Posmatram ostatke ovog dana sa bezbjedne, kukavičke udaljenosti. Evo, obećavam sebi, sjutra ću biti hrabrija

U ovaj pošteni dom danas je stigla još jedna biljka. Kako stvari stoje, kad dođe vreme da se unose sa terase, ja ću morati da se iselim da bi one imale mesta. Kad malo bolje razmislim, mogao je ovaj život da ispadne mnogo gori nego što jeste. Istina, zeznuo me je geografski i po mentalitetu, ali mi je dao fantastične ljude koje volim i porodicu koju cenim takvu kakva je. (Napad pozitivnog razmišljanja. Proći će.)

Stvari su već neko vreme postavljene tako da budem između čekića i nakovnja. Šta god da uradim, udarac u glavu ne gine. Dobra stvar – nema neizvesnosti. Otupela oštrica razuma pokušava da pregusla dane na razumne delove. Kad već olakšavam dušu: meljem previše i slabo prepoznajem kad sam dosadna, pa to što sam započela teram do kraja, mučeći sagovornika. Pritom, pravim desetine digresija, tako da toj govoranciji nema kraja. Još jedna grozna navika: delim glupe savete koje niko nije tražio. Čak umem i da se naljutim kad me ne poslušaju.

I ne znam kako sebi, i onima oko sebe, da pomognem da prestanem. Svest o tome da se gotovo nijedna sitna želja, koju sam nekad imala, neće ostvariti, teška je kao vodenički kamen. Iako znam da gotovo svi u ovoj zemlji nose po jedan takav, ne čini stvari lakšim.

Gostuje mi velika bogomoljka na prozoru već par dana, gleda me onako zelena i uglavnom trlja ruke jednu o drugu. Sigurno je dobro obavila neki posao. Malo me uznemiri. Ta uznemirenost je slična prenatalnom stadijumu. Hrana, voda, tišina i sumrak su jedino utočište. Stena. Ona za koju se držiš dok oko tebe bije bujica sa svih strana i ne misli da stane. Ali ti znaš da stena neće popustiti. Zovu je i uporištem. Ne pomeram se s mesta. Posmatram ostatke ovog dana sa bezbedne, kukavičke udaljenosto. Evo, obećavam sebi, sutra ću biti hrabrija.

„Najvažnije je umeće razlikovanja važnog od nevažnog. To je granica između bolesti i zdravlja. Ja sam pobrkao. Sada me leče.“ Duško Radović

’Ajde što dalje od sopstvenog nosa ne vidimo, nego nismo svesni da nešto dalje od nosa uopšte i postoji. Malo u snovima, malo u maštanjima, donekle u zbilji, obići ćemo mi sva ta lepa mesta…

Mrak je odavno u nama. Zato je na nama, da se borimo protiv njega. Talas za talasom, kao plamen koji ne posustaje pred naletima vetra, nego raste.

P.S. Ne sviđa mi se ova realnost. Zameniću je.

Nataša ANDRIĆ

Povjerenje je nevidljivo, ali važno kao sve nevidljive stvari koje nas pokrivaju i drže. Kao nebo. Kao temelj

Uspavali mi se pundravci. Milujem ih da se probude, a njima ugodno, pa se još više ulenjuju. Bogme će ustati, motori se moraju pokrenuti. Jutro je. Za nas kojima je krv još uvek vrela, konačno prohladna jutra. Ispunite pluća svežinom. Starenjem lepe stvari i osećanja gube na učestalosti, a loše dobijaju na težini i razornosti.

Juče sam dva puta promašila ulaz u jedan dućan i dobro je vreme da se prisetim kako sam svojevremeno ušla u Lili i pitala gde im stoji kozmetika i da li su sad samo Lili apoteka, a oni mi odgovorili: „Pa gospođo, ovo je Benu“.

Strepim od toga da će me i danas zvati tetka koja detaljno ispituje šta smo danas ručali, ko je kuvao od nas, čime sam začinila, šta sam poslužila kao salatu… Svekrva pokojna nije bila tako detaljna. Imam sladoled u zamrzivaču koji me već četiri dana čeka. Ne mislim ja na njega uopšte, nego on mene zove i ne ostavlja na miru. Kad god otvorim zamrzivač potura se na vidno mesto i pokušava da me nagovori da obratim pažnju na njega. Postaje teško ignorisati ga. Čuvanje nečinjenjem – čudan opis za ravnodušnost. Poverenje je nevidljivo, ali važno kao sve nevidljive stvari koje nas pokrivaju i drže. Kao nebo. Kao temelj.

Slušam vesti. Montaže, podmetanja, lažne optužbe, uvrede, iznošenje ličnih podataka, izazivanje panike, širenje lažnih vesti… a narod lakoveran. Pored intuitivne spoznaje uvek su mi bili potrebni empirijski dokazi. Razumem, ali nacrtaj mi dijagram, izvedi mi formulu, napravi da vidim, dodaj da dotaknem, sipaj da nepca ožive, jer ne verujem u jednoslojnost, to mora da bude torta – red kore, red čokolade.

Kao mala sam sate provodila na drvetu višnje u babinom dvorištu i mislila kako sam tu bezbedna, imam šta da jedem, vidik je savršen, ako počne kiša čuvaće me lišće… Godine su prošle i prolaze, a ja još nisam došla na ideju da siđem sa drveta. Veoma je teško oprostiti trenutku što je prošao.

Trebalo je da se rodim pored mora. A ja ne samo da nemam more pod prozorom, nego živim u zarobljenoj zemlji u kojoj se slobodna misao smatra nepristojnom, a ponekad se i kažnjava kao napad na javni red i mir. Bar da imam more…

Pundravci se probudili. Odoh u baštu, samo da vidim nešto. Ako ne znate šta da radite, najbolje da uzmete da radite nešto.

P.S. Rođendan je nekom mom, još jedan u nizu, bez zagrljaja.

Nataša ANDRIĆ

Ono loše u ljudima ostavljeno, uvijek traje duže. I ponekad se prepustiš potopu, onom biblijskom, da te zajedno sa svim tim odnese i ispere

Još jedan neradni dan se razmahuje kafom u dvorištu. Skine cipele ispod stola, pa se proteže kroz dane. Danas je Preobraženje – dan kada se, prema hrišćanskom predanju, Isus Hristos, na visokoj gori Tavor, preobrazio pred apostolima Petrom, Jakovom i Jovanom. „Njegovo lice zasijalo je kao sunce, a haljine njegove postadoše bele kao sneg“, kaže predanje. Danas se prema narodnom verovanju, preobražava list u gori i kamen u vodi, lišće počinje da žuti i opada, a voda biva hladnija. Kažu još i da je danas zabranjeno plakati, spavati ceo dan, svađati se i slično, da nas isto ne bi pratilo cele godine. Žene da vežu crveni ili beli konac oko ruke i pomisle želju. Ako se konac ne prekine u toku dana, želja će se ispuniti…

Jutros sam radniku u pekari, umesto „molim vas“, rekla „volim vas“, da mi ostavi još jedan štapić pite sa mesom… Podigao je obrvu visoko uz osmeh, ali pita sa makom me je gledala opasnije, tako da smo brzo i prećutno rešili taj nesporazum.

Deca su otišla na jezero, ja rekoh da neću nikud na ovu vrućinu, hoću da se odmorim… otkad su izašli iz kuće čistim, perem veš, premeštam i preslažem ormane… još da oribam podove, pa ću da pristavim ručak… Rekoh li da sam ostala da se odmorim? Čekaću ja pravi trenutak, u redu. Nego, kopka me… Šta ako taj pravi trenutak nikada ne dođe? Ne sme da bude praznog hoda. Tad se mozak bavi glupostima. Vreme se upotrebljava u različitim kontekstima, od nekad – do videćemo.

Ono loše u ljudima ostavljeno, uvek traje duže. I ponekad se prepustiš potopu, onom biblijskom, da te zajedno sa svim tim odnese i ispere. Nismo mi toliko mrtvi, koliko naš pravi život leži sahranjen duboko u nama, dok uljez koji se izdaje za nas, krčmi naše dane. U tom rasponu prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, radujem se svakom novom danu. Samo živ čovek može da se nada. I baš sad mi pade na pamet moja baba. Sećam se kako je razgovarala sa komšinicom o tome šta da joj obuku kad umre. Kaže: „Sve sam spremila. Suknju, bluzu, prsluk, čarape, dva para vunenih da joj obuju i još jedne pride da “ponese“, maramu letnju, maramu zimsku, maramicu, češalj i neki dinar u džepu sakoa… A jes’ ti šta spremila?“

Nedostaje mi baba. Daljina nije prepreka. Ona je ogledalo da vidiš ko si kad niko ne dolazi.

I još nešto, jedite grožđe, valja na današnji dan.

P.S. Ako vam “ko zna zašto je to dobro“ ne reši problem, “ma važno je da smo mi živi i zdravi“ sigurno hoće.

Nataša ANDRIĆ