Mirno i tiho jutro je neophodno da bi čovjek imao priliku da se oporavi od snova

Jutro. Mir ujutru je čist i neotpakovan. Sve kasnije se ne može poredit sa jutrom. Jutra tišinama vraćaju život. Poželela sam dan od tempere, žut, crven, plav, ali poklonu se u zube ne gleda, pa prihvatam i ovaj tih, razliven poput akvarela, spor i lenj kao ravnica kad je februar stisne butinama za vrat, dok sneg kopni po kanalima. Neko nema dan, mi ga imamo, hej!

Pitam sina kad se sinoć vratio: „Imaš li ti kuću?“ Ne zato što mi nešto smeta što je čitav dan van nje, nego čisto da ne budem generacija koja je pitana, a nije pitala. To što sam sposobna da napravim u sebi crnu rupu u koju trpam emocije i uspomene, ne znači da se nikad ne otvori i ne proguta me. Živim biološkim sistemima vlada zakon opstanka, ali snaga nije uvek u veličini, jer često mali savlada velikog. Prava moć preživljavanja ne leži u sirovoj sili, već u adaptaciji, mimikriji i sposobnosti prilagođavanja. I slobodi.

Ima li svaka sloboda svoje sidro? Sloboda bez sidra retko ostaje čista sloboda. Najčešće neosetno preraste u plutanje, rasipanje energije ili nekakvu bestežinsku prazninu. Sidro u odnosu na slobodu nije lanac koji sputava, već unutrašnja tačka oslonca koja pokretu daje smer i težinu. Bez te fiksne tačke, beskrajne mogućnosti ne donose osećaj širine, već zamor od neprekidnog izbora. Sidro je upravo ono što nam omogućava da otplovimo daleko, znajući da imamo gde da se vratimo.

Čudnovat je melanholija drug. Gurneš je u dno ormara, otrgneš joj se iz plišanih dodira, a onda posežeš za njom, hrliš u poznati miris kedrovine, obojen modro zelenom, kao u sigurno mesto, kao u spas. Svi oni izvori inspiracije: knjige, misli mudraca… su početnički koraci neophodni za rani razvoj ličnosti. Zrelost ipak zahteva građenje sopstvenih vetrenjača kojima ćemo napajati izvore kreativnosti. Najteže klackalica preživimo slušajući instinkt, upravo onaj primarni odjek koji nam je u kostima, a koji surovo ignorišemo tražeći odgovore tamo gde ih nema. Možemo da pročitamo milion knjiga, raščivijati nećemo, jer ono što nas zove je u nama, to u knjigama ne piše.

Mirno i tiho jutro je neophodno da bi čovek imao priliku da se oporavi od snova, a sad nek dan uhvati zalet…

Koliko ste vi prepreka uklonili, krčili ih kao buldožer, dok niste shvatili da problem nisu prepreke, nego nedostatak želje? Ne mogu više da pišem, žurim, moram još da krčim… I prioriteti sa dna liste imaju dušu. Isto nebitni, al’ mora nešto da se dešava.

P.S. Jutro. Ja već ostavila nešto za sutra. Ne budite kao ja.

Nataša ANDRIĆ

Okrznu se misli kao pilići kad ih baba donese u kutiji, smesti ih na hoklicu bliže šporetu, a oni se stisnu jedni uz druge da se greju, onako žuti, mali slatki, paperjasti…

Izađem časkom na terasu, ko u rernu da sam zakoračila, provirim na ulicu – nigde žive duše, samo deda Milivoje sa šeširićem i prekrštenim rukama na leđima, šeta i zagleda levo-desno. Šta ti je stara garda, neuništiva!

Rekli mi moji meštani, kada dođem na selo, da pogledam kako sija Venera na zapadnom nebu posle zalaska sunca, i evo, gledam je, nisu pogrešili. U gradovima ljudi propuste mnogo toga. Kad moji seljani kažu: „Sunce ti kalajisano!“, tu je sve rečeno, nepogrešivo uočavanje prirodnih pojava i poznavanje nebeskih tela, a bogami i znanje iz obrade metala. Jednu ružnu reč da nisam čula o tim ljudima!

Neke bih reči mogla da stavim u puščanu cev. Mnoge su mi misli glineni golubovi. Dogoreva svet, a nigde vetra da nam pepeo raznese. To večito, prokleto izvinjenje, koje svima nama visi u vazduhu kad ode onaj koji je bio sav naš život i sav naš svet… Uvek ostaje nedorečenost, da nas grize, nagriza, jede i izjeda… Život se sastoji od pogodaka i propusta, ali mi pamtimo samo propuste… Čovek, pa proklet. Tuga je kao neka suspregnuta emocija koju je čovek silom nabio u sebi i ne dozvoljava joj da se raspline kao maslačci u polju u proleće, nego svesno gura u sebe blokade, kao krpu u odžak, pa se čudi što dimi i čadi na sve strane, dok naposletku ne izgori. A šteta.

Okrznu se misli kao pilići kad ih baba donese u kutiji, smesti ih na hoklicu bliže šporetu, a oni se stisnu jedni uz druge da se greju, onako žuti, mali slatki, paperjasti…

Kad se mnogo sakriješ od sebe, razmišljaš neočekivano i sanjaš svašta. Sadašnjost je most između prošlosti i budućnosti. Iz prošlosti bi trebala da ponese ono što nas uči, a prema budućnosti da nosi ono što nam daje nadu. Ali ne smemo je toliko opteretiti ni jednim ni drugim, pa da zaboravimo da živimo danas. Zato sam neke lepe dogovore sklopila sa sobom. Milina jedna. I dala sebi razumne rokove i visok stepen tolerancije, i malo ljubavi, i svašta. Mala tiha obećanja sebi, kao trajni podsetnik.

Polako ispijam kafu uz tihu muziku i misli koje još pomalo lutaju između odmora i svakodnevice. Hvala nebesima na svim blagodatima. Čekam onaj lep osećaj, kada noći postanu sveže, pa kad se čovek naspava i ustane redostan kao dete.

P.S. Mole se građani da zapamte ove vrućine! Da ne bude opet dogodine – nezapamćene.

Nataša ANDRIĆ

Pamtiću ovaj dan po tome što me je kvasila kiša sa neba bez oblačka, i što me je obasjao zrak sunca, drugačiji od svih do sad. Čudo. Opipljivo, ostvarivo čudo

Utorak je dan zacementiran. Kad je utorak, potpuno je utorak i ništa više. Izađem napolje i kad vidim neke nijanse boja, javljaju mi se vizije drugih mogućih, nemogućih, poželjnih, proživljenih ili izmišljenih života, tako jasno, da osetim svoje srce. Sešću, kao i obično, ispod bora… Jednom sam tu sedela tako dugo da je neko u mene urezao godinu i ime, pa me je to primoralo da se odvojim i pokušam da zarastem.

I zarastam kako umem, sporo… crnom smolom. Rane krvare tiho i dugo, nikad ne zarastu i dobro je… upoznaš taj šum i ne možeš bez njega. Uvuče se u rub majice, nabore na košulji, u nove sede i tako tinja u prsima kao najbolji prijatelj. Kuća i hodnik mirišu na tvoj tamjan i moj matičnjak…

Kad malo bolje promislim, sve što mi je potrebno imam, nečeg i previše, ali to sada nije tema. Ono što mi nedostaje jeste vreme, osećam kako mi prebrzo curi i moraću sa njim malo štedljivije. Ne trošiti ga tamo gde se ne osećam dobro, gde me ne razumeju i gde ja ne razumem njih. Počela sam da planiram moranja, pa sad izgledaju kao slobodna volja. Realnost je, nasuprot ljudskom verovanju, jednostavna. Okrutna, da. Ali jednostavna. I možeš da je svariš. Ili da je začiniš, slojevima smisla, dok ne postane prihvatljivo blaga za tvoj stomak.

Što bi rekao Ivan Lalić:
Nikad samlji…
Nikada samlji nego krajem jula
Kada je letu pedalj do zenita,
A hlorofilu aršin do rasula
U metastazi žutila i ruja,
Tamnije kada zelene su boje
U vrtovima, a strnjika suva,
Tamnija donja amplituda bruja
Vetra što bnoć u vremenu duva…

Ukradem vreme, pa zaplovim sa belim oblakom po beskrajnom plavetnilu. Uplašim se kakve strašne razdaljine među ljudima ima. Odu tamo daleko, ponesu srce u džepu, pa se u tuđini pesmom vole…

Pamtiću ovaj dan po tome što me je kvasila kiša sa neba bez oblačka, i što me je obasjao zrak sunca, drugačiji od svih do sad. Čudo. Opipljivo, ostvarivo čudo.

Budite dobro, lepo se provedite danas i ne zaboravite, sreća nije destinacija. Nego, pazite gde trošite otkucaje i svaki dan zagrlite taj svet iza spuštenih trepavica.

P.S. Pomerala bih planine jutros, ali neka me prvo da doručkujem.

Nataša ANDRIĆ