Svako „vidjećemo“ je puno nade da pokaže nešto lijepo i dobro, šteta što ne umije svako da vidi na tu daljinu

Taman odlučim da uvedem duže šetnje u svoj život kad ono, vidi ti ovo sumorno, hladno sivilo napolju. Ništa. Na proleće ću. Trenutna kiša i hladnoća me podsećaju na surovost i prolaznost života. Kao da sam u nečijoj šaci i da me tuđa linija sudbine zatvara i pritiska. Oduvek me smiruje ravnodušnost prirode na sve naše krike i šaputanja.

Bila sam na slavi i na slavi redom: beli mrs, pa čorba, pa sarma, pa pečenje, torte i kolači, bile i pihtije i razne salate… I gosti razni, i uzrasti i obrazovanje, više ideja nego hrane i pića na astalu. Žene se takmiče čije su čizme skuplje i lepše. Ne ložite se na onu: „Nisam dovoljno bogat da bih kupovao jeftine stvari“, to mogu da pričaju samo oni što ne znaju šta će sa parama, a mi ostali, peri, krpi i ćuti. I mani se narodnih  mudrosti. Slavsko javno mnjenje samo se u jednom složilo – pečenje je izvrsno, mora furuna. Što se ostalih utisaka sa slave tiče nacionalizam je u ljudima pojeo svako osećanje vrednosti koje nije vezano za nacionalno. I to ne u poslednje dve ili četrnaest godina. Taj proces traje od devedesetih. Sa tim mi imamo posla. I sa mitomanskim zabludama. Vidim opet „ulazimo u udžbenike istorije“. Sledi navala sreskih špijuna. Bilo tako i onda, iza petog. Ljudima demokratija ležala na srcu. Osvestili potrebu za krivičnom, materijalnom, a i ideološkom odgovornošću. Dojavljivali i pismeno i usmeno. Cinkarili sve redom, pa i sami sebe. Tople ljudske priče. Možda je sve ovo san, a nema nikoga da se probudi. Mnogo je razloga zbog kojih čovek oseti potrebu da se učini nevidljivim. Svako „videćemo“ je puno nade da pokaže nešto lepo i dobro, šteta što ne ume svako da vidi na tu daljinu.

„Umoran sam. Otišao bih nekud daleko i ne bih se osvrnuo. Otišao bih nekuda u žuto lišće, ko zna kuda, a kad bi neko plakao za mnom, ja bih napisao kartu: „Zbogom, idem da ozdravim“, što bi rekao Miloš Crnjanski u Dnevniku o Čarnojeviću.

Nisu svi ti razlozi posledica naučenih i štetnih obrazaca ponašanja. Mnogi su sasvim razumni odbrambeni mehanizmi, nastali iz iskustva, potrebe za samozaštitom, očuvanjem vlastitog mira i dostojanstva. Svako od nas u životu ima neki svoj, samo svoj, lični Titanik. Savršeno nov, neokaljan iskustvom, naoružan nadom, verujući da je srećan i, kao takav, potpuno spreman da zaplovi ka svom brodolomu…

P.S. O budućnosti sanjam nerealno. Želim da nam srca ne ostanu ogorčena.

Nataša ANDRIĆ

Kad čovjek stari nije za među svijet, nego, eto, malo virne da ne ostane sasvim otuđen u svom mjehuru, ali igleda da je ta opcija ipak najbezbjednija. Bolje loviti ribu. Biti baba i more

Gledam sunce zatvorenih očiju, sve je toplo i narandžasto. Istina čoveka uvek gleda u oči, pitanje je da li on sme da joj uzvrati pogled. U onim godinama koje ostaviš za sobom, stvarao si sebe. Svaki naredni dan je pod njihovom senkom. Kad pogledam u svoje godine, vidim nesklad između njih i mudrosti. Nije prolaznost problem, problem je što osećam da ih nekako i dalje nisam dostojna.

Pomno sam gledala dan kako se zahuktava. Gledala sam i spisak obaveza koje su to i ostale, a meni odzvonilo. Sad imamo jednačinu sa više nepoznatih i bezbroj pretpostavki. Vidim svi znaju šta i kako treba, osim mene. Niti znam, niti verujem. Šta ću, uvek sam bila avangarda. Čehovljevski sam tip, volim tople ljudske priče. Pitam se šta li će sad ona silna administracija gde troje čuva jednu fioku, a petoro pečat. Svi sitni opštinski činovnici, proceduralno nevaspitani, sve one precvetale partijske damice sa tri razreda osnovne, bez sredstava i pomoći dobrih ljudi… Ovde, na žalostivom Balkanu, bolje se poznaju legende i mitovi od onog što se događalo pre pet ili dvadeset godina. Na divne smo grane spali. Treba ubeđivati ljude da je kritika svake vlasti i ideja legitimni korektivni faktor, treba ubeđivati roditelje da vakcinišu decu, treba nagovarati mili narod da se kupa redovno, treba pojašnjavati značenje sekularne države, treba zidati kuću ispočetka. „Dom za s uma sišavše“ zvuči tako utešno, kao da postoji nada… Samonikla nada je vrlo izvesna sloboda koja nikoga i ništa ne ugrožava. I niče u alejama sahranjenih iluzija o sebi. Raskršća su uvek nadahnjujuća i neophodna za rast. Odvažnost nije uvek mudra, ali otvara nepoznatu teritoriju, podstiče sposobnost adaptacije, da bi nas utvrdila i učvrstila u temelj. Mora da bude teško da bi valjalo. Moraš da izdišeš dok čekaš taj ponovni udah i dočekaš ga otvorenih alveola. Kad boli, dobro je. Kad svrbi, dobro je. Dok žudiš, dobro je. Nosiš brdo u rukama i kroz njega vidiš sunce. I dobro je.

Kad čovek stari nije za među svet, nego, eto, malo virne da ne ostane sasvim otuđen u svom mehuru, ali igleda da je ta opcija ipak najbezbednija. Bolje loviti ribu. Biti baba i more.

P.S. Vlast se menja, ali pozicija naroda roba ima doživotni ugovor, jer bajke ne postoje. Plaćajte račune, punite budžet i nastavite da maštate.

Nataša ANDRIĆ

Nemam dovoljno pameti ni iskustva da procijenim da li je ovo kamen bačen u vodu, koji će nakratko napraviti nekoliko krugova, ili zaista živimo vrijeme velikih promjena

Razvlači se jutro. Par poruka u telefonu, svima nešto treba. Razvlačim se i ja, danas kasnije započinjem dan ostavljajuci mu malo šansi.

Mislila sam da sam u formi, ali evo, u parku čuvam jednog malog Ogija i tera me da budem zombi i da ga jurim. Već sat vremena trčim za njim, pena mi iz usta izlazi, jedva dišem… on se okreće dok trči, gleda me i kaže: „Ti baš dobro glumiš zombija!“. „Ma, dete drago, ne glumim, svetog Petra vidim!“. Zapravo, nema te muke i problema koji mogu da mi naude, koliko njegov smeh, radost i zagrljaj može da me raspoloži.

Pravilo mira je da ga ponekad moraš izgubiti…

Posle ko zna koliko godina videla sam zvezdu padalicu i možda me je čula, jer ne tražim mnogo. Pročitah da nije dovoljno videti zvezdu padalicu da bi se ispunila želja. Ujutro treba pronaći cvet ljiljana. Verovanje ruskog naroda, čini mi se. Kažu da iz svetlucave prašine umiruće zvezde procveta ovaj cvet. Dakle, želje odlažem do sezone njegovog cvetanja, kao i svi graditelji iluzija, privilegovani da izaberu i pogrešno u stalnom redu za pomilovanje. Tišti me kad vidim koliko se pokvarilo prosto postojanje. Kad se podigne veliki istorijski talas on lomi i nosi sve pred sobom. Nemam dovoljno pameti ni iskustva da procenim da li je ovo kamen bačen u vodu, koji će nakratko napraviti nekoliko krugova, ili zaista živimo vreme velikih promena. Ovde je svakodnevica borba neprestana, borba da ne siđeš s uma od toliko nepravde, gluposti i golog nasilja.

Potrošila sam gotovo sav kapacitet za brigu, sad govorim ljudima kako je divno vreme, kako se samo treba šaliti i zezati, radovati se i ne raspravljati se ni sa kim, biti neustrašivo nasmejan… jer život… jer lepota… jer umetnost… jer ljubav… Osećam se kao violinista na Titaniku.

Uskačem u novi dan, a ne završim ovaj koji i ne postoji više. U zaglušujućoj tišini noći dobijem vremena da se sa sobom objasnim. I onda kiša. Mini koncert. Dva-tri dima na kraju da propuste sve ono što dolazi. Biće kao da ništa od ovog i nije bilo kad se otegne dan sa svedocima.

„Desi se da se probudim, od noćna bliza neba plava, i stavim ruku na srce što kuca jako. I da se tad u mislima zanesem, i osetim polako, polako: da je mladost prošla pa se stresem“, što bi rekao Crnjanski.

P.S. „Svaki Srbin ima pravo birati način življenja svog po svojoj volji, samo koji nije na obštenarodnu štetu“ Sretenjski ustav. Sve je lepo rečeno samo smo se u međuvremenu pogubili u izborima.

Nataša ANDRIĆ