Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Množina od smisao

Objavljeno prije

na

Jedini ljudi su djeca. Svi mi ostali smo davno prestali to da budemo

 

Dobro vam jutro, narode. Sunčano, -7, subjektivni osećaj -12 kažu na radiju. Ko određuje ovaj subjektivni osećaj? Ako je subjektivni onda valjda ja osećam koliko mi je hladno. I to su počeli da nam nameću. Najteže mi padne ovo sunce zimi, kad dođe kao pljusak koji puni sve zglobove i kosti, i to oduševljenje sjajem i prostranošću jutra i neba, počne da mi pravi mali radosni lom u glavi od uzbuđenja koji nemam gde da izlijem, pa se sve samo transformiše u neku nedefinisanu tugu i povuče natrag u zglobove.

Ne mogu da kažem da me nije pogodilo što je Pečur izabrala da, umesto uobičajenog idolopoklonstva, dakle totemističku mene koja sedi u fotelji i čita, ipak izabrala da gleda u sneg kroz prozor. Još jedan sat i šest minuta. Stra’ me zaspaću i propustiti prenos dočeka vakcina. Inače, biramo i koje ćemo: američku, rusku ili kinesku. Anketiram petoro svoje dece: Šta biste za ručak? 1. Bečke šnicle 2. Piletinu sa susamom 3. Pečenje 4. Pastu sa pečurkama 5. Nešto čokoladno. Kad se svi izjasnite, dobićete spanać i pržena jaja. Tako i sa vakcinama. Rešila sam da svaki dan imam po dve časne namere, pa ako se jedna razboli druga će da je neguje. Problem u stvarnom životu je što nema muzike koja najavljuje opasnost.

Dođeš u te godine kada od ljudi ne očekuješ iskrenost, od nje ti se neretko smuči, očekuješ samo elementarnu pristojnost, u tim kratkim, neminovnim kontaktima. Sve više volim ljude koji umeju da ćute. Da oćute. Prećute. Zaćute. Ućute. Koji ne kažu svoje prokleto mišljenje uvek, svakome i o svemu. Jedna od rečenica koja me izluduđuje je: „Pa takav/va sam, šta da radim!“ Pa izlupaj sebi šamare, da ne dovodiš mene u tu situaciju. Jedini ljudi su deca. Svi mi ostali smo davno prestali to da budemo.

Prvo izgraditi kičmu i samopoštovanje od čelika, ipak ne bez upletenog cveća, onda malu baštu punu đurđevka, onda malenu obalu i more tamo iza napraviti, i onda pozdraviti onog ko želi biti na toj obali, i voleti more i jutra koja tu dolaze ponekad najlakša na svetu. Zato ću otvaranje neba provesti u krugu porodice. Nigde kao u patrijarhalnoj porodici nećete naučiti da se ne postavlja pitanje zašto, jer je odgovor: „Tako treba“, i ništa vam kroz život neće koristiti više, u svim moralnim dilemama, od odgovora „tako treba“. Lepota toga što si ubiVen u pojam je da ti više niko ništa ne može. Samo imati na umu onu staru narodnu show must go on i sve prolazi.

,,Teta Dobrila, može li Biljana napolje da se igramo?“ Najbolja rečenica koju sam rekla ikad. To je postala rubikova kocka za sve ostale rečenice, okrećem ih i okrećem da opet dobijem tu rečenicu sa izvornim značenjem. Ume da podvali, ponizi, zatruje, razlabavi svaki čvor teškom mukom uvezan. A ponekad pohvali, daruje, zamiriše svom svojim snagom, stvori nove niti… Život.

P.S. Jednom ću napisati, osećala sam se s tobom kao da trčim u sunce.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Tona sumraka

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad su jutra siva i hladna kao ovo, otvorim geografsku kartu i gledam gdje ću da otputujem. I nije važno ni kad, ni od kojih para, sve to dođe na svoje, važno je da imam čemu da se radujem

 

Teško je svanulo ovog jutra. Navukli se neki tamni oblaci, a mi se navikli na mrak. Varošica liči na pogreb, sivo je i svi hodaju ulicama u crnom. Po ovakvom jutru svašta mi se vrzma u mislima. Ono pitanje od milion dolara, da li smo sami u svemiru? Da ili ne. Čitala sam da su oba odgovora podjednako zastrašujuća. Pri mogućem susretu sa razvijenom vanzemaljskom inteligencijom čovek ograničen čulima, svojim znanjima i sopstvenom predstavom života, ne dobija odgovore već je pred njim nedokučivo i neobjašnjivo. Kad su jutra siva i hladna kao ovo, otvorim geografsku kartu i gledam gde ću da otputujem. I nije važno ni kad, ni od kojih para, sve to dođe na svoje, važno je da imam čemu da se radujem.

Pijem jutarnju kafu uvek sama. Moja baba je svako jutro pila prvu kafu sa komšinicama. Razgovarale bi i tako terale od sebe probleme nagomilane prethodnog dana. Jedna od njih im je bila preteča današnjeg lajf kouča. Okretale bi šolje, a ova im pozitivnom psihologijom govorila kako ih čeka nešto lepo. Volela sam da prisluškujem i čudim se što u šolji vide uspeh, pare, obavezno put… a čula sam i za grizlicu. Nekad bi me zatekli, pa bi me kažnjavali zatvaranjem u sobu za poslugu. Šalim se, odakle nama soba za poslugu?! Oteraju me u podrum, ili ispred vrata, ili u materinu, zavisi od godišnjeg doba.

Naš divni narod je, nekada davno, čir na želucu nazivao grizlica. Naši stari su umeli bolje da nazovu i prepoznaju psihosomatske bolesti od većine današnjih doktora. Grizlica znači da grizeš samog sebe. Znam da se u današnje vreme svi sekiraju, ali kad pređeš granicu oštećuješ sopstveno telo. Znali su to stari. Svima nama treba neko ko će se u zimskim danima života, kroz vetar i mećavu, u jezivo belu noć bez glasa i daha, kad studen ujeda i tlo se ugiba pod nogama, povremeno osvrnuti na nas i pitati: Ideš li, rode?

Moja keruša Pečur u svakoj šetnji rastera sve lokalne mačke u okolini, sa uličnim psima se takođe ne druži. Pruža šapu, ali ipak zareži za svaki slučaj, kopa rupe po dvorištu i tu ostavlja za crne dane. Komšija Jozef joj ide na živce. Znači moj pas je kao ja. Ko je ušao u drugu polovinu života, nema više vremena da čeka neku bitnu spoljnu promenu, ona se neće desiti, a ako se desi, biće promena na gore. Jedini prostor koji ima za promenu je onaj unutrašnji.

Ko nema pametnija posla, nek ne izlazi napolje. Ni sunce nije. Čeka i ono da prođe ovaj sivi dan.

P.S. Što si stariji, sve manje mesta na leđima možeš da počešeš. Pa vi ostarite sami.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Zaklon jačeg

Objavljeno prije

na

Objavio:

Volim i ovo kad sunce zasija, ali kiša odnekud pada. Podsjeća me na mene

 

Koji vetar duva na Krstovdan, taj vetar će najčešće duvati tokom godine. Tako kažu… Čudno neko osećanje, čudna neka slika se formira kad pustim ovaj sivi dan da uđe unutra, među zidove našeg malog, ali sigurnog, azila. Budi u meni sve, osim razuma. Moraću danas da pričuvam od sebe one koje volim…

Zanimljiv je ovaj novi razvoj događaja kad moja Pepa zalaje u sred noći, skoči iz kreveta i krene da zahteva da joj se odmah obezbedi nešto iz sveta mašte, što ne možemo da dešifrujemo, jer ne znamo gde smo. Dok je pacifikujemo, svane i eto prilike da se dan započne u četiri ujutru. Pas kojeg odgajaš od mesec dana je kao dete koje nikad ne progovori, ali baš u tom prostoru bez jezika dešava se najveća i najdublja razmena emocija koja oplemenjuje duh i nije izreciva, ali je snažnija od bilo kog odnosa sa ljudima.

Volim i ovo kad sunce zasija, ali kiša odnekud pada. Podseća me na mene. Kap kiše dodirne zemlju, ljudi odmah depresivni, nigde im se ne izlazi. Ne dozvolite da vam kiša menja raspoloženje, budite jednostavno svaki dan depresivni.

Dugo smo odolevali, ali naša porodična zajednica se, zahvaljujući početku drugog polugodišta, pretvorila u jedan virusno-bakterijski hub, gde neprekidno razvijamo najnovije vrste slina. Vreme je za balkanski antibiotik – karamel mleko. Nema više zima kao što su bile devedesetih, sipaš litar ulja, dodaš dva jajeta, senf i umutiš časkom teglu majoneza. Brat ga nije voleo. Verujem da me je upisao u malu crnu sveščicu, u koju smo, kad smo bili klinci, upisivali goste koji bi nam na dar donosili napolitanke. Nedostaje mi moj brat. Sećam se, kad smo bili mali, zemljotres u toku noći… tata i mama iznose prvorođenog ispred zgrade. Komšija pita: „Kod koga je Nataša?“, a oni me zaboravili… Važno je ispratiti ljude kad odlaze, pomoći sa torbama i knjigama i svim što imaju i nose sa sobom, a pogotovu sa onim što nemaju, poneti im ono što nemaju. Ja sam moju tugu pobedila, tako što sam joj se skroz prepustila. I onda joj više nisam bila interesantna, pa me je napustila. Nemojte da vam bude teško, meni skoro nikad nije hladno, lutalice me vole i skoro me nikad ništa ne boli, neka bude lako kao što, gle, jeste. Ne prelazim granice, ali volim da sednem pored njih. Ako dozvolimo da izbledi ili smo štedeli na farbi ili smo prejako isijavali.

I još nešto, što se ljubavi tiče, nemojte da patite za onima koji su živi otišli od vas.

Odoh ja sad, a vi samo veselo, i širokim srcem, rukama i zamasima.

P.S. Štedim zagrljaje, pa se tako nakupe i onda ne mogu da ih obuzdam. Sve volim i svakome dam po neki. Evo, nosite, oslobodite me.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Srdačni udar

Objavljeno prije

na

Objavio:

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim

 

Ne štelujem alarm, probudi me, vazda, racionalni pozitivizam i rigorozno osećanje dužnosti. Retko šta može ublažiti turobnost ovog nesvanulog dana kao prizor šteneta, koje nosi u ustima papuču po dvorištu, dok mu na licu titra radost postojanja. Tužnu sliku ovog tmurnog i hladnog jutra odagnala mi je i fotografija predsednika koji toplim pogledom miluje svoju naciju mirom i utehom. Komšija, izrevoltiran sopstvenim kijanjem, koje ne može da obuzda, psuje sve po spisku nekom imaginarnom entitetu i taman malo potkači i državu kao univerzalnog krivca, dok se seoce polako ušuškava u maglu. Kišni dan, najbolja podloga za pisanje. Nemamo kineske lampice, ali nam pucketa drvo u čarobnoj peći. Svečano sam proglašena za Čuvara plamena. (Za malo šta imam toliko elana kao za brisanje cele reči u vordu zbog zapete koju sam zaboravila da stavim pre nje.)

Važan mi je lični prostor, tako i pri hodanju ne volim kad mi neko hoda suviše blizu, osim kad nešto objašnjavam, pa moram da guram ramenom, ne dao ti Bog da hodaš blizu kuća, ostade odran i očešan o fasadu. Jednom sam tako, a ne bih ja, nego baš slučajno izrasla neka bodiljikava ,,korovača“ u sred Novog Beograda, nadžogerila se baš tu gde sam htela da prođem, jest da volim biljke, ali rast na nepoželjnoj lokaciji joj nisam oprostila. … i uživela se u objašnjavanje koni mojoj, grunem ramenom u žbun, prosu se neko trunje po njenoj tek opranoj kosi boje zrelog sremačkog žita, kad poče ‘sovati sortu, seme, pleme… taman se smirila, jedan automobil naglo zakoči i pride je i nagazim, a ne bih ja, nego se uvek neki k..linac namesti.

Isključenost iz ovog poganog sveta možda najbolje ilustruje beskućnik koji leži na trotoaru pred crkvom, uvijen u nekoliko prljavih ćebadi, nehajno čitajući strip. Jednom sam mu slučajno zaklonila svetlost ulične svetiljke, kao Aleksandar Diogenu sunce i rekla: „Izvini, brate“, i iščezla kroz noć. Ponekad čovek od silnih nemanja ne primećuje ono što ima, a onda mu je i to previše, saživljen sa nemanjima opusti prazne ruke i prigrli sve praznine kao najveće bogatstvo. Nekog slažeš kao mozaik velelepnog hrama, nekog kao metar drva, nažalost tako je, jer svako je zaslužio da bude strpljivo, s ljubavlju građen da u nečijem oku blista kao umetnina. No, u ovim vremenima, šta će kome umetnina? Važnije je ugrejati dupe. Ljubav je svuda, samo treba znati kako pobeći od nje.

Jedem neke crvene šljive umesto da drmnem rakiju, večito krećem od osnove, nikako da se opametim. Kako vreme odmiče, a iskustvo se nagomilava, sve je manje stvari koje slute na dobro. Prilagodi se ili doživi sudbinu mlinova za kafu iz centroproma i pekabete.

Napolju je, što se kaže, izmišljeno za šetnju. Dobro, nije izmišljeno, nego moram da prošetam psa. Sve sam vas volela!

P.S. Što ne ubije daljina, dokrajči tišina – poklopile nam se ravnodušnosti.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo