Povežite se sa nama

SVIJET

IZBORI ZA EVROPSKI PARLAMENT: POPULISTIČKI NAPAD NIJE USPIO: Bez jasne ravnoteže moći

Objavljeno prije

na

Novi sastav parlamenta i Evropske komisije zakomplikovaće ionako složeni proces odlučivanja u EU, ali se ne očekuju dramatične promjene u evropskoj politici

 

Konačni preliminarni rezultati za Evropski parlament pokazali su da su prva mjesta s više od dvije trećine mandata u ovoj instituciji zadržale tradicionalne partije desnog i lijevog centra koje podržavaju Evropsku uniju, ali da su doživjele ozbiljan gubitak u broju stolica u parlamentu. Liberali su ostvarili znatan rast, a populistička desnica je ojačala naročito u Francuskoj, Italiji, Madarskoj i Poljskoj, mada su euroskeptici osvojili manje nego što se očekivalo.

Rezultati izbora, novi sastav parlamenta i Evropske komisije, zakomplikovaće ionako složeni proces odlučivanja u EU, ali se ne očekuju dramatične promjne u evropskoj politici. Institucije EU u narednom mandatu vodiće kao i u protekle četiri decenije Klub poslanika Evropske narodne stranke (hrišcanski demokrati, EPP) i S&D – Klub poslanika Progresivnog saveza socijalista i demokrata (S&D), ali će morati da uključe i liberale, koji su ostvarili veliki rast u broju poslaničkih mjesta na izborima koji su završeni u nedelju.

U novom sazivu EPP je dobio 182 poslanička mjesta, a imao je 216, S&D sada ima 147, a prije je imao 185, Evropski konzervativci i reformisti (ECR) – pali su na 59, sa 77, ALDE – Klub poslanika Saveza liberala i demokrata za Evropu porastao je na 109 poslanika, sa 69. Konfederalni klub poslanika Ujedinjene evropske ljevice i Nordijske zelene ljevice (GUE/NGL) pao je na 38 poslanika, sa 52, Klub poslanika Zelenih/Evropskog slobodnog saveza (Zeleni/ESS) sada ima 69, a prije je imao 52, Klub poslanika Evrope slobode i demokratije (EFDD)  porastao je za 54 poslanička mjesta. Klub poslanika Evrope nacija i sloboda (ENF) takođe sada ima 58 poslanika, dok je prije imao 36, a  Nezavisni poslanici (NI) sada imaju tek šest mjesta, a prije 20.

Izlaznost širom EU premašila je 50 odsto, prvi put u posljednje dvije decenije. To nekim analitičarima ukazuje na obnovljenju relevantnost EU. Jedan od većih događaja na izborima je podizanje “zelenog talasa” širom Evrope, sa značajnim dobicima stranaka orijentisanih na zaštitu prirodne sredine.  Zeleni bi mogli imati odlučujući glas u EP.

Ostvarili su dvocifrene rezultate u najvećim evropskim zemljama. Ekološka partija je na putu da sa 20 odsto u Njemačkoj udvostruči rezultat iz 2014. i zbacila je  socijaldemokrate s drugog mjesta. U Francuskoj  su Zeleni na trećem mjestu sa 12 odsto, a i u Austriji, Irskoj i Holandiji su došli do dvocifrenih rezultata. Takve rekordne dobitke ostvarili su s mladim glasačima koji su u nedjeljama uoči izbora širom Evrope organizovali proteste zbog klimatskih promjena, čak s masovnim učešćem đaka koji su propuštali nastavu kako bi digli svoj glas, kao i s vodećim pozivom za akciju da bude zaustavljeno globalno zagrijevanje.

. Margaret Vesthager, predstavnica Liberala i kandidatkinja za najvišu poziciju u EU institucijama, naglasila je da su rezultati ovih izbora signalizirali neophodnost promjena. “Ovo nije više Parlament koji ima dvije većinske partije. Monopol moći je uništen”, poručila je Vestager.

Grupe središnjice će, takođe, imati problema s euroskepticima u svojim redovima. EPP s desnog centra će morati da odluči da li da se dalje smanji izbacivanjem  mađarskog autoritarnog premijera Viktora Orbana. Lijevi centar S&D ima isti problem s rumunskim vladajućim socijaldemokratama koji su vodili snažnu anti-EU kampanju. Centristički liberali će morati da razmotre da li da nastave savez s europskeptičnom partijom češkog premijera Andreja Babiša.

Vladajuća poljska Stranka zakona i pravde (PiS) ostvarila je ubjedljivu pobjedu, potvrda podrške nacionalistickoj i evroskepticnoj platformi uoči nacionalnih izbora kasnije ove godine. PiS je ostvarila najbolji rezultat ikada na ovim izborima – 45,6 odsto glasova. Ova stranka je na evropskim izborima prije pet godina dobila 31,8 odsto glasova, a na parlamentarnim 2015. godine imala je 37,6 odsto glasova. Odziv glasača u Poljskoj bio je 45,6 odsto, rekord za evropske izbore u ovoj zemlji.

Od prvih evropskih izbora 1979. EP su kontrolisali lijevi i desni centar, odražavajući činjenicu da je velika većina građana EU živela u zemljama kojima su vladale te stranke. Ocjena je da sa stalnim slabljenjem centrističkih partija – u više članica vladaju stranke koji nisu ni u EPP ni u S&D – ima smisla što su dvije glavne grupe izgubile mjesta i što prvi put zajedno nemaju većinu.

Uopšte, niz antiestablišmentskih, evroskeptičnih i populističkih partija će, prema preliminarnim zvaničnim rezultatima, imati 29 odsto mjesta u EP, nešto manje nego u dosadašnjem sazivu. No, tabor “manje EU”, koji okuplja nacionaliste, suvereniste i euroskeptike, odražava fragmentaciju s dubokim razlikama – poljska PiS i ekstremno desne Švedske demokrate odbacile su Salvinijevu alijansu zbog njegovog pozitivnog stava o ruskom predsjedniku Vladimiru Putinu; ekonomski, neke od njih su za ultraliberalno slobodno tržište, dok je Le Pen protiv “nekontrolisane globalizacije” i za veću javnu potrošnju; Salvini želi obavezan sistem raspodjele imigranata, dok liberalne demokratije na istoku EU odbacuju takav sstav.

Novi moćni čelnik EU, francuski predsednik Emanuel Makron doživio je neuspjeh, ali ne i katastrofu na izborima. Tanka pobjeda Nacionalnog saveza ekstremne desničarke Marin le Pen vjerovatno neće usporiti Makronov reformski program kod kuće ili omesti njegove evropske ambicije.

Poraz jeste nezgodan za Makrona, ali politički analitičari ukazuju da je mala razlika između Nacionalnog saveza (NR) i Makronove Republike u pokretu. Stranka Le Pen je čak dobila nešto manje glasova nego na prethodnim evropskim izborima 2014. kada je nad drugom strankom, tadašnjim desnim centrom UMP imala četiri odsto prednosti. No, Le Pen je pozvala na osnivanje “moćne” krajnje desne grupe u EP.

Analitičari ocjenjuju da su francuski zeleni, koji su proevropski orijentisani i koji mogu da sarađuju s liberalima i ljevičarima u EP – prošli mnogo bolje nego što se očekivalo. Izbori su, međutim, potvrdili da su Makronova stranka i NR dvije glavne političke partije u Francuskoj, dok su tradicionalne desne i lijeve partije, koje su vladale više od 50 godina, sada osvojile manje od 10 odsto.

Populistički napad na EU nije uspio uprkos njihovim dobicima u Francuskoj i Italiji. Euroskeptične stranke nisu prošle kako se prije izbora strahovalo među strankama središnjice.

Dok je u Francuskoj NR Le Penove zabilježio tanku pobjedu, u Italiji je nacionalistička Liga Matea Salvinija ubjedljivo prva sa preko 30 odsto, znatno više nego 17 odsto na prošlogodišnjim izborima u toj zemlji. Opoziciona stranka lijevog centra Demokratska partija je na drugom mjestu, prestigavši anarho-populistički Pokret Pet zvijezda, koalicionog partnera Lige.

Ljevica je u padu. Grcka lijeva stranka Siriza dobila je 22,89 odsto glasova, a liberalno-konzervativna Nova demokratija 33,29 odsto glasova. Cipras je  nazvao ove izbore glasanjem o povjerenju njegovoj vladi i poslije poraza pozvao je na prijevremene izbore. No, socijalisti su pobijedili u Španiji, dobivši 32,82 odsto glasova za razliku od Narodne stranke desnog centra kojoj je pripalo 20,21 odsto glasova.

Rezultati  ukazuju da će EU vjerovatno nastaviti dosadašnju politiku – distanciranje od protekcionističke trgovinske strategije predsjednika SAD Donalda Trampa, postepenu integraciju zone eura, traženje načina da se podijeli teret imigranata i čvrst stav prema pokušaju Velike Britanije da ponovo otvori pregovore o Bregzitu.

Sve zajedno, pro-EU partije imaju značajnu većinu ali bez jasne ravnoteže moći. Iako EPP ima najviše mjesta, druge proevropske grupe – socijalisti, liberali i zeleni – zajedno kontrolišu 317 mesta i tražiće da se ukine monopol konzervativaca u vodećim institucijama EU.

Haotični rezultati teško da će donijeti jasnu situaciju u predstojećim pregovorima za najviša mjesta u EU. Među njima su šef EK, predsjednik Evropskog savjeta, predsjedavajući parlementa, kao i visoki predstavnik za spoljnu politiku…

Ima mišljenja da je EU možda dobila ono što joj je bilo potrebno. Komplikovana većina bi mogla evropskoj skupštini donijeti prikladnu političku ulogu umjesto dosadašnje tehničke, uz veću međustranačku saradnju, ali i potencijalno veće interesovanje javnosti, što ukupno može podstaći zdrav razvoj Unije.

Rad u parlamentu, koji je posljednjih godina dobio dodatna ovlašćenja i sada ima glavnu ulogu u zakonodavnom procesu u EU, nesumnjivo će biti komplikovaniji, ali ne samo zahvaljujući napredovanju populista. Nedavni izbori u članicama EU  otrkili su sve usitnjeniji politički pejsaž – velike partije postaju manje, manje postaju veće, a sada je ta fragmentacija pogodila i EP. Situacija jeste komplikovana, ali i dalje prilično komotna proevropska većina manje uzbudljiv narativ od populističkog talasa koji nalijeće na temelje EU.

 

Kritike Crnoj Gori i Srbiji

 

Bosna i Hercegovina nije dobila preporuku Evropske komisije da zaslužuje status kandidata za EU, upućene su kritike Srbiji i Crnoj Gori za nedostatke u oblasti vladavine prava i slobode medija, dok su Sjeverna Makedonija i Albanije dobile zeleno svijetlo za kandidatski status za EU, saopšteno je u Briselu. Konačan pečat mogućem otvaranju pregovora o proširenju daju šefovi država i vlada zemalja EU na redovnom samitu krajem godine.

Tri dana poslije izbora za EP odlazeći komesar nadležan za pitanja proširenja Johanes Han naglasio je da je mišljenje koje je objavila EK “sveobuhvatna mapa puta za reforme koje vode demokratiji, vladavini prava, osnovnim pravima i javnoj reformi”.  EK objavljuje godišnji paket o proširenju, koji utvrđuje napredak koji su učinile zemlje u procesu evropskih integracija. Radi se o najvažnijem dokumentu za zemlje Zapadnog Balkana i Turske gdje se objektivno utvrđuje činjenično stanje u svakoj zemlji te se ocjenjuje napredak, ali i nedostaci u ispunjavanju kriterijuma u integracijskom procesu.

Objavljivanje ovogodišnjeg dokumenta, koji se inače objelodanjuje u aprilu, ovoga puta protiče u krajnje neuobičajenoj atmosferi. Prvobitno je odloženo od aprila za maj zbog evropskih izbora, a onda je do ponedjeljka vladala neizvjesnosti da li ponovo odložiti objavljivanje paketa jer se o tome ozbiljno razmišljalo protekle nedjelje.

Preovlađuje mišljenje analitičara u Briselu da novi sastav EP neće donijeti značajnu promjenu po pitanju proširenja na Zapadni Balkan. Tome se i dalje protivi nekoliko članica na čelu s Francuskom i Holandijom.

 

MIlan BOŠKOVIĆ

Komentari

SVIJET

SEDAM DECENIJA OD OSNIVANJA NR KINE: Kao niko prije 

Objavljeno prije

na

Objavio:

Proteklih sedam decenija je period svestranog preobražaja  najmnogoljudije zemlje na svijetu. Kineski stručnjaci ističu kako njihova domovina mnogo uspešnije napreduje nego većina  zemalja u razvoju. To objašnjavaju tzv. Kineskim modelom ili Pekinškim konsenzusom

 

Rođendani su važni. Takav je 1. oktobar 1949, kada je vođa socijalističke revolucije Mao Ce tung proglasio osnivanje Narodne Republike Kine. Proteklih sedam decenija je bio period vrtoglavog ekonomskog uspeha u najmnogoljudijoj zemlji na svetu sa milijardu i trista miliona stanovnika.

Treća najprostranija država na svetu,  je preobrazila nacionalnu privredu iz siromašne i poljoprivredne u globalno drugu najveću, mereno realnim BDP.  Kina je  predvodnik u nizu modernih tehnologija. Najveći je industrijski proizvođač na svetu i izvoznik roba i usluga, ima najveće devizne rezerve, globalno je drugi uvoznik u međunarodnoj trgovini i primalac stranih investicija.

Uveliko je poboljšan i kvalitet života Kineza. Dužina života je više nego udvostručena, sa 35 godina 1949. na 77 u 2018. Još veći uspeh je ostvaren u iskorenjivanju krajnjeg siromaštva.  Do 2018. je ekstremno siromaštvo svedeno na 1.7 odsto i cilj je da bude potpuno uklonjeno 2020.

Kineski stručnjaci ističu kako njihova domovina mnogo uspešnije privredno napreduje nego većina  zemalja u razvoju. To objašnjavaju tzv. Kineskim modelom ili Pekinškim konsenzusom. Neke od karakteristika Kineskog modela temeljno je, izneo šangajski akademik Dženg Veivei.

Prva karakteristika je- praksa je jedini kriterijum za proveru istine. Kina obično počinje od istraživanja i postepeno sprovodi male probne programe. Ukoliko je eksperimentalni program uspešan, sačinjavaju se pravila, zakoni i donose amandmani na Ustav.

Druga – djelovanje proaktivne vlade. U upravljanju zemljom poput Kine,  vlasti nemaju izbor osim  da zastupaju sveukupnu dobrobit ljudi. “Pošto Kina ima 1.3 milijardu ljudi, bilo koji mali nedostatak, pomnožen sa 1.3 milijarde, postaje veliki, veliki problem,” komentarisao je raniji kineski premijer Ven Đaobao.

Treća – stabilnost je vrhovni prioritet. Kina ima  ograničene resurse po žitelju, što je potencijalni izvor nestabilnosti. U ogromnoj Kini,  regionalne i nacionalne kulturne razlike su mnogo složenije nego u običnim zemljama. To bi moglo da vodi konfliktima. U Kini smatraju da postoje spoljne pretnje stabilnosti zemlje, uz pomoć domaćih neprijateljskih i separatističkih snaga.

Četvrta -poboljšanje životnih uslova ljudi predstavlja glavni cilj vlasti NR Kine.  Obezbeđivanje uslova da svako može da se prehrani, predstavljao je glavni prioritet  od 1949. Kasnije su na redu bili „prikladna hrana i odeća.“ Danas su to „dva vekovna“ cilja – da 2021, stoleće od osnivanja Komunističke partije Kine (KPK) država postane umereno razvijena u svakom pogledu; a 2049, na 100-godišnjicu NR Kine, u potpunosti razvijena.

Peta – postepenost reformi. U NR Kini, jedan od velikih izazova za donosioce odluka predstavlja širenje informacija. Zato se kineske centralne vlasti oslanjaju na inicijative lokalnih grupa i ohrabruju različite eksperimente.

Šesta – mješovita ekonomija. Kineski teoretičari opisuju sadašnji kineski ekonomski sistem kao “socijalističku tržišnu privredu”. To je u osnovi mešavina tržišnih snaga,  moći KPK i vlade, sa ulogom državne privrede i privatne ekonomije.

Sedma karakteristika je otvaranje ka svetu, koje obuhvata svaki kutak NR Kine. U procesu otvaranja se Kina vodila istorijskim nasleđem svog naroda i iskustvom niza zemalja, a nije slepo sledila pristup zapadnih zemalja.

Kineski model razvoja privlači sve veću pažnju u zemljama u razvoju, a postepeno i u stručnoj literaturi na Zapadu. Ishod razvoja u NR Kini predstavlja izazov „svetom trojstvu razvoja“ koje je uspostavila Svetska banka. To su – sposobna javna administracija, demokratska odgovornost i vladavina prava. Na Zapadu se NR Kini, pre svega, spočitava da nije demokratska u izbornom smislu, mada u zemlji postoji direktno glasanje na nižim nivoima lokalne vlasti.

Mnoge istinski ili  formalno demokratske vlade zemalja u razvoju, a poslednjih godina i, neke razvijene, trpe od krize poverenja javnosti. Vlasti NR Kine, prema nezavisnim istraživanjima, uključujući američku agenciju Pju i francuski Ipsos, postojano uživaju visok stepen uvažavanja i podršku stanovništva.

Mnogostruki izvori informacija su na raspolaganju Kinezima, uključujući internet, društvene mreže i putovanja u inostranstvo. To omogućava pojedincima visok nivo autonomije u zaključivanju. Izgleda da Kinezi ne slede slepo svoje vlasti.

KPK ima odlučujuću ulogu u javnoj administraciji i utvrđivanju politika.  Američki  profesor Lans Gor, smatra da dodir sa narodom omogućvaju partijske organizacije na terenu koje su sve više uključene u svaki deo društvenog života.

Jedna od glavnih funkcija političkog sistema je da bira, regrutuje i uzdiže talentovane i ka dobrobiti zajednice orijentisane službenike. Oni treba da odgovore na rasprostranjeno shvatanje među običnim Kinezima, da demokratija znači vladavinu u korist naroda.

U Kini nekoliko milenijuma postoji praksa meritokratije, biranja i imenovanja moralnih i nadležnih. Pre gotovo 1.500 godina uspostavljen je keđu, „carski ispit,“ sistem selekcije najtalentovanijih pojedinaca na vodeće položaje u upravljanju državom.

Tradiciju biranja lidera na osnovu vrednosti dostignuća je usvojila i KPK posle pobede revolucije 1949, a naročito od početka reforme i otvaranja 1978. Među sedmoricom vodećih donosilaca odluka, članovima Stalnog komiteta Polibiroa Centralnog komiteta KPK, gotovo svi, uključujući i predsednika Si Đinpinga, su najmanje dva puta služili kao partijski sekretari ili guverneri provincija. To znači da su se starali o dobrobiti od 50 do 100 miliona ljudi.

KPK  je vladajuća stranka sa više od 90 miliona članova. Britanski profesor Martin Žak smatra da je veoma uspešna u vlastitom preobražavanju u skladu sa vremenom, što je veoma teško za velike partije. Žak je mišljelja da je KPK najuspešnija politička stranka u istoriji.

„Što duže ostajemo na vlasti, to je važnije da ne smemo zaboraviti prvobitne težnje partije i misiju ili da izgubimo revolucionarni duh KPK,“ poručuje generalni sekretar Si. Ova mačka lovi miševe.

 

Saradnja i nadmetanje socijalizma i kapitalizma

 

Predsednik i generalni sekretar Si, ne sumnja da će socijalizam trijumfovati nad kapitalizmom. No, on citira arhiotektu kineske reforme i otvaranja Deng Sijaopinga,  da će to biti dug istorijski proces koji će, verovatno, obuhvatiti nekoliko tuceta generacija.

Si smatra da je odluka KPK iz 1978. da pokrete reformu i otvaranje prema svetu osigurala da zemlja ostvari stabilnost i napredak, ne kopirajući zapadni sistem. Time su i proroci propasti NR Kine pogrešili.

On priznaje da će razvijene zapadne zemlje imati još dugo ekonomske, tehnološke i vojne prednosti. Zato NR Kina mora da bude u potpunosti spremna da dva sistema – socijalistički  i kapitalistčki – sarađuju i nadmećuj se još mnogo godina.

Po Siju, država treba da se suoči sa realnošću da će Kinezi porediti snažne strane zapadnih zemalja sa nedostatacima kineskog socijalističkog razvoja. “Moramo biti kritični”, poručuje kineski vođa.

 

 

 Očekivanja srednje klase

 

NR Kina je prva savremena kineska država koja je mogla da se usredsredi na modernizaciju i izgradnju nacije bez prekida zbog spoljnih invazija i građanskih ratova. Zemlja na pragu ostvarenja Kineskog sna pod kojim predsednik Si podrazumeva sreću običnog građanina i obnavljanje ugleda Kine  kao jednog od čelnika međunarodne zajednice.

Vlasti u Pekingu su suočene sa očekivanjima sve mnogobrojnije nove srednje klase.  Uprkos dostignućima kakva nisu za tako kratko vreme postignuta u savremenoj istoriji čovečanstva, postoje žalbe u pogledu kvaliteta napretka, zbog korupcije, jaza između bogatgih i siromašnih, neravnomernog regionalnog razvoja i ljudskih prava. Cilj ispunjenja “želje naroda za boljim životom”odavno nije samo ostvarenje osnovnih potreba. Ljudsko biće ima glad a za višim ostvarenjima, među kojima su potpunija vladavina prava radi postizanja nepristrasnosti, poštenja i transparentnosti.

Ispunjenje takvih očekivanja je ključno za pridobijanje poverenja srednje klase da se otvori za potrošnju. Podsticanje domaće potrošnje je, izuzetno važno za NR Kinu u kojoj vlasti tragaju za izvorima privrednog rasta pošto se smanjuju izvoz i investicije. Osetljivost prema javnom mjenju i težnjama  ljudi su  više nego ikada ključni za legitimitet i dugoročnost vladavine KPK.

Na međunarodnom planu je NR Kina u svojevrsnom carinskom i trgovinskom ratu sa SAD. U pitanju je više od toga, de fakto boba za vođstvo u međunarodnoj zajednici.

Elemenat nadmetanja SAD i NR Kine je i sadašnja antivladina  kampanja u Hongkongu obeležena sve većim sukobima radikalnih demonstranata i policije.  Miroljubivo ujedinjenje svih kineskih teritorija sa maticom domovinom, uključujući bivšu portugalsku koloniju Makao i odcepljenu pokrajinu Tajvan, je od kritične važnosti za Peking.

Nasuprot teoriji o “kineskoj pretnji” NR Kina je jedina značajna sila koja u inostranstvu nije ispalila metak poslednjih 32. godine.

 

 

Vrtoglave brojke

 

Kineski realan (kada se ne odbije inflacija) ukupan domaći proizvod (BDP) je sa 44,4 milijarde dolara u 1949. uzleteo na 13.1 bilion 2018. To je  povećanje od gotovo 300 puta, uz prosečnu godišnju stopu rasta od 8.1 procenta. Po stanovniku, realan GDP je porastao sa 82 dolara 1949. na 9.732 dolara, ili gotovo 120 puta.

NR Kina je, mereno realnim BDP postala druga najveća privreda na svetu, posle SAD. Kineski BDP je 1949. iznosio samo dva odsto američkog; u 2018, je dostigao 64 procenata.

Mereno paritetom kupovne moći (PPP, po tržišnim cenama), NR Kina je još od 2014. vodeća privreda sveta, sa BDP procenjenim za 2019. na 27,3 biliona dolara i per kapita dohotkom od 19.520. Po takvoj proceni Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), BDP u SAD treba ove godine da iznese 21,4 biliona dolara, a prosečan dohodak po stanovniku 65,061 dolar.

Stopa pivrednog rasta u NR Kini je naveliko oscilirala pre ekonomskih reformi i otvaranja pema svetu 978. godine. No u potonjih 41 godinu ni jednom nije iskazaan  negativan rast. Kineska privreda od 1978. svake godine ima stopu rasta višu nego u SAD.

Kineski BDP je dobio dodatni podsticaj pošto je zemlja ušla u Svetsku trgovinsku organizaciju 2001. NR Kina je postala najveći izvoznik na svetu i drugi najveći uvoznik. Njene devizne rezerve su na kraju 2018. vredele 3.07 biliona dolara, 13. godinu za redom najviše na svetu. Krajem 1952. iznosiule su tek 108 miliona dolara.

 

Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

SVIJET

VELIKA BRITANIJA, PODIJELJENO DRUŠTVO: Haotična realnost u zemlji racionalizma

Objavljeno prije

na

Objavio:

Oko  „tvrdog Bregzita“ po modelu  premijera Džonsona,  bez prelazne faze,  Irci su skeptični, Škoti prete referendumom, a Velšani protestuju. Nakon tog procesa Škotska i Severna Irska bi mogle da požele da se oproste od Velike Britanije. Da li će se smanjiti Ujedinjeno Kraljevstvo, koje danas čine Engleska, Vels, Škotska i Severna Irska?

 

Velika Britanija je podeljena tokom  produžene sage o Bregzitu. Većina u vladajućoj konzervativnoj stranci, čija je vlada sada manjinska u parlamentu, želi tvrdi ili raskid bez dogovora sa Evropskom unijom (EU ) i nove izbore na kojima bi, nada se,  dobila većinu.  Opozicija se jednom i drugom suprotstavlja. Građani su ogorčeni i prije svega – umorni. EU gubi strpljenje sa konfuznom vladom u Londonu.

Vladajući estališment u Velikoj Britaniji je u dubokoj krizi. Tereza Mej će možda ućI u istoriju Velike Britanije kao najgori premijer ili premijerka na Ostrvu. Njen naslednik, kontroverzni  Boris Džonon će  možda biti premijer koji je najkraće trajao u Ujedinjenom kraljevstvu. Ove dve mogućnosti ukazuju na haotičnu realnost koja vlada Velikom Britanijom dok se Gordi Albion kreće ka završetku Bregzita, procesa istupanja iz Evropske unije.

Džonson nije ni ugrejao stolicu,  a 28. avgusta je pokrenuo suspenziju parlamenta Ujedinjenog Kraljevstva. Parlament je suspendovan na pet nedelja, počev od 10. septembra. Džonson želi da novo parlamentarno zasedanje počne od 14. oktobra. Sa tako malo vremena, poslanici će teško uspeti da spreče Veliku Britaniju da napusti EU bez dogovora.

Parlament svake jeseni prestaje sa radom na nekoliko nedelja. No, ovo nije normalna pauza. Džonson prekida parlamentarno zasedanje koje traje još od 2017. godine u kritičnom momentu.

Džonson je obećao da će Bregzit dovesti do kraja po svaku cenu 31. oktobra – sa ili bez sporazuma. Većina opozicionih poslanika , kao i niz iz Konzervativne partije, ne žele napuštanje EU bez sporazuma. Plaše se da bi to moglo da naudi britanskoj privredi.

Šef Austrijske centralne banke Evald Novotni smatra da bi neregulisani Bregzit naneo različitu štetu različitim članicama EU. Ali je  siguran da bi najviše štete pretrpela upravo britanska ekonomija.

Političari sa obe strane debate  o Bregzitu Džonsonov potez si nazvali državnim udarom. Odlazeći predsedavajući Donjeg doma parlamenta, Džon Berkov, poslanik Konzervativne stranke opisao je suspenziju kao „ustavnu sramotu”. Odluka o suspenziji dovela je do protesta širom Britanije.

Tehnički, vlada je morala da traži dozvolu od  kraljice Elizbete Druge, da suspenduje parlament. To je formalnost: kraljica se drži dalje od politike. Da je odbila vladin zahtev, to bi bio potez bez presedana. Nije odbila.

Parlament je radio još sedmicu. Bila je to  trka  sa vremenom. Poslanici opozicije su uz pomoć nekoliko prebeglih konzervaticaca usvojili zakon kojim sprečavaju Bregzit bez sporazuma. Premijer se obavezuje da iznese predlog sporazuma koji će poslanici usvojiti do 19. oktobra ili da od Brisela zatraži produženje roka za Bregzit. „Radije bih bio mrtav u jarku nego odložio Bregzit”, rekao je Džonson.

Za njega  je situacija jasna: sa tzv. „bekstopom“, to znači sa zadržavanjem „meke“ granice i carinske unije između Republike Irske i Severne Irske, dela Velike Britanije, neće biti regulisanog Bregzita. „Bekstop“ znači da bi dio Velike Britanije – Severna Irska – ostao u sklopu carinske unije, jer sa Irskom i dalje ne bi bilo „tvrde“ granice. Istovremeno, London ne bi imao pravo odlučivanja u Briselu –  to je najveći trn u oku britanskim konzervativcima.

Džonson od EU ultimativno zahteva da se odrekne tog dela ugovora . EU ne želi  da odstupi ni milimetar. Premijer je opoziciji ponudio izlazak na izbore u oktobru, što su poslanici odbili. Opozicija i konzervativci koji se ne slažu sa premijerom veruju da bi održavanje izbora omogućilo Džonsonu da izvede Britaniju iz EU bez dogovora.

Konzervativci su u vođstvu sa oko 31 odsto,  po ispitivanjima javnog mnjenja. Glavna opoziciona,  laburistička partija,  ima oko 21 odsto podrške. Ali, najnovije ankete su nagovestile da ni Borisu Džonsonu ne bi pošlo za rukom da postigne jasnu pobedu torijevaca. Druge stranke, uključujući i liberalne demokrate levog centra i škotske nacionaliste, oštro se protive Bregzitu pod bilo kojim uslovima. Bregzit stranka, koju predvodi Najdžel Faradž, po svaku cenu želi da Ujedinjeno Kraljevstvo izađe iz EU. Sve to otežava davanje prognoza o tome ko bi osvojio većinu, ukoliko  je iko uopšte osvoji.

Džonson se ne usteže da razvlasti parlament. Zemlji se sveti slabost sistema koji previše poverenja poklanja tradiciji i poreklu. Nedostaje joj  pisan, moderan Ustav, koji bi je štitio od samovolje pojedinaca.

“Vratimo kontrolu” – bio je jedan od glavnih slogana kampanje “Bregzita” pre tri godine. Birači tada nisu ni sanjali da Borisu Džonsonu daju u ruke apsolutnu moć. Naprotiv, mislili su da će britanski parlament ponovo da preuzme kontrolu. Niko im nije rekao da će cilj premijera, koji verovatno ne raspolaže ni većinom u Parlamentu, biti da sam odlučuje o sudbini Velike Britanije.

Komentator radija Dojče vele je ocijenio da je  ponašanje Borisa Džonsona, posebno paraliza parlamenta ravno onome što se dešava u latinoameričkim zemljama sa vojnim diktaturama.  “Njemu i sličnima je važno samo da imaju vlast i moć. Rade samo za sebe i za svoje finansijere iz redova super bogatih. Demokratski procesi i institucionalne kontrole su za njih nešto što ih zamara i što treba zaobići,” oenio je DW. “Džonson je najopasniji političar koji se u poslednjih nekoliko vekova uselio u Dauning strit. On je oportunista željan vlasti i bez osećaja odgovornosti. Izriče tvrdnje koje ne može da potkrepi, ulizuje se Trampu i sledi samo jedan cilj: izlazak zemlje iz EU. Povukao je šahovski potez u maniru Vladimira Putina,” zaključuje komentator pomenutog medija.

Nikada ranije britanski parlament nije bio ovako  oštro napadan. “Izdajice volje naroda“ –piše na protestnim plakatima koji nedeljama vise u Vestminsteru. Perfidni izbor reči potiče iz desničarskih medija koji, u saradnji sa predsednikom vlade, građane uveravaju da je parlament beskorisna brbljaonica gde se besmisleno troši vreme umesto da se sprovede volja naroda o brzom i što je moguće tvrđem Bregzitu. Omalovažavanje poslanika, koje nazivaju slabićima, maloumnicima i ljudima sklonim oklevanju,  spada u uobičajeni rečnik Borisa Džonsona.

Poslanici u Donjem domu nastoje da zakonima spreče  tvrdi Bregzit. Mnogi od njih su glasali za Bregzit.  Sada ih zbog  nastojanja da spreče ekonomski i politički pad u provaliju, izvrgavaju ruglu. Uvrede, ali i prijetnje smrću na društvenim mrežama postale su svakodnevica.

Velika Britanija je ponosna na starost svojih institucija, svoje tradicije,  i na delimično neobična pravila. Domovina nepokolebljive demokratije – to je deo britanskog imidža, deo njihovog političkog ugleda u inostranstvu. Od početka krize oko Bregzita,  Britanci gube dobar glas o svojoj razboritosti i  pragmatizmom. Mnogi  se Evropljani sada zgražavaju nad tim kako  Vlada u Londonu parališe demokratske institucije i šteti njihovom ugledu.

Nije sigurno da će novi zakon protiv neorganiziranog Bregzita biti dovoljno jak da zaustavi premijera. Parlament je nemoćan protiv toga da bude stavljen u zapećak. Idućih sedmica premijer može da radi šta hoće, jer demokratskog nadzora nema. Upravo to je, kod premijera koji je u razaračkom pohodu, opasno stanje.

Oko  „tvrdog Bregzita“  Irci su skeptični, Škoti prete referendumom, a Velšani protestuju.  Nakon tog procesa Škotska i Severna Irska bi mogle da požele da se oproste od Velike Britanije. Da li će se smanjiti Ujedinjeno Kraljevstvo, koje danas čine Engleska, Vels, Škotska i Severna Irska?

Džonson je posetio Vels i Škotsku, kao i „pokrajinu” Severnu Irsku. Svuda je hladno primljen, u Škotskoj je i izviždan.

Irski premijer Leo Vardakar je poručio: „Ako Velika Britanija neregulisano istupi iz EU, u Severnoj Irskoj će da poraste broj onih koji sumnjaju u to da njihov deo ostrva zaista pripada Velikoj Britaniji. Mnogi će se zapitati gde bi radije želeli da žive – u nekakvoj nacionalističkoj Velikoj Britaniji u kojoj se raspravlja o uvođenju smrtne kazne, ili u zajedničkoj evropskoj domovini i to kao deo Irske… I liberalni protestanti se sada pitaju da bi u nacionalističkoj Velikoj Britaniji još mogli da se osećaju kao kod kuće”.

Sporazum na Veliki petak iz 1988. kojim su prekinuti krvavi sukobi protestanata i katolika predviđa da Severna Irska može da napusti Kraljevstvo ukoliko odluka o tome bude doneta većinom glasova na referendumu. U slučaju Tvrdog bregzita ta klauzula bi mogla biti aktivirana.

Šefica škotske vlade Nikola Sterdžeon, zapretila je premijeru Džonsonu novim referendumom o nezavisnosti, u slučaju neuređenog Bregzita. „Škotska je tokom čitavog procesa Bregzita ignorisana. Prestanite da vodite našu zemlju u propast“, rekla je. Škoti su na rendumu o „Bregzitu“ 2016. glasali za ostanak u EU, i  sada morali da osnuju nezavisnu državu da bi ogli da pristupe EU. To gledano iz škotskog nacionalnog ugla, ima jednu manu. Novi referendum bi morala da odobri vlada u Londonu sa Džonsonom na čelu.

I u Velsu, se  stalno se pruža otpor nadmoći Londona.  Ali,  prema anketi BBC, trenutno je manje od 10 odsto Velšana oduševljeno državnom nezavisnošću. Većina ih je na referendumu o „Bregzitu” 2016. glasala za izlazak iz EU.

Da li će kraljica Elizabeta posle eventualnog „tvrdog Bregzita“ izgubiti deo  podanika?  „Na pomolu trenutno nema većine za ovakav razvoj situacije, ali nakon tvrdog Bregzita će se sigurno sve promeniti“, rekla je Keti Hejvord, sociološkinja sa Kvins univerziteta u Belfastu.

U EU, Francuska gubi strpljenje zbog odgađanje Bregzita. Pariz odavno želi da preuzme mesto Londona kao finansijska metropola. Francuski politikolog Kristijan Liken iz Centra za međunarodne studije smatra da kod Francuza ne postoji ideja da Britanci moraju da ostanu u EU po svaku cenu. On kaže da se po tome razlikuju Pariz i Berlin, i da je generalno je nemački stav preblag.

Posmatrači inače primjećuju da EU, u vezi Bregzita pokazuje izuzetno jedinstvo.   

  Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

SVIJET

HAOTIČNA ITALIJANSKA POLITIČKA SCENA: Opet nova, klimava vlada

Objavljeno prije

na

Objavio:

Mateo Salvini je bio uvjeren u izazivanje prevremenih izbora i pobedu kada je raskinuo koaliciju dok je vodio kampanju po italijanskim plažama, ali se pokazalo da je to složenije nego što je mislio. Njegovi politički rivali su se okrenuli ideji o koaliciji M5S I PD, koje se međusobno mrze, pa će Liga biti van vlasti izvestan period. Pitanje je hoće li se Salvini vratiti na vlast, jači

 

Otvara se put da nova, 66. vlada Italije posle Drugog svetskog rata preuzme dužnosti. To je postalo izvesnije pošto su u utorak članovi Pokreta Pet zvezdica (M5S) podržali predloženu koaliciju sa centrističkom Demokratskom strankom (PD).

Ovo  znači da premijer Đuzepe Konte može dovršiti posao formiranja nove administracije i predstaviti predsedniku Italije Serđu Matareli listu predloženih ministara.  Da M5S i PD nisu uspeli da formiraju vladu, predsednik bi bio prinuđen da raspiše parlamentarne izbore 3 i po godine pre redovnog termina.

Do političkih previranja u Italiji došlo je kada je 20. avgusta premijer Konte, koji ne pripada ni jednoj stranci, ali ima bliske odnose sa M5S, dao ostavku. To je učinio pošto je lider Lige (nekadašnja Liga za sever) i tadašnji ministar unutrašnjih poslova Mateo Salvini napustio vladajuću koaliciju i pozvao na prevremene izbore.

Tu vladajuću koaliciju su činili M5S, s jedne strane, i sa druge strane Liga i Braća Italije ( uz burne međusobne nesloge). Iako su ovi drugi sebe smatrali ujedinjenom desnicom, brojni kritičari smatraju da niti su oni to, niti im je partner levica, već su svi  pomodni konglomerati lovaca na vlast i privilegije.

Koalicija koja je obećavala da će garantovano vladati 5 godina, završila je naglo.  Zemlja je ušla u krizu početkom avgusta, u vreme feragosta.  Lider Lige i zamenik premijera Salvini osetio je priliku da kapitalizuje rast svoje popularnosti i zahtevao vanredne izbore. Premijer Konte ga je  u Senatu optužio Salvinija za “ozbiljan nedostatak ustavne kulture” obaranjem vlade u vreme letnje pauze parlamenta. Iznio je i navode da je Liga tražila nelegalno finansiranje iz Rusije.

Salvini je bio uveren u izazivanje prevremenih izbora i pobedu kada je raskinuo koaliciju i vodio kampanju po italijanskim plažama, ali se pokazalo da je to složenije nego što je mislio. Njegovi politički rivali su se okrenuli ideji o koaliciji M5S i PD, koje se međusobno mrze, pa će Liga biti van vlasti izvestan period.

Posle 14 meseci pokušavanja da održi nefunkcionalnu koaliciju dveju najekstremnijih populističko-suverenističkih partija Evrope, ksenofobične Lige i antiestablišmentskog M5S, Konte je odustao.  Konteovom ostavkom se politički haos rasplamsao u krizu u zemlji opterećenoj finansijskim problemima. Nacionalističko-populistička koalicija je, kako ocenjuju zapadni mediji, tokom kratke vladavine unela strah u evropski establišment – sukobljavala se s Evropskom unijom (EU), izrugivala se njenim budžetskim zakonima, demonizovala migrante i prihvatila ruskog predsednika Vladimira Putina i njegovu autoritarnu politiku. Od izbora u martu 2018,  Salvini i Di Majo su pretvorili zemlju u rijaliti šou na društvenim medijima, saopštenjima i prepirkama preko Fejsbuka ili Tvitera o suprotstavljenim infrastrukturnim projektima, porezima, regionalnoj autonomiji,

Olakšanje među kritičarima vlade u Rimu bi moglo biti kratkog daha. Može se desiti da vlada M5S i PD ne bude stabilnija od odlazeće, s tenzijama prilikom sastavljanja budžeta za 2020. koji do sredine oktobra mora biti predstavljen Evropskoj komisiji. Značajnije povećanje bužeta moglo bi dovesti do ozbiljnog sukoba s EU.  Italija ima ogroman dug od preko 2,3 biliona eura, što, pokazuje koliki su ulozi političke krize.

Novi koalicioni partneri,  M5S i PD, pozvali su Brisel na veću fleksibilnost kako bi bila prevladana “preterana krutost” postojećih budžetskih pravila. Naglašavajući socijalnu pravdu, dve strane su se obavezale da će uvesti minimalnu platu, izbeći planirano povećanje prodaje PDV i povećati potrošnju na obrazovanje, istraživanje i dobrobit.Program je takođe pozvao na porez na multinacionalne kompanije i stvaranje javne banke koja bi pomogla jačanju razvoja na jugu Italije.

Ovakvi stavovi koji u Briselu mogu da zvuče kao populistički prema izvoru u M5S praćeni su  tvrdim stavom Di Maja u komunikaciji poslednjih dana sa rukovodstvom PD.  On je branio stroge zakone protiv imigracije koje je sastavio Salvini, a koje PD želi da ukine.

Time Di Majo, potpredsednik u prethodnoj Konteovoj vladi, šalje poruku pristalicama da ne izdaje izvorne prinicipe na kojima je nastala ova organizacija. Pojedini visoki zvaničnici M5S su rezervisani prema wsporazumu sa PD pribojavajući se da to može narušiti njen kredibilitet. Nastao ponajviše kao opozicija levici, koja je zastupljena kroz PD (koja je nastala kao unija bivših komunista i delova levih demohrišćana), M5S, ulazeći u koaliciju sa svojim dojučerašnjim ljutim protivnicima, gubi identitet i šansu da na duži rok predstavlja značajnu političku snagu u Italiji, tvrde kritičari dogovora o nastupajućoj vladi. PD je jasno rekla da su tu da vrate Italiju u okvire briselske Evrope.

Suštinski razlog raspada vlade je konstantan rast popularnosti Lige. Salvinijeva popularnost je rasla dijelom zahvaljujući tvrdom stavu prema migrantima. Ankete sada Saviniju daju oko 38 odsto podrške birača, što se smatra plafonom u italijanskoj fragmentiranoj politici. To je skoro dovoljno da ima vladu bez koalicionih partnera, ako uspe da prevede svoju popularnost u izborni uspeh.

Do sredine avgusta su bili izgledni parlamentarni izbori koji bi Salviniju doneli funkciju premijera. Mogao je oboriti vladu odmah posle trijumfa Lige na majskim evropskim izborima kada je ubedljivo pobedila s 32 odsto osvojenih glasova, dok je M5S imao tek nešto više od 17. No, Savini je oklevao do avgusta i letnje pauze parlamenta, što je pružilo priliku rivalima da  povrate snagu.

Neki posmarači ukazuju da Liga ima daleko najveću podršku među glasačima, pa možda nije mudro da se iz vlade izostavi Salvini, koji će ovako dobiti  novu priliku da kritikuje političku klasu, umesto da pokaže da li je sposoban da vlada, Opet, neki do vodećih demokrata, među kojima je bivši premijer Mateo Renci, kažu da je saradnja s M5S jedini način da se Italija spasi od Salvinijeve vlade.

Otvoreno pitanje je hoće li nova Konteova Vlada trajati do 2023. godine, kada bi trebalo da se održe novi redovni izbori. Ligi će kao opozicionoj partiji biti otvorene mogućnosti da još jače naglašava svoju antibriselsku politiku i da na taj način dodatno jača poziciju.

Mnogo toga zabrinjava u vezi sa Salvinijem, od stavova prema migrantima do flerta s idejom o izlasku iz evrozone.  Ljubljansko Delo je Salvinija karikiralo kao divljaka. On uprkos sudskim odlukama o obaveznom pomaganju ljudima u nevolji na moru drži i dalje brodove pune imigranata na sidrištima isped italijanskih luka da se kuvaju na vrućini iznureni i bolesni. Patnje drugih donose publicitet, a u isto vreme brojni imigranti ulaze kopnom, što je medijski manje važno.

Jedini ko se u vladi Italije nedvosmisleno suprotstavio ksenofobiji jeste ministarka odbrane Elizabeta Trenta, odbivši da potpiše Dekrete o sigurnosti (s pravom da se ubije lopov u kući ili radnji) i zabrani ulazak u teritorijalne vode Italije (TAR – administrativni postupak kojim se izbegava sudski). Objasnila je: “Politika blokiranih luka, zidova od bodljikave žice i suspendovanja suda ne funkcioniše – potrebno je više Evrope i humanizma”. Pritom je slala vojne brodove da spasavaju brodolomce.

Salvinija kritičari opisuju i kao i siledžiju koji otima političke pozicije, sejući pretnje, strah i sukobe. Kao Musolini 1922. i Salvini je sada zatražio “od naroda” da mu da svu vlast.

U vreme izbora za EP u maju ove godine izgledalo je da će se Savini nametnuti kao vođa svih evropskih ksenofobnih i suverenističkih tendencija, ali mu nije uspelo, jer su i drugi, počev od Marin Le Pen iz Francuske, priželjkivali to isto. Uživa da se slika (verovatno je svetski prvak u selfijima sa svojim pristalicama), teži da izgleda kao bič Božiji, kao isterivač đavola koji spasava hrišćanstvo od najezde inovernika. Visoko desnicom drži brojanice sa krstom i pokušava time uveriti sledbenike da mu je Bog sponzor.

Papa Francisko očajava  zbog njegovog nasilnog odnosa prema imigrantima. Kardinal Spadaro, direktor jezuitske revije Katolička civilizacija, opominje da je u pitanju zloupotreba krsta u  političke svrhe.

Uopšte, po tim kritičarima, Savini je prototip beskrupuloznih silnika koji haraju svetskim političkim prostorom u nameri da prekrajaju svet po svojim merilima, rušeći sve tekovine civilizacije. Sve je režirano tvrdo, nasilno i sa namerom da uvredi neistomišljenike, navode oni.

Interesantan jei  mehanizam Savinijevih optužbi na račun političkih protivnika među kojima instiktivno oseća da su najopasniji oni iz PD. Malo istine na koju se nadogradi prijemčiva laž što uništava ili bar svodi protivnika na ništavilo, navode kritičari.

Kako god zakoračila nova vlada, Italija je, prema dugogodišnjim poznavocima (ne)prilika u toj zemlji, postala talac minornih političkih ličnosti ogromnih ambicija. Iz nje sposobni ljudi beže. Sve više građana, pet miliona u naciji od preko 60 miliona, živi u apsolutnom siromaštvu.

Prognoze rasta BDP uoči pada vlade u Italiji svedene su na nulu, dok javni dug raste brzinom od 100 evra svake sekunde, mesečno za 21,5 milijardi i iznosi trenutno 2.394 milijarde evra, što je 38.608 evra po stanovniku, uključiv i novorođenčad.. Udruženje industrijalaca koje neprekidno traži beneficije, a poslove i profite iznosi van zemlje – prognozira skoru recesiju.

 

Salvini uzvraća udarac

 

Lider italijanske Lige Severa Salvini, isključen iz buduće vlasti, pozvao je pristalice na velike demonstracije u Rimu 19. oktobra. “Devetnaestog oktobra mislim na veliki dan italijanskog ponosa za većinu koja želi Vladu koja nije nastala preko noći u Parizu ili Briselu“” , rekao je Salvini.

Salvini, još uvek vršilac dužnosti ministra unutrašnjih poslova, obećao je povratak svoje stranke u prvi plan i rekao da je odlučniji nego ikad, osuđujući “vladu rođenu u Briselu kako bi se Italija oslobodila tog dosadnog Salvinija“”. On je dodao da Italija neće biti ničiji sluga.

Kako je napomenuo da  nije slučajno što je bivši evropski komesar Nemac Ginter Etinger rekao da je Brisel spreman da uradi sve da pomogne stvaranju te nove Vlade, prenosi ANSA.

“Neće oni dugo trajati, mi se već pripremamo. Ne mogu oni oduzeti Italijanima pravo na glasanje”, rekao je Salvini.

On je  upozorio da ne pokušavaju da ukinu njegov ukaz o bezbednosti, koji se odnosi na nelegalnu imigraciju, navodeći da će time naškoditi Italijanima.

 

Milan BOŠKOVIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo