Nemamo običaj da u fontane bacimo novčić za sreću. Radije bacamo opušak. Kakav ulog takva i sreća

Porodila se Megan na Đurđevdan, Srbija do Saseksa! Britanski princ se rodio na Đurđevdan, pa vi recite da to nije znak da vraćamo Kosovo. Prema narodnom verovanju, Đurđevdan se smatra granicom između proleća i leta. Sudeći po ovom vremenu napolju, izgleda da je baš gužva na graničnom prelazu.

I danas će pola Srbije da slavi, a pola da ide na slavu. Mene su jednom pozvali da idem na slavu gde, pajsad, nema pušenja. Odmah sam videla sebe kako, kao Sharon Stone, pitam: „Šta ćete da uradite, da me uhapsite?” Otad ne idem. Ali da vas posavetujem kad idete po slavama: Čorbu sipate poslednji, svo meso ostane na dnu čanka, ostali se nasrču vode. A pečenje uzimate prvi, jer odozgo naslagano sve u fulu, da bude fotogenično za oko i da se pokažu. Nikako prva dva reda da propustite, jer ispod su koske i masnoća. Na slavama je bitno da razbacate hranu po tanjiru i jedete sporo, kako bi svi domaćini videli da vam je tanjir uvek pun, tako vam oni neće samoinicijativno trpati hranu na tanjir i smarati: „Uzmi, uzmi, uzmi.“ Jedna od bitnijih stvari na slavama je da sednete na mesto odakle dohvatate oba ovala sa predjelom. Najgore je kad odete negde na slavu i kao: „Izvoli, desno su matori, a levo mladi“. I onda stojite tako na sredini jer niste ni ovi ni oni. Zbog “Ostavi, to je za goste“ se baca hrana na slavama.

Svi mi plačemo za pažnjom, samo što neko nariče, a neko svira bluz. Praktikujem klimanje glavom sa osmehom sveže razbuđene sfinge kad god neko priča priču za ošamariti. Nemamo običaj da u fontane bacimo novčić za sreću. Radije bacamo opušak. Kakav ulog takva i sreća!

Nedostatak ukusa i duševne finese direktno su vezane za muzički izbor individue. Ne verujte nikom ko na ringtonu ima lošu muziku.

Ta prevelika tuga koja se jednom dogodi, a promeni te zauvek, vremenom iščezne iz očiju, srca, al zauvek ostaje u uglu usana, svaki put kada pokušaš da razvučeš osmeh. Kad mi neko drag ode, obrišem sve tragove, zatrem mirise i molim se da mi neka slučajna radost ne dovuče uspomene. Poneo mi je kofere spakovane za put u zaborav. Tako lako, kao da u njima nije bilo ni trunke težine zaboravljanja. Navikneš da kroz život ideš sam, pa kad ti neko pruži ruku ti se braniš iako  te ne napada. Kakve sam sreće, kad dođe mojih pet minuta to će biti bukvalno. Realno… većina od nas ne može u testament da stavi ono… pri zdravom razumu.

Eto, na kraju da vam kažem da je moj komšija odneo jutros u pola sedam žito za slavu u crkvu, kad ono ne radi, počinje u sedam. Jutros se pre Boga probudio.

Evo, ja trabunjam ovde… Nit me ko sluša, nit koga zanima… Bez mnogo smisla… Skačem sa teme na temu… Osećam se kao moja baba kad se okupimo svi za slavu.

P.S. Je l’ zna neko kad će proleće?

Nataša ANDRIĆ