Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Kad se najmanje (na)daš

Objavljeno prije

3 godine

na

Dobar je život, kad ga ima

 

Mirno sedim, lenjo klatim prekrštenu nogu, mislim svoje misli… iz daljine dopire glas koji pita šta ima za večeru. Pravim se da ne čujem. Uprkos svim nutricionistima, zdravoj ishrani, dijetama, i dalje važi staro pravilo: Glad veoma retko dolazi iz praznog stomaka. Mnogo češce je u pitanju gladna Duša, koja traži da joj se nešto lepo desi… da bi, kako-tako, pretekla. Trebalo je kao moja baba da odgovorim. Ali ne smem da napišem njene odgovore, jer nije socijalno prihvatljivo ni pristojno za današnji svileni svet. Nema boljeg kaputa za životne zime od zdravog razuma. I kad već pomenuh kaput, već sam ga zamislila na čiviluku, ali nisam mogla da se setim imena za čiviluk koji visi na vratima, pa je za mene visilica sasvim dobro ime. Znam ja šta sam htela da kažem.

Soba u neredu, gosti su otišli, bezrazložno sam se brinula. Ručak skuvan. Pomalo sunčan dan. Jutarnja kafa koja je trajala do podne. I puno (isto) bezrazložnog smeha. Lenjivost je nekad samo nagoveštaj da je nešto najzad prošlo. Pobunila bih se protiv ideje da sebe ne treba uzimati ozbiljno, ali bunim se decenijama i ništa dobrog s ljudima mi donelo nije, pa ću se držati Baš-Čelikovog  – Ne izlazi u svet.

Lako je mene pobuditi da sumnjam. Ponajpre u samu sebe i svoja zapažanja, ideje, postupke, verovanja, zamisli, doživljaje. I ne smeta mi.

*******

„Gde ti je srce?“, umeo je da me pita. „U grlu. U jednjaku. U zvuku. Barem nije više u stomaku. Kad dođe do nosa, jer neće kroz zube, onda ću da kijam, krvarilo mi dabogda do usana. Kaže: „Čekaj me, ja sam tebe čekao ceo jedan život!“, a onda i, „Iscrpljujuće je s tobom, ne mogu da  nađem pravu meru koliko tebe mogu da podnesem“. „Opreza nikad dovoljno“, kažem i ne izgovaram oprez, prezati, susprezati, uprezati, ubrazditi, mislim da zna da kao i vekovima unazad kada sam bila u pravu, samo gledam, ćutim i znam.

Šetali smo, vukli noge po bljuzgavici, rekao je kako prolazi još jedna zima, a ja njemu: „Ne prolazi, zima će ponovo doći“. Kad bih mogla, dala bih sve da vratim tu hladnu i snežnu zimu.. i te korake koje sanjam, kad bih mogla… da ponovo dođe.  Upaljena ulična svetla… drhtaj pod kožom, jedino doba dana kad se možemo sresti … stapaju se senke … I kad god mu se mislima vraćam, znam da je tu, u onom delu duše koji ne dam vremenu ni prolaznosti. Zapetljan u strminu neizrečenih reči.

Dobar je život, kad ga ima.

Upravo je ulicom, tu ispred kuće, prošao onaj sa zvučnikom: „Odnosimo staro gvožđe, stare šporete, kreke vese….!!!“ Odoh, imam prevoz.

P.S. Što nisam sad u Živogošću da pijem kafu, sunčam lobanju, gledam u more i govorim kako ovako više ne može.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

POVEZANE VIJESTI:

BAŠTE BRIGANJA

Puž pauza

Objavljeno prije

3 dana

na

10 Jula, 2026

Objavio:

Tu i tamo pobjegnem sebi i zahvalno shvatim da sam još tu i mislim da je to jedna od najvažnijih teško stečenih životnih vještina

 

 

Sviće. Kafa je spremna. Osmeh tražim po kući, ali verujem da će se pojaviti nakon druge šolje. Prija mi ravnodušnost prema stvarima za koje sam nekad mislila da su mi neophodne. Kao neko ko se sasvim prijatno oseća u društvu sa samim sobom, moram da priznam da mi ipak malo ide na živce to veličanje samoće i nazovi slobode, po svaku cenu. Slobodan možeš da budeš i sa nekim, a zarobljen i sa samim sobom. To je pitanje duha, stava i integriteta, a ne društva.

U mom selu, negde na centru, postoji birtijica i volim da popijem kafu u njoj, tu i tamo. Još se nije dogodilo da me ista osoba dva puta posluži. Razmišljam, možda tu radi ko god želi, svi. Ne bi me čudilo da za koji mesec i ja počnem da poslužujem zbunjene goste.

Mozak mi ovih nekoliko dana uopšte nije radio. Apsolutno odbijanje bilo kakvog organizovanja, razumevanja, a komunikacija spala na sramotno niske grane. Emocije nekako šiljaste, žuljave. Ali, ovaj čas kao da sam se polila hladnom vodom. Stariju ženu, za susednim stolom, zove, rekla bih, najbolja drugarica da joj kaže kako misli da joj se negde na telu uhvatio krpelj, ali ne vidi dobro da li je baš krpelj ili nešto drugo, i onda su zajedničkim snagama zaključile da jeste i izvadile ga preko telefona. Ne želim da menjam svet, iskustvo me naučilo da se ovde loše menja samo gorim. Tu i tamo pobegnem sebi i zahvalno shvatim da sam još tu i mislim da je to jedna od najvažnijih teško stečenih životnih veština.

Sposobnost da, bez griže savesti i potrebe da bacam svoje vreme i energiju, odlučno propustim priliku za saradnju ili uslugu… Možda najbolja stvar koju sam uspela da steknem ove godine. I znam da će zatvoriti “potencijalno otvorena vrata“. Ali znate šta? Dosta mi je potencijalno otvorenih vrata. Ili bilo čega drugog te prirode u životu. Trenutno sam ljubomorna samo na komšinicu Marinku (4) koja na pitanje: „Kuda ćeš sa tim rančićem na leđima?“, kaže: „Idem da hranim guske!“

Želim da potrošim preostalo vreme na one koje volim i ono što volim, ne šteteći nikome i pomažući koliko mogu. I to bi bilo to od mene, nije mnogo, ali bolje ne znam. Što bi rekao čika Duško Radović: „Obećajte sebi da se danas nećete nervirati, bez obzira na to šta vam se dogodi. Pa tek ako vam se baš ništa ne dogodi, možete se zbog toga večeras malo iznervirati.“.

P.S. Da sam samo znala da je ovako lako i lepo biti srećan, odavno bih se prepustila.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Izraz u slučaju opasnosti

Objavljeno prije

1 sedmica

na

4 Jula, 2026

Objavio:

Buvljak. Mjesto gde se svakog vikenda prepliću sudbine starih stvari, zaboravljenih uspomena i ponekog skrivenog blaga

 

Tog se junskog dana, dvadeset osmog, Sunce žestoko usijalo u očiglednoj nameri da sprži svet ispod sebe. Leto tek što je rođeno, a već je podivljalo. Ako ne morate, ne izlazite napolje između svitanja i sumraka.

Krenula sam na Najlon pijacu, takozvani buvljak u Novom sadu. Već kod prvih prodavačica primetila sam da mlade žene rade pored starijih verzija sebe. Uče kako se govori, hoda, oblači i misli. Ne moraju da razmišljaju o budućnosti, da brinu o njoj, u neposrednoj im je blizini, već je žive. U introvertnoj prirodi su civilizacije i sistemi koji previru i prožimaju, u kojima plivaš nekad kao ajkula, nekad kao zlatna ribica, a nekad si, prosto, morski krastavac. Taj sadržaj je toliko složen, da zaboraviš da kažeš ljudima da uopšte postoji, a i da kažeš, ko bi to razumeo? Zato ćutiš.

Nedelja je. Jutro. Buvljak. Mesto gde se svakog vikenda prepliću sudbine starih stvari, zaboravljenih uspomena i ponekog skrivenog blaga. Na podu, na prljavom ćebetu nabacane knjige. Među njima ugledah i jednu svoju. I da je u pitanju samo jedan primerak, pa i da razumem. Ali ne. Sedam potpuno novih, netaknutih primeraka. Kažu da postaješ pravi, profesionalni pisac tek onda kad na buvljaku otkupiš primerke sopstvene knjige, a knjige, baš kao i ljudi, imaju svoje čudesne, neispisane puteve. Dok mi odavno više i ne mislimo na njih, one negde strpljivo čekaju svoje vreme. Kao da su punih petnaest godina knjige prespavale u tišini nekog zaboravljenog magacina, čekajući baš ovaj vikend da ponovo ugledaju svetlost dana. Ko zna gde su sve bile, kroz čije su ruke prošle i kakvim su putevima stigle do buvljaka. Pomislila sam da svaka napisana reč, očigledno, ima svoju sudbinu. Nekada put do čitalaca počinje u knjižari, a nekad se, posle mnogo godina, nastavlja na mestu gde ga niko ne očekuje.

Ovih sedam primeraka danas me je podsetilo na jednu lepu istinu, da knjiga ima svoj život nezavisan od njenog pisca. A ponekad, posle mnogo godina, vrati se da vas podseti na čoveka koji ste bili kada ste je pisali. Na Najlon pijaci danas sam, pomalo neočekivano, srela jednu svoju mlađu sebe.

Svaka dobra stvar koja se desila, došla je nakon što se celim srcem uletelo u nju. Taj detalj se kasnije zaboravi.

P.S. Toliko puta sam prešla preko svega… I konačno sam uspela! Sve je sravnjeno sa zemljom!

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Nemaština odgovora

Objavljeno prije

2 sedmice

na

27 Juna, 2026

Objavio:

Čudesno je kako neke naizgled sporedne slike iz djetinjstva ostanu s nama zauvijek, nadžive mnoge važnije i pamtljivije stvari koje smo vidjeli i iskusili

 

 

Koliko god dugo i neometano živela u ovom selu, ipak sam došljak, skoro kao podstanar, i izostaće taj ključni trenutak slobode. Šta mogu, tako je kako je, u redu je. Problem je što je to prilično dobra metafora i za način na koji vodim svoj život. Nemojte biti podstanari u sopstvenom životu. Znam, sve u životu možeš sam, ali kad imaš nekog sa kim prolaziš svim tim putevima, onda te baš zabole da li si na pravom putu ili si zalutao i gde taj put uopšte vodi.

Vrućina je. Nije što je vrućina, nego što je neki nespokoj. Negde nakon te tačke, skrenuli smo pogrešno… Kao čovečanstvo. Nekako me plaši stepen ravnodušnosti za neke stvari, koji je počeo da mi se dešava, nekako kao da je samo neki slučajni momenat, ključan da aktivira sve moguće vulkane i nakon te erupcije vlada apsolutna tišina i sve postaje svejedno. Znala sam da tamo negde postoji okrutnost, ali nisam dozvoljavala da mi ta spoznaja prođe kroz sistem, da ga otruje, uprlja, ošteti. Postavila sam sve moguće zidove i ne zanimaju me moderna rešenja. Bedeme niko nikad srušiti neće.

Ličnost je uvek usamljena. Praznina je uvek deo grupe. Odsustvo sadržaja i duhovnog centra podrazumeva fluidnost, prelivanje, vodenkastu strukturu bez forme. Praznina ne može da razume princip, istinu i vrednost. To su dva nepomirljiva sveta. Od postanja. Rat protiv praznine je nemoguć, jer ne postoji sadržaj koji možeš da ugroziš ili mu zadaš udarac. Alternativni oblik ratovanja podrazumeva paralelni prostor, van zjapeće praznine. To bi mogla da bude kombinacija Jingerovog Šumskog odmetnika i Dimitrija Karamazova.

Šetam po dvorištu i razmišljam šta će biti sutra. I sutra ću isto. Danas je samo raskorak. Kao u pauzi za odmor, sa rukama na bokovima. I život sada je raskorak, a to što uporno nastavljam da hodam, predstava je učitelja života. I još nešto, smokva pred kućom, koja se jede sa drveta, je nešto najbliže raju u ovom turobnom svetu. Čudesno je kako neke naizgled sporedne slike iz detinjstva ostanu s nama zauvek, nadžive mnoge važnije i pamtljivije stvari koje smo videli i iskusili.

Ne idem u dan, dan ide u susret meni. Kad ustaneš naspavan i nasmejan onda upališ opciju save i ne daš da ti to ma ko pokvari. Na radost, lipa još divlja selom, dolazi u goste jutarnjim povetarcem, prozori pootvarani, dozvoljavam joj da zaviri u svaki kutak ove kuće, volela bih da ostane što duže. Ne slutimo koliko smo  zapravo srećni. Tek tako. Jer nas ima. Jer imamo još jedno novo leto.

P. S. Zahlađujem odnose kad postane nepodnošljivo vruće.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo