Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Kad ne voliš, osjeća se

Objavljeno prije

5 godina

na

Dati sve od sebe izuzetno je loše iz dva razloga. Prvi, saznaćeš gdje ti je granica, što je svakako ograničavajuće, i drugo, nećeš imati više ništa da pružiš, što je svakako tužno

 

Ova godina ne planira da se zaustavi i pomislim, evo, još malo i kraj, a onda skontam, je l’ znate vi koliko sra – ups, al’ da prosti Esad, baš toga na slovo s može da stane, u kamarama, u narednih dvadesetak dana, i ko garantuje da će 2021. biti išta bolja. Malo se odužilo ovo uzdržavanje od života. Prišunjala mi se, neosetno, jedna misao, nova i čista, spustila se nežno na moj dlan. Ponadala se misao da sam noćas nešto novo o svetu i životu usnila, što će od koristi biti, da jutrom pametnije budemo. Prerano si stigla, misli moja, odjutros sam podjednako pametna kao i juče.

Skuplja čovek tuge za ceo život. Pažljivo ih skriva u ladice svoje duše, skriva od sebe i od drugih. Tek ponekad proviri da vidi da li su sve tuge na broju, pomiluje ih suzom i nastavi dalje. Najčistiji osećaj jeste kad vidiš nekoga i bude ti drago, a ne možeš sebi da objasniš zašto. Što rekla moja baba: „Nije tvoja pamet za dve noge“. Baba je, kao istinski porodični nosilac gvozdene volje, kad god vidi nekog da se razvlači i otaljava, jednom rečenicom dokazivala svoju mudračku superiornost i raspršivala klinačke uninije i opštu duhovnu obamrlost mladih generacija: „Izlegni na dvor, da ti se prijede lebac!“ Tačno je znala ko je ostao uskraćen roditeljske pažnje, a ko motke. Jeste li nekada imali osećaj da ste na nekom mestu, u nekom domu ili u jednom delu svog života ostavili dušu? Ja u babinoj kući koja je uvek mirisala na upravo ispečen hleb i uštipke, dok je baba bila živa. Najviše sam njoj i verovala, dobro, možda sam mrvicu više verovala Peri Zupcu, kad sam prvi put čitala „Mostarske kiše“, da je stvarno voleo tu Svetlanu jedne jeseni.

Još nešto da vam kažem, sad sam se setila zbog kakvog sam ja razočaranja brijala noge, svojevremeno! Iskustvo je samo još jedna u moru naših obmana. Dođe isuviše kasno, kad ionako više ne znamo šta bismo s njim. Kako je divno primetio Pekić, „…stigne taman na vreme da nas s njim  u grob spuste“. Skretanje misli, drevna veština nas istrajnih.

Dati sve od sebe izuzetno je loše iz dva razloga. Prvi, saznaćeš gde ti je granica, što je svakako ograničavajuće, i drugo, nećeš imati više ništa da pružiš, što je svakako tužno.

Osvrtala sam se, mislila sam pratiš me, ali nije te bilo, pa naposletku rekoh sebi da umišljam. A ti si hodao ispred mene, kao sudbina, ali ja ti nisam poznavala leđa. I pratila sam te misliviši da si neko drugi, kako bih zaboravila tebe. Mnogo smo se voleli u tom svetu bez ljubavi, i tačno, bilo je tu ponekad i određenih suglasica, ali to smo brzo oprostili jedno drugome.

Odlučiš da nešto radiš ili ne radiš, i gotovo. Lako je. Odlučiš da nešto osećaš ili ne osećaš. Nije teško. Nemoguće je.

P.S. Da se ne znam, mislila bih da se drogiram.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

BAŠTE BRIGANJA

Knjiga pogrešnih utisaka

Objavljeno prije

1 dan

na

10 Aprila, 2026

Objavio:

Ljudima nas čini još samo ono kad moraš da potvrdiš da nisi robot, pa izabereš sve slike sa kolima

 

 

Godinama  mislim da je april najlepši mesec, a on ništa. Izlazim iz kuće i u dvorištu me dočeka moja vrana koja pokušava da pojede neki mastan papir. Rekoh joj: „Ostavi to, to nije hrana!“, prolazi komšija i kaže: „Ne slušaju danas, komšinice, ništa“, velim: „Sve to razmaženo, moj komšo.“ Komšinica sa prozora glasno cokće i krsti se sa obe ruke.

Sinoć Donald Tramp najavio kraj jedne civilizacije… Već jutros je Tramp spasio čovečanstvo od svog ludila. Dajte mu Nobela i pravac ludnica… Bukvalno je pristao na sve zahteve Irana, ukinuo im sankcije, omogućio nuklearni program i praktično prepustio svu kontrolu nad svetskim tržištem nafte. Kakav bog pregovaranja, globalne politike, makroekonomije, termodinamike, geodezije…

Kakve priče bih imala da pišem, nego, Bogu hvala, da još uvek imam kome da kažem, a i da nemam još uvek umem da zadržim za sebe i lepo i ružno. Ljudi žive u iluziji da su skladni, racionalni. A u stvari, umovi su nekakav tornado misli iz kojeg se probiju pogodne u trenutku… Više kao navođeni haos. Daš im više prostora u pokušaju da razumeš, daješ prostora tuđem haosu i shvatiš da si na periferiji tuđe oluje. Nažalost, svrha preživljavanja je takva da se negativno više primećuje, bolje pamti. I zbog toga se može učiniti da ga ima više. S vremena na vreme, nije loše pomeriti fokus. Nećemo negirati njegovo postojanje, ali mu nećemo dozvoliti da dominira vidnim poljem. Iz inata.

Ljudska vrsta je čudna vrsta koja napreduje i destruira u istom koraku. Danas je otišla najdalje u istoriji čovečanstva, dalje nego ikad od Zemlje. To je čudesno. Artemis putuje kroz svemir, a ljudi vode svoju decu da ih neznani ljudi pitaju da li se odriču sotone. Istovremeno, i dalje ne znamo kako živeti jedni s drugima. Ubijamo se s maksimalnom mržnjom, bez milosti. Ljudima nas čini još samo ono kad moraš da potvrdiš da nisi robot, pa izabereš sve slike sa kolima.

I da vas malo podsetim, vama za lep i miran dan, a mene šta već bude snašlo i šta se na meniju zadesi: „U kojoj meri čovek odlučuje gde će obesiti svoj kaput, ako ga na zidu dočekuje već  zakucani ekser?“ – Pekić.

P.S. Šta kaže ekipa u Artemisu, kuje li Mujo?

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Su čim ćemo pred ovo proljeće

Objavljeno prije

1 sedmica

na

3 Aprila, 2026

Objavio:

Pazite na taj život u očima, jer ako se iskrade ostaće vam samo čulo vida

 

 

Kiša pada, jutro je, a kod nas sve po starom: stručnjaci za sve, odgovorni ni za šta, kriv je narod, kriva opozicija, kriva opozicija opozicije, samo vlast nikad – ona je kao kiša: uvek pada odozgo, a mi se pravimo da je to prirodna pojava… Ni za šta se ne kajem, zaista. Ali biva tako, ponekad, da se odsutno, gorko nasmejem toj nerazumnoj nadi koja me je godinama obmanjivala.

Negativno i mračno ne nestaje ako biraš da o tome ne misliš glasno. Opstaje. Ali svetlost, nada, iskra… što manje im se posvećuješ, postaju manje. Moraš da ih hraniš aktivno. U suprotnom izblede. I ti sa njima. E, to stvarno nije fer. Misao se vrti unutar moje glave poput čigre, udara u kost, svrdla mi mozak. Na kraju kroz desno uvo beži napolje. Odustajanje, osim poraza, donosi i omrazu prema onome od čega se odustalo. Strpljenje i upornost preobrate omrazu u radost uspeha dok donose pobedu. Preostaje da čvrsto stegnemo jednostavne, lepe stvari uz sebe i da im ne dozvolimo da odu dalje. Pazite na taj život u očima, jer ako se iskrade ostaće vam samo čulo vida.

Danas sam poređala oko cveća, po dvorištu, kamenčiće koje su deca prošle godine sakupljala na plaži. Cilj sam imala samo usput, ni ne znam da li sam ga pogodila. Blanko postojim čitav dan, kao more od prošle godine. „Trebalo bi, do daljnjeg, zabraniti sve govore. Neka svako uradi ono što je hteo da kaže.“ Duško Radović

Osuđeni smo da živeći, stalno osluškujemo svoj poslednji čas. Otkucava konačnost. Poklon koji nam je svevišnji uručio: znamo da hoćemo, samo ne znamo kada. To je ta naša najgora kazna, u stvari, iako je mnogi posmatraju baš kao nagradu. Čovek… Eh… Čovek… Bavi se nečim, čoveče, zaposli mozak i telo, manje razmišljaj… I sve će biti u redu. Tako to ide.

Kiša i dalje pada. U selu retki prolaznici. Ništa me ne opusti tako dobro kao šetnja po kiši. Miris zemlje, tišina i onaj osećaj da se sve nekako usporilo. Kad pogledam unazad, ne vidim ništa. Sve bitno je ispred mene.

P.S. Odoh da u snovima oživim ono što mi je život oduzeo.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Šaka nada

Objavljeno prije

2 sedmice

na

28 Marta, 2026

Objavio:

Veče je zamirisalo na neki sasvim drugi život, kroz blago otvorena vrata moje terase ulazila je nada. Ona nada koja dolazi sa proljećem

 

Prva ležem, prva ustajem ili, što bi rekli, zaspivam sama i budim se sama. Dobro vam jutro. Da li znate da koale provode 99 posto svog vremena spavajući i jedući? Ostatak vremena traže partnera, ali ako ga ne pronađu, vraćaju se na spavanje. Da vas čujem, ko je koala?

Sećam se vremena kad sam izašla iz same sebe, iskrala se iz sobe i ostavila onu staru sebe, onu što je lomila kamenje rukama i istim tim rukama volela i milovala, zaključanu u sobi da umre u samoći. I ova nova ja je ostala sama. Prazna. Učila je da živi. Da nikome ne govori ni dobro, ni loše. Da ne brani nikom ništa, a i da ne podstiče nikog ni na šta. Ni dobro, a ni loše. Sama. Sa sobom. Među ljudima. Jednog dana ću platiti i poslednji dug. Dug prema sebi. Samo borba mora biti neprestana. Nema sigurnih ishoda, ništa nije garantovano, ništa nije zauvek, konačno, bezbedno, nema garancija. I sve je moguće i nemoguće. Preostaje da čvrsto stegnemo jednostavne, lepe stvari uz sebe i da im ne dozvolimo da odu dalje od sadašnjosti.

Kad prođeš životne izazove, tek onda mirno gledaš ko odlazi, a ko dolazi u tvoj život. Jer znaš da je sve na svom mestu. Emocionalno čišcenje je trenutak kad shvatiš da ti više ne treba ni poruka ni objašnjenje. To je harmonija u kojoj ti za mir ne treba druga osoba. Najjednostavnije stvari poseduju tihu moć koja nas podseća da, usred previranja, ono što je zaista važno nije ono što akumuliramo, već naša osećanja. Na kraju krajeva, čak su i teška vremena korisna! Ona nam pomažu da razumemo nekoliko stvari koje su zaista važne u životu, čisteći sve suvišno: navike, situacije… ljude.

Imala sam jedan od najčudnijih dana u životu, a konkurencija je opaka. Trenutno pokušavam da se odmorim i kako legnem u krevet deca se deru: „Mamaaaa!“, i nakon ko zna koliko ustajanja počela sam da se smejem, iskreno i od srca, svojoj sreći da me tako divne duše vole i da ja volim njih. Veče je zamirisalo na neki sasvim drugi život, kroz blago otvorena vrata moje terase ulazila je nada. Ona nada koja dolazi sa prolećem.

Od lepote izdvajam ovogodišnje uzdržanije i umerenije proleće, što može da bude najava cvetanja na vreme i voćne godine. Eto.

P.S. Da nas nema, ne bi nas trebalo ni izmišljati…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo