Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Množina od smisao

Objavljeno prije

na

Jedini ljudi su djeca. Svi mi ostali smo davno prestali to da budemo

 

Dobro vam jutro, narode. Sunčano, -7, subjektivni osećaj -12 kažu na radiju. Ko određuje ovaj subjektivni osećaj? Ako je subjektivni onda valjda ja osećam koliko mi je hladno. I to su počeli da nam nameću. Najteže mi padne ovo sunce zimi, kad dođe kao pljusak koji puni sve zglobove i kosti, i to oduševljenje sjajem i prostranošću jutra i neba, počne da mi pravi mali radosni lom u glavi od uzbuđenja koji nemam gde da izlijem, pa se sve samo transformiše u neku nedefinisanu tugu i povuče natrag u zglobove.

Ne mogu da kažem da me nije pogodilo što je Pečur izabrala da, umesto uobičajenog idolopoklonstva, dakle totemističku mene koja sedi u fotelji i čita, ipak izabrala da gleda u sneg kroz prozor. Još jedan sat i šest minuta. Stra’ me zaspaću i propustiti prenos dočeka vakcina. Inače, biramo i koje ćemo: američku, rusku ili kinesku. Anketiram petoro svoje dece: Šta biste za ručak? 1. Bečke šnicle 2. Piletinu sa susamom 3. Pečenje 4. Pastu sa pečurkama 5. Nešto čokoladno. Kad se svi izjasnite, dobićete spanać i pržena jaja. Tako i sa vakcinama. Rešila sam da svaki dan imam po dve časne namere, pa ako se jedna razboli druga će da je neguje. Problem u stvarnom životu je što nema muzike koja najavljuje opasnost.

Dođeš u te godine kada od ljudi ne očekuješ iskrenost, od nje ti se neretko smuči, očekuješ samo elementarnu pristojnost, u tim kratkim, neminovnim kontaktima. Sve više volim ljude koji umeju da ćute. Da oćute. Prećute. Zaćute. Ućute. Koji ne kažu svoje prokleto mišljenje uvek, svakome i o svemu. Jedna od rečenica koja me izluduđuje je: „Pa takav/va sam, šta da radim!“ Pa izlupaj sebi šamare, da ne dovodiš mene u tu situaciju. Jedini ljudi su deca. Svi mi ostali smo davno prestali to da budemo.

Prvo izgraditi kičmu i samopoštovanje od čelika, ipak ne bez upletenog cveća, onda malu baštu punu đurđevka, onda malenu obalu i more tamo iza napraviti, i onda pozdraviti onog ko želi biti na toj obali, i voleti more i jutra koja tu dolaze ponekad najlakša na svetu. Zato ću otvaranje neba provesti u krugu porodice. Nigde kao u patrijarhalnoj porodici nećete naučiti da se ne postavlja pitanje zašto, jer je odgovor: „Tako treba“, i ništa vam kroz život neće koristiti više, u svim moralnim dilemama, od odgovora „tako treba“. Lepota toga što si ubiVen u pojam je da ti više niko ništa ne može. Samo imati na umu onu staru narodnu show must go on i sve prolazi.

,,Teta Dobrila, može li Biljana napolje da se igramo?“ Najbolja rečenica koju sam rekla ikad. To je postala rubikova kocka za sve ostale rečenice, okrećem ih i okrećem da opet dobijem tu rečenicu sa izvornim značenjem. Ume da podvali, ponizi, zatruje, razlabavi svaki čvor teškom mukom uvezan. A ponekad pohvali, daruje, zamiriše svom svojim snagom, stvori nove niti… Život.

P.S. Jednom ću napisati, osećala sam se s tobom kao da trčim u sunce.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Brišem srcem

Objavljeno prije

na

Objavio:

Životu me je učila baba koja je sa malo riječi govorila sve: a, e, štaš, poleti, deder… i da su samo djela nepatvorena istina

 

Imam priču da vam ispričam. Nema definisan koncept, ni predvidiv zaplet. Počinje slučajno, negde. Govori onoliko dugo koliko odlučite da joj se posvetite. I neće se završiti dok ne prestanete da slušate. Kod izlaganja je bitno da se pogodi auditorijum. Neke teme su isključivo za četiri oka i dve duše, nigde ne pišu, na vrhu prsta, na vrhu jezika ostaju.

– Halo… – Gde si, majko? – Sine… Šta se desilo? – Pa, kako uvek znaš da se nešto desilo?! – Pričaj! – Mama, brate, ti mene plašiš. K'o da si, božem’ prosti… – Veštica, sine, reci slobodno. Nisi jedini koji tako misli. A nije i da nisi u pravu. Sad pričaj šta je bilo. Ispriča mi kako im je nastavnica na času pokazivala neki kamen. I sad ja imam jedno pitanje za hirurge: Zašto dajete pacijentima da iznose iz bolnice kamenje koje ste im izvadili, recimo, iz žučne kese? Znate li da oni to nose okolo i u datom momentu vade iz džepa da pokažu deci i narodu koji i onako ne znaju ko im glavu nosi?

Životu me je učila baba koja je sa malo reči govorila sve: a, e, štaš, poleti, deder… i da su samo dela nepatvorena istina. Neki dani se prospu, ne možeš da ih skupiš.

Nekoliko meseci fokusiranog rada, posvećenosti i istrajnosti može zauvek da nam promeni životni put. To važi i za bol, tugu, beznađe. Svaka deonica je svojstvena, teška, neretko ponestane daha, ali neprocenjiva za kontinuirano kretanje, bez kretanja nema promene, bez promene nema napred. Opet se selim. Ima tu nečega. Uzbudljivog, novog, a oduvek poznatog, toplog, sigurnog. Ima tu i bola, neizrečenih stvari, neisplakanih suza i tuga koje nisu našle utehu. Ima i radosti, čiste i dečije i osmeha, celim licem, očima i srcem. I one duboke sreće koja se oseća u kostima. Zato sam tu. Na tebi je da voliš, a drugima kako je volja, ili kapacitet. Još jedna situacija koja me opisuje. Odem u prodavnicu, čekam u redu na delikatesu, neka žena me izgura iz reda i prođe ispred mene, ja je pustim i par minuta kasnije napustim prodavnicu, jer sam izgubila volju da kupujem bilo šta.

Kada pišem, ja sam ono što nije napisano. Ceo je svet spakovan u reč, koju nisam rekla, koju sam progutala, čije me korenje ganja i izdiže asfalt na tuđoj površini. Sređenoj. Tu prećutana živim. Iz mene izrasta distanca, deli vreme od vremena, deli čoveka od čoveka, deli osećaj od stvarnosti, deli mi kost od kosti, rastavlja me…

P.S. Ono što možeš danas, ne odlaži za sutra. Odloži za prekosutra, tako dobiješ dva slobodna dana.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ram za plakanje

Objavljeno prije

na

Objavio:

Kad te neko gazi, iskoristi priliku tom čovjeku da očistiš cipele. Očistiš mu cipele i ljubazno pitaš: „Da li ste za jedan visoki sjaj na srcu?“

 

Celu noć je nešto škogrljalo, da li je kiša, ili je miš negde progrizao, ili je kosmos mleo brašno od zvezda i sipao po nebesima da osvetli put ćerima i sinovima, uglavnom tiho bilo nije. Zbog mog “ne želim da pričam o tome“ i kontra mera koje uslede, pauze u razgovoru su sve duže i sve neprijatnije. Kaže nauka, uprkos našem ubeđenju, ono što zovemo instinktom u 90% slučajeva greši. U redu, slušam nauku i ignorišem ovo što je počelo da zvrči i upozorava u poslednje vreme.

Videh neki konkurs za pesnike. Pomislih da pošaljem nešto i pokušam, ali odmah sam i odustala. Pesništvo nikad nisam zamišljala kao hajde da nabacam nasumično šta vidim oko sebe, poput, šerpa, kredenac, pivo, zavesa, draga, u kome šerpu treba shvatiti kao metaforu za ljubav, jer sam ti bukvalista, dušo. Prepoznam šablon u koordinatama, numeričkim jedinicama, ponašanju, dimenzijama, izražavanju… vidim, i u slast ćutim. Kad zajunim da nešto iskopam nema te burgije koju neću pokrenuti, a kad neću ukopam se kao magarac na sred džade i neću, neka me odnesu.

Mnogo toga je u kvaru i samo delimično funkcioniše. Da li se onda zato zaustaviti? Nikako. Možemo samo da popravljamo, iznova i iznova… Da održavamo, unapređujemo… Dok kvarove ne svedemo na minimum. Nemamo taj luksuz, da budemo lenji. Zbog onih, što posle nas dolaze.

U trci u kojoj se sustižemo i prestižemo, kraj svakim trenom biva sve dalje, nedostižan. Dokle trčati? To i zavisi i ne zavisi od tebe. Shvatiš, kraj nije cilj. Kraj je kad se posustane.

Tamo gde izviru mrakovi, tama je čistija i pitka, a mi uvek žedni. Morate imati popravljača raspoloženja. Raspoloženje je kao mašina kvarljivo. Dođe popravljač i popravi ga. Platiš glasnim smejanjem. Kad te neko gazi, iskoristi priliku tom čoveku da očistiš cipele. Očistiš mu cipele i ljubazno pitaš: „Da li ste za jedan visoki sjaj na srcu?“ Stvari koje se nisu dogodile nastavile su da se nedogađaju glasnije od dogođenih. Ne popunjavajte prazninu. Pustite je da iščezne.

Neko mi se ušunjao u sobu i iskrao, odnevši sa sobom nebo. Tišina zaćutala da mi nešto poruči, ali ne vredi, teram po svome.To me je podsetilo na moju ulicu iz detinjstva. Dok je moja ulica još uvek bila između svačije i ničije, zakupci slobodne srećne zemlje tražili su siguran prolaz. Lišen pogleda, predrasuda, pogađanja i nagađanja, jedan se korak saplitao između kuće i povratka u sreću. Slobodu je uzela daljina.

Vreme je da se preselim u toplije početke.

P.S. Život je lak, čim može da visi o koncu.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Ništa nije onako kako izjeda

Objavljeno prije

na

Objavio:

Zagrizla sam usnu i onda je dugo bilo toplo i metalno. Vjerovatno kao kad nekog poljubiš u srce

 

Zimsko sunce što greje lice kroz prozor. Zažmuriš i zamisliš leto. Večernja kafa i listanje novina. Još jednom se potvrdilo da nikad, nikad ne treba kritikovati tuđe porodične odnose. Možeš se čuditi, može ti biti nejasno, ali ko zna kakva priča stoji iza svega, pa je dovelo dotle. Ili, jednostavno rečeno, gledaj svoja posla. Kada je reč o svim belosvetskim temama o kojima ne znaš ništa. Ubacim reči u cediljku, da prođe samo ono što treba, a ona se zapuši od velikih slova.

Ne smem da izazim iz kuće, kad izađem i krenem tako da brojim ovce, prispava mi se i gotovo.

O čemu razmišljam dok perem posteljinu i ostali usputni testovi ličnosti. Pretpostavka da jastučnica ne može da miriše na plejlistu je potpuno pogrešna. Eto, mogu da napišem. Mogu i da gledam u novu, blistavo belu, na štriku u komšiluku. I šta bih ja još htela od života… Da pronađem zajednički jezik? Sintagma “zajednički jezik“ ima zastrašujući potencijal vizuelizacije.

Doći ovde, isplakati s(v)e, satima. Stavi na papir da računamo koliko smo stari. I siti. Svega. Kada te rukopis prekine na pola i nežno položi glavu na panj, kada ne znamo pesmu, pa mumlamo da bi izgledalo kao da znamo. Nekada to isto radimo sa osećanjima…

Kako prolaze godine, gledaš na ljubav drugačijim očima. Vidiš je kroz duševni mir, poštovanje, razumevanje. Zavoliš duše ljudi, jer shvatiš da život kratko traje i da ništa nije večno, pa ni mi.

I tako, život te ispovređuje. Pretvori u živu ranu. Da se zaštitiš, zabetoniraš se. Tek te to udalji od svega i svih i bilo kakve šanse za izlečenje. Iz greške u grešku. Glava je da se u njoj rađaju problemi. Da boli. I da đavo ima gde da odloži poklone iznenađenja za Njegovo Veličanstvo Ego. Tvoje je, da budeš ti. U svom sirovom obliku. Sa finesama i ivicama. Sa skladom i haosom. A moje je, da ti biće dotaknem zenicama. I urežem u um. Zagrizla sam usnu i onda je dugo bilo toplo i metalno. Verovatno kao kad nekog poljubiš u srce.

Odoh na spavanje. Ići na spavanje zvuči kao da moraš da se popneš na nešto da bi pao u san. Je l’ vidite koliko je spavanje opasno? Čovek valjda zaspi kad postane nesposoban da zamišlja.

„U čoveka treba da je sve lepo, i odelo, i misli“, pisao je Čehov. „I pospremljeno. To uopšte nije moguće izvesti u onoj gunguli kolektivnog života, masovke iza sebe ostavljaju samo smeće. Ja spremam po domu svoga duha, i svoje svesti, dok posmatram ptice, u samoći.“

P. S. Na kraju ostanu zalihe nežnosti kojima ljudi hrane golubove.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo