uz nogu. Ako namirišu slabost, rastrgaće te.. zveri su to. Predug je život, tek ću te se nanemati. Zato osmeh. Od jednog osmeha može da nastane krošnja sasvim lepa, ispod koje može da se postavi karirani stolnjak i da se jede hleb mekši od duše.

Ovaj vetar će razneti i ono malo preostalih činjenica. Ne izlazite bez nekoliko kapi krivice i žaljenja, ranjivost je najbolji mamac.

Što je veći psihički umor, potrebna je uža slika za gledanje. Odoh malo da gledam u jednu tačku. Treba biti spreman kad ova slika oko nas, dobije i četvrtu dimenziju.

P.S. I jesen je. I kiša je. I lepo je. Onako, ni zbog čega.

Nataša ANDRIĆ

Komentari