Tužilački aspekt

Tužilački aspekt iz podnaslova ove kolumne deo je unutrašnjeg aspekta iz podnaslova kolumne koja je ovoj kolumni neposredno prethodila. Ali deo, koji ovaj aspekt, i sve one razloge, za koncentraciju ili centar, izložene u prethodnoj kolumni, najkonkretnije i najdramatičnije manifestuje.

Kompleksno i kontradiktorno stanje unutar aktuelne crnogorske tužilačke organizacije, najbolje pokazuje koliko je Crna Gora već u jednoj vrsti poluvanrednog stanja. Reč je o tužilačkoj organizaciji, koja ima svoje briljantne vrhove svetlosti, na čelu sa nevelikim ali posvećenim timom GSDT Vladimira Novovića, ali i svoje mafiokratske širine i dubine i ponore tame, još uvek najvećim delom anonimne.

Najnoviji mračni „dragulj“ ove druge, jeste njena objava „zastare“ Afere Telekom, krajem jula ove godine. „Zastare“ pod navodnicima, zbog toga što čak i svaka, pa i najbenignija procesna radnja, a kamoli višegodišnji teški krimen pomaganja i proizvodnje „zastare“, od strane mafiokratskog dela tužilaštva, samu ovu „zastaru“, prekida i onemogućava. Tako da je i onaj „disciplinski“ postupak, protiv onog jednog jedinog tužioca, potpuno neadekvatan odnosno nedovoljan.

Ali je i ova „zastara“ samo vrh ledenog brega. U ovom istom bregu, i to u onom njegovom najmračnijem delu, odgovor čeka i mnoštvo drugih najtežih krivičnih dela. Među njima, i ona najteža. Iz mračnih 1990-ih. Krivična dela ratova i ratnih zločina pa i genocida kao onog najvećeg i najtežeg među njima. Krivična dela koja ne zastarevaju. Šta je sa njima? Gde je njihovo mesto u onom našem sve nepodnošljivijem dvovlašću vrhova svetlosti i ponora tame? U nedostatku kapaciteta i zbog toga dugim i teškim pripremama vrhova svetlosti? Ili u konačnoj premoći mafiokratskih delova tužilaštva?

Za autora ove kolumne, ova pitanja imaju posebnu, pa i ličnu težinu. Zbog toga što je, zajedno sa Esadom Kočanom i pokojnim Kočom Pavlovićem, pre više od deset godina, podneo dve krivične prijave iz ovog strašnog i nezastarivog domena. Obe protiv Mila Đukanovića i vrha crnogorske vlasti iz mračnih 1990-ih. Najpre, 2012., za nezastarivo krivično delo deportacija civilnog odnosno bošnjačkog  stanovništva 1992., u vezi sa progonom pokojnog Slobodana Pejovića, koji je o njima, malo je reći, herojski svedočio, i platio zdravljem i životom, a onda i 2014., za nezastarivo krivično delo genocida, u vezi sa progonom Ibrahima Čikića, još jednog heroja, žrtve i svedoka ovog pandemonijuma.

Ali, na stranu sada i ova lična dimenzija. Neprocesuiranje ovih i drugih nezastarivih ratnih zločina iz mračnih 1990-ih, teško opterećuje i naše današnje, ali i naše dolazeće 2020-e. Ukoliko se relativno brzo, a najviše za godinu ili dve, ne procesuiraju, i ova najteža i nezastariva krivična dela, to će biti samo još jedan znak, da je, i u tužilaštvu, nadvladala ona njegova mafiokratska strana. A mafiokratija, makar za autora ove kolumne, nikada nije bila vulgarna politička psovka, nego najdramatičnija politička realnost. U mafiokratskom delu tužilaštva, o kojem je u ovoj kolumni bilo najviše reči, to se najjasnije vidi, ali je i ovaj deo, samo delić naše ukupne mafiokratije. U sve tri grane vlasti. I u celom društvu.

A ovolika, rekao bih čak dramatično velika moć mafiokratije u našoj maloj i jedinoj, glavni je razlog zbog kojeg autor ove kolumne smatra da je koncentraciona vlada ovde i danas, ali i sve do kraja 2020-ih, verovatniji, adekvatniji i bolji politički oblik za savladavanje „hobotnice“, nego što bi to mogao da bude politički centar. Ali je ova ista drama, dovoljan razlog, i za njegovu spremnost, da podrži novu parlamentarnu većinu i vladu političkog centra, ukoliko se, u godinama koje dolaze, pokaže da je ovaj centar bio vitalniji i jači, nego što je to njemu izgledalo da može biti, krajem 2025.

Milan POPOVIĆ

Prvi dio. Unutrašnji i vanjski aspekt

Nakon velikih očekivanja 2020., i isto tako velikih razočarenja 2020-2023., u našoj maloj i jedinoj su se, u poslednje dve-tri godine, pojavile i dve relativno nove političke ideje, za dugoročnu ili makar srednjoročnu normalizaciju i stabilizaciju Crne Gore. Ideja formiranja takozvane koncentracione vlade. I ideja formiranja nove parlamentarne većine i vlade takozvanog političkog centra.

Institucionalne razlike između ove dve političke ideje su poznate. Koncentraciona vlada bi se formirala nakon još jedne rekonstrukcije aktuelne vlade, od strane svih parlamentarnih stranaka sa poslednjih parlamentarnih izbora 2023., dakle i uz učešće DPS, naravno uz onaj prethodni Lex Specialis koji bi morao da obezbedi minimalnu nekompromitovanost svih njenih konstituenata. Vlada političkog centra, formirala bi se nakon prvih sledećih parlamentarnih izbora 2027., uz izričito neučešće u njoj DPS i DF, i, naravno, pod uslovom da ostali odnosno snage političkog centra, osvoje neophodnu parlamentarnu većinu.

Institucionalne razlike, međutim, ne bi smele da potisnu i sakriju  dubinsku i suštinsku bliskost između ove dve ideje. A to je pre svega njihova zajednička spoznaja o negativnoj hemiji i koprodukciji koja, evo, i posle 2020., funkcioniše između DPS i DF, kao dva glavna politička eksponenta i instrumenta, dve najsnažnije i najdestruktivnije mafiokratije u ovom delu sveta, one Mila Đukanovića u Crnoj Gori, i one Aleksandra Vučića u Srbiji.

Ali, ukoliko saglasnost o ovoj negativnoj hemiji, između zastupnika dve ideje, nije sporna, zbog čega onda i otkuda među njima onolika institucionalna razlika? U najkraćem, zbog različite procene dubine, težine i trajnosti poremećaja. Zastupnici političkog centra su preoptimistični. Po mišljenju onih drugih, među njima i autora ove kolumne, međutim, aktuelni poremećaj je mnogo, mnogo dublji, teži i trajniji, pa je verovatnoća da će snage političkog centra, do 2027., ojačati do nove većine, relativno mala. Pa je zbog toga bolje držati se koncentracione vlade. I to ne samo do 2027. nego i posle, najmanje do kraja ove teške decenije.

Ili, nešto konkretnije i razvijenije, o realizmu i dugotrajnosti potrebe koncentracione vlade u slučaju naše male i jedine, govore i naš unutrašnji, i naš vanjski aspekt, kako se to uobičajeno i kolokvijalno kaže. Unutrašnji aspekt: težina patologije, dinamika ništavila, beskonačna, ili, makar, 70-90-procentna istost novih, post-2020-ih vlasti. Vanjski aspekt: uspon trampizma, koji ima potencijala da nadmaši čak i takozvani stari fašizam iz XX veka, (samo)raspadanje Zapada, te posledična iskušenja za EU, a sve ovo u senci nuklearno-ekološke apokalipse. Sve ono o čemu je, još početkom ovog veka i milenijuma, kao o strukturnoj krizi svetskog kapitalističkog sistema 1914-2050., pisao Imanuel Volerstin.

Na kraju, još samo jedan skromni ali, može se pokazati, i dragoceni savet, za zastupnike dve političke ideje iz ove kolumne. A to je preporuka da, uprkos svim međusobnim razlikama, čuvaju i svest o svom zajedničkom političkom jezgru. Zbog toga što su kompleksnost i haotičnost današnjeg sveta, o našoj maloj i jedinoj da i ne govorimo, toliko velike, da su i promene ovih i drugih ideja, ne samo moguće i verovatne, nego i neizbežne. Pa su zbog toga i prateće ljudske sujete i fiksacije, više nego štetne.

Svoje preferiranje ideje koncentracione vlade, u ovom momentu, pa i sve do 2030., autor ove kolumne je jasno izneo, ali to ne znači da će pri ovoj ideji tvrdoglavo ostati, ukoliko se pokaže da je ideja političkog centra bila adekvatnija i bolja. Dobro bi bilo da i zastupnici ideje političkog centra, i drugih bliskih ideja, u dolazećim godinama, budu spremni na slična prilagođavanja, ukoliko se ona pokažu kao neophodna. Za normalnu Crnu Goru, EU i svet, naravno.

Milan POPOVIĆ

Prije i poslije

Za čitaoca koji to možda nije primetio, jedna kratka uvodna informacija. Altervizija koja upravo počinje, Ulazak u EU, i dve prethodne Altervizije, Crna Gora među vihorove i Teška terapija, predstavljaju jednu malu ali povezanu i trodelnu celinu za sebe. U kojoj je glavna upravo koncentracija naše male i jedine na ulazak u EU. I to ne bilo kada, i bilo kako, nego u narednih pola godine, godinu, odnosno 2028. U prethodne dve Altervizije, izložene su odgovarajuće istorijske i savremene formule i elementi za ovu koncentraciju i ulazak, u ovoj biće nešto više reči o samoj EU, kao izabranoj i privilegovanoj tački atrakcije.

Tako, na samom početku, valja istaći, kako ova atrakcija i koncentracija, nikako nije božanska ili dogmatska, kakva je, u najvećem delu, i za najveći broj ljudi, bila sve do skoro. Naprotiv, ona sve više postaje sasvim konkretna i pragmatska, u najboljem i najozbiljnijem smislu te reči. A i sama ova, relativno nova atrakcija EU, ima najmanje dva aspekta, onaj unutrašnji, crnogorski, i onaj vanjski, evropski i svetski.

Krenimo redom. Unutrašnji aspekt rečene atrakcije, dosta dobro je poznat, ali, uprkos tome, nedovoljno shvaćen i priznat. Poznato je, već skoro dvadeset godina, u Crnoj Gori je broj građana koji se zalažu za ulazak u EU, relativno visok, stabilan i dugotrajan. Dostiže, pa i prestiže dve trećine. Što u ovom istom vremenu nije zabeleženo ni u jednoj drugoj državi kandidatu odnosno kandidatkinji za ulazak u EU. I što je jedan od retkih ako ne i jedini takav konsenzus u samoj Crnoj Gori. U kojoj, poznato je i to, već vekovima, pa i danas, vladaju, a povremeno i pustoše, istorijske, etničke, verske i slične polarizacije, destrukcije i šizme.

Vanjski, evropski i svetski aspekt atraktivnosti EU, posebnu težinu i značaj dobija danas, u vreme velike, istorijske i strukturne krize svetskog kapitalističkog sistema, pa i Evrope i Zapada, unutar ovoga. Ni ovde, naravno, nije reč o dogmatskoj ili božanskoj privlačnosti, kakva je ova bila sve do skoro, nego, opet, o njenoj konkretnoj i pragmatskoj atrakciji, u najozbiljnijem i najboljem smislu te reči. U najkraćem, reč je o još uvek bogatom i snažnom nasleđu socijaldemokratskog kapitalizma druge polovine dvadesetog veka, posebno onog u skandinavskim zemljama. Koje je i u EU, i u ovim zemljama, počelo da slabi, ali je, u poređenju sa drugim delovima svetskog kapitalističkog sistema, na primer i onim u SAD, još uvek, a posebno u „naših“ narednih pola godine, godinu, pa i 2028., i još najmanje par decenija koje dolaze, u relativno dobrom i očuvanom stanju.

U prethodne dve Altervizije, naglasak naše teme, bio je na onome što se može očekivati pre ulaska u EU. Ali to ne znači da treba zapostaviti ono što možemo očekivati nakon tog ulaska. I to najviše zbog toga da bi se na vreme predupredila nerealna očekivanja i neizbežna posledična razočarenja. A kako mučna i razorna mogu biti ova druga, malo je reći, bolno smo osetili i mi sami, u našoj maloj i jedinoj, u poslednjih pet godina.

Slična razočarenja u EU zaista nam nisu potrebna. Zbog toga treba odmah reći. Uz sve relativne prednosti koje su gore upravo istaknute, EU će, i u bliskoj, i u daljoj budućnosti, ostati realna, ranjiva i problematična zajednica. U isto tako realnom, ranjivom i problematičnom svetu. U apokaliptičkom kapitalizmu. Na ivici nuklearno-ekološke apokalipse. O našoj maloj i jedinoj da i ne govorimo. Pa ipak, i to je bila i ostala glavna poenta ovog teksta, u ovom realnom vremenu i prostoru, EU je, za Crnu Gori, i za sve njene unutrašnje probleme, polarizacije i šizme, bila i ostala, najbolji izbor.

Milan POPOVIĆ