Povežite se sa nama

INTERVJU

STEVAN BODROŽA, REDITELJ: Vjerujem u katarzu

Objavljeno prije

na

U svojoj suštini ja sam neoklasicista, u ruho koje je plod svega onoga što nas je naučila avangarda odijevam vanvremenske teme

 

Premijera pozorišne predstave „Persona“ Ingmara Bergmana, u režiji Stevana Bodrože, za koju je po kultnom švedskom filmu, adaptaciju uradila Dragana Tripković, nedavno je održana u bjelopoljskom Centru za kulturu „Vojislav Bulatović – Strunjo”. “Persona” je rađena u produkciji Alternativne teatarske aktivne kompnije (ATAK), Centra za kulturu  iz Bijelog Polja, KIC-a „Budo Tomović“ iz Podgorice i Grupom za istraživanje i razvoj kulturne politike. Predstava je dio projekta “Sjeverne scene – razvoj publike i podsticanje pozorišne produkcije u Centrima za kulturu na sjeveru Crne Gore”, u svrhu afirmacije kulturne nezavisne scene.

Uloge tumače Nada Vukčević i Vanja Jovićević. Scenograf je Ilija Vujošević, glumci u videu su Dubravka Drakić i Đorđije Tatić, vizuelni identitet Srđa Dragović, video Saša Radović, glas Milica Šćepanović, producent predstave je Slobodan Radović, producent projekta Edin Jašarović…

MONITOR: Ovo je druga saradnja sa ATAK-om, a predstava „Persona“ je dio projekta “Sjeverne scene”. Čini se da volite da u pozorištu istražujete, da obrađujete teme koje ne možemo često vidjeti u institucionalnim kućama?

BODROŽA: Imam ambivalentan odnos prema tome kada za mene neko kaže da sam, kao reditelj, istraživač. Na nekom nivou jesam – tragam posvećeno, zajedno sa mojim saradnicima, za onom pravom formom u kojoj želim da materijalizujem ono što mislim i osećam u vezi sa nekim fenomenom. S druge strane ne mislim da time radim bilo šta jedinstveno. U svojoj suštini ja sam neoklasicista, u ruho koje je plod svega onoga što nas je naučila avangarda odevam vanvremenske teme. I verujem u katarzu.

MONITOR: Bergman je 1966. godine svijetu dao “Personu” za koju je Suzan Zontag rekla da je jedan od najboljih filmova ikad snimljenih. Film smještaju u žanr modernog horora koji se fokusira na ljudsku psihu. Zašto baš “Persona” i kakva je za Vas veza tog ostvarenja sa sadašnjim trenutkom?

BODROŽA:  “Persona” , iako jedinstvena i neponovljiva, narasta iz tradicije skandinavskog umetničkog poniranja u dubine ljudske psihe, u onaj mračni, neprijatni, “antigrađanski” deo duše. “Persona” je daleka srodnica i Strindbergove “Gospođice Julije” i Ibzenovih simbolističkih drama. Ti veliki autori tretirali su ljudsku psihu ne kao dosledni, koherentni monolit već kao potresni, uznemirujući i na moment dijabolični mozaik misli, košmarnih snova, skrivenih nagona, kao poligon večne borbe Erosa i Tanatosa. U duboko anksioznom trenutku u kom mi živimo, u trenutku u kom se čovek kao jedinka s jedne strane bori sa imperativom da je samo ta jedinka bitna, da je samo ona parameter stvarnosti,  a s druge  sa osećajem sveopšteg, nadirućeg besmisla, i vremena bez “bogova”, bez ideologije, može li “Persona” sa svojom dubokom egzistencijalnbom teskobom da bude više aktuelna.

MONITOR:  “Persona“ je ostvarenje sa izvanrednim sadržajem za analizu, mislim na psihoanalitičare, a prepliću se unutrašnji životi dvije žene s fokusom na dijalogu – monologue  između dvije junakinje. Koliko ste istraživali sva stanja ljudske duše, naročito ženske i kakav je bio rad sa glumicama Nadom Vukčević i Vanjom Jovićević?

BODROŽA: Nada i Vanja bile su divne partnerke, pravi saborci, u poniranju u Bergmanov svet. “Persona” je podjednako fluidna i otvorena za tumačenja koliko je i egzaktna. Bavi se vanvremenskim pitanjima sposobnosti za ljubav, spremnosti da se iskorači ka drugom ljudskom biću u pokušaju da se odgovori na pitanje ima li naša egzistencija ikakvog smisla….ta pitanja deo su svakodnevice, nisu ni egzotična ni kriptična….ali da bi se materijalizovala u dramskoj formi potrebna je velika, pre svega glumačka preciznost….sa neke dve manje intuitivne, manje vešte, manje kreativne glumice to scensko mapiranje simbola ljudske psihe bilo bi mnogo teže, proces bi se “nasukao” na sprud intelektualizacije i beskrajnih, jalovih analiza… umesto toga ove dve glumice su svojim punim scenskim bićem, i telom i “aparatom” sopstvene psihe, dočarale neurotični Bergmanov svet kroz koji se pronosi vapaj: “Ima li život smisla?”

MONITOR: U svojoj biografiji Bergman kaže da je u vrijeme pisanja scenarija za „Personu“ ležao u bolnici i to pisanje ga je „izvuklo“ iz stvaralačke krize. Koliko je Vama rad na ovoj predstavi bio važan?

BODROŽA: Kao i na bilo kojoj drugoj predstavi odgovornost tog “otiskivanja u nepoznato”, svest koja dolazi sa iskustvom da je zbilja svaki proces neponovljiv, činili su da se preispitujem mogu li da dosegnem Bergmanove ideje, teme, poetiku. Intimna pobeda koju sam kao umetnik izborio, sa samim sobom, sastojala se u tome da osvestim kako moja predstava ima pravo na autonomiju u odnosu na zbilja izvanredni i vanvremenski film iz kog izrasta. Tu “pobedu” su mi olakšali moji prijatelji, umetnici Crne Gore sa kojima sam radio. Kao i svaki put do sada radost stvaranja bila je dominantan sentiment tokom mog boravka u ovoj zemlji.

MONITOR:  Junakinja – glumica Elizabet je zaćutala na sceni, tokom izvođenja antičkog komada? Kolika je moć teatra i smatrate li da pozorište treba da se  bavi autentičnim ljudskim problemima?

BODROŽA: Radije od izraza “moć teatra” bih koristio izraz “nužnost teatra”. Čoveku su potrebni rituali, kroz njih se preispituje, simbolički proživljava  bure života koje su u svakodnevici mnogo teže podnošljive, od njih se leči ili se za njih priprema….Ostalo je malo autentičnih ritual na svetu: rejvovi, fudbalske utakmice….teatar je jedan od tih rituala, intimniji i od rejva i od fudbalske utakmice, ali jako moćan u svojoj sposobnosti da prodre u suštinu problema kojima se bavi i da omogući gledaocima da prožive te probleme….ja zato verujem da je teatar organska potreba nekih ljudi….i da je njegova “lekovitost” za ljudsku dušu neupitna i nezamenljiva.

MONITOR: Rekli ste – dominantan sentiment Vašeg boravka ovdje je radost stvaranja. U Crnoj Gori režirali ste dvije predstave u CNP-u, kao i komad ,,Mlijeko u prahu” za ATAK, koji govori o velikim društvenim, političkim fenomenima i problemima, o sudbini ljudi i o suočavanju s prošlošću. Sa ovom vremenskom distancom, kako gledate na sav taj rad u Crnoj Gori i na te predstave?

BODROŽA: Jako volim taj ogranak svoje karijere koji se dešava u Crnoj Gori. Volim Crnu Goru, u njoj imam prijatelje i uvek sarađujem sa velikim, izrazito kreativnim umetnicima. Takođe sam uvek imao slobodu da se bavim temama koje me zanimaju. Ta sloboda koja mi je data prisutna je i u poslednja dva projekta koja sam radio u ATAK-u. Teško je biti nezavisan, teško je odvažiti se za hvatanje u koštac sa temama koje ATAK bira. Zato su takvi projekti, takve grupe ljudi beskrajno dragoceni. Nisam siguran u kolikoj je meri značaj jedne takve inicijative prepoznat. S druge strane u mojim prijateljima iz ATAK-a vidim determinisanost, nepokolebljivost da nastave da se bave polemičkim, hrabrim teatrom, uprkos svim “neprepoznavanjima”, poteškoćama, sporim reakcijama na njihov kvalitet. Divim im se zbog toga i počastvovan sam što sam deo njihove borbe.

Miroslav MINIĆ

Komentari

INTERVJU

JOVANA MAROVIĆ, SAVJETODAVNA GRUPA BALKAN U EVROPI: Predstoji nam ogroman posao

Objavljeno prije

na

Objavio:

Dobijanjem IBAR-a ne zatvaramo ni jedno pitanje i ni jednu oblast „na duže staze“, u smislu da smo napravili toliki iskorak i postigli velike rezultate i da se time ne moramo više baviti. I ona poglavlja koja su spremna za zatvaranje zatvaramo samo privremeno, predstoji nam ogroman posao na svim poljima

 

 

MONITOR:  Momenat kada ćemo znati da li smo dobili IBAR približava se. Je li IBAR izvjestan?

MAROVIĆ: Da, dobijanje IBAR-a je izvjesno i ne bi tu  trebalo da bude nikakvih iznenađenja. S jedne strane, proces evropske integracije je zasnovan na principu zasluga (merit-based) i u okviru njega Evropska komisija utvrđuje politiku uslovljavanja, definiše mjerila koja treba ispuniti, prati njihovu realizaciju i daje svoju (pr)ocjenu o postignutom napretku. Zbog toga bi trebalo da je od presudnog značaja izvještaj koji je Evropska komisija već izradila i njime dala zeleno svjetlo da pređemo u završnu fazu pregovora. S druge strane, proces je i politički, države imaju pravo veta i mogu da blokiraju kandidatkinju za članstvo bez obzira na rezultate. U ovoj fazi, nema najave blokiranja i zato očekujem da ćemo krajem juna i formalno imati čemu se da se radujemo.

MONITOR: Slažete li se sa onima koji smatraju da je usvajanje IBAR zakona pokazalo da se reforma jedne od najvažnjih oblasti svela na  štrikiranje zadataka?

MAROVIĆ: Uzimajući u obzir preostala prelazna mjerila, njih 31, koje je ova Vlada „preuzela“ od prethodnih i krenula u njihovo ispunjavanje, a zbog specifičnih političkih prilika u državi, do sada su se pokazali kao najzahtjevniji politički uslovi koji su se odnosili na imenovanja u pravosuđu, a za koja je potrebna 2/3 ili 3/5 većina u Skupštini. Kada je ovo postignuto u parlamentu, „prozor i šansa“, koji se ukazali zbog geopolitičke situacije, su se još više odrškrinuli, a skroz otvorili zbog izbora za Evropski parlament na kojim su države članice željele da se pohvale i određenim rezultatima na Zapadnom Balkanu. Otuda smo imali intenzivnu komunikaciju institucija sa Evropskom komisijom, brze reakcije sa obje strane, konstruktivnu saradnju koja je u svakom trenutku imala jasan cilj – IBAR. Naravno, bilo je i lakše doći do tog cilja utoliko što smo još  na nivou ispunjavanja tehničkih uslova i tek predstoji da se usvojeno i sprovede u praksi. Zbog brzine su  napravljeni određeni propusti, koji nisu beznačajni, a odnose na često neadekvatno uključivanje zainteresovane javnosti, zanemarivanje konstruktivnih predloga, usvajanje problematičnih rješenja i sveukupno utisak je  da ćemo vrlo brzo morati dodatno da unaprjeđujemo ove zakone. IBAR jeste tehnički izvještaj i on do sada u procesu pregovora nije ni postojao, već su postojala samo mjerila za otvaranje i zatvaranje poglavlja, pa je zbog toga Evropskoj komisiji i bilo lakše da zažmuri na određene propuste. Iz „IBAR epizode“ treba izvući pouke za dalji tok pregovora: zadržati posvećen odnos s obje strane, a otkloniti nedostatke, i tehničke i suštinske.

Milena PEROVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

DARKO DRLJEVIĆ, KARIKATURISTA: Karikatura ne može promijeniti svijet ali može svijest

Objavljeno prije

na

Objavio:

Karikatura je jednostavno glas razuma i duha, moćna onoliko koliko ima svijesti i kulture u društvu. Moćna koliko ima duha u narodu. Koliko ima prostora za nju u štampi i medijima. Ako toga nema, ona gubi svaki smisao

 

 

MONITOR: Od kada smo prvi put razgovarali, gotovo uvijek Vas pitam koliko nagrada ste do sada osvojili? Poslednjih mjeseci pristigla su neka nova priznanja. Važno je i reći da se radi o internacionalnim nagradama.

DRLJEVIĆ: Da, nagrade pristižu, povećava im se broj. U pravu ste, radi se o internacionalnim nagradama, njih i brojim. Domaćih ili nacionalnih gotovo da i nema, jer nema ni nacionalnih takmičenja. Ali imam jedno veliko priznanje, nije na spisku nagrada za karikaturu. Njega  sam dobio, a ne osvojio. A to je nagrada ili plaketa grada Kolašina za moj sveukupan doprinos kulturi mog rodnog grada, kojom se ponosim.

MONITOR: Za oko mi je zapala vaša novija karikatura „Pregovori“. Osim vrhunske ideje i izvedbe, vjerovatno i zbog aktuelnosti teme. Uvijek neki pregovori, i kod nas i u svijetu. Možete li je opisati i reći kako teče proces nastanka jednog ovakvog bisera?

DRLJEVIĆ: Radi se o karikaturi koja je upravo selektovana za nagradu u Brazilu. Pa eto, konstatujući da se puno pregovara, a  malo dogovara, napravio sam ilustraciju kako to ustvari izgleda. Naime, pošto su se ljudi toliko udaljili i otuđili, jedni druge niti čuju niti  razumiju. To mi liči na pijetla i sovu koji se uopšte ne mogu susresti, jer dok jedan spava  drugi je budan, i obratno.

Dragan LUČIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

INTERVJU

ALEKSANDAR TRIFUNOVIĆ, GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK BANJALUČKOG PORTALA BUKA: Nemoguća je misija ideju Velike Srbije sprovjesti u djelo

Objavljeno prije

na

Objavio:

Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris Deklaracije usvojene  na Svesrpskom saboru u Beogradu – tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima.  Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima

 

 

MONITOR: Na nedavno održanim prvom Svesrpskom saboru u Beogradu, usvojena a je i Deklaracija o zajedničkoj budućnosti srpskog naroda. Nenad Stevandić, predsjednik Skupštine RS, tvrdi da se ne radi o projektu Velike Srbije. Kakvo je Vaše mišljenje?

TRIFUNOVIĆ: Na sreću srpskog naroda koji živi van Srbije, trenutno ne postoji neka vrsta političkog pokreta niti neka vrsta političke mogućnosti da se na projektu Velike Srbije radi na bilo koji način. Ta ideja je najviše štete upravo donijela srpskom narodu. Revitalizacija te ideje-pa makar i verbalna, donijela bi veliku štetu i mislim da akteri političke scene za tako šta ne mare. Ali, najveći je problem što političari koji trenutno vladaju na prostorima na kojima žive Srbi, bagatelišu ideju jedinstva- pa na svaki pomen kulturnog ili sličnog ekonomskog  povezivanja Srba, iz regije dobijamo bojazan i strahove da se tu ipak ne radi o nekom pokušaju objedinjavanja teritorija. Kako ne vjerujem u iskrenost naših političara ma šta da pričaju-sa trenutnim političkim i ekonomskim snagama, Veliku Srbiju sprovesti u djelo  to je nemoguća misija. I ako bi neko sa tim i krenuo, to bi se obilo Srbima o glavu, prije svih.

MONITOR: Stevandić je, u intervjuu RTS, rekao da će ona biti početkom jula ratifikovana u parlamentu RS, a da je njen značaj i u tome što tekst Deklaracije pokazuje i adekvatno razumijevanje novih globalnih geopolitičkih odnosa. Kakav  „pogled na svijet“ nudi ovaj srpsko-srpski dokument?

TRIFUNOVIĆ: Parlament RS  će da ratifikuje sve što Dodik zamišlja. Vi nemate društveni dijalog na bilo koju temu. Na temu ovako ozbiljnu-ako su tu temu o srpskom jedinstvu tako shvatili kao što su to tvrdili na Svesrpskom saboru, nije bilo nikakve debate u društvu. Čak nije bilo ni unutar političke scene jer je opozicija bila isključena iz svega toga da bi i oni rekli neko svoje mišljenje. Mada je ovdašnja opozicija isto toliko „zaljubljena“ u Vučića koliko je to  u Vučića politički zaljubljen i Dodik. Naravno, možemo pričati koliko je u tome iskrenosti. Ali, jednostavno, u ovom trenutku u politici RS, odgovara da oni prikažu da imaju slogu sa Vučićem. Što se tiče pogleda na svijet-to je, po meni, najvažniji obris ove Deklaracije, tu je rečeno vrlo jasno: Nas svijet ne zanima. Srbi šalju poruku svijetu: Jedino smo mi ispravni-svijet nije, pa ćemo mi funkcionisati po našim pravilima. To je, samo potvrda toga kako se politički Srbi ponašaju. To ide na štetu, prije svega-Srbima u RS i Srbiji. Ne postoji nikakav pogled na svijet –mi „žmirimo“ prema svijetu gledajući šta se tamo dešava i kako se svijet brzo mijenja. I poručujemo: Mi ćemo po našem. To je nemoguća misija.

Nastasja RADOVIĆ
Pročitajte više u štampanom izdanju Monitora od 14. juna ili na www.novinarnica.net

 

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo