Povežite se sa nama

BAŠTE BRIGANJA

Krotka priča

Objavljeno prije

na

Sve je počelo onda kada su ljudi shvatili da ne treba niko da ih pravi budalama, i uzeli stvar u svoje ruke. A kad uzimate stvar u svoje ruke, činite to u svoja četiri zida.

 

Nimalo roditeljski, više uživam u samoći, dok nedelja, bliska poput vlastitih ruku, važnija često i od mene same, to oduvek zna i ćuti. Dan nekako prođe. Danju smo svi jaki. Ali noć… noću sećanja, strahovi i misli napadnu sa svih strana kao odlično obučeni diverzanti. A u grudima se čuju sitne detonacije kao znak da se još nismo predali. Postoje neke rane koje nikad ne zarastu. I bole kad se diraju, kad se priča o njima. Posebno peku kad se na njih spusti nežnost. Jer nežnost i uteha nekad lakše slome od grubosti i nerazumijevanja. Preko srca, pa kroz dušu, proleću kroz moju glavu svi oni voljeni koji obitavaju u mom sećanju, u ovaj krnji dan što se nedeljom zove.

Kad prvi put napomenete da ste se za nešto žrtvovali, znači da ste samo trgovali. Žrtve se podnose u tišini. Budućnost je starost, nemoć bolest. Pitajte ove koji su tamo već stigli, prepoznajte ih po naboranosti karakterističnoj za put kroz vreme. Nemoć da kontrolišemo ono do čega nam je najviše stalo… to bi mogao biti ultimativni strah. To isključenje iz igre. Za putnikom se, za srećan put, proliju čaša vode i par očiju. Najbolje dolazi na kraju. Ne misli se valjda na tačku. Zaobiđeš svet, poneseš cigarete i zavališ se u poslednjem redu sebe. Naravno da život može da bude lep, nego neće baksuz. Da sam završila filozofiju bila bih  filozof, ovako samo mlatim… ako nekog baš zanima šta, nek pita Esada. Zdravo samopouzdanje ne proishodi iz preteranog poverenja u sopstveno znanje, već iz radosne smelosti upuštanja u rizik da se pogreši. Obucite se u iskrenost i doslednost. Bićete veoma elegantni. Uvek.

Neke ljude moraš baš puno da voliš da bi mogao da podneseš njihov karakter. Za vas što mislite da je ljubav kao zaljubljenost u početku – sve leptirići šarenići, imam lošu vest. NIJE. Ima da se krampa, bato moj. Rad koji ne prestaje. Krv, suze i znoj. Osećaj samoće i napuštenosti prostrujao mi je kroz kosu kao prvi martovski vetar, nehajno i samo na tren. Sve je počelo onda kada su ljudi shvatili da ne treba niko da ih pravi budalama, i uzeli stvar u svoje ruke. A kad uzimate stvar u svoje ruke, činite to u svoja četiri zida. Što bi rekao čuveni šahista Aljehin: Nikada ne potcenjuj sposobnost protivnika da odigra nešto vanredno glupo. I dok se ne trgneš, važnosti promiču poput dalekovoda kraj vagonskog prozora.

Mrtvi, a živi. Živi, a mrtvi. Noć ne vidi ove razlike. A približava se gluvi sat. I, ko me poznaje, taj zna. U taj sat, tuga me uvek dobije na kartama.

Pogledam maločas kroz prozor. Vidim, zavejalo do kolena, a rezak vetar ledi suzu na trepavici. Ceo svet zavejan. Šalim se, ne bojte se, to sam ja  samo počela otvorenog oka da sanjam. Samo je malo prohladno. Biće sutra sunca za sve nas.

P.S. One kojima je baba brisala usta i nos zapljunutim prstima, imaju prirodnu zaštitu od korona virusa.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

BAŠTE BRIGANJA

Svako je korbač svoje sreće

Objavljeno prije

na

Objavio:

Telefon je zazvonio, podigla sam staru kutiju cigareta i rekla halo. Bio je to poziv koji sam dugo očekivala

 

Oblaci su jutros široki u ramenima. Ljudi se više plaše opasnosti koja će možda doći, nego one koja ih već snalazi. Ja skupljala tu neku hrabrost i evo, skroz se skupila i napravila ni na šta. Spavam kratko, pričam sa životinjama i čekam da mi se javi potencijal Nikole Tesle, čuj mene Tesle, Bobe Đuderije, isto vam je to. Dobra volja uopšte nije loša stvar, naročito ako je čovek ima u izobilju. Izašli mi neki potisnuti događaju u šetnju. Od svih srećnih trenutaka najviše volim one koji imaju delić mora, čašu dobrog vina i tišinu koju povremeno prekida zvuk talasa. Gledam je slučajno i znam da postoji, gleda me. Ne govori, ne traži pomoć… strpljiva je dok gori na suncu, dok čeka kiše i ko zna šta već… i kao da bi se skrila da može – slomljena želja.

Sklupčani smo po uglovima, a prostor tesan od sunovrata uzima nam vazduh, određuje dozu sunca i neba, zatvara nam radoznale oči. I nije baš ugodno popodne, pre svega previše je toplo da biste se pokrili ćebetom preko glave i pokušali da zanemarite sve što se nalazi sa one tamo strane. Popela bih se na neku trešnju ili smokvu u ambicioznom pokušaju da dosegnem visine na kojima mir i ljubav stanuju. Podižem dlanove, užasnutog lica gledam kako niz njih curi vazduh i gotovo jecajući, tiho ponavljam: „Šta si uradila? Šta?!” A onda se namrštim, zamišljeno kažem: „Pa ništa nisam uradila!” Da, pa u tome i jeste stvar. Telefon je zazvonio, podigla sam staru kutiju cigareta i rekla halo. Bio je to poziv koji sam dugo očekivala. Dok kontrolišem deo emocija, i to su najčešće one pozitivne i lepe, jer ih je najlakše savladati, drugi deo nekontrolisano divlja i teško ga je obuzdati, iako mi se isprva čini da su to tek incidenti koji će već sutra nestati. Ali ne nestaju jer nešto slobodno, mora da postoji.

Inače, čitav jučerašnji ručak su odmah smazali, pa moram da razvijam pitu, ovako pogođena oblačnošću. U stvari, oduvek sam bila imuna na onu boljku „must have“. Ništa se ne mora. Osim, kako kažu neki, da se umre. A ni to ne važi za sve podjednako. Neko umre manje, neko više. Neko besmrtan. Ako si verujući stvari su jednostavne, a ako nisi još jednostavnije.

Ne volim što prolazi leto. Kada prođe leto, stigne te sve ono od čega si bežao pod sunčanim danom i sruči se na tebe jedne noći kiša metaka i tuče te dok ne zaspiš. Ima dana u kojima te ćutanje guta, a misli ti jure u neke mračne dubine. Ruka spasa je tada razgovor. O bilo čemu, o kamenčićima, pticama i sitnicama. Telepatski komuniciram sa psima koji mi dolaze u susret. Razmenimo pogled: „Ma gde lako, druže!“ Sve je dobro dok duša nije prazna i dok se na srce ne nakupi prašina. Kovači mojih snova su umorni ali ne prestaju sa radom.

P.S. Ide mi se u penziju, a onda bih na more…

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Rodila se misao, ima obrve na mene

Objavljeno prije

na

Objavio:

A gledam obje strane kada prelazim jednosmjernu ulicu. Toliko povjerenja je ostalo u meni prema čovječanstvu

 

Ima li ovde nekih stručnjaka? Usijala mi se rebra, nešto ispod njih se grči i skače i preskače, požar u meni divlja, da mi je znati bar, ako u plamenu nestanem, ko je ove vatre zapalio, pa utekao… Današnji vreo i težak dan zahteva kao protivtežu, lakoću u hodu i podignutu kosu jedne balerine. Stid je toliko složeno osećanje da, nakon naglog izlaganja ranjivog mesta svetu, obuzima čitavu ličnost i, protresavši egzistenciju, rađa želju da se nestane. Trag želje za samoponištenjem simbolički se ocrtava u gestu prekrivanja lica rukama i čestom izrazu: „propasti u zemlju od stida“. Ima jedna škotska izreka – Kad srce izgubi nadu, lice izgubi stid. Oduvek sam zavidela ljudima čiji život je čitav kao motivacijski citat – sve je baš tamo gde treba, kad treba i kako treba. Moj je, naprotiv, večito ispunjen sumnjama, strahovima i preispitivanjima sebe, a i drugih. Nikad baš tamo gde treba, kad treba i kako treba. A gledam obe strane kada prelazim jednosmernu ulicu. Toliko poverenja je ostalo u meni prema čovečanstvu.

Ujednačeni ritam koraka, old skul na ispucalom asfaltu grada kao po izgrebanoj gramofonskoj ploči, i hod u suprotnom smeru od obrtaja, kao otpor vremenu što dolazi, uvek na početku. Fotografija je uhvatila tren sreće koji nije imao nikakve veze sa stvarnošću. Bio je to tek odraz čežnje za bar jednim osećanjem zadovoljnosti sobom. I tren je nestao, preplavljen nepreglednom stvarnom patnjom. Već davno su umrli. „Vidi kako su bili srećni“, komentarišu ljudi čežnjivo. Nekad sretneš nekoga i od prvog momenta znaš da želiš da provedeš život bez te osobe. I dalje u sopstvenoj gluposti nisam uspela da pronađem tu bezbrižnost o kojoj svi pričaju, samo vrhunske stresove. Volim suptilno da kažem: „Ne bih se složila“, i agresivno povećam broj zamaha lepezom.

To što se u pretraživaču, prilikom ukucavanja reči ,,bosch“, prikazuje paleta kućnih aparata, a ne slika holandskog renesansnog slikara, odraz je sunovrata civilizacije. Nedostatak palmi i morskih pejzaža u pozadini letnjih fotografija ove godine, neće se isprečiti vulgarnoj ljudskoj potrebi da slikaju svoje masne telesine i prezentuju ih na internetu, stavljajući akcenat na etno selo. Ostaćemo u mraku. Svetlo je, ipak, na kraju tunela, a mi ne volimo krajeve.

Miris pečenog hleba koji ispunjava prostoriju, beli zidovi i zvuk kazaljke sata na kredencu. Jutarnje svetlo uhvaćeno u oknima prozora. Toplina. Raspust na selu kod dede i babe. Naši stari su pored vidljive svetlosti, znali i razlikovali delove elektromagnetnog spektra sa kraćim i dužim talasnim dužinama, pa su za infracrveno zračenje govorili – upekla zvezda, dok su se od dejstva ultraljubičastih zraka čuvali sa – skloni se u hlad, izgorećeš!

Sve dođe, samo ne onaj dan za koji sam drugog januara pomislila kako bih rusku salatu možda mogla da napravim bar još jednom tokom godine.

„…Ukleta zemlja. Kako se ko rodi, znaš da će negde poginuti za slobodu. A mi, ili smo živi bez slobode ili imamo slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi – sloboda i život. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno…“ Duško Kovačević (Sveti Georgije ubiva aždahu)

P.S. Imala sam planove za danas, eno suše se.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

BAŠTE BRIGANJA

Zaboravljene riječi i pogrešna ćutanja

Objavljeno prije

na

Objavio:

Razočaraju me riječi nekad, njihova ograničenost i to klecanje koljenima kad naiđu na ono neopisivo

 

Ako imate dobro jutro viška, pošaljite jedno, ovo kod mene i nije bog zna kakvo. Izgleda da se u međuvremenu nešto dogodilo, ali znate šta, stvari se događaju u međuvremenu. Neko „Mama zašto mi jedemo decu životinja, zar to nije grozno?“ jutro. Klinci nas svojim pitanjima uvere da nemamo odgovore na fundamentalna pitanja o životu, samo je razlika u tome što smo kao odrasli prestali da tražimo odgovore, za razliku od dece. Sklupčani smo po uglovima, a prostor tesan od sunovrata, uzima nam vazduh, određuje dozu sunca i neba, zatvara nam radoznale oči… Moraš da razbiješ svoj odraz da bi mogao žeđ da utoliš – staro vodino pravilo. Život je lep. Svi bismo morali da nabavimo po jedan.

Htedoh da vam se požalim na genetski modifikovanu hranu. Kupila sam lubenicu, probala – potpuno joj izmenili ukus: slankasto-ljutkasta, pomalo i slatka. A onda se setim da verovatno nisam oprala nož posle pravljenja salate. Eto. Dakle, slobodno jedite, još ih nisu upropastili. Lubenice, mislim. Ljudi se plaše smrti, a smrt dođe samo na kraju, kad ti život već uzme sve. Dođe mi da mi nikad više ne dolazi. Čežnja je divno osećanje. Može da traje i dugo, i predugo, a da ne izgubi ništa od lepote, da se ne potroši nimalo. I da te prati dok si živ, nečujna i nevidljiva, nežnija od utehe, lepša od povratka.

O muškarcima mnogo toga govori činjenica da im je potrebno tri godine da donesu kilo dunja, aman, aman… A i o ženama da te dunje moraju biti iz Stambola, inače ništa. Hm, mora da su prskane, čim se ne kvare tri godine. Postoje ti neki totalno prirodni zagrljaji gde mozak nema kontrolu, a ruke same idu. Kad god ispadnem glupa, setim se da je važno da sam ,,živa i zdrava“. Nešto platim suzom, nešto osmehom… ostavim i bakšiš.

Nikola Tesla u svom poslednjem pismu napisao je majci: „Voleo bih da sam sada pored tebe, majko, da ti donesem čašu vode. Sve ove godine koje sam proveo služeći ljudskoj vrsti, nisu mi donele ništa drugo sem uvrede i poniženja“.

Sad bih ovde htela da kažem nešto, a ne ide. Razočaraju me reči nekad, njihova ograničenost i to klecanje kolenima kad naiđu na ono neopisivo. Ponekad mi tako nedostaju i neki likovi iz knjiga, kao da smo mesecima jedno drugom kuvali čajeve i ležali ispod istog ćebeta. Kad ti nepoznati ljudi zamirišu na poznate, pa se onesvestiš u marketu u odeljku između omekšivača za veš i sredstva za skidanje fleka. Pomislila sam da mi se sa nekim priča, ali ipak mi se samo veruje u nešto lepo dok gledam kroz prozor. Je l’ i vama jesen prvo dolazi iznutra? Gadan neki bes se uvlači u narod. Onaj najgori. Onaj koji ne vidi krivca i ne bira žrtvu.

Opet ću noćas da tražim lek. I noćas ću ponovo da pokušavam da na tom zgarištu, iz pepela preostalog sna, za sebe, za sve nas, pod trepavice zasejem novo jutro, veliko i plavo i zdravo. Da iz semena tog sna iznikne još malo života za sve nas koji, uprkos svemu, volimo da živimo.

„Šta to šapućeš?“, upitao je čovek iza kapije.

„Govorim molitvu za mrtve“.

„Govori ti molitvu za žive, njima je teže“.

(Derviš i smrt)

P.S. Znam da ćete me mrzeti, ali ja sam ona koju ne ujedaju komarci.

Nataša ANDRIĆ

Komentari

nastavi čitati

Izdvajamo