Kako je krenulo sve da se urušava, kada to prođe i slegne se prašina, prvo će morati da se izmisli točak

Izašla sam iz kuće totalno nespremna za vremenske uslove koji traju već mesec dana. Teško se privikavam na duge rukave i još duže noći. Nije ni tako strašno, neke stvari traju mnogo duže, a strahotne su. Evo, na primer: živimo u državi u kojoj je predsednik toliko ležeran prema konceptu poštovanja Ustava, da najhladnije izađe i objavi kako neće, eto, menjati Ustav da bi mogao da vlada još jedan mandat, koji mu isti taj Ustav trenutno, vrlo neuviđavno, ne dozvoljava. Mogao bi al’, eto, neće. Kao.

Posle dužeg razmišljanja o nekim nepravdama shvatila sam da je najpametnije da odem da skuvam kafu. Narod se probudio, no je još uvek krmeljav. Kako je krenulo sve da se urušava, kada to prođe i slegne se prašina, prvo će morati da se izmisli točak.

Vreme se sasvim promenilo, vidim po reakcijama koleginice koju je neko BLOKIRAO NA INSTAGRAMU i to je kukanje do neba, pomešano sa kletvama i pozivanjem na više sile da mu sude bez milosti. Postoji kontekst, iza svega. A on se ne dobija tako što se popuni nekim svojim projekcijama. Obeshrabrujuće je, kada shvatiš dimenziju daljine koju je potrebno premostiti. Pa odlažeš taj put, a zvezde prolaze… A onda jednog dana samo pomisliš, možda bi već bio na pola puta… U još nekoj avanturi usput. Pa se uputiš, sa glavnim ciljem negde u daljini, korak po korak. Jednu po jednu avanturu.

Spremila sam za ručak boraniju i znam da će biti ono: „Ako ti se sviđa jedi, ako ti se ne sviđa jedi i ćuti“. Tako nam je govorila još vaspitačica u vrtiću. Žena koja nam je brisala ruke od voštanih bojica (da ne isprljamo kaputiće), proveravala da li smo dobro vezali pertle i čuvala leđa dok smo na ljuljašci. Ljuštila pomorandže i seckala jabuke. I grlila kad krenemo kući.

Sa odlaskom bliskih i dragih ljudi nestaje i deo nas u ovom svetu. Koliko će nas biti u nekom drugom, zavisi od toga koliko smo se dali i koliko zaslužujemo. Izvor naklonosti treba sačuvati za sebe, nikada ne otkriti. Tako je sve ono što proistekne iz nje više dopadljivo, manje smeta. I ne opterećuje.

Još petnaest dana i dani postaju duži, to je sve što treba da znamo danas.

P.S. Jedan mudar čovek jednom je rekao: „Idem malo da prilegnem“.

Nataša ANDRIĆ

Nisu to bile ni svinje moravke, ni mangulice, landras ili resavke AŠTE. Bile su to neke gadne sorte. Bahate, podmukle, zle… Izgledale su kao svinje više od samih svinja

Tog dana sam se probudila i započela rutinski dan ispodprosečnog čoveka. Nesvesna da mi je univerzum već pola posla završio. Od zlonamernog je gore samo ono naizgled dobro. Izostaviću potpuno patetičnu priču o životu, možete da zamislite bilo kakvu. Dan sam provela radeći u bašti, poslepodne u razgovoru sa decom, veče me je dočekalo sa gomilom prljavih sudova. Bilo je leto i život je izgledao podnošljivo.

Interesantno je da mi se, skoro svake večeri, čim prođe ponoć, javlja glas: „Gladna sam!“ Kažem mu da odjebe, on opet: „Ma šta se mučiš, jedi“, i tako se prepiremo do zore, a onda posustanem i pojedem više nego da sam jela u ponoć, ogladnela od borbe sa unutrašnjim glasom…  E večeras nećeš!

U potrazi za namirnicama, otvorila sam veliki zamrzivač – sandučar. U njemu džinovska, debela svinjska tela. Zaprepašteno gledam, u mom zamrzivaču obično ima samo nešto kukuruza šećerca, povrća… od toga najviše blanširane boranije, ali do toga se nije moglo doći od odvratnih masnih telesa.

Pružila sam ruku sa nadom da će se ta slika raspršiti u paramparčad i da ću se dokopati sataraša spremnog za podgrevanje. Al’ ’oćeš vraga!

Te su spodobe oživele i počele da izlaze iz sandučara. Bile su neprijateljski raspoložene.

Otrčala sam po decu, ni kuća više nije bila moja. Sve je bila jedna klanica sa prljavim, belim pločicama od poda do plafona.

Jedino što mi je bilo na pameti je da moram da sačuvam decu. Pokušavala sam da ih sakrijem ispod jednog sanduka. Sanduk je nedovoljno velik da ispod njega stane svih petoro, ali nekako mi je uspelo. Decu vam ne dam!

Nisu to bile ni svinje moravke, ni mangulice, landras ili resavke. Bile su to neke gadne sorte. Bahate, podmukle, zle… Izgledale su kao svinje više od samih svinja. Mnogo ih je i kreću se u grupama. Navaljuju čak i posle neuspelog napada, provociraju…

Setih se kako mi je baba govorila da uvek vodim računa da na sebi imam čiste gaće, za nedajbože…. Danas je došao taj dan! Kad su govorili da će doći dan kada će izaći i iz mog zamrzivača, nisam verovala. Došle su. Svinje. Jedu i uništavaju sve pred sobom, ostavljajući pustoš.

Na podu je bila izgrižena knjiga koju mi je za osamnaesti rođendan poklonio tata. Bila je sa posvetom.

Jedna zadrigla svinjska glava mi je preteći prilazila. Iz usta joj je virila šarena, novogodišnja dečija čarapica. Podigla sam ruku, htela sam i da viknem…

Sve je bio samo san. Razmišljala sam o tome kako su mi snovi strava i užas, ali onda sam ustala i sve se nastavilo…

Najviše se plašim da se ne okamenimo od svog ovog užasa, a treba ostati osetljiv na poeziju, na nežnosti, treba ostati čovek u ovom svinjskom svetu pohlepe i gordosti. Najskuplja, najvrednija stvar, a kupiti se ne može, na žalost svinja, je – Spasenje.

Nataša ANDRIĆ

Kada je ovako tmurno i hladno bitno je da imate svoje sunce ili makar rakiju

Autobus me je ispljunuo u centru sela nepun sat pre ponoći, a onda je odjurio dalje u hladnu novembarsku noć i maglu. Odnekud je ljutiti pas lavežom uzvratio na tandrkanje motora. Tom psu se pridružio drugi, onda i treći, da bi se javili i svi ostali. Nekoliko ih je zvučalo poprilično sablasno, kao da se svađaju sa avetima.

Koračala sam prema kući ušorenim sremačkim ulicama. Gole grane su se preplitale u slabašnoj svetlosti malobrojnih bandera. Krošnje su delovale preteće, golemo… Nisam mogla da odredim gde one prestaju, a počinju senke nalik grabljivim kandžama. Šaka duboko gurnutih u džepove i pogurena, žurila sam kući. Neki prozor je u daljini zažmirkao. Jedva sam čekala da stignem, da se zaključam i popalim sve sijalice.

Ah, sad mi je samo smešno koliko sam visoka očekivanja imala. Čim sam ušla u kuću, nestao je strah… Saznala sam da nisam dobila nešto što sam JAKO želela i sada bih samo da se pokrijem ćebetom i gledam u jednu tačku, ali moram da budem odrasla osoba i to je užasno. Mada, nije baš da se ništa nije ostvarilo, ali nedovoljno. Još je smešnije što se ja i dalje nadam nekom preokretu do kraja decembra. Kad propadam, propadam kao ponornica. Nikad se ne zna da li ću se ponovo pojaviti na površini, bistrija i jača, ili ću se zadržati u lavirintima podzemlja. Nije svaki mrak moj mrak.. čovek često luta tuđim senkama misleći da su njegove. Mrakovi se ne dele.

Ovih dana tražim motivaciju u svemu što vidim ili radim, pa tako možete od mene očekivati neke motivacione poruke na koje sam u prethodnom životu prevrtala očima. Sastavljam se i pozajmljujem delove sebe iz drugih vremena i nekih drugih mesta. U mislima mi je mnogo neželjene pošte. Kada je ovako tmurno i hladno bitno je da imate svoje sunce ili makar rakiju…

Sezona je slava i vreme je da se upale odbrambeni mehanizmi. Pored poznavanja običaja, na slavama je važno i poznavanje Platonove filozofske dijalektike. U suprotnom, nemoguće je doći do univerzalne istine, pogotovo kad sediš sa pripitim gostima. Vrh jezika i kraj pameti su kod mene usko povezani. Ne znam kako je kod vas?

Čitam nešto o mogućim sankcijama. Hej, gledajte to sa vedrije strane, neko proživi ceo život bez sankcija, a mi, boc, dva puta!

Magla se i dalje po sremačkim njivama razliva u beskraj…

P.S. Srbima možeš sve da odneseš, ako šalu ne diraš, đavole.

Nataša ANDRIĆ