Nema velikih riječi, ni lažne mudrosti – samo jedan razgovor sa sobom, uz gorčinu pelina i tišinu koja ne laže

Pročitah horoskop, koji mi kaže da mi, za koji mesec, stižu pare i nova ljubav iz inostranstva. Ne znam samo kako planiraju da uđu u moje dvorište kad sam zabarikadirana, plus dva opasna psa, ali ok. Izazov prihvaćen. Ponekad zrak sunca padne pod određenim uglom kroz zavesu, pa pomislim da možda i nije sve tako loše.

Pronašla sam staru svesku u kojoj sam nekad pisala pesme. Našla jednu posebnu, koju sam pisala dok sam još verovala da uspomene mogu da zakrpim kao stare čarape. Pletene. Danas znam – neke uspomene greju samo dok ne shvatiš da je mraz već ušao kroz šavove. Pisala sam je kad sam bila slabija nego danas, ali iskrenija nego većina nas. Nema velikih reči, ni lažne mudrosti – samo jedan razgovor sa sobom, uz gorčinu pelina i tišinu koja ne laže. Ako si ikad seo ispred sebe i nisi imao gde da pobegneš. Postoje odluke koje ti kao kamen padnu na dušu, malo ostaneš i bez vazduha, ali makar ti otvore oči i postave tamo gde ti je mesto. Bezgranično kriva, kao Drina.

Kod nas stanje redovno, da ne kazem s_anje redovno. Svi sve znaju i u sve se razumeju, normalno. Trebalo bi koristiti činjenice pre nego što stvoreno mišljenje iznesemo u javnost, jer bez njih ne možeš da odbraniš ono što kažeš. A osnovna definicija činjenice je da ne zavisi od ličnog uverenja. Svakako će vreme pogoršati ili učiniti nebitnim, ali da reši problem, neće. „Hladni rat je bio hladan, jer niko nije bio dovoljno lud da pritisne dugme. Danas nema dovoljno dugmića za sve zainteresovane“, rekao je neko. Ko zna zašto je to dobro, još jedna od onih besmislenih floskula, poštapalica kojom pokušavamo da utešimo sebe kad se ponovo o isto razočaranje spotaknemo, kad naletimo ne neke večite, nepromenjive i neprijatne istine. Ko zna zašto je to dobro? Mislim da niko nikada nije saznao.

E, da… zaboravih da vam kažem. Danas je svetski dan jedne Tijane. Prvi put kad su mi je stavili na grudi, bilo je kao da je oduvek bila tu. Poklonila mi je drugačiju “mene“, koju sam zavolela, poklonila mi je tada tako potrebnu svrhu i puno neopisivih trenutaka njenog odrastanja pod mojim krovom.

Eto, odoh još da vidim šta kažu meteorolozi, numerolozi i ostali, kako će zvezde biti po nebu raspoređene i hoće li biti naklonjene na radost za vikend.

P.S. Nije kasno. Samo je kasnije nego ranije.

Nataša ANDRIĆ

Umjesto iz pravog ugla, nekako smo navedeni da posmatramo život pod pravim uglom. Vidimo samo da je tu. Gledamo ga sa strane, izmrcvareni od tog pogleda u obrise, ivice i površinu

Videla sam jutros jednu visibabu. I ne bi tu bilo ništa čudno da mi se nije osmehnula. Kafka bi možda rekao: „Osećam da sam sam, i svuda…“, ali ništa zato, imam kutiju punu svega i svačega, ako je otvorim i Pandora će ustuknuti. Napred možete videti haos koji preti vašoj sigurnosti, iza možete videti pesak koji guta vaše potencijale. S ljubavlju, vaše ovde.

U mom slučaju postoji jedno nepisano pravilo, a to je da zaturene  stvari pronađem onda kad prestanem da ih tražim, pa sad nešto mislim da bi isto moglo da važi i za sve ostalo? Poverenje, na primer, ili još bolje – nadu. Disciplina nije sredstvo samousavršavanja, ona je infrastruktura svesti.

Danas sam imala priliku da vidim “stil“ emaila kojim direktorka saziva veliki sastanak. Džiberska nepismenost bez kodeksa i konvencija u obraćanju, nedostojna čela škole, nedostojna nekolicine ljudi pred penzijom, nedostojna ičega i ikoga kome je upućen. Bruka! A kakva je ljudina sklonjena zbog nje! Pre svega lav svoje struke, vođa, ma domaćin čovek! Eto, to je ta logika koja sahranjuje ovo društvance pod šljivama (ako ima više i šljiva, koga briga za šljive, više smo sad nekakvo betonsko udruženje). Jedino je još mladi, vredni kolega, koji se muškim kolegama obraća uz propratni epitet “mili“, jedan od simpatičnih plusića u okeanu svakodnevnih minusa. Umesto iz pravog ugla, nekako smo navedeni da posmatramo život pod pravim uglom. Vidimo samo da je tu. Gledamo ga sa strane, izmrcvareni od tog pogleda u obrise, ivice i površinu. Bežim u aktivnosti, ali um prečesto pusti stare filmove i šta ću, gledam ih jer znam da me čekaju novi, koje ovaj put moram da dočekam spremna – nedodirljiva za bol. Pazite se lažnih prioriteta, jer njihova aktivnost proizvodi osećaj napretka bez stvarnog napretka i uzalud troši ograničene resurse.

Moram još da vam kažem da me je Karlos Fuentes toliko namučio svojom knjigom Najpozračniji kraj da više ne znam ni šta sam čitala. U pitanju su epske razmere svega mogućeg što može da se smisli. Dođe mi ponekad i trenutak kada poželim nekome da kažem da mi baš onako mnogo nedostaje, ali vidim da je osobi sasvim dobro i bez mene, pa me, srećom, brzo prođe… normalno.

Ovo se više ne zna šta je. Red sunca, red snega, onda kiša i tako u krug… a visibabe već procvetale.

P.S. „Samo da smo živi i zdravi“, nije kliše. To je suština svega.

Nataša ANDRIĆ

Život bez sopstvene prisutnosti umije da zaliči na gradski prevoz gdje ti na svakoj mogućoj stanici ulazi kontrolor

Svet na klackalici i nikako da se usaglasi ko je dole, ko je gore. Prosto je neverovatno da Svet ćuti. Niko Ništa. Poneko wow i oh my god! I to je to. Plima ludila, ali samo u nagoveštajima, što se kaže – blurovano. Nego, da l’ će mečka da vidi svoju senku, pitam se. Sve dok napolju ne ozeleni i olista, tačno se samo formalno vodim među živima.

Kao kod rijaliti programa, sada je lestvica otupljivanja i privikavanja na zlo mnogo viša, jer čovek se zbog slabosti upoređuje sa gorim, pa šta su onda sitni grehovi prevare, korupcije, šmrkanja i prodaje belog, spram iživljavanja nad decom. Suština teorija zavere je da se u kakofoniji izmišljotina obesmisli svaka sumnja u laž i izgubi vera u istinu. Epštajnovi fajlovi potvrđuju da je stvarnost monstruoznija i zlokobnija od najsuludije fantazije.

Rešila sam da mi danas bude dan za kuvanje. Da se ima ručkova do srede, ako ukućani ne pojedu do sutra. Život to tako često namesti, da te kap koja prelije čašu obično zatekne nespremnog u okruženju koje te već cedi, tako da se već zadihan dodatno gušiš. Ali ponekad, univerzum se smiluje. Dozvoli ti da dišeš. I u toj neverici malog predaha, sve padne na svoje mesto.

Naučila sam da kad se završi jedno lepo, dugo poglavlje, napravim mesta za nešto drugo i novo, ne znam šta, ne znam kada, ne znam kako, ali nikad u životu i nisam znala i uvek sam završila tamo gde treba da budem, pa ću tako i ovog puta. Često sam menjala stanove i gradove nije mi nikad bilo baš mnogo tužno, više neka melanholija dok misliš na sve živote koje si tu živeo, al’ dolazi u paru sa lakoćom što će sad biti nekih drugih života, koje još ne možeš ni da zamisliš. Treba odlaziti i menjati mesto kad god se to učini mogućim i potrebnim. To je najvažnije što sam u nomadskom životu naučila i istina je, majke mi, ne mogu sad da pišem o tome, ali jednom hoću.

Koliko je stvarnost relativna kategorija i u direktnoj vezi sa vremenom, mestom i protagonistima, pokazuje i slučaj švajcarskog IT stručnjaka koji je strpan u ludnicu, jer je pričao o satanizmu i kanibalizmu poznatih ljudi, a vidi danas. Svi opušteno divane o tome i ništa.

U jednom pismu Rajner Marija Rilke kaže da čovek mora da neguje samoću u sebi, jer će ta samoća jednog dana otvoriti prostor za prepoznavanje istomišljenika. Budite prisutni u svom životu. Život bez sopstvene prisutnosti ume da zaliči na gradski prevoz gde ti na svakoj mogućoj stanici ulazi kontrolor. Eto, došli smo do zaključka i pobegli glavom bez obzira.

P.S. Uživam u zalasku sopstvenog entuzijazma.

Nataša ANDRIĆ