Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Množina od smisao

Objavljeno prije

na

Jedini ljudi su djeca. Svi mi ostali smo davno prestali to da budemo

 

Dobro vam jutro, narode. Sunčano, -7, subjektivni osećaj -12 kažu na radiju. Ko određuje ovaj subjektivni osećaj? Ako je subjektivni onda valjda ja osećam koliko mi je hladno. I to su počeli da nam nameću. Najteže mi padne ovo sunce zimi, kad dođe kao pljusak koji puni sve zglobove i kosti, i to oduševljenje sjajem i prostranošću jutra i neba, počne da mi pravi mali radosni lom u glavi od uzbuđenja koji nemam gde da izlijem, pa se sve samo transformiše u neku nedefinisanu tugu i povuče natrag u zglobove.

Ne mogu da kažem da me nije pogodilo što je Pečur izabrala da, umesto uobičajenog idolopoklonstva, dakle totemističku mene koja sedi u fotelji i čita, ipak izabrala da gleda u sneg kroz prozor. Još jedan sat i šest minuta. Stra’ me zaspaću i propustiti prenos dočeka vakcina. Inače, biramo i koje ćemo: američku, rusku ili kinesku. Anketiram petoro svoje dece: Šta biste za ručak? 1. Bečke šnicle 2. Piletinu sa susamom 3. Pečenje 4. Pastu sa pečurkama 5. Nešto čokoladno. Kad se svi izjasnite, dobićete spanać i pržena jaja. Tako i sa vakcinama. Rešila sam da svaki dan imam po dve časne namere, pa ako se jedna razboli druga će da je neguje. Problem u stvarnom životu je što nema muzike koja najavljuje opasnost.

Dođeš u te godine kada od ljudi ne očekuješ iskrenost, od nje ti se neretko smuči, očekuješ samo elementarnu pristojnost, u tim kratkim, neminovnim kontaktima. Sve više volim ljude koji umeju da ćute. Da oćute. Prećute. Zaćute. Ućute. Koji ne kažu svoje prokleto mišljenje uvek, svakome i o svemu. Jedna od rečenica koja me izluduđuje je: „Pa takav/va sam, šta da radim!“ Pa izlupaj sebi šamare, da ne dovodiš mene u tu situaciju. Jedini ljudi su deca. Svi mi ostali smo davno prestali to da budemo.

Prvo izgraditi kičmu i samopoštovanje od čelika, ipak ne bez upletenog cveća, onda malu baštu punu đurđevka, onda malenu obalu i more tamo iza napraviti, i onda pozdraviti onog ko želi biti na toj obali, i voleti more i jutra koja tu dolaze ponekad najlakša na svetu. Zato ću otvaranje neba provesti u krugu porodice. Nigde kao u patrijarhalnoj porodici nećete naučiti da se ne postavlja pitanje zašto, jer je odgovor: „Tako treba“, i ništa vam kroz život neće koristiti više, u svim moralnim dilemama, od odgovora „tako treba“. Lepota toga što si ubiVen u pojam je da ti više niko ništa ne može. Samo imati na umu onu staru narodnu show must go on i sve prolazi.

,,Teta Dobrila, može li Biljana napolje da se igramo?“ Najbolja rečenica koju sam rekla ikad. To je postala rubikova kocka za sve ostale rečenice, okrećem ih i okrećem da opet dobijem tu rečenicu sa izvornim značenjem. Ume da podvali, ponizi, zatruje, razlabavi svaki čvor teškom mukom uvezan. A ponekad pohvali, daruje, zamiriše svom svojim snagom, stvori nove niti… Život.

P.S. Jednom ću napisati, osećala sam se s tobom kao da trčim u sunce.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Tuga više ne lupa vratima

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad udahneš vjetar i zagrliš kišu, oktobar već odavno zna ko ga jedva čeka i ko mu je tajno švrljao ime između redova u pjesmama

 

Radni dan, pa još i jutro, pa još i kiša. Tri jaka razloga za zapitati se zašto se ne odseliti na more i biti šank ili palma? Po ovakvom vremenu treba samo čitati „Itaku i komentare“ od Crnjanskog i u pauzama egzegeze maziti psa, razmišljati o uzvišenoj prolaznosti ovozemaljskog i drugom Iskupiteljevom dolasku. Kad udahneš vetar i zagrliš kišu, oktobar već odavno zna ko ga jedva čeka i ko mu je tajno švrljao ime između redova u pesmama. Kad je ovakav dan, dobro dođe da te nešto boli, da se ne osećaš loše bez razloga.

Gledala sam danas, nad mokrim našim selom, svraku. Polomljeni treptaj…  „Nisi, nisi izašla iz selendre godinama.“  Nisam. Nije teret težak kad imaš gde da povratiš snagu, pređeš sopstvene granice, a tamo te dočeka ništa. Ako su me vakcinom čipovali, zvaće me, uverena sam, da izvade čip, pošto su se do sad sigurno smorili koliko zanimljiv život vodim. Moja bačenost u telo ogleda se, između ostalog i u tome što kupim cipele skoro tri broja veće, a da to u prodavnici i ne primetim. „Udobne“, kažem.

O nekim smrtima, nestancima, odsutnostima neću moći nikada da govorim. Neka stanja u duši se ne mogu pretvoriti u reči. Neke želje se ne mogu ispuniti, ali ih je lepo dodirnuti… Misao koju smo delili ti i ja, i koja uvek izmami osmeh na lice, misao, koja je satkana od emocija, koja nas sa srcem upozna. Misao, savršeno ućutana. Izrečena, bila bi grozna. A ja ih držim okupljene, pod istim srcem, kao familiju koja sedi za trpezarijskim stolom, ali samo o praznicima. To što je list pao na zemlju sa visine, to nam ne govori ništa. Da je imao više vremena možda bi se ukorenio u vazduhu i ispunio podnebesje. Uprizoriti i ozvučuti svoje misli, svet unutar i izvan sebe samoga. Mozak, kao i svaka druga divlja zver.

Išla sam toliko daleko, tamo gde se u najudaljenijem kutku zalazi zatvorenih očiju. I tamo sam dodirnula mrak. Vraćala sam se istim putem širom otvorenih očiju. Ponekad sa osećajem da sam bila glupa, a ponekad, da nisam imala kud. Sve one reči kojima nije bilo ni vreme ni mesto, ostanu zaglavljene, kao kost u grlu da te podsećaju na to mesto i to vreme. Što bi rekla pokojna Ljiljana Petrović Batler „teško je umreti kad ništa ne boli, a još je teže ljubiti što srce ne voli“, dok je za to vreme prati ciganski primordijalni bluz.

Ključne nedelje, a i godine su odavno prošle. Uredno pogledam levo i desno, ali šta sam videla, ubijte me ako znam.

P.S. I na kraju, sve je posledica izbora koje nisi napravio.

Nataša ANDRIĆ

 

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Život prođe i kad ga štediš

Objavljeno prije

na

Objavio:

Uzmimo dobre riječi. Uzmimo ih od svake vrste. Držimo ih u sebi dok traje kiša, a onda ih pustimo nek se množe

 

Već dve godine na bilo šta da se požalim, ljudi kažu: „Možda ulaziš u menopauzu“. Pa koliko se ulazi u nju, nije kuća slavnih da moram da zaslužim, hoću li više ući! Noć laže da donosi mir, sa njom stižu bujice najtežih misli. Neki se snovi preliju na jutro i onda ih tako vučeš ceo dan. Preslabo smo mi oklopljeni za ovoliko borbe. Meni su godine izvajale grubost i osamu. A maštala sam, priznajem.

Samoća nije udar sveta na mene. Niti treba da bude moj odgovor na svet. Samoća nije čuvstvo. Ona je ovaploćenje nutrine. Suočenje. Promišljen put. I nikada nije imala išta sa onim van mene. Hodam unatraške ne skidajući pogled sa vrtloga koji izmeštam iz sebe. Teško je prebirati po mraku. Ima nekakvih pokleka i kad ih u sebi načinimo, teško se ratosiljamo… izmirenja. Jer… Mirili bismo se sa sobom, samo da više ne moramo da se mirimo sa svetom. Sve te sitnice koje treba pamtiti – oružje protiv uroka, a svet je urokljiv. Ne zato što to svet želi da bude, već zato što ga učinimo takvim. Uhvatim sebe kako razmišljam šta sam sve u životu mogla drugačije i shvatim… da treba da prestanem da razmišljam.

Treba otići. Ako niste poneli sve, nije strašno. Nikada ne možete poneti sve. Zamislite koliko praznih, brisanih prostora bi ostalo iza svih nas koji idemo i nosimo sve. Urušili bismo svet. Svako živi kako mora, mudri odluče da baš tako hoće. Zagrli i ćuti. Jesen je.

Previše otvaranja nikome nije dobro donelo. Ako se izuzme da postoji neko ko ume da primi, prihvati i zadrži sve što prospemo iz sebe. Uzmimo dobre reči. Uzmimo ih od svake vrste. Držimo ih u sebi dok traje kiša, a onda ih pustimo nek se množe.

Ja sam svoje reči izgubila u brzacima sete. Sve što prećutim, noću me budi i govori da je život samo ovaj jedan. Ostajem ovde zbog zagrljaja koji se neće vratiti. Uzalud od života pokušavam da napravim dugu šetnju praznim ulicama nakon kiše. Prepustiš se životu, on te umesto na more odvede duboko u noć. Najgore mesto za čekanje svetla je mrak. I noć nema veze s tim.

Kad se samo setim kako sam bila živa!

Svet je ponekad tako igra senki na zidu, razigrane dece koja uz svetlost sveće kradu minute pre sna, a katkad marvena pijaca, gde misli svoje ne čuješ od dreke pijanih trgovaca i rike uplašene stoke, a onda posle, ovo je ona farma iz Bokačovog Dekamerona gde smo se sakrili od života i nižemo priče dok opasnost ne prođe… mnogo je slika i svaka je prava, a možda i nije. Vetar lomi napolju, duva, i neka duva, kamo sreće da nas sve odnese u neki Oz u tri… ovaj lepe, Esade, u tri lepe, više.

P. S. Ko preživi, ćuti, samo se nekad budi u znoju.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Zagrli, pa vladaj

Objavljeno prije

na

Objavio:

Koliko je samo bio u pravu onaj čovjek koji je uvijek ćutao

 

Od vesti iz komšiluka, vizuelnom ocenom, mogu sa sigurnošću da kažem da je ubedljivo oboren rekord u broju ljudi ispred lokalne kovid ambulante. Ovoliko ih nikada do sada nije bilo. Srećan rad ljudi i živela Srbija! 24h rada dnevno, nespavanje za bolje građana Srbije, neodlasci na godišnji odmor, jer što da se tamo okrećemo kao jaja na oko i nadljudski trud i napor, jednostavno moraju da se isplate! Sada nas više niko ne može zaustaviti! Samo napred u nove pobede! Sve češće odlazi neko poznat ili moj, ovo više nije moj umišljaj, fokusiranje na ružno, ovo se stvarno dešava. I šta god da radim, kad se smejem, kad sam raspoložena, neka beznadežnost me ne napušta, čuči u dubini duše. Kad odem na groblje, prolazeći pored tuđih imena, slika, godina rođenja i smrti, imena potomaka (ili bez njih), spomenika skromnih ili raskošnih, imam utisak kao da sam u nekom arhivu sudbine.

Onome ko usredsređeno zuri u plafon, ako je slobodna i otvorena uma, u tragovima vlage i buđi po ćoškovima, ukazaće se slika posve drugačije stvarnosti, reljef nekih udaljenih kontinenata. Sve je dobro dok jedna ruka ne utrne, kez se iskrivi u mučnu grimasu, a mlaka krv koja protiče moždanom žilom se izlije iz korita, jer tada će vaš jedinstveni glas koji ima toliko toga da poruči, morati malo da zamukne. Sloboda ima smisla ako znaš gde i kad treba stati, inače je ne zaslužuješ. Ne verujem da onaj ko ne zna šta hoće, može znati šta neće, verujem da takav prosto neće, bez da išta zna. Kad razumeš da ti je drugačije mišljenje na korist, da ti osvetljava drugi ugao gledanja, videćeš da razgovor nije takmičenje u kom moraš pobediti. Tolerancija nije puko trpljenje, već traženje blagodeti u onome u čemu je ne vidiš na prvi pogled. Dovoljno je da mi poturiš misao i onda gledaj kako marljivo zidam svetove oko nje. Koliko je samo bio u pravu onaj čovek koji je uvek ćutao.

Da se uvede red u ljutnju i da se zakonom odredi pravo i vreme kad se, ko, koliko i na koga ima da ljuti i kada najkasnije da se odljuti. Idealan rob današnjice je ljut, ogorčen, povučen, slab, zatvoren i nikome ne veruje. I sa emocijama ima ono ,,greota da se baci“. Pa tako kada se dugo ulažemo bez rezultata, mi sami produžavamo neuspeh upravo zbog greote. Od te emotivne hrane koju ne želimo da bacimo, ,,deblja“ se naša ljutnja i nezadovoljstvo. Psujem tiho i ne nosim ništa sa sobom. Što se praštanja tiče, nisam stigla da oprostim samo onima što su žurili na autobus. Čekaš da ostvariš cilj, pa ćeš biti srećan? Grešiš. Ako nisi srećan sada, nikad nećeš biti srećan. Sreća je stav prema životu, ljudima, događajima. Sreća je stanje svesti. Ko je našao smisao neka ćuti i ne plaši ostale. Sati brige trostruko traju.

Jeste li čuli da je muzej u Danskoj dao 75. 000 evra umetniku da ih zalepi na platno, u okviru njegovog projekta. On im poslao dva prazna platna pod nazivom Uzmi pare i beži. Najiskrenije sam iznenađena što nije naturalizovani Danac, sa Balkana.

Kofer mi je pun svega i ne, neću ja na put.

P.S. Čarape redovno nestaju, ali malo se govori o tome da bez obzira na to koliko gumica za kosu kupite, do kraja nedelje ćete ih izgubiti sve. SVE.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo